среда, 30. октобар 2013.

Mr. Majestyk - režija: Ričard Flajšer (1974)



„Mister Mažestik“ je film Ričarda Flajšera, reditelja koji uz Dona Zigela, Sema Fulera i Bada Betičera, spada među najpoznatije predstavnike holivudske violentne struje. U svoj CV zabeležio je oko 60 ostvarenja među kojima se nalaze i nezaboravni bioskopski filmovi poput klasika „Bostonski davitelj“, „Tora! Tora! Tora!“, „See No Evil“, „Crvena Sonja“ i „Konan uništitelj“. 


Mister Mažestik, kojeg igra sjajni Čarls Bronson, je lubeničar-bostandžija iz Kolorada koji upada u nevolju sa lokalnim likovima, zato što kao nadničare uzima Čikanose umesto belu redneck braću. Posle prvog okršaja sa lokalnim šljamom zaglavljuje pritvor i upada u još veću nevolju u koju će se umešati i plaćeni ubica Frenk Renda, kojeg tumači harizmatični Al Letijeri (poznat kao Soloca iz Kopolinog „Kuma“ i jedan od onih koji su se juricali sa Stivom Mekvinom u „Bekstvu“ Sema Pekinpoa). Naravno, Mažestikova pratilja Nensi Čavez (Linda Kristal) ulazi u njegov život na samom početku filma kao samosvesna Čikano nadničarka, poštena ženska iz Santa Fea, koja svojom ulogom i prirodnim seksipilom celoj priči daje onu drugu dimenziju koja uvek ide uz akciju. Iako nema nijedne scene seksa, čak ni poljupca, sve vreme se oseća miris te žene koji prosto mami (možda sam se ovde istripovao? lični doživljaj!). Imajući u vidu da je scenario napisao nedavno preminuli Elmor Lenard („U 3 i 10 za Jumu“, „Hombre“, „Džeki Braun“, „Out Of Sight“) nije iznenađujuć lik Nensi Čavez jer se u njegovim pričama uvek mota neka zgodna crna ženska. Ko se od muških homo sapiensa, a bogami i ženskih, nije ložio na Pem Grir, taj ne zna šta je seksipil. Ko nije imao prilike da se upozna sa delom Elmora Lenarda, može potražiti onih nekoliko njegovih romana, koji su prevedeni, i odgledati neke filmove za koje je ovaj fini čovek napisao scenarija. 

Dakle, ovde su prvo loši momcu Mažestika zgazili na žulj, pa je Mažestik zgazio dva-tri stopala i krenuo je pičvajz. Kako je u pitanju jedan od onih likova koji se oslanjaju na individualističko-personalističku strategiju (sam protiv svih), uživaćete u ovom akcionom krimi ugođaju i još jednom ćete zaključiti ono što ste zaključili kao dete u mračnoj dvorani lokalnog bioskopa dok ste gledali „Posmrtnu želju“, "Gvozdenu pesnicu" ili „Telefon“ : Don`t Fuck with Charles Bronson!

недеља, 27. октобар 2013.

CRNI CEZAR - režija: Lari Koen (1973)





Evo jednog zanimljivog ostvarenja koje dolazi iz duboke alternative američkih B filmova iz sedamdesetih, a koji idejno, politički i poetski pripada talasu crnačkih filmova poznatih pod imenom BLAXPLOITATION. Film je režirao, napisao i producirao Lari Koen, jedan od pripadnika generacije Novog Holivuda, koja je žanrovskom filmu, u to vreme, ubrizgala jednu adrenalinsku injekciju posle koje je nastao jedan od najuzbudljivijih i najkreativnijih perioda u istoriji američkog filma.
  


