петак, 27. март 2009.

CRNI TALAS



Bogdan Tirnanić je bio jedini čovek koji je mogao da napiše knjigu o Periklovom dobu (u kreativnom smislu) ex-jugoslovenske kinematografije, a da ista ne pati od pristrasnosti, viška akademskog intelektualizma i ne bude dosadna. U njoj će se snaći čak i čitalac koji nije odgledao većinu bitnijih filmova koji su pripadali crnom talasu. Poslužiće mu kao vodič kroz najkvalitetniji period "domaće" kinematografije. Po Tirketovom svedočenju u samom uvodu knjige, Crni talas je zbornik nastao na temeljima naručenog feljtona za NIN, feljtona koji je potrajao mesec-dva i završio se jer je “dobro obavešteno rukovodstvo, s vezama u političkim krugovima, vršilo tihi pritisak da se stvar smandrlja pre nego što iritantnost njegovih epizoda ne pređe (sic!) granicu tolerancije“.

U knjizi je obrađen period rađanja autorske kinematografije od pedesetih, sa filmovima Branka Marjanovića "Jezero" i "Ciguli miguli", preko Pogačićevih priča o počecima cenzure iz Agitprop štaba koji se nalazio iznad kafane "Madera", do najopsežnijeg dokumentarističkog uvida u zabrane punokrvnih ostvarenja crnog talasa poput filmova "Rani radovi" Želimira Žilnika, "Zaseda" Žike Pavlovića, "W.R Misterije orga(ni)zma" Dušana Makavejeva. Tirke je imenom i prezimenom označio/prozvao neke protagoniste, koji se i dan danas motaju po kulturno-političkoj sceni glumeći demokrate, a koji su svojevremeno kao perjanice komunističkog režima i kultur-tregeri udvorice (vidi pod Draško Ređep i advokat Rajko Danilović) upirali prst u umetnike subverzivce, i časnog sudiju koji nije podlegao pritisku.

Iz ove knjige ćete saznati kakva je bila uloga UDBE u kontrolisanju kinematografije. Zašto je Saša Petrović bio ubeđen da je Ratko Dražević ispod stola Karlu Pontiju prodao Zlatnu palmu. Kako je Lazar Stojanović zaglavio robiju zbog "Plastičnog Isusa". Zašto je družina iz "Ranih radova" najavila Bader-Majnhof. Kako je Miša Radivojević filmom "Kvar", odnosno pojavljivanjem penisa u krupnom planu, izazvao zgražavanje tadašnje novograđanske komunističke elite. Pljuvali su ga čak i neki danas ugledni kultur tregeri i velike libero demokrate.

Najzanimljivija "epizoda" knjige je spuštena zavesa posle raspada SFRJ i Tirketova analiza Dragojevićevog filma "Lepa sela lepo gore", koji je posvećen zemlji koje više nema i koji je ceo sastavljen iz omaža ex jugoslovenskom filmu. Takvu analitičku jezgrovitost mogao je predstaviti jedino Tirke, koji će nedostajati ovoj sredini isto onoliko koliko će Americi jednog dana nedostajati Klint Istvud.

Ova knjiga je Biblija jugoslovenskog filma.

недеља, 22. март 2009.

DAN POSLE



Neke od najvećih trauma detinjstva vezane su za filmove katastrofe, koje smo rado gledali u bioskopima tih godina, ali uvek sa dozom neprijatnosti. Jedan od najstrašnijih i najubedljivijih bio je film Nikolasa Mejera "Day After" iz 1983.godine. Posle tog filma danima nisam mogao da spavam. Mislim da sam tada počeo da mislim. Snimljen je u doba hladnog rata, a predstavio je čovečanstvu sliku o tome kako bi izgledao svet kada bi Rusi i Amerikanci bacili jedni na druge po atomsku bombu. Sve bi se potpuno raspalo i otišlo u dođavola, a naše okruženje bi počelo da liči na apokaliptične pejzaže iz filma Mad Max. Ne lezi vraže, nekoliko godina kasnije desio se Černobil.

Černobilska katastrofa je najgora nuklearna nesreća na svetu, sa nesagledivim posledicama sa kojima će se suočavati ne samo ovdašnje, već i mnoge buduće generacije širom sveta. Ova nesreća se desila 26 aprila 1986 u 1:23 časa u černobilskoj nuklearnoj elektrani eksplozijom nuklearnog reaktora 4 i kontaminacijom okružujućeg regiona radioaktivnim otpadom koji se ubrzo proširio na skoro celu Evropu, većinu Sovjetskog Saveza, centralnu Aziju, Bliski Istok i severne delove Severne Amerike. Veliki delovi Rusije, Belorusije i Ukrajine bili su teško zagađeni, primoravajući na evakuaciju i preseljenje preko 336 000 ljudi. Oko 60% radioaktivnog oblaka spustilo se na Belorusiju.

