недеља, 19. септембар 2010.

Simple Men - Hal Hartley (1992)

Napolju je bilo puno ljudi i svi su zeljno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.
- Ali on nema nista na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.
(CAREVO NOVO ODELO - Hans Kristijan Andersen)



Hal Hartli je za "Simple Men" 1992.godine dobio silne nagrade na brojnim prestižnim festivalima i od tada se navedeno delo slavi kao neprocenjivi klasik indie kinematografije. Prvi put sam ga odgledao depresivne devedeset treće i potpuno odlepio. Bio je to jedan od onih filmova koji vam menjaju život, pogled na svet, utiču na vašu svest i izgradnju intimnih estetskih kriterijuma vezanih za umetnost. Sve što je bilo vezano za ovaj film nosio sam u svom sećanju kao neku vrednost koja se ne dovodi u pitanje, i duboko sam verovao u činjenicu da je "Simple Men" remek delo, sve dok ga posle sedamnaest godina nisam odgledao ponovo. Srušio se kao kula od karata. Shvatih da je Car go i da kroz film duva promaja sa svih strana.

Simple Men je priča o dva brata (jedan krimos i jedan student intelektualac) koji kreću u potragu za ocem, anarhistom, bivšim šezdesetosmašem, koji je osumnjičen za postavljanje bombe u zgradi Pentagona gde je život izgubilo sedmoro ljudi. U potrazi za izgubljenim ocem, braća zaglavljuju na farmi sa kafe restoranom koji drži rapuštenica Kejt (čiji je muž u zatvoru i koju mnogi žele) i oko kojeg se motaju ekscentrični likovi koji izgledaju kao da su ispali iz neke Karverove zbirke priče. Tu je Elina, emigrantkinja iz Rumunije, bolesna od epilepsije, inače ljubavnica oca anarhiste, zatim šerif koji je potpuno sjeban zbog svojih bračnih problema, simpatični radnik na pumpi koji u slobodno vreme uči francuski i praši distorziranu gitaru. Otac je anarho guru čiji duh provejava kroz ceo film, ali je neki upečatljiviji intelektualno ideološki osvrt na celu priču izostao. Sve od suštinskog anarhizma se završilo čitanjem Pjera Džozefa Prudona na Martinovom brodiću. Hoću reći da je autor imao veće želje od sopstvenih mogućnosti. Želeo je u isto vreme da bude Kami, Kafka, Kropotkin i Vorhol, da bi došao do rezultata koji se može definisati kao NIŠTA.

Hartli je slušao dobru muziku, čitao dobre knjige, gledao ART filmove, ali jednostavno nema ono što ima svaki pravi autor (to se valjda zove autorski pečat). Nedostaje mu psihološka dubioznost Toda Solondza, popičnost Jima Jarmuscha, lepota kadra Wima Wendersa, emocija Fatiha Akina. Znam da su mnogi navedeni autori snimili prvi film posle Hartlijevog kukavičjeg jajeta, ali to ne menja činjenicu da je Car go.

Osim toga, sa ove vremenske distance "Simple Men" mi izgleda kao film koji je prokrčio put brojnim fake mediokritetima koji svoju kreativnu autorsku impotenciju  maskiraju indie etiketom. Slično je stanje i u rokenrolu. Indie je zasebna grana globalne industrije. Indie je laž. Zabava za hipstere koji kao kapiraju, a u stvari ne kapiraju. Jedini blistavi momenat filma iza kojeg mogu i dalje mirne duše da stanem je scena plesa uz "Kool Thing" od Sonic Youth kojom se odjavljujem. (Ubeđen sam da ljudi samo zbog ove scene misle da ovaj film ima neki dublji smisao)


субота, 18. септембар 2010.

KLJAKA MANGAŠ



Nikoga nije jebo ni za žutu banku. Autoriteti za njega nisu postojali. Najveći skandal-majstor kojeg sam poznavao. Živeo je u mom komšiluku. Tu je i umro. U trideset trećoj godini. Kao i Hrist. Njegova majka mi je jednom rekla da se previše družio sa đavolom.
Kljaka Mangaš je bio jedan od mladića koji su potekli iz onih starih gradjanskih porodica koje je nemilosrdni istorijski usud dva puta u toku dvadesetog veka dovodio do samog raspada. Osamdesetih je stasao u buntovnika i dangubu koja je u slavu besmisla svojim životom, kao i većina njegovih vršnjaka, pokušavao da uzdrma idiotski sistem vrednosti koji je uspostavila generacija posleratnih dušebrižnika. Kljaka Mangaš je, uslovno rečeno, bio slobodni umetnik čija se dela nisu mogla uobičajeno definisati kao umetnička. Sve je to izgledalo isuviše šašavo i lično da bi se moglo podvesti pod neki pravac ili neku umetničku disciplinu. Rekao bih da je jedino imao potrebu da zadovolji sopstvene opsesije i da živi svoj život onako kako želi. Kao klinac sam se beskrajno divio žigu gubitništva koji je hrabro nosio. Osećalo se čudesno prisustvo romantike u njegovom habitusu. Poslednji vitez subjektivnosti. Nežna protuva koja se mogla videti samo u američkim filmovima iz sedamdesetih. Neobičan mladić na običnom mestu.

