JORGOSLOVLJE

Nedelja

2012-02-12T19:06:00.000+01:00

Zavejani u mirnoj nedelji. Lepo je. Pijemo crno vino i slušamo muziku. Opet ja biram. Tu sam nepopravljivi tiranin. Ovo je delić izbora za nedelju veče.

Potomci (The Descendants 2011) - Alexander Payne

2012-02-05T10:21:00.000+01:00

S obzirom da sam veliki fan filmova Aleksandra Pejna (Sideways, About Schmidt) prišao sam ovom filmu sa velikom radošću. Možda će ovaj prikaz izgledati pristrasno, jer sve vreme dok sam gledao film, ja sam navijao za njega. Kada se sve završilo shvatio sam da navijanje nije bilo zaludno. Dobio sam na tacni prvi ovogodišnji film koji zauzima poziciju broj 1.

Met King (George Clooney) je lokalni advokat, potomak stare bogataške (zemljoposedničke) porodice sa Havaja, koji kao glavni akcionar porodične zaostavštine treba da donese odluku o prodaji zaliva nekoj multinacionalnoj korporaciji. Baveći se zaostavštinom i njenom prodajom, Met je zapostavio svoju porodicu. Život mu se menja iz korena, pošto mu žena posle nesreće pada u komu. Tada počinje da mu se događa život. Met King mora pronaći način ponovnog uspostavljanja komunikacije sa svojim ćerkama (Shailene Woodley i Amanra Miller) i pronalaženja sebe u celoj priči koju prati jedna ljubavna afera.

Clooney je u ulozi Meta Kinga apsolutno briljantan. Za razliku od mačo tipova koje je do sada igrao, ovde je jedan šonjav i dosadnjikav tip, koji poprilično podseća na štrebere sa srpske političke scene. Ovom ulogom je dokazao da je odličan glumac, koji ne mora da bude samo Keri Grant, već kad mu se hoće, može da bude i Džek Lemon. Tu transformaciju je od njega majstorski izvukao Aleksander Pejn koji je, kad smo već kod Granta i Lemona, u neku ruku naslednik Bilija Vajldera koji je bio u stanju da u jednoj sceni efektno iskombinuje tragediju i komediju. To je ovde u nekoliko navrata demonstrirao i Pejn. Pored Cloonya, epizodnu ulogu za pamćenje odigrao je Robert Forster. Džangrizavi tast, težak kao crna zemlja, za samo deset minuta pojavljivanja u filmu, ostavlja gledaoca bez teksta. Deca su takođe napravila sjajne role, tako da svi pretpostavljamo da će savršeno zgodna Shailene Woodley posle ovog filma postati velika zvezda.

“Potomci” su vrhunska, intelektualno sofisticirana melodrama, koja prvenstveno igra na emociju i to radi sa velikim stilom. Aleksander Pejn svojim filmom dokazuje da voli ljude, na isti onaj način na koji su ljude voleli Daglas Sirk, Frenk Kapra i Bili Vajlder. Takvi autori su danas retkost. Treba ih čuvati.

Sudbina čoveka u savremenom svetu - Nikolaj Berđajev (Logos)

2012-02-04T12:16:00.005+01:00

Na prvi pogled, između ruskog filozofa Nikolaja Berđajeva i teksaškog hardcore benda At Drive In, nema puno sličnosti. Pripadaju različitim vremenima i kontinentima, različitim kulturama, drugačijim životnim filozofijama. Berđajevu je polazište hrišćanstvo dok su mladići sa afro frizurama socijalno osvešćeni rok muzičari koji su prozreli prevaru demokratsko-liberalnog kapitalizma i o tome glasno govore kroz svoju umetnost. To je takođe činio i Berđajev kroz mnoga svoja dela, još tamo negde pred početak drugog svetskog rata. Neko će reći da je neumesno dovoditi u vezu jednog ruskog filozofa sa nekim klincima iz Amerike, koji drljaju gitare, vrište u mikrofon, bacaju se sa stejdža i verovatno konzumiraju raznorazne opijate. Meni je to sasvim ok. Uvek sam se trudio da posmatram svet iz različitih uglova. Mislim da je jezgro filozofskog pogleda na svet Berđajeva i zvuk sastava At Drive In veoma slično. Berđajev je knjigom „Sudbina čoveka u savremenom svetu“ objasnio sve ono o čemu su kasnije pevali MC 5, The Clash, Rage Against The Machine i At Drive In. Iako napisana 1934. godine danas je i te kako aktuelna, pogotovu kada svet pokazuje da je svestan poslednjeg stadijuma kancera koji je zahvatio sve vitalne organe njegovog organizma. Knjiga Nikolaja Berđajeva svedoči o kraju humanizma, ujedno i o kraju ljudskosti, ali nas ne ostavlja u kanalu nihilizma već nas podseća da uvek imamo izbor i izlaz.

„Sloboda u društvenom životu predstavlja paradoks i stvara niz protivrečnosti. Mi živimo u vremenu zaoštravanja i razotkrivanja protivrečnosti. Politička i ekonomska sloboda doživljavaju forme opadanja. Principi koji su se poštovali kao zaštitnici slobode, isparili su i više nikoga ne nadahnjuju. Odživeli su principi Francuske revolucije. Omladinu više ne zadovoljavaju ni ideologija liberalizma ni ideologija demokratije. Formalna parlamentarna demokratija je samu sebe iskompromitovala i više nema snage da socijalno reformiše društvo. Naprotiv, u njoj se primećuje strašna snaga inercije. Sloboda duha je sveti simbol, njeno značenje ne može biti povezano sa privremenim i prelaznim formama ovog ili onog perioda. Ali, sloboda u socijalnom, političkom, čak i kulturnom životu, prestaje da nadahnjuje, ona je svima dozlogrdila, u nju su prestali da veruju. Mi živimo u periodu opadanja slobode. Sloboda je izvitoperena. Ona je postala konzervativni princip i neretko prikriva čovekovo ropstvo. Formalno shvatanje slobode dovelo je do stvarne neslobode. Sloboda je proklamovana, ali ogroman deo čovečanstva ne može da je realizuje. Naročito se ekonomska sloboda pokazala kao izrugivačka. Isto tako su i prava čoveka i građanina izgubila svaki kredit.“

Nikolaj Berđajev (Sudbina čoveka u savremenom svetu)

Drive - Nicolas Winding Refn (2011)

2012-01-29T12:02:00.000+01:00

“Vi meni date vreme I mesto, ja vama pet minuta fore. Šta god da se desi za tih pet minuta, vaš sam, bez obzira na bilo šta. Šta god da se desi minut nakon tih pet minuta, prepušteni ste sami sebi. “ (Driver)

Nije nimalo čudan holivudski običaj angažovanja evropskih filmskih pečalbara, koji poput gastarbajtera krenu trbuhom za kruhom, odnosno žanrovskom dušom za celuloidnom trakom holivudskih studija. Desilo se to onomad Vofgangu Petersenu, Reniju Harlinu i Liku Besonu. Neki su se snašli u takvom poretku, neki nisu. Nicolas Winding Refn, Danac iz Kopenhagena, poznat po trilogiji Pusher i još nekoliko zanimljivih filmova, 2011. godine je snimio „Drive“ koji se prilično izdvaja od ostalih prošlogodišnjih ostvarenja. U pitanju je kriminalistička drama, rađena u maniru B filma, kojom se autor odužuje Hilovom „Driveru“ koji mu je očigledno, ne neki način, bio uzor (čak i Rajan Goslnig pomalo podseća na Rajana O` Nila), pomalo Skorsezeovom „Taksisti“, kao i Melvilovim francuskim krimićima koji su pre svega uticali na Hila i Skorsezea. Pored toga (neki bi rekli da to kvari film) u Refnovom pristupu dramaturškom konceptu, dijalozima i likovima ima neke polumorbidne ironije koja se može prepoznati u filmovima Braće Koen.

Ovde imamo priču o No Name tipu koji preko dana radi kao mehaničar, vikendom kao vozač-kaskader u akcionim filmovima, noću kao vozač naručenih vožnji tipova iz podzemlja. Spletom okolnosti upada u klopku pošto je pokušavao da pomogne mužu komšinice Ajrin (Carey Mulligan) prema kojoj je osećao nešto više od obične blagonaklonosti. Kako bi spasao nju i njenog sina, nije mu preostalo ništa drugo do da radi ono što najbolje ume. Gosling, odnosno vozač, poput staromodnog heroja preuzima stvar u svoje ruke. Nasilje je neizbežno, ali preko potrebno.

Ono što je meni zaparalo percepciju je dinamika filma. Refn ipak nije uspeo da se odupre „bolesti“ kojoj su skloni evropski reditelji. Želeo je u isto vreme da napravi žanrovski film koji će da bude i Art film. Da ga vole podjednako i festivalska i bioskopska publika. To mu je, bar što se mene tiče, jedina mana. Da se nije trudio dopasti se svima, dopao bi se mnogima mnogo više nego svima. Ovako ostaje samo jedan solidan film koji će posle nekoliko godina pasti u zaborav. Možda nešto, u bliskoj budućnosti, na sličnu temu napravi Curtis Hanson (L.A Confidential). Takvima najviše verujem.

Zamisli...samo zamisli

2012-01-28T23:30:00.002+01:00

Prošlo je 22. godine od kada je Šinejd O` Konor na Postdamer placu u Berlinu, na spektakularnom koncertu povodom rušenja zida, sa Rodžerom Votersom izvela pesmu “Mother” Pink Floyda. Mnogi od nas, naivnih i mladih, mislili su tada da se svet konačno pretvara u neko pristojnije mesto za život i da će među ljudima ponovo zavladati mir, ljubav i solidarnost. Nisam ni slutio da će završetak hladnog rata uticati na mnoge događaje koji su usledili posle toga. Ništa od toga mi tada nije bilo jasno. Nije ni danas. Doduše, činjenično mnoge stvari su mi tehnički razjašnjene, ali suštinski opet nisam sve shvatio. Sve je to politika u koju se nikada nisam razumeo, a trudio sam se. Opasna, prljava i nejasna.

Međutim, iza svih tih golemih sranja ostala su svedočanstva o poduhvatima u kojima su učestvovali neki ljudi, poput ovih umetnika, koji su iskreno i sa nekim posthipijevskim žarom želeli da veruju da mogu umetnošću promeniti svet. Nažalost, istorija ih je bezbroj puta demantovala. Umetnost funkcioniše na globalnom, a deluje samo na individualnom planu. Nijedna pesma, definitivno, ne može promeniti svet, ali kao što već jednom rekoh može promeniti čoveka. I to je nešto. Makar nešto.

