среда, 25. април 2012.

Rudareva kći - Majkl Apted (1980)

Obično se biografski filmovi o poznatim ličnostima završe kao čisto informativne priče koje su napravljene kao skraćene lekcije iz opšte kulture. Ima ih poslednjih dvadesetak godina koliko hoćete, da ne navodim sada sve te bespotrebne naslove. Mada, desi se ponekad da takva priča dobije nešto više od obične informacije. To obično biva kada reditelj filma uspe da prikaže višeslojnost biografije ličnosti o kojoj priča i dotakne se neke specifičnosti koja je izdvajala takvu osobu od ostatka sveta. Film Majkla Apteda “Rudareva kći” (Coal Miner’s Daughter) iz 1980. je takav film i zbog toga spada u vrhunske biografske filmove poput filmova “Amadeus” Miloša Formana, “Priča o Badi Holiju” Stiva Raša i/ili “Dama peva bluz” Sidni Džej Fjurija koji su idejno, stilski, pa i žanrovski prosto nezaobilazni. “Rudareva kći” je priča o kantri pevačici Loretty Lynn koja sadrži bazične elemente američke “stars and bars” mitologije o trnovitom putu do vrha, prepunom prepreka i iskušenja; od siromaštva do bogatstva, od uspona do pada, od ponovnog uzdizanja do konačnog pronalaženja sebe ili potpune propasti. Loretta Lynn, koju ovde savršeno igra Sisi Spejsik (Sissy Spacek), i posle ovog filma je imala svoju karijeru, tako da je Majkl Apted možda malo poranio sa svojim filmom, ali u svakom slučaju u pitanju je biografija žene koja ima puno žuljeva, kako na rukama, tako na duši. Zato je, valjda, uspevala da ispeva sve te divne pesme, koje ravnodušnim nisu ostavile ni Džek Vajta (Jack White) koji je pre nekoliko godina sa Loretom snimio jedan od najlepših albuma prve dekade 21.veka (Van Lear Rose 2004). Njenog oca u filmu igra nedavno preminuli Levon Helm (The Band) kojem nije tako lako palo kada se njegova mezimica sa 14 godina udala za lokalnog mangupa Doolittle Lynna (Tommy Lee Jones). “Rudareva kći” je film sa kojim bi trebalo da se upoznaju nove generacije. Možda mnogima od njih neće biti preterano zanimljiv, ali ako su se usput navukli na Lusindu Vilijams i Gilijan Velč, i ako im se dopao no depression doup, onda definitivno moraju da se upoznaju i sa izvornikom. To je lekcija koja se ne sme zaobići. Priča o hrabroj ženi koja je i pored svega ostala dama. Skidam kapu, ljubim ruke lejdi.

субота, 21. април 2012.

Ploče za pusto ostrvo - Kris Kristofferson "The Austin Sessions" (1999)


Kris Kristoferson je za mene prvo bio Bili Kid u najlepšem marihuana vesternu iz šezdesetih “Bivši prijatelj Kid”, zatim buntovni kamiondžija Rubber Duck u “Konvoju” (oba režirao veliki Sem Pekinpo), pa tek posle tamo neki country pevač, koji me nije preterano zanimao, sve dok na takve zvuke nije počela da me lomi nostalgija za bioskopskim detinjstvom i najboljim filmovima na svetu, koji su se prikazivali nedeljom u 17h (prevod - Nada i Kosta Carina). Tada sam shvatio da je američka country muzika bitno uticala na izgradnju mog emotivnog i estetskog sklopa, i tako postala sastavni deo mog života. Baš kao Sem Pekinpo sa svojim filmovima i Kris Kristoferson sa svojim lepim pesmama.

Jedna od ploča koje bih takođe obavezno poneo sa sobom je album “The Austin Sessions” iz 1999.godine na kojoj je napravljen esencijalni presek Kristofersonove kantautorske karijere i koja na najbolji mogući način pokazuje značaj, uticaj i doprinos ovog čoveka američkoj pop kulturi i pravcu poznatijem kao Cosmic American Music čiji je rodonačelnik Gram Parsons. Tu se nalaze gotovo sve najbitnije pesme koje je K.K. napisao, obradio ili proslavio; od himne "Me and Bobby McGee", preko "Sunday Morning Coming Down","For the Good Times", "Help Me Make It Through the Night", "Why Me" do "Please Don't Tell Me How the Story Ends". Njegove pesme su iskrene, jednostavne i slikovite. Himne poraženih, ostavljenih i zaboravljenih ljudi koji se još uvek nisu predali. Ljudi koji
gledaju u oči život koji ih nemilosrdno šiba i gamenskim šarmom jednog Stiva MekKvina i Džejmsa Koburna nastavljaju dalje.