Crni Cezar je priča o usponu i padu, zlehudoj sudbini kriminalca Tomija Gibsa (Fred Vilijamson), koji od čistača cipela i potrčka lokalnih gazdi, evoluira u crnog cezara podzemlja. Kao klinac se kalio na ulici, i posle jedne brutalne pandurske makljaže, rešio je da prihvati pravila igre koja je nametnuo beli čovek. Posle izvesnog vremena Tomi se vraća u igru i polako počinje da naplaćuje račune za svoje nesrećno detinjstvo. Međutim, duša je đavolu odavno prodata, tako da Tomi u jednom trenutku uspeva da shvati da čovek ne može pobeći od sebe i svog korena, ali bilo je kasno. Nečastivi je došao da naplati svoj dug. Za razliku od drugih filmova ovog talasa, junaci su uglavnom bili pozitivci poput Šafta. Crni Cazar je prvi crnački film u kojem je glavni lik antiheroj, odnosno čovek sumnjivih moralnih skrupula.
 Ovaj film ima onu starinsku biskopsku patinu na koju se kroz svoje filmove ložio Tarantino. Sve je na ivici treša u onom pozitivnom smislu. Zatim, tu je odlična muzika koju je specijalno za film radio Džejms Braun. Višeslojnost Koenovog scenarija, kojeg je svojevremeno u jednom kultnom zborniku kritičar Bogdan Zlatić proglasio sveštenikom filma, može biti zanimljiva ljudima koji vole da razmatraju sociološko ideološku dimenziju filma. I pored navedenog, ovaj film ima jednu opasnu scenu masakra, kada “black power“ ekipa upada na imanje sicilijanske mafije i pobije sve što se mrda. To je valjda ono što je pokojni Tom Gotovac nazivao „muvi“. Pravo filmofilsko iskustvo za ljubitelje undergrounda i sve one koju su siti pretencioznih evropskih i drugih bulšitina.

четвртак, 24. октобар 2013.

GVOZDENA PESNICA - Walter Hill (1975)



Evo jednog mog prikaza koji je 27.02.2011.objavljen na sajtu Trablmejker. Kako se već izgubio u vrtlozima mreže, red je da ga sačuvam i ovde, gde mu je zapravo mesto.


Dok nam naši vlastodršci valjaju halucinogene bajke, beli svet je objavio da je velika ekonomska kriza završena. Ovog puta je prošla bez velike depresije, za razliku od one tridesetih godina prošlog veka, ali svet ne bi bio tako zanimljiv i šaren, kada ne bi postojale poslednje oaze takvog stanja, koje poput Srbije, dvadeset godina ne izlaze iz hronične depresije izazvane ekonomskom krizom. Kako je preživeti i kako je pobediti, sigurno nećemo saznati slušajući raznorazne kriptofilozofe, analitičare i ostali ološ koji se ne skida sa TV ekrana poslednje dve decenije. Možda ne bi bilo loše lečiti se (ponovnim) gledanjem nekih filmova koji tematizuju veliku depresiju. Takve priče deluju umirujuće, iako te rade adrenalinski, u slučajevima kada ih se dohvati Walter Hill.


“Hard Times” (1975) ili “Gvozdena pesnica” kako su ga onomad u SFRJ distribuirali, prvi je film Waltera Hilla. U pitanju je priča o preživljavanju u doba velike depresije, tridesetih godina u Americi, umotana u oblandu akcionog street fight filma. Glavni junaci su Chaney (Charles Bronson), misteriozni hobo koji ume da razbija njuške za dolare i Speed (James Coburn) jedan od najharizmatičnijih “son of a bitch” asova starog Holivuda. Taj mitski Holivud, u kojem su se pravili najbolji filmovi na svetu, bio je živ sve dok su u filmovima igrali glumci poput Bronsona i Coburna, i dok su u producentskim foteljama sedeli ljudi koji su pored novca voleli i filmove. Kasnije je krenuo sunovrat, ali to je već neka druga priča. Elem, Chaney je ulični fajter koji se tuče za novac u napuštenim fabrikama, po lučkim dokovima i ostalim ilegalnim ćumezima koje su držali savremenici Al Kaponea. Speed je njegov menadžer, inače nepopravljivi kockar, koji kao magnet privlači nevolju, ali čijem se šarmu i suštinskoj pozitivnosti ne može odoleti. Setite se samo njegovog (Coburnovog) osmeha. Čak i kada je kod Peckinpaha ubio Bilija Kida, niste mogli da ga otpišete tako lako. Ovde je upao u nevolju sa lokalnim New Orleans gazdama, a Chaney će mu biti jedina šansa za izlazak.
Hillovo remek delo je poslednji film koji je izrekao pesimističku slutnju po kojoj više neće biti prostora za autentične B filmove. Kao da je osetio da će u budućnosti forma (tehnologija) biti važnija od suštine (umetnosti). Uostalom, sve možete da proverite sami i uverite se zašto je Walter Hill jedan od najznačajnijih starozavetnih holivudskih reditelja. Nije on bez razloga odradio pripravnički staž kod Sama Peckinpaha. To su bili dani pravog Holivuda čije uskrsnuće s nestrpljenjem očekujem. Hard Times je obavezno štivo za svakog filmofila.