Mother do you think they'll drop the bomb?
Mother do you think they'll like this song?
Mother do you think they'll try to break my balls?
Oooh, ahh
Mother should I build the wall?
Mother should I run for President?
Mother should I trust the government?
Mother will they put me in the firing mine?
Oooh ahh,
Is it just a waste of time?

Hush now baby, baby, don't you cry.
Mama's gonna make all your nightmares come true.
Mama's gonna put all her fears into you.
Mama's gonna keep you right here under her wing.
She won't let you fly, but she might let you sing.
Mama's gonna keep baby cozy and warm.
Ooooh baby, ooooh baby, oooooh baby,
Of course mama's gonna help build the wall.

Mother do you think she's good enough, for me?
Mother do you think she's dangerous, to me?
Mother will she tear your little boy apart?
Ooooh ah,
Mother will she break my heart?

Hush now baby, baby don't you cry.
Mama's gonna check out all your girlfriends for you.
Mama won't let anyone dirty get through.
Mama's gonna wait up until you get in.
Mama will always find out where you've been.
Mama's gonna keep baby healthy and clean.
Ooooh baby, oooh baby, oooh baby,
You'll always be baby to me.

Mother, did it need to be so high?

Light Sleeper/ Fatalna nesanica - Noćobdija - režija: Pol Šreder (1992)

2012-01-22T21:12:00.000+01:00

Jednog dana kada se bude merio doprinos Pola Šredera svetskoj kinematografiji biće poljuljan značaj mnogih rediteljskih imena koja su danas bezmalo bogovi. Zapitaće se tada filmofilski publikum da li bi ta velika dela uopšte nastala da nije bilo scenariste. Onda će ga vrednovati i kao reditelja i kao scenaristu jer je u pitanju čovek koji je uz Džona Milijusa, Voltera Hila i Martina Sorsezea ostavio najjači pečat u američkom filmu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ako ste gledali Šrederove filmove onda znate o čemu pričam (Kao reditelj: Plava kragna, Hardcore, Američki žigolo, Ljudi mačke, Mišima; Kao scenarista: Jakuza, Taksista, Opsesija, Razjareni bik, Kotrljajuća grmljavina itd...)

Potekao iz porodice hrišćanskih reformista-kalvinista, a zbog strogog vaspitanja prvi film je uspeo da vidi tek sa osamnaest godina. Posle toga ga niko nije mogao zaustaviti. Film ga je oslobodio religioznih porodičnih okova i mnogo puta se kroz svoja dela razračunavao sa frustracijama i opsesijama koje je poneo iz porodice. Prva preispitivanja je započeo filmom „Hardcore“ (U pozemlju seksa) kao reditelj i scenarista, dok je najradikalniji u dramatizaciji Kazancakisovog romana „Poslednje Hristovo iskušenje“ koji je režirao Martin Skorseze.

Film „Light Sleeper“ ili u prevodu Fatalna nesanica/Noćobdija spada u ona Šrederova ostvarenja koja su usledila posle nepristajanja na konformizam i politiku koju su diktirali producenti. Naime, pošto su Spilberg, Skorseze i Kopola pristali na mejnstrim, autori poput Šredera, Milujusa i Pitera Bogdanoviča ostaju i dalje negde u granicama B filma i opslužuju neke TV projekte. U pitanju su persone kojima je autorska sloboda bila iznad svega, kao i ljubav prema tradicionalnim žanrovskim matricama, makar i po cenu da više ne snime nijedan film.

Noćobdija je Džon LeTur (Viljem Defo) narko diler i bivši džanki kojeg muči insomnija i gomila pitanja o daljem smislu svog bivstvovanja. Studija čoveka koji traži izlaz. Radnja se odvija na ulicama New Yorka u trenutku kada štrajkuje sindikat đubretara. Ulice su pune smeća, kako pravog tako i ljudskog, dok u tom talogu ljudske egzistencije lutaju izgubljene duše modernog Vavilona. Džon LeTur, njegova bivša devojka Merijen (Dana Delany), glavni diler (Suzan Sarandon), Robert (Dejvid Klenon) i ostali marginalci i nesrećnici velegrada. Noćobdija je onaj Hobo koji se iz ovog filma preselio na ulice Nišvila i ušetao pravo u roman Zorana Ćirića. Individua koja je opevana u pesmama Lu Rida i Brusa Springstina. Sam početak filma je potpuno posvećen ikonografiji velikog grada gde se Šreder poziva na Taksistu. Sve je propraćeno adekvatnom muzičkom podlogom Majkla Bina koja je obojena neodoljivom springstinovskom melanholijom i koja na pravi način govori o emociji koju je autor želeo da prenese na gledaoca.

Noćobdija je jedan od onih nepretencioznih filmova u kojima nema proseravanja. Sve je jednostavno i svedeno, ali jebeno jako ako umete da „čitate“. Još jedan odličan film sa produkcijske margine. Srećom pa piraterija još uvek živi, inače bi i dalje živeli u mraku.

U ponoćni čas

2012-01-22T10:46:00.000+01:00

Kada sam kao tinejdžer odgledao Parkerov fenomenalni film “Komitmentsi” potpuno sam odlepio za soul muzikom. Imao sam dobru podlogu jer sam već bio navučen na blues, u country sam se uveliko kleo, tako da mi je u životu falila ta famozna treća sestra ukorenjene američke muzike. Počeo sam polako da otkrivam jedan sanjalački svet najlepšeg perioda popularne muzike koji je uobličen i predstavljen čovečanstvu početkom šezdesetih godina u čuvenom Stax Recordsu, jednom od simbola grada Memfisa u Tenesiju. Na našim prostorima soul još uvek živi zahvaljujući filmskom montažeru, kritičaru i velikom poznavaocu abecede crne muzike, Goranu Terziću, čiju radijsku emisiju “Originalni soul rečnik” (B92) već godinama slušam sa izraženim hedonističkim uzbuđenjem.

Preko mnogih velikih imena, koje sam manje više čuo i ranije, došao sam do Vilsona Piketa. Bilo je to kapiranje na prvu loptu. Svaka čast Otisu Redingu i Džejmsu Braunu, duboki naklon Solomonu Barku, respekt za Ajka Tarnera, ali moj prvi čova iz soul priče je Vilson Piket. Zahvaljujući Ircima koji sviraju soul došao sam do hrapavog mesijanskog vokala rođenog u Alabami 1941.godine, čije pesme su od početka devedesetih do danas sastavni deo mog životnog soundtracka. Neke su dobre, neke odlične, a neke savršene. Kada je pevao tuđe pesme, umeo je da ih interpretira na način koji bi vas doveo u dilemu, odnosno preispitivanje, da li je bolji cover ili original. Jedan od takvih primera je obrada pesme “Hey Jude” gde je gitaru svirao veliki Duejn Alman. Osim Almana sa Piketom je svirao i Hendriks, tako da je njegov uticaj na rokenrol bio mnogo veći nego što se mislilo.

Piket je rođen u siromašnoj porodici od jedanaestoro dece i prošao je trnovit životni put do vrha sa brojnim usponima i padovima, baš kao i mnoge rokenrol-soul-blues-country legende njegovog kalibra. Bio je sklon porocima i umeo je često da se potuče. Voleo je žene, alkohol, droge. Robijao godinu dana. Ostavio za sobom neprocenjive ploče. Umro 2006. godine od srčanog udara.

Pesme Vilsona Piketa ne mogu promeniti svet, ali mogu promeniti čoveka i pomoći mu da artikuliše svoja osećanja. Verujte mi, ima nečeg božanskog u soul muzici.

Zaseda - Živojin Pavlović (1969)

2012-01-14T21:10:00.001+01:00

Žika Pavlović kao filmski autor pripadao je generaciji koja šezdesetih godina nije mogla da podnese ispranu dogmatsku kinematografiju Jugoslavije, krajnje provincijsku i diletantsku, čiji su stvaraoci mahom bili ideološki kulturni radnici ponikli iz NOB-a. Kao reakcija na takvo stanje u Kinoteci Beograd ponikla je jedna nova generacija autora koji su išli u korak sa savremenim strujanjima u svetskom i evropskom filmu i koja je domaćem filmu ostavila u nasledstvo crni talas, koji i sa današnje vremenske distance predstavlja jedan od najznačajnijih pokreta u istoriji domaće kinematografije.

Pavlovićev film “Zaseda” je jedan od bisera crnog talasa za koji, bez mnogo razmišljanja, možemo reći da je jedan od najvećih udara na revoluciju i floskule NOB-a. Žika Pavlović se kroz ceo svoj opus bavio preispitivanjem takozvanih “velikih priča” i blatom iz kojeg smo svi potekli. Nekada je to radio odlično, nekada kao genije, gotovo nikada kao stvaralac osrednjih potencijala. Čitajući ranije Pavlovićeve dnevnike znao sam da je kao mladić bio očaran španskim građanskim ratom i revolucionarnim idejama, ali je ubrzo shvatio da postoji druga strana medalje iza koje posle cele priče ostaju samo lihvari revolucije.

Ive Vrana (Ivica Vidović) je zapravo alter ego Pavlovićevog mladalačkog ideala, inkarnacija iluzije mladog čoveka o lepoti i velični revolucije , koja u sudaru sa životom doživljava poraz. Pavlović svedoči da je život u revoluciji pulsiranje magme koju ne predstavljaju samo Jotić (Slobodan Aligrudić), kapetan Ozne, Zastavnik Zeka (Severin Bjelić) i pridobijena kći “domaćeg izdajnika” (Milena Dravić) već i seljaštvo koje je okrenuto i četnicima i partizanima, u zavisnosti od toga kako vetar duva. Ive Vrana je tragičan lik koji iskreno veruje u preporod, ali ga stvarnost odvodi na blatnjavu livadu gde ga čekaju ideološki saborci koji će tom prilikom odbraniti sopstveni biološki konformizam. Ono što mi i danas odzvanja u glavi reči su razočaranog Ive Vrane koje i sam ponavljam često poslednjih 12 godina : “Majku vam seljačku, i vi ste mi revolucija!”

Dve obrade umesto čestitke

2012-01-14T16:59:00.001+01:00

Hvala legendarnom britanskom bendu. Marš na Drinu je komponovao Stanislav Binički i u pitanju je jedna od najznačajnijih srpskih kompozicija ikada.

Hvala Džoniju za izvedbu najlepše srpske balade.