Na albumu gostuje prijateljska ekipa koja je zapravo sam krem američke country rock scene. U pitanju su Steve Earle, Jackson Browne, Matraca Berg, Vince Gill, Marc Cohn, Alison Krauss, Catie Curtis i Mark Knopfler. Mislim da je to jedan od albuma koji se najviše vrteo u intimnom gnezdu Jorgoslovlja. Kao što sam već jednom rekao, slušajući sve te sjajne pesme mogao sam u svojoj glavi da ponavljam scene iz filmova Džona Forda, Henrija Hataveja, Sema Pekinpoa ili Bada Betikera. Mogao sam jasno da vidim horizont, zalazak sunca i usamljenog kauboja kako odlazi. To je romantičarski pogled na svet. Današnja vremena su skroz drugačija. Zato volim da slušam country muziku jer me ista podseća na činjenicu da se suština krije u jednostavnosti i svedenim formama.

среда, 18. април 2012.

Miloš Petrović - sećanje iz mog ugla


Gradovi su kao velike porodice. Kada ostanu bez nekog sugrađanina koji je svojim postojanjem i stvaranjem činio da stvari imaju dublji smisao, to se definitivno oseti posle njihovog odlaska. Počne da vam nedostaje taj sveprisutni uhvatljivi duh koji su snagom svoje imaginacije i vizije takvi ljudi stvarali. Možda ni oni, ni mi, nismo bili svesni njihovog značaja, ali vreme obično pokaže da takvim ljudima za života nisu nikada rekli ni hvala. Takvi su bili Boško Tokin, Bogdan Tirnanić i Ranko Munitić, takve su bile Margita i Sonja, takvi su bili Fleka i Saša Marković Mikrob. Njih više nema, ali za sobom su ostavili svoja dela koja će budućim generacijama svedočiti da su se na ovim prostorima nekada dešavale neke mnogo dobre i lepe stvari, kojih je danas sve manje. Jedan od tih velikih ljudi je bio i Miloš Petrović, srpski kompozitor i pijanista, profesor kamerne muzike i pisac, koji nije sa nama od novembra 2010.
Sećam se da sam prvi put čuo Petrovića u nekoj emisiji na 3K devedesetih (možda „Čekajući metroa“) kako sa Papa Nikom svira neki zanimljiv džez. Rekoh sebi, bog te mazo, pa ovo je balkanski Keith Jarrett (ovo je laž jer tada nisam ni čuo za Keith Jarretta, ali to sada mislim i sviđa mi se da tako ostane). Posle toga sam ga slušao kako pametno zbori u emisiji „Ars Altera Pars“ koju je sjajno vodila njegova supruga Olivera Ježina (takvih emisija danas više nema). Kasnije kada sam došao na studije, često sam lutao po gradu i posećivao najraznoraznija mesta, pa sam se tako, slučajno, zahvaljujući divnoj osobi i našoj najboljoj operskoj pevačici Katarini Jovanović, našao na nekoj probi ili mini koncertu Balkan Music Cluba na FMU. Predvodio ih je Miloš Petrović i zvučali su sjajno. Posle toga sam gledao još nekoliko puta Petrovićeve koncerte, neke na Kolarcu, a neke u DK studentski grad. Bilo mi je jasno tada, kao i sada, da sam prisustvovao koncertima jednog velikog umetnika. Osim toga, on je i izgledao tako. Kao dečak koji je izašao iz knjige Džemsa Džojsa „Portret umetnika u mladosti“. Krhkog habitusa i otmenog asketskog držanja, nadasve božanskog talenta. Za sobom je ostavio brojne kompozicije, nekoliko operetskih dela, dva romana, zbirku priča i zbirku eseja o muzici. Nažalost, nikada nisam imao priliku da ga upoznam lično, ali posle ovog posta zaista imam osećaj kao i da sam ga poznavao. Kao da je negde uvek bio tu, u komšiluku, u mojoj ulici, u istoj kafani. Hvala ti Miloše!