Pre nekoliko dana na nekom satelitskom kanalu naleteo sam na emisiju u kojoj su intervjuisali čoveka koji je nekada radio u postrojenju elektrane. Oronuli starac po imenu Viktor, sedeo je u dnevnoj sobi svog stana dok je pričao o svom životu posle katastrofe. Stan se nalazi u delu grada koji se zove Troješjna. 1986. godine hiljade ljudi je preseljeno u Troješjnu. Viktor je sa svojom porodicom došao u naselje nakon nesreće. Stan ove šestočlane porodice velik je tek neka 42 kvadratna metra. Viktor je sa svojim sinovima nakon nesreće pomagao oko sređivanja u Černobilu. Danas je bolestan kao uostalom i njegovi sinovi. Ova sudbina zadesila je hiljade ljudi. Viktor je tom prilikom rekao: „U našoj zgradi živi 36 porodica iz Pripjata. Muškarci su uglavnom pomrli, ostalo ih je još jedanaest. Četvorica su jako bolesna, a skoro svi imaju rak.“ Pritom Viktor prima invalidsku penziju koja iznosi 130 evra. Kada je trebalo da se operiše novac je skupljao kod rodbine, kako bi mogao da plati bolničko lečenje. Često sanja nesreću ali i svoj nekadašnji život. Prošle godine je sa porodicom posetio mesto na kome se nalazi reaktor. U prečniku od 30 kilometara oko reaktora je zabranjena zona. Nekada su tu postojala sela. U međuvremenu se nekoliko porodica vratilo. I pored zračenja stari ljudi žele poslednje dane života da provedu baš tu. Viktorova porodica je posetila grobove, fotografisala nekadašnju zgradu, bolnicu u kojoj je rođen najmlađi sin.



U aprilu ove godine obeležiće se 23 godine od katastrofe. Sećam se, kao juče da je bilo, kada su nam savetovali da ne izlazimo previše napolje, da ne jedemo zelenu salatu i voće posle kiše, i da izbegavamo bespotrebna izlaganja padavinama. Sve što se dešavalo u SSSR-u bilo je strašno i nezamislivo.
Sve ovo pričam zato što su se poslednjih nekoliko meseci pojavili ozbiljni ljudi iz sveta nauke i politike, koji lobiraju za nekoga da se i u Srbiji izgradi nuklearna elektrana. Što je najgore u celoj priči, ako im kažete da je to loše i da to nije pametno, ubediće vas da grešite i da ste primitivna budala. E pa jebe mi se!!! Neka sam primitivna budala, ali posle Černobila neću odstupiti. Što reče Rambo Amadeus, možda bi bio siguran da njome upravlja Nemac, mada je i to diskutabilno, ali ako njome bude upravljao Srbin, to će biti potpuna katastrofa. Zašto? Zato što Srbin više liči na Ukrajinca, nego na Nemca. Mi više nemamo vremena da se igramo sa životom, vreme je da već jednom počnemo da ga živimo i poštujemo.

четвртак, 19. март 2009.

STRIC


posvećeno Chet Bakeru

Katarinu sam napustio jedne noći, kada smo se posvađali oko toga da li je termostat na frižideru ispravan ili nije. Tačnije, to je bio samo povod da obostrano emotivno nezadovoljstvo trijumfuje definitivnim krahom naše veze. Zgrabio sam je rukama oko vrata osetivši njenu toplu kožu pod dlanovima. Nisam imao srca da je zadavim. Bila je previše nežna. Uostalom, nekada smo se voleli.
Taksi me je sačekao ispred zgrade. Izneo sam kofer i kišobran koji sam pre četiri godine uneo u naš zajednički život. Nisam znao kuda bih otišao te noći, pa sam se obreo kod noćnog portira firme u kojoj sam tada radio. Cele noći smo ćaskali nekakve gluposti i ispijali kafe od kojih mi je ponovo proradila gorušica. Zamolio sam ga da nikoma ne priča o ovome.
Znao sam da kod strica mogu ostati neko vreme, pa sam se posle posla tamo i uputio. Sačekao me je na vratima njegov irski seter Dizi, koji mi je izbalavio pantalone. Otišao sam do toaleta i papirom skinuo bale. To sam oduvek najviše mrzeo kod kerova. To balavljenje i ostavljanje dlaka svuda za sobom. Znao sam unapred da nikada neću imati kućnog ljubimca.
-Dugo te nisam video...Od Sv.Dimitrija...Ima tome osam meseci?Sedi da popijemo.
Izvadio je iz ormana flašu rakije. Pili smo do kasno u noć, pričali i roštiljali TV programe. Stric je veoma duhovito i sarkastično komentarisao reklame. Bio je ekspert za analizu ljudske gluposti. Dopala mi se njegova beskompromisnost i nemilosrdnost. Imao je moć da do najsitnijih detalja, potpuno perverzno, iskasapi najbenigniji tok-šou. To me je zabavljalo. Moj otac je bio sasvim drugačiji tip. Naprosto,nisam mogao da verujem da su njih dvojica imali isti DNK.
Ušao sam u sobu gde je trebalo da spavam. Izvukao sam postelju iz ormana i počeo da kijam. Proklete grinje na koje sam alergičan još od detinjstva. Osetivši miris naftalina, obuze me neka čudna tuga. Postadoh svestan prolaznosti i čamotinje. Svi smo deo nekakve porodice, a beskrajno usamljeni. Pravimo se da je sve u redu, dok nas miris naftalina ne podseti da nije baš tako. Stric je već zaspao u svojoj sobi. Skinuo sam mu naočare i pokrio ga. Dizi je takođe spavao u svom kutku. Ostao sam još neko vreme budan gledajući albume sa slikama. Izbledele crno-bele fotografije na kojima su bili otac i stric kao dečaci. Letovanje u Opatiji 1950.godine. Otac je na kolenu imao krasticu od posekotine. Baka koja je izgledala kao filmska glumica iz holivudskih klasika. Prava dama. Dedine fotografije iz studentskih dana na Sorboni. U drugom albumu su se nalazile stričeve fotografije iz šezdesetih godina kada je svirao trubu u džez orkestru u Nemačkoj. Izgledao je potpuno neverovatno. Odelo mu je stajalo kao da je rodjen u njemu. Pozavideo bi mu i Džon Kasavetes. Danas su vidljivi samo obrisi tog »aristokratskog« sjaja. Zub vremena je učinio svoje. Naborano lice, požuteli prsti od duvana, izbledeli sako sa pocepanom postavom i desetogodišnje odsustvo ženske ruke. Žena sa kojom je živeo, umrla je od galopirajućeg raka kostiju. Ostao je samac sa gomilom džez ploča i boemskim navikama kojih nije bio spreman da se odrekne. Moja majka je to nazivala alkoholizmom. Zvuči surovo...priznajem.
Zatvorivši album, osetio sam neizmernu težinu na grudima. Sa radija je dopirao nežno brašnjavi glas Četa Bejkera. Prošlo je dva posle ponoći. Osećao sam blagu mučninu od rakije. Otišao sam do kuhinje i u frižideru zatekao parče sira na tacni. Sa gornje strane već ga je zahvatio žućkasti tvrdi sloj. Bila je tu još tubica kečapa i nekoliko konzervi mesnog nareska i tunjevine. Napravio sam sendvič. Razmišljao sam o Katarininim grudima. Bile su to privlačne grudi sa čvrstim bradavicama. Nedostajaće mi, pomislio sam. Kečap je kapnuo na sto. Dizi se probudio i nadžedžio ispred mene. Niz jezik su mu curile one grozne bale. Bacio sam mu ostatak sendviča u posudu i pripalio cigaretu. Setio sam se Džeka Nikolsona kako je u filmu »Pet lakih komada« na samom kraju ušao u onaj kamion i otišao u pičku materinu. To je bilo jedino rešenje. Započeti život od nule.
Legao sam u krevet, kinuo i osetio kako mi se polako zatvara leva nozdrva. Okrenuo sam se na desnu stranu kako bih napravio nekakav balans slincima. Ugasio sam lampu i osluškivao tišinu koja je jedino u ovo doba bila podnošljiva.
Probudio sam se tri sata kasnije sa užasnom glavoboljom. Usta su mi bila skroz suva. Nos potpuno začepljen. Popio sam nekoliko čaša vode i vratio se u krevet. Stric i Dizi su čvrsto spavali. Ležeći, do jutra sam razmišljao da li se onaj termostat zaista pokvario.
Možda sam pogrešio?