The Boondock Saints / Pravednici - režija: Troj Dafi (1999)

2012-01-09T23:12:00.001+01:00

Ako uzmemo u obzir istorijsku činjenicu da su Skordisci, staro keltsko pleme, osnovali grad na mestu današnjeg Beograda, nazvavši ga Singidunos, onda nije nimalo čudno to što je mentalitet braće MakManus veoma sličan mentalitetu braće Crepuljarević čiji je deda u Singidunos (kasnije Singidunum) stigao trbuhom za kruhom iz ercovskog kraja. Hoću reći da i jedne i druge krasi zadivljujuće ludilo.

Ko su zapravo braća MakManus? Kada biste ih znali verovatno ih ne biste zvali na rođendan, ali bi rado sa njima delili šank i cepali viski sa pivom, makar jedno veče. Zanimljivi mladići. Ludi (ko) Irci . Dakle, to su braća Konor i Marfi koja žive poluklošarski - hardvorkerski život u Bostonu. Preko dana rade u lokalnoj klanici, uveče su u pabu, a nedeljom kao uzorni vernici na crkvenoj misi. Posle jednog sukoba sa ruskim mafijašima postaju slučajni heroji i njihov život kreće jednom adrenalinskom putanjom, sa dobrom pucačinom, tabanjem, zanimljivim situacijama, vrhunski izbrušenim humorom i gomilom sjajnih likova. Jedan od tih zanimljivijih likova je i FBI agent Pol Smeker (Viljem Defo) koji im sve vreme diše za vratom, a čiji karakter ne želim ovom prilikom previše da otkrivam, jer bi spojlerisanje u tom smeru narušilo magiju prvog gledanja. S obzirom da je film iz 1999. godine i verovatno su ga mnogi odgledali, prosto mi nije jasno kako je uspeo da mi promakne, kada sam ovakve poslastice u to vreme gutao kao ludak.

Film je režirao Troj Dafi, dok su glavne uloge odigrali Šon Patrik Fleneri, Norman Ridus i odlični Dejvid Dela Roko. Naravno, poseban kuriozitet u filmu predstavlja i pojavljivanje porno legende Rona Džeremija u ulozi perverznog krimosa.

Ako volite dobre akcione filmove i niste skloni intelektualnom snobizmu, odgledajte ovaj film obavezno. U suprotnom, potražite nešto drugo ili idite u pozorište. Ja u svakom slučaju ostajem kod kuće ispred dragog mi monitora.

Pet idealnih pesama za Badnje veče (lični izbor)

2012-01-06T22:13:00.001+01:00

ŽIVELI!

Kako su me ukrali Nemci - Miša Radivojević (2011)

2012-01-04T22:34:00.001+01:00

“Kako su me ukrali Nemci” je jedini domaći film koji sam prethodne godine zaista poželeo da odgledam. Ako postoji neki filmski reditelj na ovim prostorima u kojeg još uvek imam poverenja, mogu mirne duše reći da je to jedino Miša Radivojević. Imao je i on svojih padova, posle kojih su mnogi mislili da je došao kraj, ali se “Buđenjem iz mrtvih” toliko uzdigao i uspeo da demantuje sve filmofilske skeptike.

Njegov najnoviji film “Kako su me ukrali Nemci” je potresna i dirljiva autobiografska drama koja služi na čast savremenom srpskom filmu. Iako je sam rediteljski postupak poprilično konzervativan (stara škola), tematika koju obrađuje je vanvremenska i univerzalna. Autor se, kao u većini svojih filmova, bavi čovekom i njegovim emocijama. Tačnije, Radivojević je jedini autor sa ovog prostora koji se najpreciznije bavi položajem intelektualca u svetu i njegovom odnosu prema svemu što ga okružuje, bilo da je on novinar Aleksandar (Kvar), student medicine Slobodan Milošević (Dečko koji obećava), pijanista Radoš (Živeti kao sav normalan svet), novinarka Una i univerzitetski profesor Mišel Babić (Una), pisac (Uvod u drugi život) ili bezimeni Svetozar Cvetković (Odbačen). U “Nemcima” je autorov alter ego pisac scenarija Aleksa kojem se zgadio svet i koji, kao i svaki pravi mizantrop živi van civilizacije. Aleksa svoj život pripoveda maloj devojčici čija je majka bila kurva, a koja je kao siroče igrom slučaja ili namere (kako se uzme) ostavljena pred Aleksina vrata. Aleksa joj priča o sebi, o svom detinjstvu provedenom u jednoj varoši Zapadne Srbije za vreme okupacije, uz majku Skojevku kojoj je sve na svetu bilo važnije od porodice. Ideologija joj je bila draža od sopstvenog deteta i kako sam lik kaže “mislila je da zavodi, a u svemu je bila zavedena.” Jedini čovek koji posvećuje vreme malom Aleksi i koji uspeva da mu pruži dovoljno topline i ljubavi je oficir Vermahta, kojeg su smestili u domaćinstvo Aleksine porodice. Između njih dvojice se rađa poseban odnos. U filmu su sjajne uloge napravili Jelena Đokić, Miki Krstović, Douglas Henshall i Dara Džokić. Svetozar Cvetković se samo preselio iz prethodnih Radivojevićevih filmova u ovaj, dok su ostali glumci odradili svoj posao prema pravilima zanata (pošteno i bez preteranog isticanja) a sve prema potrebi priče.

Poezija ranog osećanja sveta, viđena očima malog Alekse, ostavila je rane izazvane odbačenošću, ali su te rane uticale na rađanje jednog vrsnog umetnika i upravo su opevane u ovom ličnom filmu Miše Radivojevića. Osim toga Radivojević je još jednom pokazao mladim kolegama kako se sa malo para može snimiti vrhunski film.

Generation P - Victor Ginzburg (2011)

2012-01-02T11:43:00.001+01:00

Kada sam se 2004. godine prvi put susreo sa prozom Viktora Peljevina , posle prvih pedest stranica shvatio sam da u rukama držim knjigu jednog sjajnog pisca o kojem će se tek pričati na ovim prostorima. Bio sam u pravu. Peljevin je pored Uelbeka i Ostera jedan od najprevođenijih i najpopularnijih pop pisaca na ovim prostorima. Uzgred, prva njegova knjiga koja mi je dopala šaka je zapravo “Generacija P” u izdanju Platoa. Posle toga sam potražio neke njegove druge knjige i ubrzo sklopismo tajni savez.

“Generaciju P” je prošle godine uspešno filmovao ruski reditelj Victor Ginzburg, školovan u New Yorku, a inače poznat kao reditelj muzičkih spotova, koji je radio sa Pat Benatar, Belindom Carlisle, Jodie Watley, Lou Reedom, Robbie Robertsonom i grupom Gorky Park. “Generation P” je njegov prvi igrani film kojim se pored Balabanova i pokojnog Bodrova Juniora, upisao među najznačajnije stvaraoce Novog ruskog filma.

Nekada je u Rusiji živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – I odabrala “pepsi”. Razlog je ležao u činjenici da su ideolozi SSSR-a smatrali da postoji samo jedna istina i u skladu sa levičarskim oreolom pepsi kole, generacija P koja je odrastala krajem sedamdesetih i osamdesetih, izabrala je pepsi, isto onako kao što su njihovihi roditelji izabrali Brežnjeva. Glavni junak je Vavilen Tatarski, sjebani student književnosti, koji posle pada komunizma napušta studije i počinje da radi na trafici koju drže čečenski mafijaši na nekom moskovskom buvljaku. Vavilen u skladu sa vremenom i geografskim područjem na kojem živi, izgleda kao i svaki fan grupe Def Leppard ili Mötley Crüe iz zemalja istočnog bloka s kraja osamdesetih. Ubrzo, zagazivši u devedesete, Vavilen Tatarski se transformiše posle slučajnog susreta sa starim prijateljem koji ga uvodi u svet marketinga. Počinje da radi kao kopirajter reklama za proizvode sa zapada za rusko tržište. Od običnog buvljačkog trafikanata gde je radio kao deo plebsa, dobija ulaznicu za ložu pakla tranzicione Rusije. Od tada pa do kraja počinje spektakularana kokainska – LSD satira posle koje nijedna ideologija više nema alibi. “Generation P” je jedan od onih pametnih i ironičnih filmova, koji se lako mogu prihvatiti kao kult. Naravno, o tome će odlučiti generacije rođene devedesetih.

Ovaj film naravno nije za one rusofile koji još uvek sanjaju ruske stepe, kozake, babuške i kazačok. Mada, moram da priznam da bih voleo da vidim njihov izraz lica dok gledaju Generaciju P.

Čestitka za 2012.

2011-12-31T08:36:00.000+01:00

Dragi drugari i čitaoci Jorgoslovlja želim vam u Novoj godini
da prestanete puziti pred onima koji manje vrede pod vas,
da nađete devojku ili dečka sa kojima ćete se ljubiti u usta,
da ipak očekujete rode,
da udomite nekog uličnog kera,
da počnete komšijama da se javljate u liftu,
da ne mračite i hejtujete,
da se skinete sa fejsbuka,
da ne zaboravite kevin rođendan,
da ne zaboravite ćaletov rođendan,
da ne zaboravite rođendan brata/sestre/najboljeg prijatelja,
da odete u Grčku na more,
da naučite još jedan strani jezik,
da nikada ne odbacujete sumnju,
da prestanete ljuštiti kikiriki,
da postanete dobrovoljni davalac krvi,
da ne uzimate kredit,
da sačuvate osmeh,
da počnete čitati poeziju,
da ugasite TV,
da idete u bioskop tri puta nedeljno,
da nemate povišeni holesterol i trigliceride,
da prestanete posećivati šoping molove iz zabave,
da ponovo počnete igrati bilijar,
da pijete sa prijateljima u kafanama,
da odete u šumu kao Dopler,
da prestanete pušiti,
da ponovo propušite,
da nikada ne “popušite”,

Srećna Nova godina!