понедељак, 16. април 2012.

"Neobavezna" lektira


Sa likom i mišljenjem Stanka Cerovića, rođenog brata pokojnog novinara Stojana Cerovića, upoznao sam se pre par meseci preko jednog zanimljivog intervjua u Vremenu, posle kojeg sam odmah posetio obližnju knjižaru i pazario Cerovićevu knjigu „Drvo života, plodovi smrti“ (Gradac-Čačak 2007). U međuvremenu je napisao novu knjigu, koja je, kako kažu, logični nastavak ove, pa nisam želeo da je preskočim kako mi nešto ne bi promaklo. Ono što me je privuklo Ceroviću, jeste njegov revidirani stav na temu svega što nas okružuje, a koji se evidentno, zdravorazumski, menjao onako kako se menjala situacija u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i svetu. Pogotovu što je ustao i rekao u lice svojim saborcima iz devedesetih kako su se posle dvehiljadite pretvorili u moralne gnjide koje i dalje profitiraju na račun devedesetih priželjkujući i podražavajući hronični status qou u zemlji u kojoj žive. Takav stav je za poštovanje jer odskače od psihologije grupnjaka kojoj su skloni kako desni tako i levi-libero intelektualci.
„Drvo života, plodovi smrti (ili o povratku ljudi iz istorije)“ spada u esejističku književnost sa dubokim filozofskim osvrtima na savremeno čovečanstvo kroz poznate istorijske i književne ličnosti koje autoru lično znače. Od Homera, Odiseja, Hektora i Ahila, preko Marka Miljanova, Ilije Kuča i Vuka Lopušine, Gavrila Principa i Milovana Đilasa, Cerović nam priča o herojima u neherojskim vremenima, raspadu Jugoslavije, Nato bombardovanju 1999. i predosećanju besmislene igre čiji smo taoci. Pri tome Cerović to radi sa velikim stilom, mudro i pametno, nepretenciozno, književno-stilski savršeno. Jedan deo knjige, pod nazivom „Koliba u istoriji“, objavljen je svojeveremeno u nedeljniku Vreme. U pitanju je, bez sumnje, knjiga koja odiše intelektualnim poštenjem.



„Melvil o Melvilu“ Ruja Nogejre je knjiga razgovora sa velikim francuskim režiserom, ocem euroamerikane, Žan Pjerom Melvilom iz 1971.godine, koja je godinama poznata u filmofilskim krugovima kao pandan kultnoj knjizi „Trifo-Hičkok“ ,a danas obavezno štivo za svakog čoveka koji se na ovaj ili onaj način bavi filmom. Knjiga je prvi put prevedena na srpski jezik (sa čudnim zakašnjem), izdao je Niški kulturni centar, dok je sjajan i jezgrovit predgovor napisao patrijarh jeretičkog filmskog mišljenja prof. Nebojša Pajkić. U pitanju je reprezentativna prilika da se upoznate sa Melvilovim pogledom na lični autorski opus, kao i njegovim mišljenjem o tuđim filmovima. Naravno u ovoj knjizi se nalazi i njegova intimna lista od 63 najveća autora američkog predratnog filma, među kojima se nalaze neka od najvećih imena žanrovskog filma, kao i osvrt na bolna izostavljanja koja mnogim filmskim stručnjacima ni danas nisu jasna. Takođe, saznaćete i nešto o njegovom poimanju umetnosti, a negde i života. Čovek koji svojom harizmom i beskompromisnošću ne može da vas ostavi ravnodušnim. Lično, uspeo sam svojevremeno u Kinoteci da odgledam nekoliko najbitnijih Melvilovih ostvarenja (Samuraj, Strašna deca, Žaca, Crveni krug, Drugi dah) ali nisam odgledao sve što je snimio, tako da mi je ova knjiga dobro došla kao podstrek da krenem iznova u potragu za odgledanim i neodgledanim Melvilovim filmovima.