уторак, 17. март 2009.

ŠUGAV DAN



Izašao sam iz dvadeset šestice kod Kalenić pijace. Krenuo sam peške do kafane Mala Vltava. Kod mesare Matijević sretoh J. Nosio je pijačnu torbu iz koje su štrčali perčini mladog luka. Pozdravili smo se srdačno. Voleo sam nekada da sedim sa njim. Zvao sam ga veseli Bosanac. Nije ga bilo neko vreme. Rekao mi je da je živeo dve godine u Nišu kod žene, ali pošto nisu mogli da imaju dece, brak je počeo da im se raspada. Razveli su se pre šest meseci. Tada je rešio da se vrati u Beograd. Trenutno radi sa bratom kao vodoinstalater i dobro mu ide. Razmenili smo brojeve telefona i dogovorili se da odemo jedno veče negde na pivo. Posle toga sam nastavio dalje i razmišljao o J.Verovatno mu nedostaje žena. Nekad ljudi ne mogu da opstanu zajedno. Sve to izgleda veoma jednostavno, a u suštini je jebeno teško i nepodnošljivo. Bojim se da će jednog dana, kako je rekao Sioran, svi ljudi koji pate u tišini i ne usuđuju se da izliju kroz suze svoju gorčinu, zaurlati u horu, u stravičnoj disharmoniji, čudesnim kricima koji će uzdrmati ovu zemlju.

Kada sam stigao do Male Vltave, shvatio sam da su zatvorili još jednu kafanu. Bio je tu neki ugostiteljski objekat, caffe poslastičarnica, u kojoj su sedeli neki dobrostojeći penzioneri ispijajući čaj i grickajući mafine. Strašno!!! Mislim, nisam od onih koji ne vole kafiće. Posećujem ih često, pogotovu neke u kojima se oseća prisnija atmosfera, ali ne mogu da shvatim da ljudi ubijaju sve ono što je bilo dobro u ovoj zemlji. Zamislite da Englezi sve pabove pretvore u fancy kafiće sa mesinganim stolicama i sumnjivim playlistama. To bi bilo ravno horor filmu.

Krenuo sam prema Bulevaru i sreo M. Nisam je video sedam godina. Susret je bio prijatan. Pozvao sam je na piće. Nije imala vremena. Izašla je sa posla na pauzu za doručak. Izgledala je dobro.Mislim, i dalje je bila lepa.Radila je kao PR menadžer na jednoj TV stanici. Nisam imao pojma. Kada smo bili zajedno imala je druge ambicije. Prokockani snovi, rekla je i upisala moj broj u mobilni telefon. Ja sam uradio isto što i ona. Rastali smo se. Više je nisam video.

Kod Depoa, na tramvajskoj stanici, ležao je pas lutalica. Bakice sa cegerima i neki klinci su ignorisali njegovo prisustvo. Taj pas je bio prljav, lep i usamljen. Čekao je šintere ili neku budalu koja će ga odvaliti đonom. I on je znao kako izgleda šugav dan.

понедељак, 16. март 2009.