PS: Družimo se i 2012. godine na istom mestu.
POZDRAV

Pančo

2011-12-25T20:31:00.001+01:00

Pančo je živeo odmah iza ugla. Tačnije, posle brojnih razgovora koje je njegova žena Radmila nazivala preispitivanja, Pančo se iselio iz kuće u koju je došao na miraz i dobri ljudi iznajmiše mu mali stan u blizini pijace. Imao je jednu sobu, malu kuhinju sa iskošenim zidom i kupatilom. Kiradžijka je bila neka udovica, do koje je došao zahvaljujući blagonaklonosti profesora Elijadesa koji je, kao i brojni meštani, jednostavno voleo Panča. Taj čovek je imao neki dobroćudni osmeh koji je na druge ljude delovao kao bensedin. Nije bio u stanju da pomisli išta ružno i pakosno, niti je bio u stanju da nanese zlo bilo kome. Moja baba je za njega jednom rekla da je golo dobro. Tehnička inteligencija mu je bila u minusu. Nije umeo ništa da uradi, napravi, popravi. Na vozačkom ispitu proglasiše ga nesposobnim. Iz vojske su ga otpustili posle mesec dana. Čudili su se kako je prošao regrutaciju. Jedino po čemu se Pančo izdvajao u odnosu na druge je njegova vanredna dobrota. Ljudi su se u njegovom prisustvu osećali blaženim. Uvek im je prilazio sa osmehom, grlio ih i srdačno im pružao ruku. Čovek bi rekao da je Pančo svetac. Kao takav, rekoše neki ljudi, potpuno je neupotrebljiv. Od takvih savremeno čovečanstvo nema nikakvu vajdu. Trebalo bi ga oterati. Uprkos otporu dobrih ljudi, Panča oteraše zli. Smestiše mu neku krađu, iako su svi oni znali da je za takve stvari nesposoban. Završio je iza rešetaka. Osudili ga na šest meseci zatvora i godinu dana uslovno. Kažu da je plakao svaki dan. Nisu uspeli da ga spasu ni profesor Elijades, ni advokat Tanasković, ni trener lokalnog fudbalskog kluba sa svojim poznanstvima u pravosuđu. Pančo je zauvek nestao iz njihovih života. Posle njegovog odlaska krenula je lagana propast te varoši. Danas je to jedna obična kasaba u kojoj i dalje vladaju zli. Profesor Elijades je otputovao u Grčku, advokat Tanasković se preselio u susedno mesto, a trener lokalnog fudbalskog kluba otišao u penziju i posvetio se unucima i ribolovu.

Pančo je posle izlaska iz zatvora živeo kao skitnica. Išao je od grada do grada ostavljajući svoj osmeh prolaznicima. Volela su ga deca ulice i psi lutalice. U varoš iz koje je proteran, nikada se nije vratio. Često je mislio o svojim prijateljima, ali više nije znao kako da pronađe put do njih. Pomislio je samo kako im želi dobro. Ništa više od toga. Dobro je najvažnije. Samo to. Ništa više.

The Kills - Blood Pressures (2011) - Ploča koja nema B stranu

2011-12-24T12:47:00.001+01:00

Sinoć sam zapravo shvatio da je ovogodišnja ploča "Blood Pressures" blues-punk dvojca The Kills nešto što mi se najviše dopalo od ovogodišnje produkcije. Doduše, nisam pošteno preslušao dosta toga, ali ono što sam slušao, zaista sam slušao. Pored oproštajnog albuma REM-a "Collapse into Now" i Waitsovog "Bad As Me", "Blood Pressures" se najviše vrteo na "gramofonu" Jorgoslovlja.

Za one koji se nisu upoznali sa muzikom ovog sastava, u pitanju je londonski indie garage dvojac koji čine Alison Mosshart, Amerikanka sa Floride, i britanski alt gitarista Jamie Hince, od skoro poznat i kao suprug manekenke Kate Moss. Snimili su četiri albuma, Keep on Your Mean Side (2003), No Wow (2005), Midnight Boom (2008) i Blood Pressures (2011).

Iako po mišljenju kritike "No Wow" važi za njihovo remek delo, meni je njihova poslednja ploča apsolutno najkompletnija i najzrelija. To što je komercijalnija,odnosno popičnija od prethodnih, mislim da nije mana albuma. The Kills su uspeli da zadrže onaj esencijalni kvalitet koji je inspirisan njihovim uzorima. Od Captain Beefhearta i Velvet Underground, preko The Fall i Pj.Harvey do White Stripes i alternativnih elektro umetnika.

Album broji 11 pesama od kojih su sve do jedne apsolutno sjajne. Odavno nisam čuo album koji nema B stranu. Svaka od pesama bi mogla da bude hit. Takva izvrsnost danas je retkost. Njihova muzika i dalje odiše seksualnim nabojem i energijom koja raspaljuje uspavane strasti. Alison Mosshart je fantastičan vokal i osoba izrazito artificijelnog senzibiliteta. Nema sumnje da je već posle prvog albuma postala značajna persona pop kulture. Osim toga, pamtiće je potomstvo i kao sučesnika Jacka Whitea u supergrupi The Dead Weather.

Bilo kako bilo, ploča "Blood Pressures" je topla preporuka svim ljudima kojima rokenrol znači nešto više osim muzike.

Obavezno pogledajte ovaj kratki film o tome kako je snimljen poslednji abum.

Melanholija - Lars Fon Trir (2011)

2011-12-20T22:07:00.002+01:00

„Melanholija“ je definitivno film godine. Kao prvo, obeležio je ovogodišnji festival u Kanu kontraverznom izjavom reditelja, dok je u Berlinu proglašen najboljim evropskim filmom. Lars Fon Trir, verovatno nije ni sanjao davne 1984. godine, kada se u Kanu pojavio na premijeri svog filma „Elementi zločina“ u sakou Karla Teodora Drajera, da će 27 godina kasnije u tom istom Kanu postati Persona Non Grata. Glave mu je došla izjava : „Razumem Hitlera. On nije dobar momak, ali malo se saosećam sa njim.“ Dažba mu je bilo što je posle toga rekao da nije ni nacista, ni rasista, ni antisemita. Bilo je kasno.

Posle odgledane „Melanholije“ mogu reći da razumem Larsa Fon Trira. On je dobar i uplašen čovek koji snima teške i depresivne filmove. Njegovi filmovi se ne mogu voleti, ali se mogu (moraju) poštovati jer su intelektualno uzbudljivi. To su kontemplativne tragedije koje nemaju ambiciju da vas uljuljkuju u lažnoj slici sveta. Svet jeste grozan i ljudi su grozni. Grozan je posao koji većina nas mora da radi. Grozne su političke njuške koje gledamo godinama kako lažu i otimaju. To sve zna i depresivni Lars Fon Trir koji svojim filmovima želi da uznemiri gledaoca i podstakne ga na razmišljanje. Mislim da je takav pogled na život uzrokovan nordijskim polarnim danima i dubokom duševnom ranjivosti autora.

Film se sastoji od dva čina. Prvi čin po imenu “Justine” prati Kirsten Dunst na dan njenog venčanja i njen pad u duboku depresiju, dok drugi čin “Claire” prati njenu sestra Charlotte Gainsbourg. Trir se okreće psihološkom stanju dveju sestara i tome kako jedna i druga reaguju na predstojeću apokalipsu. Kirsten Dunst, odlična u ulozi depresivne i melanholične žene koja apokalipsu dočekuje kao vid olakšanja i oslobađanja, dok je Charlotte Gainsbourg još bolja u prikazu panike i straha, i koja se ne može pomiriti sa činjenicom da dolazi kraj. Zvezda je svakim danom sve bliža zemlji. Panika raste, nauka kaže sve je ok. Kakav je ishod. Pogledajte obavezno. Film beleži i veliki povratak Kifera Saterlenda u jednoj zanimljivoj ulozi. Osim njega tu su i nenadjebivi Džon Hart, sjajna Šarlota Rempling , maestralni Stelan Skarsgard i ljubimac Vorhol-Morisi projekata - legendarni Udo Kir.

Lars Fon Trir je autor koji veruje u snagu slike i njen filozofski potencijal. Taj skandinavski pogled na svet može biti pomalo stran našem levantskom senzibilitetu, ali s obzirom da smo kulturološki deo amorfne civilizacije, tanatos nam je mnogo bliži nego čoveku sa zapada. Kako je nasilna asimilacija zapadne hemisphere prema ovdašnjem čoveku izazvala žestoku frustraciju, bojim se da će se većina poistovetiti sa likom Kirsten Dunst i apokalipsu dočekati mirne duše.

Nemirni - Vojislav Kokan Rakonjac (1967)

2011-12-18T23:22:00.000+01:00

Film “Nemirni” Kokana Rakonjca za ono vreme je predstavljao apsolutni modernistički šok koji je radi malograđanske socrealističke stvarnosti gurnut na marginu. Kao što rekoh u prethodnom postu, dovoljno je bilo da se autor proglasi za jeretika i anarhistu i da se “zabrani bez zabrane”.

“Nemirni” je još jedan film koji je u načelu bačen na marginu iz razloga estetske nepodobnosti. Ovde nema ni eksplicitnih, a ni nekih posebno skrivenih političkih poruka, kojima su autori crnog talasa bili skloni, ovde imamo jedan životni stav koji je svojom modernošću i subverzijom odskakao od estetskog modela koji je tada bio prihvatljiv i zato je takav stav sam po sebi bio politički neprihvatljiv. “Nemirni” su pobuna u pravom smislu te reči. Prvi rokenrol film sa ovih prostora za koji su muziku radile “Elipse”.

Jedne noci desio se udes u gradu. Očevici su tvrdili da je iza volana bila žena. Ispostavilo se da je četvoro maloletnika ukralo automobil i krenulo u ludačko zezanje. Tokom vožnje negde na autoputu, jedna devojka izlazi iz vozila dok je troje nastavilo vožnju koja se završila pogubnom saobraćajkom. Policija traga za devojkom koja je napustila vozilo. U filmu igra sjajna glumačka ekipa koju predvode Špela Rozin, Marko Todorović, Mića Orlović, Milena Dravić, Dušica Žegarac, Voja Mirić i Pavle Vujisić.

Posle ovog filma menjam intimnu listu najboljih domaćih filmova i upisujem ga među prvih pet. Ultimativno remek delo!

Pre istine - Vojislav Kokan Rakonjac (1968)

2011-12-18T21:14:00.001+01:00

Prošle godine sam objavio ovaj filmski prikaz na istom ovom mestu ali je nekom greškom na blogu izbrisan. Iz navedenog razloga ga ponovo postavljam jer je u pitanju delo autora koji je u to vreme snimao bolje filmove od bilo kojeg reditelja istočnog bloka.

Patetične prozivke nekih intelektualaca iz našeg sokaka o tome kako nikada nismo bili Evropa i svet (šta god to značilo?!) uspešno demantuju određene ličnosti koje su stvarale svoju umetnost na ovim prostorima, a među koje sigurno spada i Vojislav Kokan Rakonjac. Odnosno, čak i ona deca komunističkih generala i poslenika koja idealizuju Titovo doba, ne mogu argumentovano da poreknu činjenicu da su svi pravi umetnici iz tog perioda imali negativan odnos prema sistemu u kojem su živeli i stvarali. Subverzivnost njihovog dela je predstavljala otpor sveopštoj gluposti ideologizacije. To se može pročitati iz većine filmova crnog talasa, tako da su nametnute priče o starim dobrim vremenima, nesumnjivo podložne kritičkom preispitivanju.

