уторак, 03. мај 2016.

Amajlija - Roberto Bolanjo (LOM)


Kada sam pre par godina, u kafani Mornar, razgovarao sa drugarom koji je bio strastveni čitalac, sećam se da mi je rekao sledeće: „Pisac koji nije patio, koji nije bio gladan i čija egzistencija nije bila ugrožena, ne može biti dobar pisac. Ja takve ne čitam. Pogledaj samo biografije Knuta Hamsuna, Dostojevskog, Selina, Gajta Gazdanova. To su bili pisci koji su osetili glad. Zato su njihove knjige od krvi i mesa. Zato su velike i istinite, i ne mogu se meriti sa svim ovim sranjima koja nam se u šarenim koricama smeše iz izloga gradskih knjižara. Ne može meni jedan razmaženi bogati degenerik poput Frederika Begbedea da otkriva životne istine. To je fejk u svakom pogledu.“


Setio sam se njegove priče, kada mi je do ruku došao roman „Amajlija“ Roberta Bolanja (prevod Dušan Vejnović, izdavač LOM), jer je u pitanju pisac čiji život nije bio nimalo lak. Rođen je 1953. godine kao sin kamiondžije i učiteljice u Santjago de Čileu. Njegova porodica se 1968. godine seli u Meksiko Siti u vreme velikih društvenih promena. Tamo se kao srednjoškolac „navlači“ na poeziju i pisanje. 1973. godine, kao dvadesetogodišnjak, Bolanjo se vraća u Čile kako bi podržao borbu i reforme Salvadora Aljendea, međutim posle državnog udara i uvođenja diktature Augusta Pinočea, biva uhapšen i sigurno bi ga ubili da ga nisu spasili školski drugari iz redova policije. Naredne godine se vraća u Meksiko Siti i sa nekoliko prijatelja pesnika osniva avangardni pesnički pokret infrarealizam. Posle par godina kao imigrant odlazi u Španiju, i nastanjuje se u Barseloni gde radi kao perač sudova, lučki radnik, noćni čuvar, smetlar. Bolanjo je prvenstveno bio pesnik, a prozu je aktivno počeo da piše i šalje izdavačima tek pošto je postao otac. S obzirom da je dugo godina zloupotrebljavao alkohol i heroin, zakačio je hepatitis što mu je prilično narušilo zdravlje. Umro je 2003. godine u Barseloni dok je čekao operaciju presađivanja jetre. 
Pre ovog romana sreo sam se sa Bolanjovom prozom samo jednom, i to takođe sa jednim, po obimu, nevelikim romanom, koji se zove „Udaljena zvezda“ i koji mi je, koliko se sećam, ostavio dobar utisak. Nisam pročitao njegovo kapitalno i veoma hvaljeno delo „2066“, niti sam pročitao „Čile noću“ i „Divlje detektive“ tako da ne mogu da dam pouzdan lični osvrt na Bolanja kao pisca, ali probaću preko „Amajlije“ da se dotaknem makar delića njegovog književno-poetskog univerzuma.

Roman „Amajlija“ otvara moćan početak u kojem pripovedač iz ženskog ugla priča sledeću priču:

„Ovo će biti pripovest strave i užasa. Biće to jedan krimić, jedna detektivska i horor priča, mada neće tako izgledati. A neće tako izgledati zato što je ja pričam. Ja sam ta koja govori i zbog toga se ova priča neće činiti onakvom kakva u suštini jeste. Pa ipak, to je priča o strašnom zločinu.
Ja sam prijateljica svih Meksikanaca. Mogla bih da kažem: ja sam majka meksičke poezije, ali bolje da se uzdržim od toga. Ja poznajem sve pesnike i svi oni poznaju mene.“

Ovakav početak je bio dovoljno jak razlog da nastavim sa čitanjem. Prema Bolanjovoj biografiji, rekao bih da je ovaj roman posvećen burnom periodu Latinske Amerike, šezdesetosmaškom masakru na trgu Tlatelolko, kao i sagledavanju avangardnog pesničkog pokreta kojem je pripadao mladi Bolanjo. Glavni lik u romanu je Auksilio Lakutur, Urugvajka rodom iz Montevidea, koja je u Meksiko Siti došla šezdesetih ali „ne znajuću tačno zbog čega, ni radi čega, ni kako, ni kada“. Auksilio sebe doživjava kao „majku meksičke poezije“, koja „nije imuna ni na jednu vrstu lepote“. Po dolasku u Meksiko Siti, Auksilio odlazi na prag Leona Felipea i Pedra Garfijasa, španskih pesnika, pripadnika generacije 27, koji su bili učesnici Španskog građanskog rata, na strani republikanaca i koji su po dolasku Franka na vlast pobegli u Meksiko. Kod njih počinje da radi kao spremačica i to samo sa jednim jedinim ciljem - postati svedok poslednjeg poglavlja života velikih pesnika i stasavanja novih generacija. Neko vreme je spavala na fakultetima i po univerzitetskim bibliotekama. Svakodnevno visila u jeftinim zadimljenim kafeima u kojima se okupljaju mladi pesnici i umetnici. Auksilio postaje svedok epohe i nezaobilazna figura pesničkih krugova Meksika. Ona je opsesivna, nežno uznemirena, siromašna, poetična, čudna.

Bolanjo je vrhunski stilista. Njegove rečenice su bogate, ritmične i lepo zvuče. Prisutna je određena doza intelektualizma, kao i brojne reference koje zahtevaju malo više od prosečnog čitaoca, ali sve je to postavljeno sa merom koja ne prelazi granicu dobrog ukusa i ne zaglavljuje na teritoriji nepodnošljive pretencioznosti. Bolanjo je definitivno zaslužio kultni status koji ima među brojnim čitaocima Severne Amerike i Evrope. Naravno, kako to obično biva sa najvećim umetnicima, slava im obično dođe posle smrti. Bolanjo drugačije nije ni želeo.