среда, 26. август 2015.

TERAZIJE – Boško Tokin (Zlatno runo)





Kada sam pre 15-16 godina prvi put čitao Terazije, shvatio sam da sam u rukama držao prvi “urbani“ roman srpske književnosti. Osobena poetika, koja je mnogo godina kasnije nastavila svoj život u ranoj prozi Mome Kapora, kolumnama Bogdana Tirnanića, romanima i pričama Branka Dimitrijevića, Dušana Prelevića i Srđana Valjarevića, kao i u filmovima beogradske filmske škole. Poetika koja se kasnije mogla prepoznati u drugom obliku, na albumima Olivera Mandića, Idola i Discipline kičme. Naravno, ovo je samo jedna uslovna konstatacija. Roman Terazije verovatno može biti i štošta drugo, ako bi se krenulo sa svim mogućim učitavanjima, ali jedna stvar je sigurna – u pitanju je odličan roman i jedno od značajnijih svedočanstava o Beogradu između dva rata. Prvi put je objavljen 1932. godine u izdanju knjižare Geca Kon, a drugi put 1988. godine u izdanju Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca. S obzirom da je Tokin pripadao generaciji avangardista i zenitista koji su stvarali u dvadesetim i tridesetim godina XX veka, u Titovoj Jugoslaviji za njihovo priznanje i vrednovanje nije bilo mesta. Kao i mnoge druge vrednosti nacionalne kulture, bačen je na marginu, na kojoj se nalazi i danas. Nijedan od ozbiljnijih izdavača u Srbiji, nije našao za shodno da roman objavi ponovo. Kao da postoji neki prećutni dogovor među novom, neotitoističkom elitom, da se prave nacionalne vrednosti ne pomeraju sa margine. Imajući u vidu da su veliki izdavači potpuno zakazali, nepravdu je ispravila mala gradska knjižara Zlatno runo koja se nalazi preko puta Ateljea 212 u Beogradu, podarivši nam treće izdanje romana Terazije


Glavni junak i narator romana je Đorđe Đurić (Tokinov alter-ego), čovek visokih moralnih i duhovnih kvaliteta. Filosof, pesnik i posmatrač, koji je sa srpskom vojskom prošao golgotu Prvog svetskog rata, a potom kao ranjenik, oslobođen vojne dužnosti, dospeo u Pariz gde se upisuje na Sorbonu. Po završetku rata vraća se u Beograd i počinje da radi kao novinar lokalnog lista. Nadahnut Ničeovom filozofijom, umetnošću i sportom, Đorđe Đurić, ne baš preterano snalažljiv u realnom svetu, piše o Beogradu i posmatra razvoj jedne balkanske kasabe koja pokušava da se preobrazi u evropsku varoš. Mnoge stvari se nisu promenile do današnjih dana i to je ono što će vas posebno fascinirati. Đurićev Beograd je „polučaršijski, polumondenski, primitivan, dekorativan, dinamičan, vizantijski, rafiniran, nemoralan, zakulisan, brutalan, temperamentan, nemilosrdan, pijan, privlačan, bezobziran, familijaran, hipermoderan i anahroničan. Besan i bedan u isti mah. Džungla. Far Vest. Carstvo komita i advokata. Postojbina patentiranih patriota, lažnih velikih ljudi, snobova, spekulanata, političara koje niko nije voleo a ceo svet trpeo....“  
Đorđe Đurić, odnosno Boško Tokin „voleo je Beograd kao umetnik. Voleo je Beograd kao mogućnost, a ne kao stvarnost.“
Ponovno čitanje ovog romana pružilo mi je neizmerno uživanje, i moram priznati da ga pored nekih stilskih nedostatka, i dalje smatram vrhunskim delom.

понедељак, 03. август 2015.

NEŠTO O NEKIM KNJIGAMA (IV deo)



AUDICIJA – RJU MURAKAMI (Booka)


Rju Murakami nema veze sa Harukijem i to sam sa zadovoljstvom konstatovao pre par godina kada mi je u ruke pao njegov horor-roman U miso supi. Nije to zato što ne volim Harukija Murakamija (napisao je par solidnih romana), već zato što mi skaču po ganglijama sa tim novouspostavljenim globalnim kanonima. Elem, kada sam shvatio šta piše njegov prezimenjak Rju Murakami, bilo mi je jasno da će od ovakvog štiva bežati ljubitelji Harukija kao đavo od krsta. 