Zahvaljujući blagonaklonosti koju (na moju čast) uživam kod ozbiljnih blogerskih vedeta “Nasdvoje”, uspeo sam da dođem do nekoliko značajnijih filmova Kokana Rakonjca. Jedan od njih je film “Pre istine” iz 1968. godine. Nastajao je dakle u vreme lipanjskih gibanja, a pričao je priču sa ideološkim otklonom prema trenutnom modno-političkom bumu. Kokanovi junaci nisu deo mase. Oni su tragične individue koje je sudbina spojila dvadesetak godina ranije. Individue koje su pripadale nekoj drugoj revoluciji, koja na ovim prostorima još uvek nije završena i čije se reperkusije osećaju do današnjih dana.

Strahinja (Ljuba Tadić) i Mladen (Branko Pleša) u ovoj priči predstavljaju ljude sistema, koji u toku svojih sudbinski povezanih ličnih drama shvataju da su zapravo marginalci (uz sve počasti koje uživaju u društvu/ili koje su uživali) koje je sistem sažvakao i ispljunuo u jednu depresivnu beogradsku noć šezdesetih. Mladen je bivši partizan koji je pre dvadesetak godina vodio na streljanje Strahinju, koji je pripadao reakcionarnom-monarhističkom pokretu. Tom prilikom Mladen je “namerno” promašio i ostavio svog ideološkog neprijatelja na njivi. Do njihovog ponovnog susreta dolazi dvadeset tri godina kasnije u džeziranom- rokenrolerskom podrumu hotela Majestic. Mladen je zbog neke greške u službi odbačen od svojih dojučerašnjih saboraca, dok je Strahinja uspešan beogradski advokat koji Mladenu nudi pomoć. Tu kreće odmotavanje klupka I razvija se jedna dobra priča koja služi na čast srpskom filmu.

Što se tiče same estetike, ovaj film ni po čemu ne zaostaje za filmovima Džona Kasavetesa ili Žan Lik Godara. Naprotiv, on stoji rame uz rame sa svojim francuskim i američkim vršnjacima. Nije čudno to što je opus Kokana Rakonjca u ovoj zemlji skrajnut. Recimo, film “Pre istine” je za ono vreme bio previše provokativan I subverzivan. Dešava se u zaleđu šezdeset osme, glavni likovi su ex partizan i ex četnik, pleše se uz dekadentne američke zvuke džeza i rokenrola, pojavljuju se dve kurve (zar je moguće da u zemljama samoupravnog socijalizma ima kurvi) i u filmu je naznačen jedan noćni felacio u haustoru na Terazijama. To je bilo dovoljno da se takav autor proglasi za jeretika i anarhistu I da se isti film “zabrani bez zabrane”. Za takve metode je domaća UDBA bila ekspert. Izmislila je jedan model izopštavanja koji je bio dosta blaži od metoda koje su koristile službe SSSR-a I druge istočno evropske zemlje, a kojim je svrha ipak bila ostvarena. No da ne dužim sada se mračnom stranom kultur tregerskog dželatizma iz doba komunizma, već da poentiram za kraj konstatacijom da na nama ostaje da iznova otkrivamo filmove autora poput Kokana Rakonjca i da o istim, u najboljem svetlu, pričamo svima. To su ljudi koji su nas zadužili i red je da ih vratimo u istoriju srpske kinematografije i vrednujemo ih na pravi način.

Tom Waits / Bad As Me (2011)

2011-12-17T16:07:00.000+01:00

Tom Waits kod mene od samog početka uživa status božanstva. Mislim da na svetu ne postoji umetnik prema kojem osećam veće divljenje. Zato je izlazak njegovog novog albuma “Bad As Me” u gnezdu Jorgoslovlja proslavljen kao praznični dan. Pio se burbon i pušio kvalitetan duvan, dok su niz zvučnike klizile hrapave pesme poslednjeg bitnika i pravovernog baštinika američke muzike. Moram priznati da je prvo preslušavanje ovog albuma za mene bilo spektakularno duševno iskustvo. Pogotovu što mi se poslednjih godina smučila jednoličnost i impotentnost indie ponude, tako da mi je stari majstor legao kao kec na desetku. Waits je u svoju bogatu diskografiju upisao još jedan odličan album, koji po kvalitetu pesama podseća na najbolje komade ovog autora. Ploča je realizovana u koautorstvu sa suprugom Kathleen Brennan, i uz sjajnu muzičku ekipu − u kojoj su, osim Marca Ribota i Waitsovog sina bubnjara Caseyja, i genijalni svirač usne harmonike Charles Musselwhite, saksofonista Clint Maedgen, a kao gosti Flea, Keith Richards i Augie Mayers.

Ploča broji 13 pesama koje se žanrovski kreću od rhythm and bluesa i gospela, preko rockabillya i country-folka, do alternativnog jazza. Dakle, muzika Toma Waitsa je duboko ukorenjena i na tim tradicionalnim temeljima autor gradi jedno raznovrsno, bogato i nadasve inspirativno remek delo koje se po kvalitetu može svrstati uz “Heartattack and Vine” i “Rain Dogs”.

“Bad As Me” je ploča kojom jedan vrhunski umetnik promuklo proslavlja svoje trajanje, koje je već ovenčano mitološkim oreolom, ali nas podseća na činjenicu da autor još uvek ima i želi mnogo toga da kaže. Waitsova pozicija je slična poziciji Clinta Eastwooda. I jedan i drugi su postali legende odavno, ali još uvek nam pričaju priče koje su veće od života.

GRAD POBEDNIK

2011-12-16T21:04:00.002+01:00

Svaki grad, koji liči na grad, noću je najlepši grad na svetu. Beograd ne liči na grad, Beograd jeste grad. Pravi grad. Velegrad. Rušili su ga nekoliko puta i nisu ga srušili. Ruže ga i dan danas, nikako da ga naruže. Pljuju ga primitivci, pljuju ga intelektualci. Pljuju ga susedi, pljuju ga uvređene mlade i nikako da ga napljuju. Ne da se kao tvrdoglava mazga. Drži se na nogama. Udaraju ga spolja. Udaraju ga iznutra. Grad heroj! Stoji ponosno kao Meštrovićev pobednik.

Volim beogradske ulice noću. Kad pružim korak od kafane Kalenić, u kojoj se često lečim, pa pođem preko Njegoševe ulice i spustim se do Manježa, osetim prisustvo svih dobrih duhova koji su danas mitologija ovog grada. Taj trenutak večnosti je možda deo moje uobrazilje, ali ga prihvatam kao istinu koja se ne preispituje. Ovaj grad su stvorili veliki ljudi. Duh ovog grada su živeli veliki ljudi. Grad ne čine građevine, grad čine ljudi. Ovde se i dalje rađaju i kriju sjajni ljudi i svet će ponovo začuti njihov glas.

A Skin Too Few: The Days of Nick Drake (2002)

2011-12-11T00:01:00.004+01:00

U istoriji kratkih, kao munjom zahvaćenih i sagorelih pesničkih života, mučeničko mesto zauzima Nick Drake. Pesnik suzdržane snage, senzibilne melanholije i gospodske skromnosti. Neprilagođeni introvert koji je jedino kroz svoje pesme i muziku pokušavao da komunicira sa svetom koji nije umeo da prepozna njegovu genijalnost. Sa svega tri albuma (Five Leaves Left 1969., Bryter Layter 1970., Pink Moon 1972.) ostavio je neizbrisiv trag u folk/pop muzici. S obzirom da mnogi njegovi savremenici nisu prepoznali genijalnost melanholičnog pesnika kojeg je boleo svet, potomstvo mu se odužilo kroz brojne omaže. Kao svog uzora navodili su ga mnogi, od Swansa i Richarda Thompsona, preko Jeffa Buckleya i Sonic Youth, do Morrisseya, Roberta Smitha i grupe Belle&Sebastian.

A Skin Too Few: The Days of Nick Drake (2002) je kratki dokumentarni film reditelja Jeroena Berkvensa koji se takođe kao poklonik Drejkovog dela odužuje pesniku. Prvi deo filma bavi se detinjstvom i njegovim rođenjem u Burmi gde mu je radio otac kao službenik britanske drvne industrije. Drugi deo obeležava dane provedene na Kembridžu gde je studirao englesku književnost, i gde je otkrio Viljema Blejka i francuske simboliste. Potom sledi period posle izlaska prvog i drugog albuma sa osvrtom na strepnje i nemire koji su ga mučili. O odlasku u London i njegovom napuštanju. O depresiji izazvanoj nerazumevanjem okoline i njegovoj samoizolaciji u malom mestu Tamworth-in- Ardenu. Glavni sagovornik u filmu je njegova sestra, glumica Gabrielle Drake, koja sa puno emocija priča o svom mlađem bratu i njihovim zajedničkim trenucima od Nickovog rođenja do overdouza antidepresivima.

Najveći britanski songwriter Nick Drake doista je prošao kratki, asketski put, slušajući i praveći muziku kiše i sonate neizrecivog. Da, bio je pesnik kojeg je boleo svet.

Play - Ruben Östlund (2011)

2011-12-07T21:52:00.001+01:00

Film “Play” švedskog reditelja Rubena Ostlunda koji je beogradsku premijeru imao na Festivalu autorskog filma, sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Postoji za to više razloga, ali dva su ključna. Pod jedan, u pitanju je ingeniozno izvedena psihološka studija karaktera među tinejdžerima nasilnicima i njihovim žrtvama. Pod dva, film ruši granice političke korektnosti zbog čega autor filma veoma lako od strane praznoglavih lovaca na Trirovce, može biti optužen za rasizam i novošvedski fašizam.

