недеља, 29. јул 2012.

Za bolji svet i bolje ljude


Ne mogu da se ne rastužim kada pogledam naslovne strane naših dnevnih novina. Niže nego ljudski, kako je rekao Srđan Đile Marković. Sve je otišlo u qrac. Političari, ta goveda neopevana, i dalje su glavne zvezde. Pljačakaju nas i truju svojim mediokritetskim egzistencijama, odsustvom stila i đilkoškim njuškama.  Ostatak sveta sjebava recesija, dok se kod nas odomaćila odavno. Neki zli moćnici i dalje pale vatru po kriznim područjima širom planete. Korumpirani intelektualci ćute, dok običan svet guta gomilu govana. Kapitalizam je posle pada berlinskog zida počeo da jede samog sebe. Svaki vid pobune i otpora je lažan i kontrolisan. Iggy Pop je pravilno zaključio da je Big Brother sišao među nas, igra sa nama i smeje nam se iza leđa.
I pored svih sranja kojima smo okruženi, koja smo preživeli i koja preživljavamo, moram priznati da još uvek nisam izgubio veru u ljudska bića. Još uvek verujem da će kreativne i imaginativne snage ponovo pokrenuti svet. Ne verujem da ćemo svi završiti kao u Dikovom Bladerunneru i umreti u pustoši Pobesnelog Maxa. Postoji jedna mračna scena iz Finčerovog filma Sedam gde Morgan Frimen citira Hemingveja i kaže (parafraziram): “Svet je grozno mesto za život, ali se za njega vredi boriti.” Slažem se sa Ernestom, pogotovo kada pogledam ovako dobar spot, sa ovako sjajnom pesmom. Zaključajte cinizam na nekoliko minuta i zapevajte. Stand By Me za bolji svet i bolje ljude!

недеља, 22. јул 2012.

Samo je pustinja ostala ista




U časopisu za književnost, umetnost i društvena pitanja "MONS AUREUS" br.36/2012 koji izdaje Narodna biblioteka Smederevo, objavljen je moj tekst o kultnom vesternu Džona Forda. S obzirom da ne postoji on-line izdanje časopisa, ovim putem objavljujem tekst za prijatelje i stalne posetioce Jorgoslovlja.


САМО ЈЕ ПУСТИЊА ОСТАЛА ИСТА
(Педесетогодишњица приказивања Фордовог ремек-дела „Човек који је убио Либертија Валанса“)

Тачно пре педесет година снимљен је култни филм Џона Форда, по мишљењу многих филмских стваралаца, критичара и филмофила, један од највећих и најпоетичнијих вестерна свих времена. Као неко ко је свој систем вредности градио на оваквим делима кинематографије, напросто ми је част, што уопште имам прилику да напишем један текст у којем се појављују имена два Џона. Да, мислим на Форда и Вејна. Тај чувени спој је човечанству оставио непроцењиве бисере, како седме уметности, тако и поп-културе, који по свом значају нимало не заостају за делима уметника попут Салвадора Далија, Филипа Гласа или Битлса. Знам да бих због овакве изјаве од Форда добио ударац у главу, јер себе никада није сматрао уметником, нити је волео да мистификује своје филмове. Режију је доживљавао као занат и сматрао је, као и Хичкок, да квантитет рађа квалитет. Снимао је филмове у којима је величао традиционалне вредности и племенити идеализам у којем добро увек побеђује лоше. Имао је романтичан поглед на јунаке и њихове непријатеље. Својом изјавом: „Зовем се Џон Форд, ја правим вестерне“ створио је мит и извршио директан утицај, како на генерацију својих савременика, тако и на бројне америчке и европске ауторе који се и данас баве филмом. Његови радови су поставили базу ревизионистичким тумачењима Пекинпоа и Иствуда. Акира Куросава и Серђо Леоне су Форда сматрали највећим филмским магом. Његово дело је знатно утицало на њих двојицу. Куросава се прославио истернима у којима су се уместо каубоја шетали самураји, док је Леоне својом трилогијом прославио поджанр шпагети вестерна и на тај начин скинуо шешир учитељу.