Taj je odgledao sve vestern filmove koje ste mogli da zamislite. Čitao je dobre knjige i šetao najbolje ribe u gradu. Oblačio se šmekerski i nosio majice sa eksplicitnim porukama. Bio je to pritajeni oblik subverzije, koji danas izgleda skroz naivno. Jednom prilikom mi je objasnio da je to životna filozofija koja se ponekad usmrdi na znoj, ali se lako pere, tako da je uvek sveža i opasna. Kada sam jednom pokisao do gole kože, posle nekakvog roštiljanja u njegovom dvorištu, poklonio mi je majicu sa likom Denis Hopera fotografisanog u policijskoj stanici posle hapšenja. Čuvam je i dan danas.



Kljaka, po vokaciji ''buntovnik bez razloga'', bio je sklon porocima kao i svi, njemu slični. Za vreme bezuspešnog studiranja medicine uspeo je da navuče hepatitis zbog prevelike ljubavi sa heroinom. Lečio se dugo. Nekoliko godina. Žene su ga volele, ali se nisu baš dugo zadržavale u njegovom životu. Terao ih je od sebe u slavu besmisla. Voleo je samo jednu Marinu. Bila je dobra riba, furala je martinke i volela Pistolse. Ne znam šta se desilo u njenoj glavi kada se početkom devedesetih udala za nekog mafijaša.
Kaže mi njegova majka da je kao klinac preležao tuberkulozu. Dugo je ležao u bolnici. Pričao joj je često kako sanja da jede led i kako mu trnu desni. Nikada joj nije bilo jasno šta ga je to mučilo. Zube je pedantno negovao. Želeo je da budu beli kao Bertu Lankasteru u filmu Vera Cruz. Njegov prijatelj G. nije imao takve zube. Iste je poprilično zahvatio karijes. Kljakini su bili kao Lankasterovi. Da, baš takvi, ali Kljaka je uvek više voleo Indijance. „Uvek sam na stranih onih koji gube“, rekao mi je jednom. Čitao je dosta knjiga o verovanjima Indijanaca. Ne bih mogao sa sigurnošču da se setim koje su to knjige, ali sam siguran da će mi jednog dana doći u ruke. Postoji neka jaka, kosmička veza, kojom se prožimaju prava prijateljstva, s toga znam da će mi jednog dana mnoge stvari biti znatno jasnije.
Ispred amfiteatra na Pravnom fakultetu, sustigla me je vest da je Kljaka Mangaš umro od infarkta. Pripalio sam cigaretu i naslonio se na oglasnu tablu. Pred očima mi je bio njegov lik i osmeh sa belim zubima. Imao sam utisak da je želeo da mi kaže kako je Gari Kuper ipak u pravu, i kako nemamo prava na ljutiš. Đavo uvek dođe po svoje, a po Kljaku je došao pre no što sam mu rekao kakav je zapravo Gari Kuper. Zakasnio sam. Žalim zbog toga.


среда, 08. септембар 2010.

Bubili



-Kad bih se ponovo rodio, poželeo bih da se rodim kao Grk - prokomentarisao je Bubili dok je kiksom oblagao vrh bilijarskog štapa.

