уторак, 15. фебруар 2011.

Tvrđava Brest (2010)


Tvrđava Brest je opaka ratna drama koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Kada je najveća pošast dvadesetog veka (Hitlerova naci Nemačka), krenula u osvajanje sveta, morala je da pokori i Sovjete, imperiju boljševizma, kako bi istrebila Jevreje i boljševike. Jedan od graničnih prelaza iz Poljske bio je grad Brest (danas se nalazi u Belorusiji) na reci Bug, gde se zapravo nalazi tvrđava - heroj koja je taj status dobila zbog borbi koje su vođene krajem juna 1941. godine, kada su Nemci krenuli u opsadu Sovjetskog Saveza. Ovo je film o ljudima koji su hrabro učestvovali u odbrani i do poslednje kapi krvi branili svoju zemlju.



Narator priče je Saša Akimov, koji je tada bio dečak, očevidac i učesnik u ratnom paklu odbrane Bresta, i koji samim pripovedanjem ispunjava svoj zavet koji je dao komandiru koji mu je u samrtnom ropcu predao zastavu i rekao “Idi i ispričaj sve što si video, samo istinu govori, o nama govori’’. Ostatak priče je istorija jednog nesvakidašnjeg podviga koji je ravan Termopilskom klancu. Priča o herojstvu koja bi imponovala i velikom Džonu Milijusu. Likovi su svedeni i vešto oblikovani, ritam priče je bez praznog hoda, scene borbe su domaći zadatak za reditelje koji žele da se hvataju u koštac sa ovakvom tematikom. Sve je apsolutno precizno i vešto odrađeno. Pojedini kadrovi su čista umetnost, što nije ništa neobično kada su u pitanju filmski potomci Tarkovskog i Kalatozova. Patriotski patos ne prelazi granice dobrog ukusa (bar što se mene tiče). Govor komandanta pre no što će krenuti u napad, sličan je govoru majora Gavrilovića prilikom odbrane Beograda, i u svakom čoveku budi samo plemenita patriotska osećanja. Reditelj filma Alexander Kott je učenik Andrzeja Wajde, što se pomalo primećuje u njegovom rediteljskom postupku izrazitog realizma, snažnog poetskog i emotivnog naboja, ali s druge strane primetan je uticaj i američkog ratnog filma, pogotovu old school klasika koje su režirali Semjuel Fuler i Robert Oldrič, ali i modernih klasika koje su onomad snimili Stiven Spilberg i Klint Istvud.



U svakom slučaju, nemojte imati predrasude, pogledajte ovaj film, jer zaista vredi.

субота, 12. фебруар 2011.

Biciklista



Slušam juče istoričara Peđu Markovića na Studiju B (kojeg inače cenim kao javnu ličnost) kako, komentarišući polemiku između Basare i Radoša Ljušića, staje na Ljušićevu stranu. Nije mi to bilo čudno, jer nije tajna da je Peđa Marković u nekom savetu DS-a, niti je tajna da mu je Ljušić cenjeni kolega istoričar iz DSS-a ili Naprednjaka (moguće da je došlo do transfera), niti je tajna da Basara ponekad ima izlive „istorijskih lupetanja“.  Ništa od toga nije sporno. Postoji samo jedan fenomen koji ne umem da objasnim, a koji se odnosi na „pecanje“ većine javnih ličnosti na Basarine novinske kolumne i što je još čudnije na Basarinu fiktivnu prozu. Zašto Basarini neistomišljenici njegova pisanija doživljavaju kao nešto što je opasno po srpsku dušu i sa čim se treba odmah razračunati? Meni se čini da niko od njih ne kapira da ih Basara sve redom podjebava i da na kraju cele priče svi ispadnu teški glupani. No, da se razumemo odmah na početku, ja volim Basaru i radost koju mi pričinjava čitanje njegovih romana ne može narušiti nijedna opaska upućena na njegov račun od bilo kojeg drugog čoveka čije mišljenje cenim. Srećom, Radoša Ljušić smatram beznačajanom i otužnom pojavom u javnom životu Srbije, tako da navedenu polemiku i ne pratim. Što se tiče Peđe Markovića kao istoričara, meni je čudno to što neko kao on, ima potrebu da komentariše Basarino igranje sa srpskom istorijom i sve to podiže na nivo neke ozbiljnosti. Pa nisu Basarini romani udžbenici iz istorije, niti je srpska istorija, kao ni jedna druga, beli medved. Potpuno je legitimno igrati se sa istorijom na način na koji se igra Basara. Njegovo poigravanje istom za sobom sigurno neće ostavljati leševe, kao što se to dogodilo poigravanjem suprotnog tabora devedesetih. Basara je uneo karnevalsku atmosferu u otužnost kulturnog i društveno-političkog života Srbije i zbog toga će kod mene u kafani uvek imati počasno mesto. Čak mu ne zameram ni to, što često nekritički gleda na LDP i upada sebi u usta, niti to što često ima suprotstavljene stavove sa samim sobom. Ne zameram mu ništa. A i što bih?
Sećam se čak i prvog susreta sa njegovom prozom. Bilo je to 1995. godine kada sam postao brucoš Pravnog fakulteta. Živeo sam u ulici Stanoja Glavaša u stanu bez TV-a, tako da nisam imao drugu zanimaciju pred spavanje, osim čitanja. Tada mi je u ruke pala Basarina „Ukleta zemlja“ . Ljudi moji, bilo je to iskustvo kosmičkih razmera! Odmah sam počeo da pribavljam sve što je napisao. Basara je zapravo bio najduhovitiji pisac kojeg sam do tada čitao. Mislim da sam posle toga počeo malo drugačije da posmatram stvarnost. Našao sam još jednog heroja. Odmah sam ga smestio pored Kita Ričardsa i Bogdana Tirnanića.
Devedestih su ga prozivali branitelji lika i dela Dobrice Ćosića, jer ga je često provlačio po romanima, ali su ga isto tako prozivale i feministkinje kao i brojni mondijalisti. Posle petog oktobra je bio diplomata na Kipru gde je napisao „Srce zemlje“, jedan od najzrelijih romana. Kao nekadašnji DSS jeretik svojim provokativnim kolumnama, postaje opsesija drugog otužnog dvojca koji se u javnosti predstavljaju kao Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Za Slobu i Đoku nema mesta u mojoj kafani, ali mislim da su oni od onih koji ne idu u kafane. Uvek sam se klonio takvih tipova. Mnogo je zdravije popičkati se sa Basarom posle desetog špricera, nego sedeti pet minuta u društvu Đoke i Slobe. Znate šta hoću reći!?
Dakle, posle svega što mu se može zameriti, ne može mu se oduzeti titula najznačajnijeg srpskog pisca iz generacije osamdesetih i devedesetih. Što se tiče njegove angažovanosti u političkoj kaljuzi Srbije, mislim da je ista koketna, infantilna, očigledno provokativna i ne treba je uzimati za ozbiljno, ali ko će ga znati. Možda ga se i ja jednog dana odreknem. To bi se verovatno desilo kada bih ga stvarno upoznao. Zato se nikada nisam trudio da upoznam svoje heroje. Dovoljno mi je njihovo delo. U suprotnom, svi bi bili svedeni na ljude od krvi i mesa. Takvi mi ne trebaju. Previše ih je.