U pitanju je istinita priča o klincima imigrantima (crncima/Afrošveđanima) koji su godinama maltretirali i pljačkali na foru druge klince. U filmu je ispričana jedna od tih epizoda kada su u mašinu ubacili dva klinca starosedeoca i jednog malog Azijata. Sama atmosfera koja kreće od njihovog prvog susreta izaziva kod gledaoca nelagodu koja će ga držati do samog kraja filma. Taj osećaj pogotovu pojačava činjenica što je kraj, dok gledate film, apsolutno neizvestan, pa niste sigurni da li će se završiti kao teška ili laka tragedija, ili je uopšte neće biti. Svako od nas je u detinjstvu imao iskustva sa nasiljem starijih nad mlađima, jačih nad slabijima, ali čini mi se da je potrošačko društvo stvorilo novi soj maloletnih monstruma, koji su pored fizičkog, naučili i usavršili tehniku sprovođenja psihološkog maltretiranja. Ovim fenomenom bi kolege iz PsihoBrloga sa Trablmejkera mogle mnogo ozbiljnije da se pozabave, dok ga ja pominjem samo ovlaš u cilju filmskog prikaza. Dakle, lopovi su se koristili razrađenim planom koji se zove “bratski trik” tako da nisu morali sprovoditi direktno fizičko nasilje, ali bilo je i toga. U filmu nema odraslih i čini mi se da se od njih ni u budućnosti ne može očekivati bilo kakva pomoć prilikom suzbijanja ovakvih devijacija. Roditelji starosedeoca su zaokupljeni svojim korporacijskim poslovima, dok su roditelji imigranata zaokupljeni svojim problemima i snalaženjem u novom okruženju. Deca su prepuštena urbanoj džungli u kojoj vladaju pravila preživljavanja i u kojoj nema milosti. Kada je jedan od roditelja pokušao da se umeša, odmah je naišao na nerazumevanje od strane jednog tako idealnog društva kakvo je švedsko društvo. Kritička nota koju je autor eksplicitno postavio, zahteva preispitivanje političke korektnosti i suštinsko rešavanje problema, i to je možda najznačajnije u celoj priči, pogotovu što su poslednjih desetak godina takva preispitivanja proglašena tabu temom. Zato je “Play” značajan film.

Vrag ne spava

2011-12-04T21:17:00.000+01:00

Počeo sam čitati tragediju sjajnog glumca Žarka Lauševića. Tek sam na početku i čini mi se da obećava, ali nisam želeo pričati o tome. Htedoh reći da me je priča o Žarku vratila na neke njegove sjajne uloge i na onaj sramni incident kada je u JDP-u od strane nekih budala prekinuta predstava "Sveti Sava". Sve se to dešavalo uoči velikog sunovrata. Žalosno je to što te budale i primitivci i dalje žive u svojoj mržnji i strahu od umetnosti i svega što je različito. Žalosno je i to što se takvi skandali mogu ponovo dogoditi. Problem je samo što je danas malo pravih umetnika. NGO umetnici su fejk baš kao i nacoši. Fejk su jer priželjkuju takve idiote na svojim performansima. To je ono što je žalosno. U pozorište ne idem više tako često. Mnoge koje sam voleo da gledam na daskama su umrli, neki više ne igraju ili su kao Žarko otišli negde daleko. Bez obzira na sve, ne bih voleo da više ikada čujem da je u Beogradu neka predstava prekinuta od strane primitivnog ološa zadojenog glupošću i mržnjom. Ako se takvi negde pojave i pokušaju nešto slično, nemojte sedeti i ćutati. Pitaće vas neko zašto niste reagovali. To je gore i sramnije od šamara.

Poslednje pismo Dubravke M.

2011-12-04T00:54:00.006+01:00

Eh, dragi i voljeni moj Džoni!? Kako se ne sećaš?! Znaš kako smo osmišljavali zajednički život?! Volela sam te najviše na svetu celom. Bilo je to leta 1989. Poslednja godina nepodnošljive lakoće postojanja, što bi rekao Kundera. Iste smo snove tada sanjali. Seti se Džoni! Obećao si da ćeš zauvek biti tu, ali slagao si me. N. je plod naše ljubavi. Pustio si me da verujem u to. Nemoj da mi sjebeš sada svaki smisao. Ok je ovako. Otišao si za drugom. Neka te. Odhranila sam ga sama. Ne trebaš mi više. Ne ljutim se na tebe. Veruj mi Džoni! Ljutim se na sebe. Ljutim se što sam te volela. Ljutim se što se nisam izborila sa svojim osećanjem praznoglave šiparice. Jebi ga, Džoni. Bila sam mlada. Bilo je to davno. Sećam se kada sam te prvi put ugledala ispred lokalnog bioskopa. Gledali smo tada “Do poslednjeg daha” sa Ričardom Girom i Valerijom Kapriski. Ti si išao u usmereno, a ja sam još uvek bila osnovac. Bio si bitanga širokog srca i lepog osmeha. Bio si frajer Džoni. Verovala sam da ćeš zauvek biti moj. Imao si onu lažnu vijetnamku koju si prisvojio od ujaka šumara. Nosio si kaubojske čizme i kapu nikolsonku koju si prvi profurao u našem malom gradu. Bio si frajer. Svaka devojka iz mog odeljenja je mislila tako. Sve su te želele Džoni. Ti si izabrao mene. To sam cenila. Zapravo, to me je ponelo. Sada mislim da je sve to potpuni promašaj i potpuno krivo vreme za mene. Zavaravam i lažem sebe kako bih udovoljila sopstvenoj sujeti. Znam da je to jedan vid samodobrane, ali ne mogu da se suzdržim. Džoni, pičko jedno! Gde je tu ljubav? Da li je uopšte bilo sa tvoje strane? Volela sam te. Umirala sam za tobom. Bio si moj Bog. Lepi Džoni! Kad god si svirao gitaru, imala sam utisak da sviraš samo meni. Sada se preispitujem Džoni! Da li si me voleo? Da li ti moja priznanja deluju kao priznanja paćenice zaglavljene između stvarnosti i uobrazilje u kojoj si glavni protagonista ti? Džoni, znala sam tada da će jednom doći neko sa namerom da ostane i pitala se da li ću tada prestati da mislim na tebe i uspeti da ga ne upoređujem sa tobom. Znala sam da će retko koji od njih umeti da igra bilijar kao ti i držati cigaretu na usnama kao da je rođen sa njom. Sigurna sam bila da niko neće umeti da tiltuje fliper kada mu dopizde lične frustracije. Bio si buntovnik Džoni. Rokenrol ti je dobro stajao. Nosio si ga kao pravi epikurejac. Bio si broj jedan Džoni.

Prošlo je dvadeset dve godine od onda. N. je već student. Svašta se promenilo. Ja još uvek mislim na tebe. Nikada nisam prestala da te volim. Želela sam da te zaboravim, ali nisam mogla Džoni. Nisam imala snage. Ostavio si mi duboku ranu. Lizala sam je kao ranjena kučka, ali nikada nije zarasla. Udala sam se za drugog čoveka. Trudila se da ga volim. Uspela da ostanem brižna žena i da iskazujem elementarno poštovanje prema njegovoj pažnji i jednosmernoj ljubavi. Rodila sam mu dve ćerke. N. ga je prihvatio kao pravog oca. Zajedno su išli na pecanje, na fudbalske utakmice, na skijanje. Ja sam i dalje mislila na tebe. Kada bih kuvala ručak, zamišljala sam da ga kuvam tebi. Kada bih peglala kušulje, zamišljala sam da ih peglam tebi. Kada bih gledala filmove u kojima se dvoje ljudi vole, uvek bih mislila na tebe i mene. Znala sam da mi je duša grešna. Proklet da si Džoni! Godinama pokušavam da prokljuvim zašto me je Bog osudio na tebe. Ne uspevam da nađem odgovor. Ne znam koji si se kurac navrzo na moju dušu ranjenu. Pusti me, leba ti! Hoću i ja da živim sa mirom. Idi svojim putem i ne navraćaj mi više u misli. Dopizdilo mi je da budem robinja. Hoću i ja malo slobode Džoni. Pusti me da plačem zbog nekog smislenijeg razloga. Ne dam ti više nijednu svoju suzu. Dosta si mi uzeo. Odlazi Džoni! Odlazi!

Kirios Kostas

2011-11-29T23:48:00.000+01:00

Letos sam saznao da je Kirios Kostas iz Thessalonikia umro. Samo nekoliko godina pre toga mi je rekao da ga duša savremenog čoveka podseća na praznu i zgužvanu limenku od piva ili coca cole (sasvim je svejedno) koja čeka da je pokupi neka mašina za reciklažu i napravi od nje opet jednu takvu limenku . Kirios Kostas nije bio neki akademski intelektualac, niti je uopšte bio neki školovan čovek, ali je za razliku od većine “promuti pa prosi” intelektualaca, spoznao neke životne istine o kojima građanska akademska bulumenta može samo da sanja. Kirios Kostas iz Thessalonikia je sigurno čovek koji će trajati. Legenda o njemu će živeti svuda gde Grci budu živeli. Bio je majstor koji je drevni zanat pravljenja buzukija izučio od oca Dimitriosa, a osećaj za muziku nasledio od majke Elefterije, iz čuvene epirske porodice Angelos koja je Grčkoj naciji dala jednog kompozitora (Takija Angelosa), jednog operskog pevača (Hristosa Angelosa) i jednog kafanskog pevača (Janisa Angelosa) koji je odmah posle drugog svetskog rata u jednoj kafanskoj tuči u Janjini zaradio smrtonosni ubod nožem. Janis je bio crna ovca familije, tako je govorio Kostas, ali je imao najveće srce. Obično to tako bude.

Kirios Kostas je napravio tačno osamdeset osam buzukija. Većina tih buzukija je otišla u vlasništvo talentovanih kafanskih muzičara koji su po tavernama zarađivali svoje parče hleba. Jedan deo je otišao u ruke propalih muzičara koji su iste propili ili prokockali, dok je nekoliko završilo u kolekcijama poznatih domaćih (grčkih) i belosvetskih kompozitora. Jedan koji je napravljen od maslinovog drveta sa Sitonije završio je u vlasništvu Dejvida Birna. Priča se da je Birn do Kirios Kostasa došao preko Filiposa Logaridisa koji je 1986.godine posle albuma Little Creature bio organizator grčke turneje Talking Headsa.

Kirios Kostas nije mnogo imao, a nije mnogo ni tražio. Bilo mu je dovoljno da ima za vino, masline i drvo. Alat je ionako nasledio. Imao je svoj buzuki koji je svirao u jednoj taverni u komšiluku. Tu su obično dolazili mladi ljudi, koji su inače slušali Lu Rida i Rollingstounse, ali koji su u Kostasovim interpretacijama grčkih tradicionala prepoznali iskrenost I jedan senzibilitet koji je merljiv sa sa pravim rokenrol desperadosima.

Kirios Kostas je prema svedočenju Nika Papulosa, šankera iz taverne u kojoj je Kostas svirao, te večeri znao da mu je došao kraj. Popio je svoju buteljku belog vina, ispušio nekoliko cigarilosa i najavio svojim Grcima da je vreme za odlazak. Žao mu je samo, rekao je, što će ga kroz nekoliko meseci kao pripadnika jednog naroda belosvetski mešetari proglasiti neradnikom. Ako tako bude, onda neka bude. Ja ću se zajedno sa Zorbasom smejati sa onoga sveta, a vi ćete u to ime zaigrati.

Ko ih jebe, deco moja draga!