Филм Човек који је убио Либертија Валанса , као што рекох, снимљен је 1962. године. Исте године су снимљени Лоренс од Арабије Дејвида Лина, Лолита Стенлија Кјубрика, Шта се догодило са Бејби Џејн Роберта Олдрича, тако да је конкуренција била веома јака. Многима је било чудно зашто је филм снимљен у црно-белој техници, када је већ у то време Форд увелико правио филмове у техниколору. Касније је у једном од ретких интервјуа објаснио да су његови омиљени глумци Џон Вејн и Џејмс Стјуарт тада имали преко педесет година, а у једном добром делу филма морали су играти ликове тридесет година млађе. Колор би разоткрио „превару“ и магија би нестала.
Ренсом Стодард (Џејмс Стјуарт) учен је човек који са Истока долази на Запад у градић Шинбоун, где још увек влада анархија Дивљег запада, у којој локални бандит, силеџија и садиста Либерти Валанс (Ли Марвин) намеће своја правила игре и где још увек слово закона није нашло своју примену.  Ренсом Стодард, као пинонир новог доба, носилац демократских вредности утиснутих у повељу Томаса Џеферсона, жели да цивилизује стари запад, али му на путу стоји ђавољи лик Либертија Валанса. Како је Стодард носилац „go west“ идеализма, неће се смирити док не оствари свој циљ.
Том Донифон (Џон Вејн) један је од највећих џентлмена међу филмским ликовима. Школски пример харизматичне људине витешког моралног кодекса: он због љубави према једној жени спасава свог супарника Стодарда сигурне смрти, обезбеђује му ореол грађанског успеха и светле будућности, и препушта му жену коју воли (Вера Мајлс), схвативши да је она већ направила избор. Из његове несреће рађа се њихова љубав. Том Донифон је драматуршки трагична личност, а из данашње перспективе, у филозофском смислу, одјек дивље традиционалне мушкости и старозаветне човечности коју су изазови савременог доба сахранили. Такав вид традиционализма једна је од главних одлика опуса Џона Форда и није нимало чудно то што су се аутори Новог Холивуда, попут Милијуса и Богдановича, у неким интервјуима подругљиво односили према ликовима из филма Жаока Џорџа Роја Хила, наводећи да би такве ликове сигурно у неком Фордовом филму спаковали у први воз и поручили им да се више не враћају у град. Има у томе истине, и то је оно што Фордове филмове чини посебним. Међутим, Човек који је убио Либертија Валанса спада у оне филмове у којима Форд резигнирано преиспитује устоличене вредности и морал америчког друштва на примеру лажног хероизма и легендама о Дивљем Западу. На крају филма постоји једна сцена у којој локални новинар цепа бележницу интервјуа и каже : „Кад легенда постане стварност, штампај легенду.“ Ту је заправо скривена суштина демитологизације и иронија са којом је Форд недвосмислено порекао легенду.
Прошло је педесет година откада је снимљен овај филм. Много тога се променило у нашим животима. Чак су и филмови данас другачији. Хероја више нема. Велики филозоф је давно констатовао да све тече и све се мења. „Само је пустиња остала иста“ као што је поетично рекао Вери Мајлс на почетку филма, бивши шериф Енди Дивајн. Чиста поезија. Због таквих сцена филм је већи од живота и нашим малограђанским егзистецијама даје виши смисао. Капа доле за врхунски класик!


недеља, 15. јул 2012.

Der Boss in Wien


Ako ni zbog čega drugog, album Wrecking Ball ću sigurno pamtiti kao moj prvi live susret sa Brusom Springstinom. Boss je 12. jula pred pedeset hiljada ljudi na stadionu Ernst Happel u Beču napravio spektakl za pamćenje. Znao sam da prisustvujem nečemu, što sam bez lažne skromnosti zalužio, jer Brus i ja smo odavno na Ti, još od prošlih dana moje klinačke zaljubljenosti u rokenrol kada sam dobio ploču “Nebraska” i shvatio da Brus nije samo “Born in the USA” već da se iza naizgled komercijalnog hit-mejkera krije jedno veliko rokersko srce sa pesničkim talentom koji je klesan na Vudi Gatrijevoj životnoj poetici, na dilanesknoj osećajnosti, i društvenoj osvešćenosti Džeka Londona. Hoću reći, bilo bi glupo da Boss, ne daj bože, ode u penziju, pa da se nas dvojica nikada ne sretnemo. Zbog opravdano propuštenog koncerta u Trstu, lepša polovina i inspiracija Jorgoslovlja i moja malenkost, krenusmo na dugo čekano hodočašće u Viennu. 