понедељак, 07. фебруар 2011.

Lords of Dogtown (2005)


Ko zna koliko je dobrih filmova snimljeno, a koje mi nismo imali prilike da vidimo u bioskopima, što zbog kretenske distributerske politike domaćih filmadžija, što zbog “ozbiljnosti” festivalskih selektora koji nikada nisu imali razumevanja za filmove poput Lords of Dogtown.
Mirne duše mogu reći da sam posle toliko godina, odgledao film koji me je dirnuo na isti način, na koji me je nekada dirnuo Milijusov “Dan velikih talasa”. I ovde kao kod Milijusa za junaka imamo grupu individualaca, tamo su bili surferi, ovde skejteri, koji, gle čuda, pomalo i surfuju. Stacy, Jay, Tony i Sid su Z-boys, grupa skejtera koja je promovisala skejtbordnig kao životni stil sredinom sedamdesetih u Kaliforniji, a koje je u celu priču uvukao Skip Engblom, jedan od osnivača “Jeff Ho Surfboards and Zephyr Productions” koja se bavila proizvodnjom daski za surfanje i proizvodnjom skejtbordova. Inače Skipa tumači sjajni Heath Ledger u čiji sam se talenat tek ovde uverio. Bio je apsolutno sjajan. Dečaci takođe. Korak ispred svih je Emile Hirsch kojeg sam kasnije gledao u Penovom remek delu “Into the Wild”. Opasan glumac sa perspektivom velike zvezde. Film je režirala Catherine Hardwicke po scenariju i priči pravog Stacya Peralte koji je jedan od ekipe skejtera i kojeg igra John Robinson.
Što se tiče same priče, s obzirom da je biografska i da govori o stvarnim ličnostima, autor je uspeo da izbegne sve zamke od kojih obično boluju biografski filmovi. Nema prenaglašenih opštih mesta, niti se oseća opterećenost faktografijom, tako da sve vreme imate utisak kao da je u pitanju čista fikcija. Osim toga film nosi posebne emocije, malo vas vozi adrenalinski, onda vas spusti, pa vas natera da se prepustite nostalgiji i patosu uz probirljiv soundtrack (Jimi Hendrix, The Allman Brothers Band, T-Rex, Sweet, Neil Young), pa vas rasplače (ako ste čovek). Pored kulta mladosti i adrenalinskog spida, kroz film se provlači i kult seksa. Sve vreme nekakve sise upadaju u kadar i sve je to mnogo dobro i lepo i jednostavno vas goni da se osećate pomalo jadno što živite u ovako glupim vremenima, u nekoj tamo zaboravljenoj depresivnoj zemlji,u kojoj nema ni mora, ni rokenrola, a ni seksa. Srećom ima skejtera.

Predlažem da se ovaj film uvrsti u obaveznu lektiru osnovcima da bi znali kakvi bi trebalo da budu kao srednjoškolci. Za njih još uvek ima spasa.