Udaljeno predgrađe - Sam Garbarski (2010)

2011-11-28T22:17:00.002+01:00

Ovo je jedan zanimljiv francusko-belgijski film, koji je rađen prema japanskom manga stripu Jira Tanigučija. U pitanju je jedna lepa i topla priča koja tematski obrađuje povratak rodnom gradu, detinjstvo i pokušaj rekapitulacije svih događaja koji su na duši jednog čoveka ostavili neizbrisive tragove i negde ga odredile kao umetnika koji se ostvario kao autor stripova u francuskoj prestonici. Posle jednog comics salona koji se održavao u unutrašnjosti, igrom slučaja ili sudbine, pedesetogodišnjeg Tomasa, posle mnogo godina, put navodi u grad u kojem je odrastao. Prilikom posete grobu svoje majke, Tomas gubi svest i budi se kao petnaestogodišnji dečak. Ubrzo shvata da trenutno stanje nije san i da se vratio u prošlost. Ponovo će sresti oca koji ih je napustio jedne noći i zauvek nestao.

Garbarski nam ne priča ništa novo, ali nam jednu večnu temu o povratku u rodni grad iz kojeg smo nekada pobegli, toliko puta ispričanu u književnosti, drugim filmovima i kantri rok pesmama, priča na jedan osoben način koji sadrži izvesnu dozu sentimentalnosti i patosa koja je neizbežna u ovakvim pričama. Podvlačenje crte, svođenje računa i ponovno pronalaženje sebe. Dramaturški je pristojno sveden, likovi su dovoljno razrađeni i ne ostavljaju prostora za glumatanje. Leo Legrand/mladi Tomas i Paskal Gregori/stari Tomas su maestralno odigrali svoje uloge, dok je kamera verno uslikala pejzaže francuske provincije gde Bog nije štedeo svoj talenat kada je stvarao to parče zemlje.

Film nije remek delo, niti je nešto što će ostaviti neizbrisiv trag u svremenom francuskom filmu, ali s obzirom da dolazi sa prostora koji je poslednjih petnaest godina filmski totalno nezanimljiv, morao sam da se osvrnem i napišem nešto o njemu. "Udaljeno predgrađe" je sitno zrno žita u silosu kukolja i zato zaslužuje opisani osvrt.

Džambalaja

2011-11-13T00:08:00.001+01:00

Siniša je dobio nadimak po pesmi koju je prvi put čuo kao klinac od jednog operativca Udbe u bašti hotela „Zvezda“ jednog vrelog bruskog leta krajem pedesetih. Taj udbaš, osim što je bio profesionalni likvidator koji je mogao ubiti čoveka a da ne trepne, mogao je savršeno, na tečnom engleskom, da otpeva sve pesme sa repertoara Neta King Kola, Fetsa Domina i Henka Vilijemsa. Kažu da je takvim svojim umećem u početku izazivao sumnju svojih šefova koji nisu mrdnuli dalje od Kaljinke i Podmoskovskih večeri, ali je svoju odanost revoluciji i državi dokazao akcijama koje se nisu obavljale samo unutar SFRJ, već i u dijaspori. S vremena na vreme je tajno posećivao zemljake, reakcionare, u Londonu i Čikagu, ne bi li im prosledio čestitku kalibra 7,65mm. Posle toga je počeo da uživa i poštovanje nadaleko znanog Krcuna Penezića.

Siniša je bosonog i musav, u kratkim pantalonama, svake večeri visio na kaldrmi glavne džade i igrao krajcerice sa Beljuzom i Mucijem. Obično bi se posle toga nakačili na ogradu hotelske bašte i slušali kruševački orkestar kako svira džezirane šlagere. Te večeri, taj udbaš je, u društvu dve lokalne kurve i nekoliko pandura, uzeo gitaru od Steve Gancija i otpevao Džambalaju. Musavom Siniši, jednom običnom klincu iz glavne ulice, oči zasijaše kao da mu se upravo ukazao Sveti Jovan Krstitelj.

-„Kakva je to pesma, Bog te mazo!“
-„Nemam pojma“, reče Beljuz.
-„Džambalaja! To sam ja. Od sutra me tako zovete,“ reče Siniša.
-„Džambalaja pita Paja, imaš li ti Siki jaja“ iskarikirano otpeva Beljuz i iskezi se kao siroti Meksikanac iz nekog vesterna.

Siniša je posle te večeri postao Džambalaja. Ubrzo je naučio da igra poker, da svira kontrabas ,da pije kao smuk i puši kao Turčin. Žene je znao da zadovolji, a da se tuče, uvek je umeo. Kažu da je bio brz i na obaraču. Naučio je to u bioskopskoj sali i na privremenom arbajtu u Italiji. Bio je dete ulice, jedan od onih anđela garavog lica, koji su se divili Kegniju dok nisu shvatili. Džambalaja je odavno shvatio, da je nekoliko dana posle one večeri, kada je dobio svoj nadimak, njegovog oca ispod Diskove vodenice, likvidirao udbaš iz hotelske bašte. Tražio ga je posle toga godinama. Našao ga je 1976. godine u Londonu i prosvirao mu glavu u jednoj hotelskoj sobi u blizini Sohoa. Bio je to trenutak kada je došao do cilja, koji bi verovatno bio smisleniji i drugačiji, da one večeri nije čuo Džambalaju. U tom slučaju ostao bi samo Siniša, fini mladić iz komšiluka, koji bi od 7 do 3 radio u fabrici, a posle toga sa Beljuzom i Mucijem ubijao dosadu u lokanim kafanama. Ovako je morao da ode nekim drugim putem, uvek pomiren sa činjenicom da svakog trenutka može zauvek napustiti priču. Ubacio je novčić u džuboks i izabrao originalnu verziju Henka Vilijemsa. Otpio je gutljaj viskija i zalio ga pivom. Bilo mu je žao što nema verzije Fetsa Domina. Odavno je konstatovao da ga je ta verzija više podsećala na kaldrmu čaršije u kojoj je odrastao, kaldrmu na kojoj je ostavio svoje nežno srce pre nego što je shvatio da će morati da ostane Džambalaja.

Umeće putovanja (Nick Lowe: The Old Magic 2011)

2011-11-07T22:32:00.000+01:00

Neke stvari nemaju cenu. Sećanja na lepa vremena nisu na prodaju. Svaki čovek ima svoja "lepa vremena" i ista se kvalifikuju kao takva samo po subjektivnim kriterijumima. Kategorija poznatija kao objektivno u tom slučaju je isključena. Moja lepa vremena vezana su za detinjstvo, i veoma često mi se dogodi da se osećanja vezana za to doba razbude posredstvom muzike. Muzika je čudo... najsavršenija od svih umetnosti...najkompleksnija i najčistija....Muzika je moja religija, moja strast i moj porok. Ne bih je izdao ni za šta na svetu.

Nick Lowe je još jedan bludni sin pop scene koji je u svetu muzike prisutan još iz zlatnog doba šezdesetih. Ovaj šezdesetjednogodišnji singer songwriter pripada proverenoj old school klasi. Karijeru je započeo u bendu Brinsley Schwarz koji je bio jedan od popularnijih pub rock bendova, koji su u to vreme imali misiju krčenja staze obrasle glem rok korenjem. Kasnije je nastupao samostalno svirajući country i blues rock. Pojavom punka i new wavea pomaže mnoge muzičare, a kao producent radi sa Elvis Costellom, Graham Parkerom i bendom Dr. Feelgood. Snimio je 13 albuma i sarađivao sa mnogim velikim imenima. Obaška što su mu mnoga vrata američkih muzičara bila širom otvorena, jer je bio zet June Carter Cash sa njenom ćerkom Carline Carter iz prvog braka sa Carlom Smithom.

Ploča "The Old Magic" je takva da samo ime govori o njoj. Album za uživanje sa patinom starinskih majstora. Možete ga konzumirati uz burbon (može i rakija) i cigarete, i sigurno ćete tih trideset i kusur minuta zaboraviti na sva sranja koja vas okružuju i koja svakodnevno proživljavate. Osim toga, ovo će biti jedna od onih savršenih ploča za zimske dane i novogodišnje praznike. Tom Waits je jednom rekao: "Oduvek sam želeo da živim u pesmi i da se nikad ne vratim." Time je poručio nama, običnim smrtnicima, koji preko rokenrola živimo naše snove i još uvek pokušavamo zauvek da ostanemo u nekoj pesmi, da smo osuđeni na večno vraćanje. Ali i to je nešto za šta vredi živeti. Ploča Nicka Lowa će vas sigurno odvesti na jedno lepo mesto ukoliko umete da putujete. Ako ne umete, onda sve ovo zaboravite.

The Bony King of Nowhere - Eleonore (2011)

2011-11-05T23:27:00.000+01:00

Belgiju sam poželeo da obiđem posle odličnog frik trilera "In Bruges" i verovatno će se to moje putešestvije jednog dana ostvariti. Atmosfera u tom filmu mi je bila potpuno neverovatna, tako da sam vraški poželeo da osetim tu dosadu evropske svakodnevnice u jednoj sređenoj zemlji (barem dok još uvek postoji). Obaška što sam do juče mislio da osim žena, zanimljive arhitekture, piva i čokolade tamo nema ničega što bi me moglo uzbuditi. O muzici nisam razmišljao, ali me je prijatno iznenadilo saznanje da je ploča, koju sam u tom trenutku preslušavao, potekla od kantautora sa tog geografskog podneblja.

Iza imena The Bony King of Nowhere stoji Bram Vanparys, dvadesetčetvorogodišnji mladić iz Belgije, koji je ove godine snimio jednu od najlepših ploča, bar što se mene tiče. U pitanju je album "Eleonore" koji je na evropsku (britansku) nu-folk scenu izveo dečka iz belgijskog komšiluka. Još jedan singer songwriter koji se sa jedne strane drži tradicije britanskog i američkog folka, dok sa druge strane ne krije da su najveći uticaj na njega izvršili Radiohead i Fleet Foxes. Album krasi devet nežnih i melanholičnih pesama u kojima mladi Bony King melodramski preispituje svoja osećanja o različitim životnim temama. Svaka pesma je sastavljena od preciznih harmonija sa sanjalačkim vokalom koji će veoma brzo publika početi da poštuje kao što poštuje Bon Ivera ili Rufusa Wainwrighta.

Targets (1968)

2011-11-05T21:09:00.000+01:00

Da nije bilo drugog svetskog rata i Hitlerovog osvajanja Evrope, Petar Bogdanović, sin jednog srpskog slikara i pijaniste i majke umetnice, austrijske Jevrejke, rodio bi se u Beogradu. Da se to dogodilo, svet bi verovatno ostao bez velikog filmskog reditelja, koji je američkom (čitaj:svetskom) filmu, ostavio jedan zanimljiv opus žanrovskog filma, koji je tradicionalno slavio klasični Holivud.