 
Dan pred koncert u U-Bahnu ispod Karlsplatza startovao nas je neki Francuz iz Monpeljea sa pričom da mu je ovo peti Springstinov koncert ove godine. Sprema se još za London i Dablin. Htedoh da mu objasnim kako smo mi iz Srbije i kako do juče nismo imali leba da jedemo, i kako ćemo ovo putešestvije da otplaćujemo nekoliko meseci, ali sam odustao jer shvatih da mu ne bi bilo jasno u čemu je poenta. Zašto uostalom opterećivati nedužnog čoveka ličnim frustracijama. To je glupo. Francuz nam je uz pominjanje Džona Fogertija i Toma Morela poželeo lep provod. Springstinovi fanovi su inače likovi koji podsećaju na fanove kakve je nekada imao Elvis. Mnogi su spremni da za Gazdu daju litre krvi. Neka gospođa je tokom prošle turneje pratila Bossa sa transparentom: “Last week arrived the Pope, next week will come Madonna, but God Is here…now.”


 
Zbog ravnih tabana moje dame morao sam unapred da se žrtvujem i odustanem od partera, tako da sam radi džentlmenskog kodeksa završio na tribinama. Međutim, nije mi to puno smetalo, jer sam posle tri i po sata svirke shvatio da bi mi sigurno “pukla” leđa. Ovako, mogao sam da predahnem na stolicama fudbalskog koloseuma kojim se ponose Bečlije. Što se tiče samog koncerta i organizacije, sve je bilo na svom mestu, od zvuka, preko scenskog nastupa, do zadivljujuće profesionalnosti članova E Street Banda. Scenom je vladao harizmatični Springstin koji je sve vreme ginuo za svoju publiku. Nema laži, nema prevare. Tu je bio i nezaobilazni Little Steven Van Zandt, velika faca koja je svoju popularnost podigla na viši nivo posle sjajne uloge Silvio Dantea u najboljoj seriji na svetu “The Sopranos”. Set lista je bila odlična, ali pored tako velikog opusa, svako od fanova bi uvek mogao dodati još nekoliko pesama. Meni je lično žao što na listu nije uvrstio Jersey Girl, Highway Patrolman, Girls in Their Summer Clothes, The River i Thunder Road, ali kao što rekoh biće još prilike. Družićemo se Boss i ja ponovo. Bitno je da smo probili led. Lično sam bio najviše dirnut izvođenjem pesama Tougher Than The Rest i Jack Of All Trades. Tu sam osetio onu dobro znanu emociju zbog koje sam zavoleo Brusa Springstina i zbog koje sam, na kraju krajeva, otišao u Beč.
Što se tiče ostalog, u Beču je lepo i opušteno. Kobasice su dobre, pivo je savršeno. Sve je podređeno turistima, sve odlično funkcioniše, ali za nas koji dolazimo iz balkanskih zemalja u kojoj lagodno žive samo političari i tajkuni sa svojom decom i poslugom, sve je skupo kao otrov. Videh Miloja, Muharema i Antu kako razvlače kablove na gradilištu kod Naschmarkt pijace. Opet se drže zajedno. Od milošte se psuju na srpsko-hrvatskom. Balkanska redneck braća nemaju pojma da će iste te večeri Brus Springstin na Prateru opevati njihove muke, iz iste perspektive, ali na drugom jeziku. Velika je šteta što i oni neće čuti: “ I’m a Jack of all trades, We’ll be alright.” Zaista velika šteta.


субота, 07. јул 2012.