недеља, 20. октобар 2013.

SUDIJA ZA VEŠANJE (The Life and Times of Judge Roy Bean) - režija Džon Hjuston (1972)




„Sudija za vešanje“ Džona Hjustona je film koji nije doživeo veliki uspeh kod publike i kritike. Ne znam zašto, ali meni se obično desi da u takvim filmovima, vidim nešto što drugi ne vide. To je bio slučaj i sa ovim filmom. Prvo, ovde imamo jednu neklasičnu vestern priču koja je potpuno drugačija od onoga što se tada prikazivalo u tom žanru i koju je režirao čovek koji je ikona pravog holivudskog filma. Drugo, scenario je napisao Džon Milijus kojem se klanjam kad god stignem zbog onih nekoliko remek dela. Treće, Pol Njumen je ovde napravio jednu od svojih najboljih uloga. Četvrto, Stejsi Kič je odigrao nezaboravnu epizodu od nekoliko minuta. Peto, ovo je holivudski film iz sedamdesetih. Šta hoćete više? No, da ne bih ja sada ovde nešto palamudio, najbolje bi bilo da pročitate šta je o ovom filmu rekao njegov tvorac Džon Hjuston u Otvorenoj knjizi (str.322):


„Za moj sledeći film – Sudija za vešanje ne može se reći da je bio baš uspešan, ali ga jedva možete nazvati rezultatski dobrim. Nije „poleteo“ kao što kažu. Ipak sadrži nešto veoma dobroga.
Zaintrigirao me je, na prvom mestu, duh scenarija Džona Milijusa, koji je pokazivao divno osećanje prema starom Zapadu. Sudija je spadao u finu staru američku tradiciju “neverovatne“ priče, krupne laži, strukture naseljene tako neobičnim ličnostima koje su u stanju da izvedu čudesna i sasvim neverovatna dela. Istovremeno je govorio nešto važno o graničarskom životu i gubitku američke nevinosti. “Sudija“ Bin je insistirao da veša zločince na uglu Prve i Glavne ulice, uprkos protestima građana koji su mislili da taj postupak treba izvoditi krišom u nekoj staji van grada. Ako se stide da se javno vešaju ljudi, tvrdio je sudija, onda uopšte ne bi trebalo vešati. (Žalim što moram da kažem da je jedan čuveni filmski kritičar sve to smatrao za argument u korist smrtne kazne).
Zadovoljan sam bio mnogim stvarima u Sudiji za vešanje. Humor je posedovao neku čudnu i divnu ekstravaganciju. Kako je grizli Adams prespavao zimu s medvedima, na primer, i izgubio svoju medvedicu kada je pobegla s jednim grizlijem iz Montane, ostavivši mu sina od 200 kila koga smatra da treba da preda na čuvanje sudiji. Scena za šankom kada se sudija i medved opijaju i scena u kojoj Rđavi Bob (Zli albino) dolazi u grad i sudija“propušta dnevnu svetlost kroz njega“ – bukvalno, tako da stvarno ugledate pejzaž na njegovoj drugoj strani. Film je imao puno takvih stvari. Da bih pojačao efekat, namerno sam upotrebio tehniku koja dopušta da se mnoge stvari događaju bez logičnog opravdanja. Stvari se pojavljuju, stvari se dešavaju, smešne, tužne, komične, dramatske. Šaljive jednog trenutka, uzdržljive drugog.
Pol Njumen je pomogao da sve ovo uspe, naravno. On je jedan od najobdarenijih glumaca koje znam i on smatra svoju ulogu Sudije za jednu od najboljih. Njumen će uvek biti Zlatni Dečko. Njegova politička i umetnička ubeđenja će uvek biti, bez razlike, korektna (koincidiraju sa mojima), a njegova sposobnost uviđanja je zaista retka. Glumeći po intuiciji, on dolazi do trenutnih odluka koje kasnije izdržavaju sve testove logike. Kao glumac, on je sposoban za one brze transformacije ličnosti koje su ravne promeni maske. Među bogovima bi sigurno našao mesto kao Hermes krilatih peta, stalno u pokretu – graciozan, sa stilom i urođenim ritmom. Mogao je da postane bokserski šampion ili klizač ili gimnastičar. Za vreme snimanja Sudije za vešanje priznao mi je da bi radije bio vozač trkačkog automobila nego glumac, što sam u to vreme smatrao za jedan od pustih snova koje svi imamo. Ali onda je dva puta bio amaterski trkački šampion Amerike, a ne tako davno stigao je drugi u Le Manu.“

