недеља, 19. октобар 2014.

Jare u mleku - Jurij Poljakov (Zepter Book World)




Jurij Poljakov je danas glavni i odgovorni urednik „Literaturne gazete“ najstarijeg književnog časopisa u Rusiji čiji je osnivač bio Puškin. Pripadnik generacije ruskih intelektualaca iz osamdesetih, koja je bila svedok Perestrojke, rušenja komunizma i dolaska jednog novog vremena koje je trebalo da im donese dugo očekivanu slobodu. Šta se posle dogodilo, svima je poznato, ali o tome su lepo pisali književni tradicionalisti poput Poljakova, ali i postmodernisti poput Viktora Peljevina i Viktora Jerofejeva. Poljakov je za vreme sovjetske vlasti pisao kritičke knjige, tekstovi su mu bili zabranjivani, a posle 1991. bio je žestoka opozicija Jeljcinu.  Danas je jedan od ljudi koji se pita oko kulturne politike u Rusiji i čije mišljenje establišment uvažava.



Roman Jare u mleku je jedna urnebesno duhovita knjiga, koja pršti od spontanog cinizma, ironije, pronicljivosti, humora i apsurda. Na meti su književni život i književne strukture Moskve iz vremena tranzicije, iz vremena prelaska “niotkuda u nikuda“ (V.Peljevin). Na meti su pisci, kritičari, promoteri, njihova sujeta, čankolizje, foliraža. Na meti je i sama čitalačka publika. Pisac je vešto radikalizovao apsurd, i to do krajnjih granica, izgradivši spostveni stil koji se može definisati kao – groteskni realizam. Svoj roman je definisao kao “roman- epigram koji prikazuje satiričnu sliku života pisaca, i otvoreno obelodanjuje mehanizam kojim se formiraju virtuelni talenti i književne veličine.“
Glavni lik romana je jedna od onih inteligentnih, ali književno mediokritetskih protuva, koji “jajare“ u esnafu kojem pripadaju (ili se barem trude da pripadaju), a koji su, takođe, svesni da nisu u stanju da stvore delo vredno pomena. Jedne večeri, u toku kafanske pijanke, pala je opklada između naratora i jednog knjižara, da će narator od prve budale koja bude naišla napraviti književnu zvezdu kojoj će se diviti cela Moskva. Tako u njegov život ulazi Vitjok Akašin, fizikalac, koji ne ume da sklopi smislenu rečenicu dok govori, niti ume da čita kako treba, a sa pisanjem se snalazi koliko-toliko, tek za potpis. Ukoliko Vitka postane zvezda, narator dobija retku „Masonsku enciklopediju“ od knjižara, a ako ne uspe u tome, knjižar može koristiti njegovu gajbu za kurvarluk. Vitjok Akašin pristaje na igru, dobija novo odelo u kojem izgleda kao ekscentrična budala, Rubikovu kocku radi „odgonetanja kulturnog koda epohe“ i uči napamet fraze koje mu je narator osmislio. Posle toga kreće “luda vožnja“ u kojoj ćete kao čitalac sigurno uživati.
Ukoliko su vam se smučili lažni pevači i pevaljke bez sluha, političari od kojih marketing pravi mesije, očeve nacija ili kosmopolitske mirotvorce; lažni pisci iz kruga dvojke koje reklamiraju najbolji drugari sa takozvanih slobodarskih stanica, kao i svi oni od kojih su mediji napravili umetnike i heroje, a iza kojih, po pitanju njihovih dela, stoji jedna velika praznina, ovo je prava knjiga za vas.
Roman je u Rusiji doživeo 26 izdanja, a po njemu je 2003.godine snimljen igrani film. Kod nas je kao pozorišna predstava postavljen u Pozorištu mladih u Novom Sadu.
S obzirom da se bliži Sajam knjiga, evo jednog sigurnog zicera za ljubitelje dobre knjige.




среда, 15. октобар 2014.

Dezorijentisani - Amin Maluf (Laguna)







Amin Maluf je rođen 1949.godine u Libanu, a od 1976. živi i radi u Francuskoj. Bavio se novinarstvom do 1985.godine izveštavajući iz šezdesetak zemalja sveta. Dobitnik je Gonkurove nagrade, kao i brojnih drugih nagrada za književnost, a od 2011.godine stalni je član Francuske akademije. Rođen je u hrišćanskoj porodici, govori arapski i francuski, piše na francuskom, a celokupno svoje delo je posvetio približavanju ove dve civilizacije.