FROST/NIXON



Drama Rona Hauarda "Frost/Nixon" definitivno je jedan od zanimljivijih holivudskih ostvarenja iz prošlogodišnje produkcije. Ron Hauard je daleko od profilisanog autora američkog filma. Čovek je pravio blokbastere i nikada nije previše eksperimentisao. Svoje prve holivudske korake je načinio kao glumac i to u nekoliko projekta koji služe na čast holivudskom filmu (Američki grafiti-Džordža Lukasa, Poslednji hitac- Dona Zigela). Osamdesetih je snimio svoj najbolji film "Čaura", da bi posle toga snimao osrednje komercijalno smeće A produkcije (Apolo 13 (1995), Blistavi um (2001) i Da Vinčijev kod (2006)). Osim toga, Ron Hauard uspešno radi kao filmski i Tv producent. Svojim najnovijim filmom pokazao je izvesnu dozu autorske smelosti (u estetskom smislu) i pokušao da napravi jednu zanimljivu epizodu iz mas-medijske istorije u kojoj su učestvovali britanski voditelj Dejvid Frost (u glumačkoj izvedbi fantastičnog Majkla Šina) i najozloglašeniji američki predsednik Ričard Nikson (kojeg je za desetku odigrao Frenk Langela). Čini mi se da je ovog puta pogodio pravo u centar. Konačno dobar film.

Američka intelektualna elita, koja je od 11.septembra isfrustrirana vladavinom Džordža Buša, sve vreme traži korene sopstvenog posrnuća i zalazi u blisku istoriju, preispitujući iznova mračne stranice svoje istorije. Niksonom su se već bavili neki holivudski reditelji. Od Olivera Stouna smo dobili jednu biografsko faktografsku priču na tu temu, dok je Alan Džej Pakula pretresao iz špijunskog ugla aferu Votergejt u filmu "Svi predsednikovi ljudi". Ron Hauard je za razliku od svojih prethodnika bio fokusiran na serijalni televizijski intervju koji je 1978.godine britanski komičar Dejvid Frost napravio sa jedinim predsednikom SAD koji je podneo ostavku, i koji je uspeo od njega da izmami priznanje krivice i pokajanje.

Film je snimljen u poludokumentarističkom maniru, u kamernoj atmosferi, dok su scene verbalnog duela prožete napetošću kojom odišu western dvoboji ili filmski bokserski mečevi. Zanimljivo da je Nikson predstavljen kao harizmatična i inteligentna ličnost (verovatno je takav i bio???) i probudiće vam se u toku filma određene simpatije prema jednoj strani njegove ličnosti, ali posle Vijetnama, Kambodže i kabadahijske spoljnopolitičke osionosti SAD (koja je još uvek prisutna) shvatićete da vam je srce na strani Dejvida Frosta.

четвртак, 12. март 2009.

SVI SMO MI HOLDEN KOLFILD




"Ljudi moji, odjednom je počelo da pljušti kao ludo. Lilo je kao iz kabla, boga mi. Svi roditelji i majke i ostali požurili su da se sklone pod sam krov ringišpila da ne pokisnu do kože ili nešto, ali ja sam još neko vreme ostao na klupi. Prilično sam pokisnuo, naročito vrat i pantalone. Ona lovačka kapa me stvarno štitila, u neku ruku, ali sam ipak pokisnuo. Odjednom sam osetio neviđenu sreću, gledajući Febu kako kruži naokolo. Samo što nisam počeo da se derem, toliko sam bio srećan, ako baš hoćete da znate. Ne znam zašto. Jednostavno je bila tako neviđeno lepa dok je kružila naokolo, u svom plavom kaputiću i sve. Bože, voleo bih da ste bili tamo."
(Selindžer "Lovac u žitu")

Prošlo je nešto više od pola veka(16.juli 1951.godine), od kako je objavljen jedan od najznačajnijih i najčitanijih romana moderne književnosti, koji je u tolikoj meri bio predmet analiza i studija, kao i bezbrojnih članaka, objavljenih kako u Americi, tako i u čitavom svetu. U pitanju je „Lovac u žitu“ Džeroma Dejvida Selindžera koji je u svakom tinejdžeru koji se sa njom susreo ostavio duboku brazdu u procesu sazrevanja i negde ga odredio kao biće koje će do kraja života pripadati onom plemenitijem delu čovečanstva.
Sve što je do sada Selindžer objavio može stati u knjigu od 500 stranica. Stilski je pripadao generaciji realista koji su uz Hemingveja, Gertrudu Štajn i Normana Majlera, kasnije Karvera, Bukovskog i Filipa Rota, reprezentovali na pravi način suštinu pripovedanja, koja danas, kada naklonost kritike uživa postmoderna, izgleda kao slamka za koju bi mogli da se uhvatimo kako bi izašli iz septičke jame koju nam je iskopao kvazi-intelektualni akademski elitizam.



Dž.D.Selindžer je rodjen 1919.godine u New Yorku kao sin klivledskog rabina. S obzirom da je odrastao je na uglu Park avenije i 91. ulice uvek sam ga zamišljao kao jednog od klinaca njujorških ulica koje su najautentičnije oslikane u filmovima Martina Skorsezea i ostalih sinova Velike jabuke. Negde uoči drugog svetskog rata upisuje tečaj kratke priče na Kolumbija univerzitetu kod Vita Berneta gde su mu društvo pravili Truman Kapoti i Norman Majler. Bavi se glumom, piše ljubavna pisma Uni O Nil, ćerki čuvenog dramskog pisca Judžina O Nila, izlazi po barovima i intenzivno sluša džez. U decembru 1941.godine je regrutovan tako da je jedan period rata proveo u Evropi, tačnije u Engleskoj u gradiću Tiverton gde je nastala priča „Za Esme-s ljubavlju i mučninom“.Služio je u obaveštajnoj službi i bio lovac na naciste. U jednom pismu Hemingveju, neposredno po završetku rata, piše da se nalazi u Nirnbergu u bolnici i da pati od depresije. Tu je nagovestio da želi da napiše roman u kojem bi glavni lik bio Holden Kolfild, njegov alter ego, o kojem je nekim svojim prijateljima pričao po džez klubovima Grinič Vilidža kao da je u pitanju njegov najbolji prijatelj. Ženio se par puta, ima nekoliko dece, aferu sa dosta mlađom studentkinjom sa Jejla. Živi povučeno u brdima Nju Hempšira daleko od javnosti u tišini i spokojstvu. Već godinama ne daje nikakve intervjue. Priča se da u sefu čuva nekoliko rukopisa koji će biti objavljeni po njegovoj smrti. Greh je poželeti smrt bilo kojeg čoveka, ali dupe bih dao da još jedan Selindžerov roman držim prvi put u rukama.

