субота, 16. април 2016.

Half Japanese - "Perfect" (Joyful Noise, 2016)


Ruski filozof Nikolaj Berđajev je pisao da u modernim vremenima u vladajućoj svesti nedostaje stvaralačka smelost. Danas mahom postoje umetnici i mislioci koji pričaju o nečemu, a nekada su postojali umetnici i filozofi koji su pričali nešto. Ispada da su se svi uplašili genijalnosti i kanona onih koji su pričali nešto, odbijajući da izgovore svoju reč ili da odsviraju svoj rif, već su se sa takvim bremenom i odsustvom smelosti pomirili da će stvarati pričajući o nečemu. Kako reče Berđajev, bolje je biti trećerazredni Avgustin, običan stvaralac duha “nečega“, nego provrazredni prorok duha  “o nečemu“. Hoću reći, to što su braća Fer (Dejvid i Džad) voleli da slušaju The Beatles koji su umeli odlično da sviraju i komponuju, nije ih sprečilo u tome da uzmu u ruke instrumente, koje nisu umeli da sviraju, i da krenu da prave svoju muziku koja ni malo neće ličiti ni na The Beatles, ali ni na pank bendove koji su par godina ranije pokrenuli revoluciju. Kada su se Half Japanese pojavili na sceni krajem sedamdesetih, čuveni rok kritičar Lester Bengs je primetio da su oni, sami po sebi, jedan potpuno novi muzički žanr. I zaista je bilo tako. Njihov prvi EP Calling All Girl ih je svrstao među bendove, koji su pripadali takozvanom naivnom roku, koji je viziju i muzički primitivizam stavljao u prvi plan, dok je tehničko-muzičko umeće u njihovom konceptu bilo nebitno. Osamdesetih su počeli da se kale i kao muzičari, ubacili su saksofone u bend, naučili da sviraju (svi osim Džada Fera), ali su i dalje zadržali osnovnu premisu koja ih i danas drži ljutim andergraundom. Devedesetih su sarađivali sa Mo Taker iz grupe Velvet Undergroung, kao i sa Džonom Zornom, dok su se kao veliki fanovi ovog benda deklarisali Kurt Kobejn (Nirvana), Turston Mur (Sonic Youth), Stiv Malkmus (Pavement), Ajra Kaplan (Yo La Tengo).



Perfect je petnaesti studijski album Half Japanese i sastoji se od 13 pesama koje su duboko ukorenjene u garažni post-punk lo-fi zvuk, po kojem je uvek bio prepoznatljiv ovaj bend. Od uvodne, kakofonične i ritmične That Is That, preko filmične You and I, žovijalne Perfect, kabaretske Here We Are, pa do popičnih That`s Called Love i That`s Right nalazi se jedan zanimljiv i smeli komad muzike. U svim tim pesmama oseća se duhovna veza sa Džonatanom Ričmenom i Danielom Džonstonom. Half Japanese spadaju u one koji su rekli nešto. Bez obzira što nemaju brojnu publiku, Džadu i ekipi ne smeta da prave pesme koje će voleti oni i njihovi malobrojni fanovi. Zar nije to suština stvaralaštva?

субота, 09. април 2016.

Ja, Čečen - German Sadulajev (Draslar Partner)



Šta sam znao o Čečeniji i Čečenima? Znao sam da su nekada bili deo SSSR-a, da su starosedelački narod Kavkaza, da su kroz istoriju bili pagani, potom hrišćani, ali da je vremenom prevladala muhamedanska vera. Znao sam da su se devedesetih žestoko klali sa Rusima, kao i da je Grozni njihov glavni grad. To je sve što sam znao. Ne znam ni sada više od toga, ali znam ono glavno. Ne postoje dobri i loši narodi, postoje samo loše politike i bahatost jakih koji diplomatiju zamenjuju mačem i bombama, iz ovog ili onog razloga, posle čega dolazi do velikih krvoprolića koja nikome ne donose dobro.


German Sadulajev, rođen 1973. godine u selu Šali, u Čečensko – inguškoj republici nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, od oca Čečena i majke Ruskinje, napisao je ovu opaku knjigu, sastavljenu od nekoliko ubojitih pripovedaka. Kažu mi kompetentni znalci tog podneblja, da je Sadulajev, pored Peljevina i Prilepina, jedan od najboljih pisaca korpusa savremene ruske književnosti. Danas živi i radi u Sankt Peterburgu kao pravnik, a u slobodno vreme piše priče, romane, radio-drame i kontroverzne kolumne u nekim dnevnim i nedeljnim novinama.

Zbirka pripovedaka Ja, Čečen ima sve odlike punokrvne proze, koja na čitaoca ostavlja veoma jak utisak. S obzirom da je bio svedok i učesnik ratnih sukoba, u Prvom i Drugom čečenskom ratu, Sadulajev opisuje strahotu rata ogoljeno, bez psihologiziranja koje je svojstveno piscima sa Zapada, i bez moralisanja koje je svojstveno piscima korisnicima NGO fondova u zemljama bivše Jugoslavije i trećeg sveta. Inače nisam ljubitelj ratne dramatike u umetnosti. Uvek su me opasno zamarali filmovi poput Full Metal Jacket i Platoon, kao i romani u kojima se veći deo radnje odvija u rovovima. Previše je tu muškaraca, a od žena ni traga. Međutim, kod Sadulajeva to nije slučaj. On o ratu piše drugačije. Krvavi i strašni prizori se kroz flešbekove stapaju sa slikama iz detinjstva i pubertetskog doba. Sećanja obojena suncem i radošću odrastanja sa slikama perioda kada se rušio svet, kada je padalo nebo i kada su laste prestale da dolaze u njegovo selo. Lirsko vodi ljubav sa epskim, modernost sa mitologijom i egzotičnim legendama, reči sa rečenicama. Nema upiranja prstom, pacifističke patetike, svetopopraviteljskog proseravanja. Što je najvažnije, nema praznog hoda, niti bilo kakve kalkulacije.
Posle čitanja Sadulajeva mogu samo da konstatujem da su amorfne civilizacije književno življe od kristalnih civilizacija koje polako umiru u svojoj samodovoljnosti. Razumete šta hoću da kažem?!