„Kratki ljudi“ Zorana Ćirića a.k.a. Magičnog Ćire je još jedna zbirka priča koja se poetski nastavlja na dosadašnji opus pisca. Hoču reći, sve je tu i sve je na svom mestu. Bluzerski kantri sentiment smešten u srpsku zbilju sa mitološkim prizivom svih ikona amerikane, od Roberta Džonsona, preko Sema Pekinpoa, do melodramskih džezerskih posveta svom ocu. Marginalci, kockari, alkosi, bludnice, kao i sve ono što krasi kantri bluz pesme koje volimo, sastavni su deo Ćirine proze. Magični je odavno dokazao da je Townes Van Zandt savremene srpske proze. Ovom zbirkom samo potvrđuje svoju titulu.

„Sedma republika – pop kultura u YU raspadu“ Ante Perkovića je prva knjiga koja se, bez naglašenog yu nostalgičarskog sentimenta, bavi rok scenom bivše Jugoslavije, na kojoj su stasale mnoge generacije i mnogi pojedinci. Zbog toga je ova knjiga, meni, lično bila zanimljiva, i moram priznati da sam donekle uživao u podsećanju na bendove uz koje sam odrastao i dočekao raspad države u kojoj sam živeo. Veći deo knjige je pisan novinarsko-esejističkim stilom, dok su najbolji delovi vezani za momente ličnih osvrta autora na muziku koja ga je oblikovala kao ličnost. Iako su mi mnoge priče vezane za ovaj period dobro poznate, nijednog trenutka mi nije bilo dosadno. Nisam otkrio ni bogzna šta novo. Čak sam se u nekoliko navrata raspravljao sa Perkovićevim poređenjima, ali se i suštinski u većini stvari sa njim i složio. Čak i kada barata sterotipima (levo-desno), Perković to čini na šarmanatan način. U svakom slučaju, ono što je posebno zanimljivo, kroz samu knjigu je potegnuto i nekoliko demstifikatorskih argumenata na račun urbane fantazme beogradske i zagrebačke elite, i njihovom bezmalo fašističkom odnosu prema onome što kao nije urbano, a sve to kroz istraživanja Stefa Jansena antropologa koji je u drugoj polovini devedesetih vršio etnografska istraživanja u Beogradu i Zagrebu. U svakom slučaju još jedna zanimljiva knjiga koju možete pročitati.

субота, 07. април 2012.

Ustanička ulica - Miroslav Terzić (2012)


Priznajem da ulazak u bioskopsku salu, radi gledanja domaćeg filma ovakve tematike, kod mene poslednjih nekoliko godina izaziva nelagodu zbog neizvesnosti sveobuhvatnog kvaliteta i ideološkog diskursa koji takvi filmovi obično nose. Nekako sam uvek rezervisan, za svaki slučaj, međutim desi se ponekad da film ispadne mnogo bolji nego što sam očekivao. O “Ustaničkoj ulici” Miroslava Terzića se puno pričalo, a zbog same tematike, kao što rekoh, bio sam poprilično skeptičan, jer su takve teme do sada u domaćoj, svetskoj i regionalnoj kinematografiji obrađivane jednostrano ili lažno pokajnički, gde bi na kraju uvek isključivo ispadao kriv neki Milorad, koji je Halidu pucao u glavu, silovao Šteficu i Lejlu, i bacao bebe sa terase porodilišta. Sa temom koja je vruća poput krompira izvađenog iz vatre, scenaristi Pejaković i Milosavljević uspeli su da napišu scenario za jedan, pre svega, pošten film koji se na indirektan način bavi i ratnim zločinima. Ono što je za pohvalu, autori su eliminisali idiotsku ideju kolektivne odgovornosti i uspeli da prikažu stvarnu tragičnost koju nose likovi - zamenik javnog tužioca (Gordan Kičić) i čovek paravojne formacije iz ratova devedesetih (Uliks Fehmiu). Ono što nije za pohvalu, autori su propustili da uključe elemente stranih obaveštajnih službi, čiji je udeo u događanjima devedesetih, kao i u našoj tranzicionoj svakodnevnici, nemerljiv. Mislim da bi onda cela priča bila kompleksnija i smislenija.