Bubili je bio čovek koji je početkom osamdesetih ušetao u varoš niotkud. Poprilično kosmat, bradat, u zvoncarama i izandjaloj bundi, kažu da je podsećao na roudija grupe Grateful Dead. Palanka se zgrozila nad njegovom pojavom. Gradski oci ga nezvanično proglasiše za persona non grata. Sva sreća pa sam imao babu koja je imala veliko srce, te primismo Bubilija pod naš krov. Od tada pa do 1993.bio je naš stanar. Živeo je u letnjoj kujnici našeg dvorišta. Zavoleli smo ga kao člana porodice. O svojoj prošlosti nije puno pričao, ali je povremeno stavljao do znanja da se tamo skriva neka tužna priča, tako da iz obzira pristojnosti niko nije želeo da mu otvara stare rane. Iz očiju mu se čitao ceo jedan proživljeni život, onaj u kome se svašta dešavalo. Na rečima je bio škrt, ali ono malo odgovora je bilo koncizno i oštro kao sama britva. Više je govorio pogledom, iako je vešto baratao sa nekoliko stranih jezika. Mnogo puta mi je palo na pamet da pod mojim krovom živi Ahasver iz mita o Jevrejinu lutalici, kojeg je Bog osudio na večni život jer Hristu nije dao čašu vode na putu do Golgote. Godine su prolazile, a on se nije menjao. Uvek je bio isti onakav kakvog ga pamtim, otkad sam ga prvi put video. Jedino je menjao frizure i povremeno brijao bradu. Novac je zarađivao tako što je nadničio po okolnim selima, prodavao ribu koju je sam pecao u Rasini, posle velikih kiša sakupljao pečurke žule po šumama, a preko zime igrao bilijar za lovu po celom regionu. Tu je bio neprikosnoven. Majstor karambola. Kažu da je jednom odrao i ljubavnika Ljupke Dimitrovske, nekog Milisava Robota.

Taj Bubili je bio živopisan lik. Nije imao pravo ime, niti je imao prezime. Kao neko kuče. Samo Bubili. Ništa više. Više mu nije ni trebalo. Jednom dok je pio rakiju na tremu, rekao mi je da su mu dosadile lokalne raspuštenice. Previše su radoznale, osećaju se na zapršku i ne briju se ispod miške.

Spustio je vrh štapa između kažiprsta i srednjaka i udario lopticu. Kegle su pale.

-Znaš...Ti Grci su čudo...Heraklitovi potomci...

Negde početkom 1993.godine Bubili je rešio da nas napusti. Reče da je vreme i da ima neodložna posla. Ostavio mi je šešir koji je dobio jednom na bilijaru kada je razbio nekog našeg čoveka koji je posle četrdeset godina izgnanstva došao iz Čikaga da deli lekcije. Koji će mu đoka šešir kad je četnik. Oni nose šubare. Pored šešira, ostavio mi je knjigu »Rubaije« Omara Hajama u kojoj je napisao : »Nisam Ahasver! Suviše sam običan da bih bio takav. Zovem se Radivoje...ali zaboravi na to...za tebe ću uvek biti Bubili najbolji igrač karambola kojeg si upoznao.«

Više nikada nisam video Bubilija. Neki kažu da je otišao u Grčku i da tamo, na nekom ostrvu igra bilijar. Neki pak kažu da se skrasio negde u okolini Beograda, oženio neku hromu domaćicu i bavi se proizvodnjom sireva. Treći kažu da su ga izboli nožem Cigani u nekoj kafanskoj tuči oko Vladičinog Hana. Četvrti kažu da je u Makedoniji zaglavio zatvor zbog marihuane. Peti kažu da se zamonašio.

Moram priznati da se i sam često pitam da li je Bubili uopšte postojao.

субота, 04. септембар 2010.

Poslednji fajront - The Pogues



Zima je 1993. Imamo po šesnaest godina. Ležimo na krevetu potpuno goli i pušimo. Ona me voli. Ja volim nju. Ona je crna, mala i okretna. Zanima je svašta. Otkrivamo svet. Sa zvučnika klizi raspukli glas Shanea Macgowana. Peva zajedno sa Kirsty MacColl pesmu Fairytale of New York. Lepo nam je. Te večeri sam joj snimio kasetu. Volela je Irsku.


Sada je 2010.godina. Prošlo je 17 godina. Ne znam šta se dešava u životu crne, male okretne devojke. Nadam se da je srećna. Setio sam se tog lepog trenutka (koji dokazuje da su najbolje stvari na svetu besplatne) kada sam pročitao u nekim novinama da The Pogues imaju oproštajni koncert 20. i 21. decembra u Londonu (O2 Academy Brixton). Završava se jedna od najlepših ostrvskih rokenrol priča. Vreme je za fajront. Verovatno je Shane rešio da spusti loptu.


Kada bi ovaj svet bio skrojen smisleno, verovatno bih ja trebalo da budem na tom koncertu. Ovako nemam drugog izbora nego da lamentiram nad životnim trenucima čiji je propratni soundtrack bio sastavljen od pesama najvećih keltskih desperadosa.