Lovca sam prvi put čitao sa petnaest godina, drugi put sa dvadeset dve, treći put sa dvadeset osam i sva tri puta sam se „smrzo“. Takvu emociju sam kasnije prepoznavao u mnogim delima koji su se svesno ili nesvesno pozivali na prethodnika (Pol Oster), ali sam se uvek radovao takvim omažima. Holden Kolfild je mnogim generacijama, od pedesetih na ovamo, pomagao da artikulišu svoja osećanja, da izgrade jedan plemenitiji pogled na svet i da shvate da nisu sami u ovoj usranoj civilizaciji kojom vlada grozni svet odraslih. Koliki je njegov uticaj bio na druge pisce i njihove književne opuse u budućoj perspektivi će se verovatno na jedan ozbiljniji način pozabaviti teorija književnosti. Taj način minimalističkog naivnog pripovedanja koje kao da dolazi od strane pametnog deteta prepoznatljiv je kod Filipa Rota u romanu „Portnojeva boljka“ kao i kod Erlenda Lua u romanu „Naivan,super“. Zatim u romanu „Oproštajni dar“ Vladimira Tasića imamo pozivanje na Selindžera u samoj okosnici priče koja neskriveno, što je njena najveća vrlina, priziva duh Simora, bratsku ljubav, genijalnost i individualizam. Čak se i pas glavnog lika zove Feba, kao „stara“ Feba, malena sestrica Holdena Kolfilda. Često sam pokušavao da Holdena Kolfilda zamislim kao odraslog čoveka.Uvek sam se zaustavljao na Selindžeru. Posle tridesete počeo sam i sebe i brojne prijatelje da doživljavam kao Holdena Kolfilda. Prepoznavao sam kod njih njegov osmeh, nedoumice i treptaje srca. Naprosto, bilo mi je žao što smo se uprljali zakoračivši u svet odraslih ljudi. To vam je onaj svet gde se prekrajaju mape, gde istorija caruje, svet akcija, deonica i kredita, gde sede dosadnjakovići i sebičnjaci. To vam je svet kojem Holden Kolfild ne pripada.

Nedavno na Kalenić pijaci sretoh jednu staru prijateljicu, pa onako zadovoljni što se vidimo posle dužeg vremenskog perioda, krenusmo da lamentiramo nad vremenima iz gimnazijskih dana (kao da su i bila neka!). Kad sam joj se požalio na životnu jednoličnost, uzaludnu poslovnu jurnjavu i pristajanje na pregršt jebenih kompromisa, ona se nasmeja i reče:“Nemoj se previše uzbudjivati, znam kako ti je, jer svi smo mi pomalo Holden Kolfild.“

понедељак, 09. март 2009.

Okupacija u 26 slika



"Ti plakat nemoj, nit roni suze,
Jer ni moguće da ja tvoj budem.
Ako vi kažu da sam ja umro
Zavij se u crno, moja bijela ružo..."

Na pomen imena Lordana Zafranovića kod mene se budi neopisiv osećaj poštovanja. Sa većinom njegovih filmova upoznao sam se u periodu kada sam bio klinac, ali sam ih zbog njihove slojevitosti i ozbiljnosti uvek gledao iznova. I to kad god bi mi se ukazala prilika. Nekad u Kinoteci, nekad preko Tv-a. Pre nekoliko godina sam sa velikim zadovoljstvom prisustvovao i tribini na kojoj je gostovao Lordan Zafranović. Setio sam se karakterne kvalifikacije iz neke priče Mihajla Pantića, koja vas je u prisustvu takvih ljudi instiktivno terala da je izgovorite. Kvalifikacija glasi-rođeni gospodin.

Zafranović je, pre no što je upisao filmsku režiju na čuvenom FAMU u Pragu, završio studije književnosti i likovne umetnosti. Njegova erudicija, intelektualni štimung i mediteranski duh odaju autora specifičnog senzibiliteta koji je kinematografiji bivše Jugoslaviji podario jedan od najautentičnijih filmskih opusa (Pad Italije, Večernja zvona, Aloa-Praznik kurvi,Ujed anđela, Caruso). Osim toga, Zafranović je možda najsofisticiraniji erotoman među svim svojim savremenicima. Eros i Tanatos su dva osnovna motiva koja se provlače kroz skoro sve njegove filmove, "seksualnost kao izobličena pretnja, voajerizam, autodestrukcija, pritajeni sadizam, mrak zla koji se krije iza vrata, iza fasada, iza ideologije, iza sklopa erosa i tanatosa, dualizma nagona života i smrti" (Anamneza).