Novi roman Amina Malufa predstavlja priču o prijateljima koje je spajala duhovnost i generacijski senzibilitet, a razdvajao prostor opterećen istorijom sa kojeg su potekli. Nemirni Levant, po mnogo čemu podseća na nemirni Balkan, ali ipak za razliku od Balkana, nemir je kod njih dijagnostikovan kao hronično stanje. Ujedno to je i priča o krizi i bespuću savremene civilizacije, koja bespovratno srlja ka jednoj novoj klanici.
Glavni junak Adam, pišćev alter-ego, posle mnogo godina provedenih u Evropi vraća se u rodni Bejrut. Povod za posetu je poziv Murada, prijatelja iz mladosti, koji je na samrtničkoj postelji, a sa kojim se svojevremeno razišao. Murad je ostao u zemlji i prihvatio pravila takozvanih “zanimljivih vremena“ iz one drevne kletve, dok je Adam otišao u Pariz, gde je izgradio karijeru univerzitetskog profesora i uglednog istoričara, živeći prema vrednosnom sistemu izgrađenom u mladalačkim danima. Sudbina je dalje htela da stvari krenu nekim drugim tokom, ali to je bio povod da se jedna stara družina iz studentskih dana okupi posle toliko godina, izvrši rekonstrukciju svih događaja i proba da podvuče crtu i sagleda životni bilans svakog ponaosob. Ta družina je nekada, u doba mira i prosperiteta Libana, odrastala na kulturnim vrednostima Zapadne civilizacije iz šezdesetih godina, francuskom egzistencijalizmu, čegevarijanskom levičarenju, a onda je došao rat i nastupile su podele. Susret koji je Adam rešio da organizuje, posle toliko godina, trebalo je da spoji hrišćanina – skeptika, izgnanog Jevrejina, bogatog sekularnog Muslimana, liberalnog homoseksualca, radikalnog islamistu, katoličkog monaha, kao i nekoliko njih koji se nisu mnogo promenili.
Roman je napisan rukom veštog savremenog romansijera orijentalne estetske provenijencije, koji iza sebe ima zavidan književni opus (lično izdvajam „Samarkand“ kao jedan od najboljih romana novije književnosti). Delovi koji su prožeti esejističkim promišljanjima, besprekorni su, u filozofskom pogledu duboki i veoma zanimljivi. Takva promišljanja ovom delu daju notu ozbiljnosti. Međutim, postoje određeni delovi koji predstavljaju slabost ovog romana, a to je prenaglašenost uobičajenih, ili prostije rečeno, jednostavnih dijaloga. Očigledno je Maluf pisac koji se ne snalazi najbolje sa dijalozima u kojima bi trebalo da dočara prazan hod jednog razgovora. Stranice u kojima Adam i Lepa Semi, razmenjuju nežnosti ili razgovaraju uz jutarnju kafu, ravne su nekim scenama iz naivnih filmova ili TV sapunica. Ipak, takvim manjkavostima, ako hoćete, možete progledati kroz prste, jer ćete sa druge strane, dobiti jednu priču koja će vam pomoći da bolje razumete taj daleki svet, koji se devedesetih događao i u našim dvorištima (mislim na bivšu Jugoslaviju).
Dodao bih za kraj da sam sve što nedostaje ovoj knjizi, pre toga pronašao kod Amosa Oza u romanu „Priča o ljubavi i tami“. Nezgodno je kada se posle jednog genijalnog dela uhvatite za roman koji ne može da dobaci do istih visina. Da sam ga pročitao ranije, verovatno bi gledište bilo drugačije.


недеља, 12. октобар 2014.

Zgarišta (Incendies) - Denis Vilnev (2010)







Retko kada će, u današnja vremena, bilo koji strastveni filmofil pomisliti da gleda film koji se može nazvati remek-delom. Koliko god filmova da je odgledao, oduševljavao se, vodio bližnje sa sobom u bioskop ili organizovao kućne projekcije, zaista mu se samo nekoliko puta dogodilo da odgleda baš takav film. Kada je autorski film u pitanju, šanse za bolesna iživljavanja autora nad gledaocima su velike, međutim, najčešće se dešava da se baš na tom terenu kriju remek-dela koja bi trebalo otkrivati, i koja nimalo ne zaostaju za osvedočenim klasicima kinematografije. Takvi filmovi svojom vrednošću zasigurno ulaze u sve buduće filmske enciklopedije. Na primer “Iza brda” i “4 meseca, 3 nedelja i 2 dana” rumunskog reditelja Kristijana Munđiua, “Glavom kroz zid” tursko-nemačkog reditelja Fatiha Akina, “Ljubav” austrijskog reditelja Mihaela Hanekea, “Velika lepota” italijanskog reditelja Paolo Sorentina…I ima li još takvih filmova? Ima ih, naravno, ali o njima ćemo neki drugi put.


“Zgarišta” (Incendies) kanadskog reditelja Denisa Vilneva, je takav film, i ovom prilikom ga preporučujem svim prijateljima i čitaocima.