недеља, 06. фебруар 2011.

BILI SMO PONOSNI RATNICI (1994)


Dolaskom belog čoveka (Engleza) na ostrvo Aotearou, negde u 18. veku, isto postaje Novi Zeland. Starosedeoci će narednih dvesta godina izumirati kao narod, dok će samo deo odabranih uspeti da odneguje duh maorskih predaka i sećanje na parče zemlje ("Land of the long white cloud") i slobode koja im je oteta dolaskom belog čoveka. Jedan od čuvara takve tradicije definitivno jeste Lee Tamahori koji je potpisnik jednog od najboljih filmova devedesetih “Once Were Warriors”.
Maori su polinezijski narod sa Novog Zelanda, srodni Tahićanima i Havajcima, koji su negde između devetog I trenaestog veka, na ostrvo doplovili u svojim kanuima. “Once Were Warriors” nije eksplicitna priča o istoriji Maora, niti je u pitanju socijalna drama koja se na prvi pogled nameće. U pitanju je dublja priča koja govori o gubljenju nacionalno-plemenskog identiteta i nesnalaženju u nametnutom sistemu vrednosti u koji se kulturološki ne može uklopiti jedna drugačija civilizacija čiji su koreni i sistem vrednosti potpuno suprotni od onoga što ima je doneo/nametnuo beli čovek. Dolaskom Engleza broj Maora je počeo opadati, što zbog ratova, što zbog novih bolesti, a po poslednjem popisu iz 2006.godine ima ih oko pola miliona.


Tamahori je ovim filmom svojim saplemencima uputio jedan vrišteći znak upozorenja o mogućnosti potpunog nestajanja. Civilizacija im je donela kriminal, alkohol, droge i nasilje. Pretvoreni su u robove belog čoveka pod maskom ugovora Waitangi (predstavnici maorskih poglavica i Britanaca sastaju se 1840. i potpisuju ugovor u Waitangiu po kojemu postaju britanski građani i priznaju im se prava na zemlju) jer uvek će biti sirotinja i građani drugog reda na svojoj zemlji. Kako je izvesno da su muškarci postali idioti, Tamahori zavet predaka prosleđuje ženskim rukama, kroz lik Beth Heke, koju tumači sjajna glumica Rena Owen. Kao moralni stub porodice, kao jače, nežnije i mudrije biće od muža siledžije, Beth će postati simbol povratka “duhu ponosnih ratnika”. Tamahorijev “rosebud” skriven je u rečenici majke koja po tradicionalnim maorskim običajima sahranjuje ćerku i govori joj : “Nemoj se bojati Grejs, sada smo kod kuće.” To je trenutak koji vas ne može ostaviti ravnodušnim; trenutak kada (još jednom) shvatite da postoje stvari i vrednosti koje se ne mogu meriti samo zemaljskim aršinima, mora se upotrebiti i neko metafizičko merilo, dopalo se to racionalistima ili ne.



субота, 05. фебруар 2011.

Red Hill (2010)


Savremeni vesterni su retka pojava. Bilo ih je svega nekoliko koji zaista vrede (Šampion rodea – Sema Pekinpoa, Teskaški rendžeri – Voltera Hila, Tri sahrane Melkijadesa Estrade – Tomija Li Džounsa, Usamljena zvezda- Džona Sejlsa) . Kada kažem savremeni, mislim na priče koje se dešavaju u ovom vremenu, ali koje u sebi sadrže teme i motive Divljeg Zapada. „Red Hill“ Patricka Hughesa je jedan od filmova koji bi se mogao svrstati u taj podžanr i koji u pravom svetlu predstavlja autentični bioskopski film. Intelektualni snobovi ovakve filmove svrstavaju u đubre, dok ih pravoverni filmofili smatraju dopom koji je preko potreban anemičnom, možda i kancerogenom, bioskopskom životu prestonice, ali i savremenoj produkciji.



U pitanju je arhetipska priča o borbi dobra i zla. Mladi policajac po imenu Šejn (ništa nije slučajno) napušta veliki grad i sa svojom suprugom dolazi u Red Hill, australijsku vukojebinu kojom vladaju grozni white trash likovi. Na nesreću, za vreme njegovog prvog radnog dana u grad se vraća Džimi Konvej, Aboridžin koji je pobegao iz zatvora, gde je služio kaznu zbog ubistva svoje žene. Međutim, Šejn je polako počeo da razotkriva jednu tajnu, koja će ga odvesti do puta kojim jašu samo pravi kauboji. Biće tu dosta pucačine, a bogami i krvi.

Patrick Hughes je znao od koga treba učiti, pa ćete u ovom filmu prepoznati obrise Hilove poetike iz osamdestih, kao i zlokobnost atmosfere koju su imali svi oni sjajni B filmovi poput Harmonovog "The Hitcher" i onih nekoliko remek dela Džona Karpentera. Dakle, prava western priča, obojena atmosferom akcionog noir trilera. Film se, kao što rekoh, neće dopasti intelektualcima fejkerima jer je daleko od Indie produkcije, ali će sigurno svi koje je smorila poenta filma “Blue Valentine” sledećih sat i po kvalitetno utrošiti.