Što se tiče samog kvaliteta filma u žanrovskom smislu, u pitanju je politički triler koji može da se nosi sa svetskim filmovima ovog žanra. Besprekorna režija Miroslava Terzića, pažljivo kadriranje, dinamičnost priče i solidni dijalozi sa neupadljivim manama, kao i sjajna gluma Kičića i Fehmiua, pružiće vam jedno osvežavajuće bioskopsko iskustvo. Što se ostatka glumačke ekipe tiče, tu je stari bard Rade Šerbedžija koji je u filmu prosečan i ne baš preterano ubedljiv (Holivud ga je iskvario), dok su Petar Božović, Jelena Đokić, Milica Mihajlović i Bojan Žirović odlično odigrali svoje epizodne uloge.
U svakom slučaju “Ustanička ulica” je film koji bi trebalo da odgledate. Posle “Žućka- priče o Radivoju Koraću” jedan od boljih domaćih filmova ove godine.

петак, 06. април 2012.

Ne zaboravljam važne datume II


6. april 1941.godine. Nije čudno to što je Selenićev "Timor Mortis", inače jedan od najboljih srpskih romana dvadesetog veka, započet upravo bombardovanjem Beograda početkom Drugog svetskog rata. Veliki srpski pisci poput Selenića zavetovali su nas da nikada ne smemo zaboraviti ono što nam se dešavalo. Moramo praštati kao čestiti ljudi, ali ne smemo zaboraviti. Ne ponovilo se nikada više nikome.  








недеља, 01. април 2012.

It Might Get Loud – Davis Guggenheim


Nisam imao prilike da ovaj zanimljiv i inspirativan rokumentarac odgledam ranije, ali za dobre filmove, knjige i ploče nikada nije kasno. Bitno je da kad-tad stignu do vas i da se to dogodi u trenutku kada vam je baš nešto tako trebalo. Do mene je u datom trenutku došao dokumentarni film Davisa Guggenheima „It Might Get Loud“ iz 2008. godine. Jedno hedonističko putovanje od sat i po, kroz svet obožavanja gitare iz vizure trojice velikih rock muzičara, pripadnika tri različite generacije, koji kroz svoje svetonazore i intimne poglede na rock and roll objašnjavaju svoj pristup i način na koji su stvorili i na koji i dalje stvaraju svoju muziku.


Guggenheim je doveo pred kamere jednu neprikosnovenu rock legendu (Jimmy Page - Led Zeppelin), zatim jednog od najuticajnijih mejnstrim gitarista (The Edge - U2), i jednog od najtalentovanijih ljudi koji su se posle Hendrixa dogodili rokenrolu (Jack White - The White Stripes, The Raconteurs, The Dead Weather). Kao što nagađate, neminovno je da ćete se kroz njihove intimne priče prošetati i kroz neke bitne pesme i periode koje su delili sa matičnim bendovima. Osim toga, shvatićete na koji način strast prema korenima bluza spaja Pagea i Whitea, a udaljuje ih od The Edgea, i koje im se sličnosti mogu pripisati. Nesumnjivo je da su sva trojica sjajni u onome što rade, samo su im pristupi i uzori drugačiji. S obzirom da sam u različitim životnim fazama predano prolazio kroz muziku bendova kojima pripadaju ( neke manje, neke više, Zeppeline, Yardbirds i White Stripes uvek) ovaj film mi je posebno prijao, iako je u konceptualnom smislu problematično povezan. Guggenheim je želeo da za kratko vreme ispriča priču, malo o gitarskom umeću, malo o njihovim bendovima, malo o korenima koji su ih oblikovali, pa se previše rasplinuo i izgubio u svojim željama. Film je zbog toga ispao kao kolaž sa površnim osvrtom, ali se sve mane mogu zanemariti jer je u toku snimanja definitivno uhvaćeno nekoliko čarobnih trenutaka. Jedan od tih trenutaka je scena u kojoj Jack White i The Edge sa klinačkim osmehom i strahopoštovanjem posmatraju Pagea kako svira "Whole Lotta Love". U pitanju je prosvetljujući momenat liturgijskog značaja gde im stariji baja otkriva tajnu na kojoj su odrasli. Scena koja nema cenu.
“It Might Get Loud” je film koji je prvenstveno namenjen ljudima koji vole gitare i rock and roll. Nisam siguran da će drugima biti posebno zanimljiv, ali uvek vredi pokušati.