Sladak miris smrti - Giljermo Arijaga


Amorfne civilizacije u kojima caruje entropija oduvek su se odlikovale poetikom erosa i tanatosa mnogo više od civilizacije kristala u kojoj su krajnosti pripitomljene i umetnute u kolosek iz kojeg se ne može previše iskakati. Svako ispadanje iz koloseka predstavlja samo usamljene ekscese i ništa više od toga. Meksiko je zemlja koja pripada delu amorfnih civilizacija, baš kao i Balkan. Možda se zbog toga roman „Sladak miris smrti“ Giljerma Arijage može čitati i kao neki nesnimljeni film Živojina Pavlovića ili Saše Petrovića. Nasilna smrt, strast, primitivizam, spletke, unapred zacrtana istina, duh palanke i ponovna nasilna smrt, neke su od glavnih odlika ovog kratkog i filmičnog romana koji se čita u jednom dahu. Giljermo Arijaga je inače pisac o kojem sam ranije pisao i koji je čuveniji po filmskim scenarijima za filmove Alehandra Gonsalesa Injaritua (Pseća ljubav, 21 gram, Vavilon), kao i scenarija za Tri sahrane Melkijadesa Estrade Tomija Lija Džonsa, nego po svojim romanima, ali se ipak može reći da posle dva prevedna romana kod nas (za koje ja znam) Arijaga polako zadobija i status proznog pisca. 
Arijagu kao pisca privlači tema smrti, a sam je jednom prilikom rekao da je pisanje borba protiv smrti. To je nešto što se može definisati kao osnovna karakteristika njegovog dosadašnjeg opusa. Pored toga, Arijaga svoje “junake” obično ubaci u kafkijansku igru u kojoj, kako je briljantno primetio Rastko Simić, “postupaju po dobro znanoj logici: ukoliko se činjenice ne uklapaju u unapred zacrtanu istinu, utoliko gore po činjenice.” Ramon je mladić koji pronalazi leš mlade devojke izbodene nožem. Kada drugi ljudi stignu do leša devojke, počinju da šire glasine kako je to Ramonova devojka i kako bi trebalo da je osveti. Više puta ponovljena laž postaje istina. Ukoliko se Ramon ne prilagodi činjenicama, izdaće duh palanke, duh amorfnosti, ali u svakom slučaju ostaće tragičan lik, bez obzira kojim putem bude krenuo. Iako je predstavljen kao krimi roman, “Sladak miris smrti” je više foknerovska tragedija koja oslikava učmalost duha u kojem živi jedan svet bez pobune. Svet koji sve prihvata bez trzaja, bez krika, čak svestan činjenice da je cena takvog prihvatanja previsoka. Da, ovo je definitivno jedan nesnimljeni film crnog talasa. 
S obzirom da su glavni junaci Montezumini potomci deo obaveznog imaginarnog soundtracka za ovaj roman je sledeća stvar.

недеља, 01. јул 2012.

Bez naslova



Pre par dana sam se, kao pratnja koju nisam mogao izbeći, našao u Šoping centru „Ušće“ na Novom Beogradu. Ne volim takva mesta. Zaobilazim ih u širokom luku. Volim pijace, mesare i manje prehrambene prodavnice. Svaka prodavnica čija površina prelazi 100 m2 nagoni me da se osetim kao majmun koji učestvuje u igri koju su izmislili zli pametnjakovići kako bi manipulisali glupacima. S obzirom da su glupaci dominantna vrsta među ljudima, utakmica u startu nije fer. No dobro, ni sam život suštinski nije fer, ali većina ipak gura dalje. Šta će drugo?! Pokretnim stepenicama smo se popeli na drugi sprat i potražili neke slušalice za kompjuter. Našli smo ih. Posle toga smo seli da popijemo kafu. Gledao sam sve te ljude kako sa velikim uživanjem šetaju tržnim centrom, noseći za sobom gomilu brendiranih kesa. Ima nečeg perverznog u celoj toj priči. Potrošački trip u zemlji siromašnih ljudi u kojoj na vlasti kretene smenjuju imbecili. Muškarci koji imaju ili žele mnogo. Žene koje hoće previše. Zara, Mango, Accessorize, bioskop, kuglanje, KFC, Mc Donalds, klinci koji umesto izlaska u grad, praktikuju izlaske na ovakva mesta. A. mi predlaže da pogledamo neki film u bioskopu. U tom trenutku mi se to učinilo dobrom idejom. Igrao je novi film Ridlija Skota. Međutim, brzo smo odustali. Čak me ni prikvel Aliena nije mogao zadržati na ovakvom mestu. Preći ću reku i odgledati film u nekom gradskom bioskopu. Možda ću ga iznajmiti i na DVD-u. Jebe mi se za 3D. Ionako je većina tih novih holivudskih filmova koji igraju na efekte čisto sranje. Nisam gledao veliki film skoro petnaest godina. Uskoro ću prestati da gledam nove filmove. Dva sata ničega, život ti curi u prazno. Bolje da pojedem kobasicu i popijem flašu vina. Naravno, što dalje od šoping centra, što dalje od tih ljudi koji upravljaju našim životima i glume normalan život u zemlji u kojoj suštinske stvari ne štimaju. Međutim ispravljanje krivih Drina je teren za društveno osvešćene blogere i ljude koji vole angažovanje u tom smeru. Ja ću ipak otići na flašu vina i neko meze. Život, ovakav ili onakav, lep ili ružan, teče dalje. Što bi rekao Bukovski: “Kao vruće govno nizbrdo”.