„Ovo vreme će postati mit. Rat uvek postane mit. O njemu će se napisati hiljade knjiga, po knjigama će se snimati filmovi. To je sve za dečake. Nove dečake. Oni će čitati i gledati o ratovanju, oni neće spavati noću, misleći o tome šta bi oni uradili da ratuju. Danju će se igrati rata, onako kako smo se mi igrali ratovanja sa fašistima, kada smo bili deca. I ponovo će žaliti što nisu rođeni ranije, što im nije dopao čak ni metak. I oni će dobiti rat, svoj rat. Svaki naraštaj dobija svoj rat, zato što pisci pišu o njemu knjige, zato što ih odgajaju u stihovima i pesmama.“

„I bilo je prvo bombardovanje našeg grada od strane federalne avijacije. Avioni su se s užasnom bukom spuštali iznad zdanja i izbacivali kasetne bombe na mirne stanovnike. U dvorištu Efendijevih se slušao King Krimson. Stariji Brat je izašao iz kućice i čučnuo u dvorištu. Kroz brujanje avijacije i prasak bombi probijala se solo gitara. Stariji brat je nešto mrmljao. Možda „govorio sam ja...a oni nisu verovali...“ , a možda je jednostavno pevušio uz kasetofon. Onda je krhotina pogodila zvučnik, i muzika je umukla. A još jedna krhotina je pogodila Anzora u grudi.“

„Kada završim ovu pripovest mogu mirno i da umrem. Svi su već umrli. Šta ja radim ovde sam u ovoj pustoši, u ovoj tišini? Znao sam da moram da napišem jednu knjigu. Čekao sam mudrost koja je dolazila s godinama, čekao sam sede vlasi i otuđenost uma. Juče sam počeo. Osećao sam da nije ostalo još mnogo. A sede? Moji zulufi su već sedi. Još nemam trideset godina. Ali naše pokolenje je već dospelo u zonu vatre. Svi su već umrli. Kada završim ovu pripovest, mogu mirno da umrem.“


 PS: O knjizi se pisalo i na prijateljskim blogovima : Odbrana umetnosti  i Između 

понедељак, 04. април 2016.

Iggy Pop - "Post Pop Depression" (2016)


Borislav Pekić je u jednoj svojoj priči napisao da ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su bića vatre, kaže Pekić, vatra je njihov element, njihova priroda i subina. James Newell Osterberg Jr., alias Iggy Pop, jedan je od tih ljudi. Pedeset godina na sceni. Impresivna biografija sa usponima i padovima. Pravoverno svedočenje rokenrola, mitsko poglavlje sa The Stooges, sedamnaest solo albuma i još mnogo toga što prati ovog žilavog čoveka, čije pesme mnogima od nas, znače mnogo više od običnih pank-rok pesama. Iako u rokenrol panteonu postoji mnogo grandioznih figura, mirne duše mogu reći da je za mene Iggy Pop jedna od najvećih. Njegovo mesto je posebno i ne može ga niko drugi ni zauzeti, ni preuzeti. S obzirom da je najnovijim albumom najavio povlačenje, mogu samo duboko da se naklonim njegovoj odluci, jer beskrajno sam mu zahvalan na celom opusu.


Post Pop Depression je sedamnaesti Popov album. U pitanju je ploča koju je snimio sa pratećim bendom, koji čine poznati alternativni muzičari Josh Homme (Queens of the Stone Age, Eagles of Death Metal ), Dean Fertita (Queens of the Stone Age) i Matt Helders (Arctic Monkeys). Snimljena je tajno, u periodu od januara do marta 2015. godine, u srcu kalifornijske pustinje Joshua Tree, u studiju Rancho De La Luna, kao plod saradnje Popa i Hommea. Sastoji se od devet pesama od kojih su neke dobre (In the Lobby, Vulture), neke odlične (Break into Your Heart, German Days, American Valhalla), a neke neprocenjivi biseri (Gardenia, Chocolate Drops, Sunday, Paraguay). Još uvek je dominantan taj jebački bariton koji suvereno vlada situacijom. Prilikom višednevnog vrtenja svih ovih pesama, stekao sam utisak da se Iggy Pop umorio od dehumanizovanog savremenog sveta i da svoje nezadovoljstvo veoma dobro artikuliše kroz svoje stvaralaštvo. Primetan je bol zbog smrti braće Ashton, a verovatno i saznanje da je Bowie u tom periodu bolovao od neizlečive bolesti. 

Post Pop Depression je jedna herojska ploča, koja nam u ovim pokvarenim vremenima može olakšati pakao u kojem živimo. Gi Debor i situacionisti su još pre pedeset godina govorili da mi živimo u društvu spektakla. Svet je preplavljen lažnom umetnošću i jeftinom zabavom. U takvoj atmosferi leluja bez smisla i cilja. Teško je opstati, a ne poludeti, i zato su ovakve ploče nešto što nam pomaže. Iggy Pop je bez sumnje iscelitelj. 

Dedicated to M.