U pitanju je priča o biznismenu Aojami koji je relativno mlad ostao udovac. Sedam godina nakon smrti svoje supruge odlučio je da posluša predlog svog maloletnog sina i sebi nađe novu ženu. Kako bi pronašao idealnu ženu, Aojama u igru uključuje svog prijatelja Jošikavu iz sveta filmske industrije. Jošikava predlaže da organizuju lažnu audiciju za potrebe snimanja filma i na taj način probaju da nađu onu pravu. U Aojamin život ulazi bivša balerina Asami koja menja dramski tok radnje i uvodi nas u jednu mračnu priču po kojoj je Takaši Mike snimio istoimeni film za koji su Džon Lendis i Rob Zombi izjavili da je ekstremno uznemirujuć.

ŽETON ZA NAJDRAŽI VURLICER – SANJIN ŠTRBAC (Bina-Banja Luka)


Imao sam veliko zadovoljstvo da uživam u dobroj knjizi Sanjina Štrbca, koja se sastoji od razgovora sa rok-kritičarima i teoretičarima pop kulture, ali i da se u isto vreme, kroz intimne flešbekove, razračunam sa samim sobom, kao i sa svojim nekadašnjim idolima čiji su pogledi na muziku i filmove koje volim smešteni u ovaj zbornik.  To je bila jedinstvena prilika da se prisetim kada sam neke od njih počeo da poštujem, a kada sam neke od njih prestao da poštujem. Moram priznati da je među njima bilo i nekoliko za koje sam samo čuo, ali nisam bio upoznat sa njihovim radom. U svakom slučaju, jedna zanimljiva vožnja koju je vredelo proći, i kojom se Sanjin Štrbac, banjalučki publicista i ljubitelj tex-mex kantina, bez sumnje upisao u kružok čuvara vatre starozavetnog rokerskog plamena. S jedne strane, posebno bih izdvojio razgovore sa Nebojšom Pajkićem, Slobom Konjovićem, Žikicom Simićem, Momom Rajinom, Jadrankom Janković, Goranom Terzićem i Aleksandrom D. Kostićem, kao sa osobama koje su imale znatan uticaj na kreiranje ukusa nekoliko generacija, a sa druge strane mislim da je veoma dobro što se u ovoj knjizi našao razgovor i sa Aleksandrom Delibašićem (Bad Music For Bad People), koji je meni i mnogima koji su čitali recenzije gore pomenutih autora, doslednom gerilskom strašću omogućio da uživo vidimo neke od najboljih alt-pank-rok-garažnih bendova koji postoje. Žeton za najdraži vurlicer je jedna od onih knjiga koje se sa poštovanjem i znatiželjom otvaraju više puta.

SJAJNO MJESTO ZA NESREĆU – DAMIR KARAKAŠ (LOM)


Ovo je prvi i jedini roman Damira Karakaša koji sam pročitao, a LOM je objavio nekoliko. Dugo sam bežao od njegove proze, jer je po istoj Dalibor Matanić snimio film Kino Lika koji mi se nikako nije svideo. Onda sam ga slušao u nekoj emisiji na HRT-u, gde mi je za jednog pisca zvučao šablonski i njegova me misao nije privukla. Međutim, roman Sjajno mesto za nesreću je značajna knjiga jer nam predstavlja život ex-yu emigracije u evropskim metropolama. Potucanje po straćarama i predgrađima Pariza, šljakersko preživljavanje na margini i pokušaj umetničkog samoostvarenja. Surova, iskrena i lična, autobiografska priča, koja podseća na najbolje stranice slične tematika koje su napisali Džordž Orvel u Niko i ništa u Parizu i Londonu, Gajto Gazdanov u romanu Noćni putevi ili Eduard Limonov u nekoj od svojih priča iz perioda američkog klošarenja. Ipak, Karakaš je daleko od pomenutih klasika jer mu nedostaje autentičnost, a nekoliko puta se u toku pripovedanja sapleo o političke stereotipe. To se kod mene kao čitaoca ne oprašta.