Okupacija u 26 slika je snimljena po motivima knjige "Dubrovnik 41." Mate Jakšića. Scenario je napisao Mirko Kovač, a u filmu igra plejada vrhunskih glumaca iz tog perioda (1978.godina) i to Frano Lasić, Milan Štrljić, Tanja Poberznik, Ivica Klemenc, Stevo Žigon, Tanja Bošković, Zvonko Lepetić i drugi...



Osnovna tema filma je čovek u ratu i zlo u čoveku. Zafranović se ovim filmom hrabro pozabavio jednom, tada (a i sada) osetljivom stranicom hrvatske istorije i zločinima koje su počinile Ustaše u Pavelićevoj NDH. Zafranović je ostao dosledan svojim evropskim levičarskim idejama, i nikada nije pristao ni na kakav kompromis sa hrvatskim nacionalistima. Zbog takvih stavova, devedesetih je bio u nemilosti Tuđmanovog režima.

Scena masakra u autobusu je nešto što ulazi u anale antifašističke estetike svih filmskih enciklopedija sveta.

Pričalo se po filmofilskim krugovima da je u to vreme Slobodan Šijan pripremao svoj prvi film prema scenariju Dušana Kovačevića: priču o srpskim gastarbajterima koji busom putuju za Nemačku slušajući narodnjake. Prvobitno se zvao Zalutali autobus, a kasnije Krstić & Sin. Na sugestiju Filipa Davida, Kovačević i Šijan vratili su Krstića & sina i njihov bus iz 1980 u 1941, Nemačka je zamenjena Beogradom, a razrešenje koga nije bilo u prvoj verziji, ovde se spontano nametnulo u vidu šestoaprilskog bombardovanja. Snimatelj (kasnije i reditelj) Bota Nikolić rekao je kako bi bilo super da taj krvavi bus iz Okupacije... završi u komediji i bude ritualno spaljen u završnoj sceni. Šijanu se ideja dopala pa je tako i bilo. No, to je već neka druga priča.

Danas kada se kod nas snimaju filmovi poput "Četvrtog čoveka" ili trećerazredne imitacije Romerovih horora, prosto zažalim što se ne pojavi jedna nova generacija autora koja će pokupiti ono najvrednije što su baštinili njihovi prethodnici, i na jedan revizionistički način skinuti kapu i odati počast najvećim sinovima naše kinematografije.

Okupacija je DVD koji morate imati u vašoj kolekciji.

субота, 07. март 2009.

ŠLAJMARINA TAJNA

Čika Jocu Šlajmaru poznavao sam čitav život. Čudan je to čovek bio. Radio je kao službenik u penzijsko-invalidskom. Naveče bi sedeo pred gradskom kafanom i razglabao sa ostalim čaršijskim naklapalima priče koje su bojile monotoniju i sivilo autentične srpske varošice. Uvek je jeo ratluk sa orasima, pio gorku kafu i pušio Drinu bez filtera. Njegova ljubičasta kravata sa belim tufnama, čista i ispeglana, odavala je čoveka sofisticirane ekscentričnosti. Košulje su bile žute ili crvene. Smenjivale su se dva puta nedeljno. Sa pantalonama nije bio baš reprezentativan. Uvek su bile vidljive dve-tri fleke oko šlica. Nevolje sa prostatom ili ko će ga znati?
Svoj nadimak je dobio zbog neprijatnosti, kojoj su bili izloženi svi u njegovom prisustvu, jer u trenutku kada bi čika Joca dobio napad kašlja, imali bi ste utisak da će vam se njegova plućna maramica zalepiti za obraz. Posle toga bi usledio torpedo šlajmarice koji je svojom ubojitošću bio ravan dum-dum mecima. Taj oblik je takodje trebalo inkriminisati ženevskim konvencijama. Njegov sin, Šlajmara Junior, išao je sa mnom u razred. Potpuni frik. Na jednoj ekskurziji pojeo je sedam punjenih paprika, pa su učiteljice morale da zovu hitnu pomoć kako bi malog Šlajmaru povratili u život.
Moj otac je bio dobar prijatelj sa čika Jocom Šlajmarom.U našoj radnji je kupovao cimet, suve smokve, pirinač, kafu i cigarete. Moja baka je uvek govorila svojim drugaricama da Šlajmara puši ko Turčin. Njegova pokojna žena, Stana Saksija, znala je svaki aber od igrališta do benzinske pumpe. Zvali su je Saksija zato što je po celi dan stajala na prozoru.
U čaršiji je Šlajmaru pratio glas da je neopevana stipsa. To nikada nije poricao. Lokalni alkosi su ga hvatali u mašinu ne bi li okrenuo turu pića. Ostavljali su ga na miru kada bi počeo da kašlje. Neki cinik bi dobacio poskočicu tipa »čika Joco opet ste se prehladili?« Nije se ljutio, iako je bio prgav. Čudan čovek, kao što rekoh. Od svih meseci u godini, najviše je voleo novembar. Pričao je da ga podseća na umiranje. Bez okolišanja je pričao o smrti. Ostali penzioneri su bežali od njega. Mislim da mu je to bio cilj. U crkvu je išao svake nedelje, dok su sveštenici bežali od njega kao od djavola. Vazda je sa njima terao sprdnju. Pozivao se na Entoni Kvina kao Grka Zorbu. Gledao je taj film više puta i bio zadivljen harizmom glavnog junaka, iako je jedne večeri priznao da nikada neće uspeti da bude takav džek, jer mu je dinar isuviše težak. Kad mu je umrla Stana Saksija, malo je klonuo duhom.Više nije bio isti. Počeo je da pije kao smuk.