Dosadašnji opus Denisa Vilneva (Denis Villeneuve) je obogatio modernu kinematografiju sa još nekoliko sjajnih naslova: Polytechnique (2009), Prisoners (2013) i Enemy (2013). Nijedan od navedenih vas neće ostaviti ravnodušnim, i siguran sam da ćete prepoznati neobičnu autorsku zrelost i individualnost ovog reditelja.  Po sopstvenom izboru izdvajam “Zgarišta” (2010) kao nešto posebno u odnosu na pomenute filmove. Naime, u pitanju je jedna moderna tragedija, koja se delom oslanja na poznati antički mit, kao i na suštinsku dramsku poetiku antičkog modela. Prvo što pada u oči u ovom filmu, to je neefemernost njegovog sadržaja, jedna vanvremenska priča koja je ispričana jednim delom u Kanadi, a većinskim delom na Levantu, dok je isto tako mogla biti ispričana i na Balkanu, baš na ovim našim prostorima. Međutim, od naših autora niko nije umeo da napravi nešto slično.



Brat i sestra, blizanci, Simon i Žan Marvan, posećuju notara koji otvara testament njihove preminule majke Naval Marvan. Majka je tražila da je sahrane golu, leđima okrenutu prema suncu i svetu, bez ikakvog natpisa na nadgrobnoj ploči, “kako priliči onoj koja nije bila u stanju da ispuni svoje obećanje”. Tom prilikom blizanci dobijaju dve koverte. Jedna mora biti predata njihovom ocu, koji je za blizance odavno bio predstavljen kao pokojni, dok druga koverta mora biti predata njihovom bratu, za kojeg nisu znali da postoji. Kada ispune zaveštanje moći će da je sahrane na uobičajen način i da se na nadgrobnoj ploči napiše njeno ime. Blizanci shvataju da je njihova majka imala prethodni život i prošlost koja krije velike tajne. 



Film je besprekorno režiran i to je ono što se nesumnjivo primećuje od prvog do poslednjeg kadra, dok je u glumačkom delu superioran u svakom smislu. Belgijska glumica Lubna Azabel, koja je odigrala ulogu Naval Marvan je apsolutno briljantna. Ona nosi ceo film na svojim plećima i to radi na način koji je poznat samo najvećim glumicama na svetu. Takođe, u ulogama blizanaca sjajni su Melisa Dezermo Pulin i Maksim Godet, kao i Remi Žirard u ulozi notara. Da biste otkrili kakve tajne nose pisma Naval Marvan, odgledajte ovaj snažan film, koji će vas razbucati kao dobra knjiga, i posle nemira i emotivnog naboja naći ćete onaj olimpijski spokoj koji, kako je rekao Danilo Kiš, čini vrednim ono što je vredno.

субота, 04. октобар 2014.

Sedmi pečat - režija: Ingmar Bergman (1957)




Na samom početku mi se učinilo da je Sedmi pečat previše zastareo. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako se radnja dalje odvijala, samim poentiranjem na kraju imao sam osećaj da sam učestvovao u nečemu u čemu je vredelo učestvovati. Uostalom, ne volim kada kritičari neko umetničko delo proglase zastarelim. Tu mi odmah nešto zasmrdi na pomodni kritičarski elitizam. Možda nije u duhu vremena, ali sigurno nije zastareo, jer se na filozofski način bavi večnim temama i metafizičkim pitanjima života i smrti, Boga i vremena, dobra i zla. Sa tog aspekta bi mogli Ilijadu i Odiseju, Anu Karenjinu, Majstora i Margaritu da proglasimo zastarelim u odnosu na romane Harukija Murakamija, ali to ne znači da su Murakamijeva dela vrednija od pomenutih “zastarelih“ dela. Bergmana su mnogi kritičari i teoretičari prozivali kao mistifikatora, precenjenog megalomanskog samoreklamera, autora koji eklektično plovi podražavajući Renoarovu poetiku, Strindberga i frojdovsku psihoanalizu, međutim isti je ostao i opstao kao jedan od bogova evropskog (i nordijskog) filma. Danas sa njim mogu polemisati živi autori na isti ili sličan način na koji to rade Vudi Alen, Lars Fon Trir, ČenVuk Park. 


Što se tiče same forme film je alegoričan, antikomercijalno opredeljen, sugeriše tradicionalizam neme epohe i naglašenu likovnost kadrova koji podsećaju na slike Hijeronimusa Boša i Goje. Inače, Bergman je za ovaj film inspiraciju dobio kada je video sliku čoveka u igri šaha protiv smrti u jednoj srednjovekovnoj crkvi nedaleko od Stokholma.


Priča prati viteza Antoniusa Bloka koji se sa svojim slugom-štitonošom vraća iz krstaških ratova u kugom opustošenu Švedsku. Na tom putu preispituje vlastitu veru, postojanje Boga i pokušava spoznati smisao života. Kroz njegov lik govori Bergmanova fasciniranost Serenom Kjerkegorom, tako da nimalo ne čudi što su mnogi u Blokovim kolebanjima i premišljanjima, prepoznali osnove filozofije egzistencijalizma čija je preteča bio Kjerkegor. Religiozna strana priče vezana je za Bibliju-Otkrovenje, po kojoj sedmi pečat označava početak apokalipse. Antonius je umoran od rata, vraća se kući bez ikakvih iluzija, ali usput saznaje da je smrt došla i po njega. Ispred njih je šahovska tabla i čeka ih nekoliko partija.