петак, 11. октобар 2013.

NEŠTO O NEKIM KNJIGAMA




Kad god se približi Sajam knjiga, prijatelji, drugari i poznanici me pitaju jesam li pročitao nešto vredno pažnje. Kako bi ih preduhitrio, rešio sam da na blogu podelim ovih nekoliko naslova koje sam uspeo da pročitam u poslednjih nekoliko meseci, a koji možda mogu zainteresovati nekoga ko bude svratio na Jorgoslovlje. S obzirom da nisam ni kritičar, niti neko ko se stručno bavi literaturom, ove preporuke postavljam isključivo kao običan čitalac koji preferira neobaveznu literaturu. Kada mi je knjiga dosadna, ja je ostavljam. Sloboda izbora uvek mora postojati. Ova dela, kao što rekoh, uspeo sam da pročitam do kraja. Neka od njih su me baš dobro pogodila, neka malo manje, ali poenta je da među njima, po mom mišljenju, nema promašaja. Pored sjajnog Džona Fantea o kojem sam nešto zapisao tu su i sledeći romani:


BETON – Tomas Bernhard  ( Izdavač Alexandria Press)

„Beton“ je pored romana „Gubitnik“ i „Vitgenštajnov sinovac“ još jedno Bernhardovo remek-delo koje brojim u svoja ozbiljnija čitalačka iskustva. Iako Tomas Bernhard spada u sam vrh austrijske i uopšte germanske proze dvadesetog veka, čini mi se da i dalje nije dobio mesto koje zaslužuje. Za njega sam prvi put čuo devedesetih i to posle jednog pročitanog intervjua sa Davidom Albaharijem koji je Bernharda naveo kao jednog od svojih omiljenih pisaca. U ovom izdanju je odličan esejistički predgovor „Savršena podvojenost“ napisao pisac Igor Marojević, koji je poznat kao veliki fan Berhnarda. Zaista savršen uvod u delo ovog genijalnog osobenjaka. Volim da čitam knjige pisaca koje se ne mogu prepričati, a koje su u stanju da te opasno uzdrmaju u svakom smislu. Berhardove knjige su takve. 




UNIŽENJE – Filip Rot    (Izdavač Paidea)

„Uniženje“ je kratki roman autora „Portnojeve boljke“ i „Profesora žudnje“ (koje sam pročitao) kao i mnogih drugih koje nisam čitao. Ovde nema humora kao u „Pornojevoj boljci“ ali ima seksa, ljubavi, intelektualnih ospervacija na temu umetnika u krizi, odnosa starijeg muškarca i mlade žene, straha od starosti, gubitka libida, usamljenosti. Ako vam se pre desetak godina dopao film Roberta Bentona „The Human Stain“ sa Entoni Hopkinsom i Nikol Kidman, koji je rađen po Rotovom romanu, onda je i ovaj roman za vas. 