Umro je sa jednom tajnom, koja je godinama, samo njemu bila znana, a koju je čaršija razotkrila po njegovom odlasku na večni počinak. To mu je bila namera. Elem, nekoliko nedelja posle sahrane, jedan ugledni nacionalni časopis, koji je u svojoj sadržini, što bi rekao Bariko, imao laku notu ženstvenosti,objavio je da je na konkursu za najbolje pite Srbije, prošla zbirka recepture, koju je sastavio, niko drugi, do čika Joca Šlajmara. Svi su bili prijatno iznenadjeni. Da li je moguće da je to bila njegova opsesija? Taj časopis je objavio zbirku Šlajmarinih recepta u kojoj su mnogi prepoznali umetnost zaboravljenog kulinarstva. Pite sa kiselim sirom, mesom, spanaćem i zeljem; pita od lešnika i slatke pavlake; sa višnjama, kremom od jagode, sa ribizlama, od modrih patlidžana, od suvog groždja sa cimetom, od kestena, kokošjeg mesa; pita od sala sa nadevom od kuvanih jabuka, sa svežim breskvama i kremom,od praziluka, sa kupusom i pirinčem, sa orasima i čokoladom; pita sa telećim mesom i šunkom, pita sa grizom, pita šaum, pita sut, krompiruša i još gomila neverovatnih kombinacija. Ostalo je nerazjašnjeno pitanje, kada i kako je sve to odradio. Jedna takva pasija se nikako nije uklapala u njegovu ličnost. Bilo je dosta sumnjičavih na tu temu i ispredale su se razne rašomonske verzije o kredibilitetu Šlajmarinih receptura. To je već bila palanačka zabava. Junior se kleo da je stari svake večeri posle dnevnika odlazio u svoju sobu gde je provodio vreme do ponoći listajući nekakve stare sveske koje je iskopao u podrumu. Verovatno zaostavština baba Keve, šapnula je moja baka svojim prijateljicama. Mića Lajer se hvalio po gradu, da je on kao juniorov najbolji prijatelj, imao privilegiju da prvi proba Šlajmarine pite. Neki su Šlajmarin uspeh čak poredili sa pričom o Albertu i Milevi Ajnštajn (Čija je zapravo teorija relativiteta?) pa su sve one recepte pripisali pokojnoj Stani. Bilo kako bilo, ovaj dogadjaj je uzburkao palanačke duhove, ali će priča sigurno ostati u sećanju kao izazov za mnoge kafanske pripovedače.

Šlajmari Junioru nije preostalo ništa drugo, do da iskoristi brend koji mu je stari Šlajmara ostavio u amanet. Na glavnoj ulici, otvorio je kiosk u kojem su se prodavale pite Šlajmare. Tu su se hranila sva deca, svi penzioneri, službenici, ono malo radničke klase i seljaka,lokalni boemi, ostale protuve i zgubidani. Šlajmarine pite su podarile autentičnost jednoj čaršiji koja je bila na samrti. To je metafizika koja opravdava teorije mnogih filozofa. To je delić kosmosa koji treba prepoznati ili makar delimično obratiti pažnju na njega, a sve ostalo je golo govno.

четвртак, 05. март 2009.

CLINT EASTWOOD-GRAN TORINO




Jednom sam rekao jednoj prijateljici da Klint Istvuda smatram poslednjim Amerikancem. Pitala me je da joj pojasnim šta pod time podrazumevam. Rekoh joj da ta odrednica nema nikakve veze sa nacionalnošću. Fakat je da su svi koji žive i koji se rađaju u Americi, zapravo Amerikanci, i da će ih biti još mnogo do poslednjeg. Nije u tome poenta. Poenta je u poimanju Amerike iz uobrazilje. Uobrazilje koja je od Amerike napravila ono, što ona zapravo nije, a što je u glavama mnogih Evropljana konstruisana kao jedan zaseban mitski svet nastao gledanjem holivudskih filmova i preslušavanjem LP ploča, koje su s one strane Atlantika dolazile čak i do bivše SFRJ. U tom smislu stvorena je dihotomna amerikana koju su sa jedne strana predstavljali "pioniri novog sveta" koji su na temeljima Ruzveltovog nju dila izgradili imperiju, a s druge strane liberalna Amerika šezdesetih koja je preispitivala tradicionalne vrednosti. Zanimljivo je da su se i jedna i druga Amerika održale do danas, a da se u pop kulturi podjednako vole i gutaju idejene kriške obe strane. Klint Istvud je jedna od najkontraverznijih ikona pop kulture, jer je suštinski pripadao nastavljačima tradicionalne amerikane i čuvarima starozavetnog kodeksa (western, country music, jazz i cool mačizam), dok se s druge strane nije libio da zabode prst u american dream ideologiju i preispituje neke od osnovnih postulata na kojima je utemeljen vrednosni sistem USA. U tom smislu Klint Istvuda smatram poslednjim pravim Amerikancem.

Klint Istvud danas ima 78 godina. Posle filma "Gran Torino" najavio je glumačko povlačenje. Kaže da se komotnije oseća iz kamere. Prošle godine, pored navedenog "Gran Torina" u kojem igra glavnu ulogu-poslednji put, Istvud je režirao i fantastičnu triler-dramu "Changeling" i pokazao da nije za staro gvožđe i da još uvek ima dosta toga da kaže.