NA PADINI – Markus Verner   ( Izdavač Fabrika knjiga)

Sasvim slučajno naleteh na ovaj roman dok sam tragao za nekom drugom knjigom na policama gradske biblioteke. U pitanju je švajcarski pisac, koji je studirao germanistiku, filozofiju i psihologiju u Cirihu, a doktorirao na delu Maksa Friša. Meni je bio skroz nepoznat i nikada nisam čuo za njega, ali kada sam na poleđini knjige pročitao njegovu biografiju, poželeo sam da pročitam knjigu i vidim šta čovek ima da kaže. Priča jednostavne strukture koja prati razgovor dvojice slučajnih poznanika u jednom restoranu sa obrtom koji će se vrteti oko njihovog emotivnog života. Odličan roman sa prefinjenim intelektualnim štimungom.


NIGDJE, NIOTKUDA- Bekim Sejranović       (Izdavač Booka) 
       
Obožavam savremene bosanske pisce. Mnoge od njih još nisam pročitao, ali kako vreme prolazi sve ih je više na mojim policama. Na ceo taj trip navukao sam se preko Miljenka Jergovića. Bekim Sejranović je za mene novo ime, ali ovim romanom me je kupio, tako da ću rado uzeti i njegovu novu knjigu koja je ovih dana izašla kod nas. Bekim ume da pripoveda i to radi na jedan lep i zanimljiv način. Čovek je u stanju da te nasmeje, pa da te rasplače. To je ono što se mora ceniti kod jednog mladog pisca. Glavni lik ovog romana detinjstvo provodi u Bosni u vreme SFRJ, potom odlazi u Rijeku gde provodi srednjoškolske pankerske dane, a posle raspada zemlje odlazi u Norvešku, gde ponovo kreće od nule. Nekoliko puta pokušava da se vrati kući, ali nije baš siguran da li je ona locirana u Brčkom, Rijeci ili Oslu. U tom smislu ga možemo doživeti kao modernog Odiseja koji i dalje traga za svojim domom u svetu u kojem je sve više stranaca. Knjiga je nagrađena nagradom Meša Selimović 2008.godine za najbolji roman. U pitanju je jedna lepo napisana i jednostavnim jezikom ispričana priča koja je u isto vreme i moderna i klasična, da ne kažem tradicionalna. Bekim je skroz OK.


SJETVA SOLI –Muharem Bazdulj    (Izdavač Rende)

Muharem Bazdulj je poznat našim čitaocima jer često piše za nedeljnik Vreme, pa se nekako i odomaćio među ovdašnjom publikom. Po mom mišljenju njegova zbirka priča „Čarolija“ spada u sam vrh post-jugoslovenske proze i to je bio razlog što sam rešio da pročitam i njegov roman „Sjetva soli“. U pitanju je priča koja se bavi temom povratka rodnom kraju sa onim sentimentom svojstvenim kantri baladama. U pesmama obično taj dasa, koji podseća na mladog Krisa Kristofersona ili Džefa Bridžisa, dolazi u mesto u kojem je odrastao, ali tamo ne nalazi ništa od onoga što je očekivao da će naći. Sve se promenilo, samo je pustinja ostala večna, kako bi rekao šerif u velikom Fordovom vesternu. Janko Aleksić, junak ovog romana, za razliku od likova iz kantri balada, nije ništa ni očekivao, jer je znao da njegove uspomene na Sarajevo žive u nekom drugom vremenu, vremenu osamdesetih godina, i da taj grad postoji samo u njegovom sećanju. Janko dolazi na sahranu prijatelju Mladenu, koji je bio jedan od učesnika čuvenog naci žura iz osamdesetih, za koji se ispostavilo da je bio samo jedna obična zajebancija sa kukastim krstovima od majoneza na krekerima, ali je mnogima ta zajebancija promenila živote. Zanimljiva knjiga kroz koju se prvovlače i brojne reference vezane za umetnost, pop kulturu i opšta mesta ex yu mitologije osamdesetih.


APRIL NA VLAŠIĆU – Muharem Bazdulj     (Izdavač Geopoetika)

Još jedan dobar roman Muharema Bazdulja, za koji bih mogao reći da skroz pripada mojoj generaciji. Drugari ispisnici, što bi rekli stari, apelujem da se slobodno upustite u ovo pisanije talentovanog Bazdulja, jer ćete naći deo vaših/naših života iz bliske nam prošlosti i ovih naših srednjih godina kojih mnogi od nas nisu svesni. „April na Vlašiću“ je istorija jedne mladalačke ljubavi i propuštene šanse, kritika pomodarskih književnih simpozijuma i fejk intelektualaca koji se kriju iza sumnjivih fondova, kao i sudar sa realnim svetom kada čovek shvati da je premlad da podvuče crtu, a prestar da povlači poteze nezrelog čoveka. 


39 PESAMA – Nebojša Krivokuća         (Izdavač Booka)

Ova knjiga je, pre nego što je postala knjiga, bila zapravo deo intimnog sanjalačkog sveta Nebojše Krivokuće, smeštenog na komadu sajber prostora po imenu Prešlicavanje. U pitanju je blog jednog pristojnog gradskog mladića, dramaturga, putnika, ljubitelja filmova i pop muzike, koji se profesionalno bavi marketingom, kao kreativni direktor jedne poznate agencije, a u slobodno vreme napiše ponešto za nas koje zanimaju plodovi njegove blogerske radosti. I kad je Nebojša sve te priče o pesmama sakupio i složio u knjigu, pojavio sam se na promociji među fanovima Prešlicavanja. Prvo što sam primetio tom prilikom je da među fanovima Nebojšinog bloga ima dosta žena, i to lepih žena. Ima tu nekakave lirike koja izgleda pali, nisam još provalio, ali čini mi se da sam na tragu. Među svim tim pesmama, žanrovski različitim, koje će vas sentimentalno sprovesti kroz intimne doživljaje autora, prvenstveno ćete upoznati unutrašnji svet čoveka koji o njima piše, a značaj samih pesama cenićete u tom kontekstu. Možda ćete se naći u svemu tome, možda nećete? Ako ste voleli Hornbija i njegova pisanija o sličnim temama, prijaće vam ova knjiga. To su priče za generacije koje su odrastale na pločama, kasetama i diskovima i kojima je muzika krojila pogled na svet i životnu filozofiju. Šarmantno, nepretenciozno, i u svakom slučaju pozitivno.


OMILJENA IGRA – Lenard Koen     (Izdavač Geopetika)

Jedan od mojih omiljenih kantautora, veliki gospodin i veliki pesnik, tačno pre pedeset godina je napisao ovaj lirski bildungsroman koji je obradovao sve fanove Koenovog lika i dela. Potvrđen i ostvaren kao singer-songwriter, Koen je svoje prozno mladalačko delo pisao srcem pesnika, što se u samom stilu i te kako oseća. Priča o odrastanju i potrazi za večnom lepotom, portretu umetnika u mladosti, montrealskim ulicama, buntu, erosu, odlasku u Njujork i ponovnom povratku. Koen je svoje delo pisao u Grčkoj zahvaljujući stipendiji koju je dobio od Umetničkog saveta Kanade. Siguran sam da će biti onih koji će zakerati pričom kako se vidi da Koen ipak nije pravi pisac. Međutim, kada budete još jednom sagledali celu priču sa kompletnim opusom autora, i uzmete u obzir činjenicu da je napisana pre pedeset godina, shvatićete da takve odrednice u ovakvim slučajevima ne važe. U pitanju je Leonard Koen i to je dovoljno.