Elem, dok sam gledao film "Gran Torino" pretpostavio sam da je istim najavio povlačenje. Istvud igra odrtavelog ratnog veterana-svežeg udovca Kovalskog, rasistu sa zadrškom i nadrkanog džangrizala, koji je jedan od poslednjih belaca u gradskoj četvrti koju su naselili dođoši-emigranti azijatskog i afričkog porekla. Sa potomstvom je u lošim odnosima, u Boga ne veruje, sveštenika "ne jebe ni pod razno", a komšije Azijate ne može da smisli. Na duši nosi greh ratnih zločina počinjenih na ratištu u Koreji, gotovo Ničeanski, tešeći savest floskulom "posle jebanja nema kajanja". Kovalski jedino voli svoj auto "Gran Torino", časove ispijanja piva na tremu, i uživanje u duvanu. Naravno, na njegovoj kući visi američka zastava.

Vremenom i spletom zanimljivih okolnosti Kovalski postaje prijatelj sa komšijama Azijatima-bratom i sestrom. Dečak je, pre no što mu je postao prijatelj, morao da prođe dril zbog pokušaja krađe Gran Torina, iz kojeg je kroz simbolično kažnjavenje postao dobar Amerikanac. Dečak ima problem sa lokalnom bandom, tako da Kovalski priskače u pomoć. Od tog trenutka, pa do samog kraja filma, Klint Istvud demontira mit o Prljavom Hariju i najavljuje povlačenje. Poslednjih petnaest minuta filma su čista poezija u kojoj će pravoverni fanovi Istvudovog opusa prepoznati naglašenu simboliku- simboliku odlaska. Nama, koji smo odrastali uz špageti vesterne i Prljavog Harija, i sazrevali uz role Klinta Istvuda, nije baš najprijatnije pri pomisli da su ta vremena zauvek prošla. Ostaje nam samo da mu zapalimo sveću za zdravlje i za još nekoliko filmova, i da se pitamo, onako Frojdovski, da li je fascinacija onim falusoidnim magnumom vezana za veličine naših đokica, ili je u pitanju nešto drugo.

понедељак, 02. март 2009.

SLUČAJ BADER-MAJNHOF



Režija:Uli Edel

Uloge:Martina Gedeck,Moritz Bleibtreu,Johanna Wokalek,Bruno Ganz...



Ako bi i filmove mogli da delimo na potrebne i nepotrebne, "Slučaj Bader-Majnhof" je zasigurno film koji je preko potreban. Danas, kada živimo i proživljavamo Fukujamin kraj istorije i kada nas, što bi rekao Iggy Pop, Veliki brat više ne posmatra, već zajedno sa nama igra smejući nam se iza leđa, filmovi poput ovog bi trebalo da razdrmaju tinejdžerske glave i nateraju ih da misle.

Snimljen je po publicističkoj knjizi Stefana Austa tako da je dokumentarističko-istorijski pristup vrlo izražen u dramaturškom i estetskom sklopu, što je možda mana ovog filma, ali kao što rekoh, film je ipak namenjen mlađim Evropljanima, kojima je manje poznata ili gotovo nepoznata ova stranica Nemačke istorije.

RAF - Frakcija crvene armije, poznatija kao grupa Bader-Majnhof, bila je jedna od najuticajnijih levičarskih, zapadno- nemačkih militantnih organizacija. Okupljala je beskompromisne šezdesetosmaše koji su želeli da u svojoj borbi idu do kraja. Delovali su kao urbana gerila od 1970. do 1993. a zvanično do 1998.godine kada su se odjavili i prestali da postoje. Grupu su (prvu generaciju) predvodili novinarka Ulrike Majhof i revolucionar Andreas Bader koji se krajem šezdesetih predstavio kao radikalni nastavljač revolucije koju je prvo predvodio Rudi Dučke dok ga nije zaustavio metak poremećenog desničara i reakcionara.

Nemačka je šezdesetih godina bila pogodno tle za rađanje takvih pokreta, s obzirom da je cela ta generacija nosila breme Hitlerovog nacizma i počinjenih ratnih zločina u kojima su bili učesnici/saučesnici njihovi roditelji, a tadašnje nemačke vlasti su bile saveznik i marionete SAD, koje su započele rat u Vijetnamu, ubile Kenedija i Martina Lutera Kinga, i stvorile atmosferu koja je prouzrokovala nemire širom sveta.

RAF je krenuo u odbranu demokratije nasiljem. Sa moralne tačke gledišta, njihov metod je problematičan, dok je sa mitomanske tačke očaravajuć i romantičan. Sigurno ćete se zapitati posle filma da li je ipak sve to bilo OK i da li biste i vi primenili slične metode da ste se našli u sličnom istorijskom miljeu, ili biste "odjebali" celu priču. Iz istorije sam naučio da revolucija jede svoju decu. U životu sam shvatio da je neophodna s vremena na vreme, iako nisam zagovornik iste, baš zbog njenih loših strana. Revolucija je lepa samo kao ideja. U praksi je noćna mora.


Moja zamerka dramaturškom delu filma je nerazrađenost lika Ulrike Majnhof. Autor je više insistirao na liku Baderove pratilje Gudrun Enslin, tako da ostaje nejasno zašto se grupa uopšte zvala Bader-Majnhof.

Film će najverovatnije zadobiti kultni status među anarhistima i ušminkanim antiglobalistima, što će u samom startu otupiti subverzivnu oštricu koja donekle odlikuje ovaj film, ali to je neminovnost koja prati sva dela koja su sazdana od kapitala koji ipak neko kontroliše. Sistem se olako poigrava sa subverzivnim i nalazi način da ga nevidljivim lancem priveže u svoje dvorište. Stvaraoci moraju biti dovitljiviji i manje eksplicitni. S druge strane, opet mislim da će pozitivno uticati na mlađe generacije i da će ima pomoći da nađu načine kako da se odupru manipulacijama i kanališu svoj bunt.
Definitivno najbolji evropski film iz prošlogodišnje produkcije.