Započevši svoju rediteljsku karijeru u studiju Rodžera Kormana, dobija prvu priliku da sa 125.000 dolara, Borisom Karlovim i nekim preostalim trakama Kormanovog treš horor filma osmisli i snimi svoj prvi film. Negde u to vreme, u Ostinu se dogodio masakr koji je počinio student Čarls Vitman, tako što je snajperom sa jednog tornja, ubio šesnaestoro i ranio trideset dvoje ljudi. Pretpostavljam da je Bogdanovič negde u tom događaju imao inspiraciju za ovaj film, ali je toj temi prišao bez sociološko-kritičkih ambicija. Više se bavio samim filmom i svojim filmofilskim iskustvom, kao i ličnim impresijama i opsednutošću svojim uzorima. Bogdanovič je radnju smestio u drive-in bioskop (ono što većina nas iz Srbije nije imala priliku da iskusi) gde dolazi do "kraljevske završnice" sukobom filma i stvarnosti. "Targets" je dakle priča o mladiću iz tipične američke porodice sa reklamnog panoa "American way of life", koji je opsednut oružjem i kojeg jednog jutra ta opsesija pretvara u psihopatu. S druge strane, teče priča o mladom reditelju (Piter Bogdanovič) koji pokušava ostarelu zvezdu horor filmova (Boris Karlov) da nagovori da igra u njegovom filmu koji će po mišljenju mladog reditelja biti pravo remek delo. U jednom momentu dolazi do susreta te dve priče i to baš u drive-in bisokopu, u kojem se, sudeći po referencama, autor obrazovao klasicima Hoksa, Vejla i Fulera kao i svi veliki autori Novog Holivuda.

Zato ovaj film nije samo običan B triler, i filmografski statistički podatak u opusu Pitera Bogdanoviča, već jedan pravi filmofilski biser kojim je autor nagovestio dalje kretanje jedne osobene autorske poetike i politike koja svoju inspiraciju traži u tradiciji američkog žanrovskog filma. Dakle, obavezno štivo!

KOSTINA PRIČA

2011-10-30T22:18:00.006+01:00

Zovem se Kosta. Mogao sam se zvati Igor, Marko, Dobrosav, Bora, Siros ali se stvari suštinski ne bi promenile. Bio bih isti. Prijatelji me zovu Kokan. Taj nadimak mi baš prija. Nekako sam se saživio sa njim. Rođen sam 1980. Te godine je Volter Hil snimio “The Long Ryders” i umro je J.B. Tito. Dakle, nije se desilo ništa značajno. Mnogo je značajnija godina rođenja mog starijeg brata Miloša. On je rođen sedamdeset šeste. Te godine je Karpenter snimio Napad na policijsku stanicu broj 13, Sex Pistolsi su zapalili Britaniju, a Bob Dilan je i dalje pravio velike pesme. Jednom prilikom mi je rekao da sam došao suviše kasno na ovaj prastari svet. Kasnije sam shvatio da kenja. Obojica smo došli suviše kasno na ovaj svet. Miloš je oženjen Jovanom i ne živi više sa nama. Preselili su se u drugi kraj grada gde su kupili stan na kredit. Planiraju porodicu. Ja sam ostao da živim sa Branislavom i Cvejom. To su moji roditelji. Dobri su. Nisu loši. Ni ja nisam loš. Biću još bolji kad nešto krene da se dešava. U mojoj zemlji je opasno živeti bez roditelja jer možete umreti od gladi. Dobio sam ime po dedi, a nadimak po ćaletovom prijatelju iz studentskih dana. Bio je to neki filmski reditelj koji je umro od infarkta jako mlad. Deda je takođe umro od infarkta, par godina pošto sam se rodio. Nisam ga upoznao. Taj infarkt je pokosio mnoge ljude iz mog okruženja. Mamin brat, ujka Bole, umro je od infarkta, pre dve godine.

Tamarin otac, čika Ljuba, umro je na patosu pozorišnog bifea. Srušio se kao klada. Doktori su prvo mislili da je moždani udar, međutim ispostavilo se da je bio srčani udar. Bio je to jedan od najvećih džez pijanista ove zemlje. Svirao je šezdesetih po Nemačkoj i Švedskoj i uvek je tvrdio kako niko nije veći od Djuka Elingtona i Telonijusa Monka. Sedamdesetih je svirao u Big Bendu Radio televizije Beograd. Umro je od srčanog udara za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, kada je posle flaše viskija priznao sebi da ga bombarduju zemljaci Djuka Elingtona i Telonijusa Monka. Sedeo je tada sa prijateljima iz kvarteta u bifeu pozorišta u kojem su tezgarili, i kada je pošao da piša, srušio se na patos i umro. Simptomi: jak bol ispod grudne kosti koji guši i traje duže od 20 minuta; bol se često širi ka levoj ruci; otežano disanje; plave usne, bledilo lica; hladni dlanovi i stopala; hladan znoj i veliki strah od smrti, koji se objašnjava opštim nedostatkom kiseonika. Grozna stvar. Meni je posle njegove smrti bilo žao što mu bar jednom u životu nisam rekao da mi džez zapravo i nije toliko dosadan, koliko sam koristio svaku priliku da mu to predočim. Ipak sam se tu ponašao kao krelac koji otima nečiju ćerku i bori se za njenu naklonost. Kad je umro, pročitao sam knjigu o Djuku Elingtonu koju mi je poklonio. Bilo je to iz poštovanja. U međuvremenu, Tamara je prestala da bude moja devojka, I zbog toga često razmišljam o njenoj bambi njuškici koju sada ljubi neki jebeni bankar. Ostavila me je zato što sam neodgovoran i neambiciozan. Rekla mi je da ne želi da prolazi kroz iste muke kroz koje je prolazila njena keva. Šta god joj to značilo. Nismo se više čuli. Pošto je prošlo skoro godinu dana otkad sam diplomirao, a posao još uvek nisam našao, iako se redovno javljam na biro, uredno šaljem CV na oglase sa Infostuda i niko me ne zove, rešio sam da neko vreme zapalim u kevinu porodičnu kuću u Brus i započnem pisanje planiranog romana o Miodragu Miki Đorđeviću, pioniru srpskog i jugoslovenskog filma, koji je bio kafanski prijatelj mog dede i jedna veoma zanimljiva ličnost. O njemu sam puno slušao od pokojne nane i od Radeta Švabe (hodajuće filmske enciklopedije i najvernijeg hroničara bruske čaršije iz perioda okupacije). Posle mnogo godina, dok sam visio u Kinoteci, naleteo sam na tekst Saše Erdeljanovića koji na najbolji način opisuje Miodraga Miku Đorđevića, a koji ovde u celosti prenosim:

Mika Đorđević – Jedan neočekivani heroj

Miodrag Mika Đorđević, rođen je 14. jula 1896. godine u Brusu, ovaj pionir našeg filma se nije pripremao za filmsku profesiju. Kao i njegov kolega i prijatelj Mihajlo Al. Popović, završio je trgovačku akademiju, a od 1920. kad se stalno naselio u Beogradu pa do kraja decenije uglavnom se izdržavao kao bankarski činovnik.
Hobi mu je bio film, pa je već 1924. godine kupio prvu filmsku kameru i počeo sa amaterskim snimanjima. Međutim, ubrzo ga je filmska umetnost toliko zaintrigirala da je doneo odluku da se potpuno posvetu filmu.
Još od prvog naručenog filma "Belje" iz 1929. godine (snimljenog u saradnji sa Mihajlom Al. Popovićem), o poznatom gazdinstvu sa najkvalitetnijim stočnim fondom, gde se proizvodio najbolji maslac u Kraljevini, on je zavoleo čergarski život snimatelja. Do početka Drugog svetskog rata, snimio je više desetina filmskih reportaža u svim krajevima Jugoslavije, najintenzivnije sarađujući još od 1930. godine sa najpovlašćenijom filmskom kućom u državi, "Jugoslovenskim prosvetnim filmom". Među mnogobrojnim naslovima ističu se: "Brod kraljice Marije", "Kraljevići na Bledu", "Sušak", "Sarajevo", "Dubrovnik biser Jadrana", "Split"... Bio je i jedan od snimatelja velikih dokumentarnih filmova "Sveslovenski slet sokola u Beogradu" 1930. godine i "Sahrana kralja Aleksandra I Karađorđevića" iz 1934. Ipak, njegov vizuelni dar je najviše došao do izražaja u turističkim filmovima, kao što su "Lepa naša domovina" iz 1932. godine i, naročito, "Pod jugoslovenskim nebom" iz 1934. godine. Ovaj poslednji, satkan od niza vinjeta koje dočaravaju freskopis nekih od najlepših delova i mesta prirodom bogate Jugoslavije, sa velikim uslehom je prikazivan u inostranstvu (na primer u Čehoslovačkoj i Francuskoj), čineći značajnu potporu širenju turističke propagande naše zemlje.
Krajem tridesetih, on osniva sopstveno filmsko preduzeće, "Jugoslavija film", sa sedištima u Zagrebu i Beogradu. U tim godinama, on beleži važne političke događaje u zemlji filmovima "Proslava godišnjice sporazuma Cvetković-Maček" i "Veličanstvena proslava rođendana i imendana vođe hrvatskog naroda dr Vlatka Mačeka" (iz 1940. godine), pripremajući se za snimanje prvog zvučnog dugometražnog filma jugoslovenske kinematografije.
Kao predigru dugometražnom filmu, Đorđević je u Zagrebu započeo ekranizaciju operete "Pobjednik", u korežiji sa Markom Fotezom, koju nije dovršio, da bi se potom bacio na svoje životno delo, režiju filma "Ljubica i Janja". Ovo dugometražno zvučno ostvarenje sa snažnom socijalnom tematikom, u kome su od poznatijih glumaca nastupali Fran Novaković i Ljubiša Jovanović, bilo je u završnoj fazi kada je započeo aprilski rat 1941. Pošto su ustaše ubrzo preuzele Hrvatsku, filmu se gubi svaki trag.
Nakon okupacije Srbije od nemačkih nacista, i Miki Đorđeviću se naizgled izgubio svaki trag, i tu je zapravo i koren njegove kontraverznosti. U privatnom životu bonvivan, ljubitelj lepih žena i luksuza, među prijateljima i kolegama je bio poznat kao "dvorski snimatelj". Dokaz tome su bila njegova česta prisustva na dvoru i snimanja važnih događaja iz života kraljevske porodice, po čemu je bio sličan svom prijatelju Kosti Novakoviću. Kada je rat započeo, a Đorđević nestao, poznanici su verovali da se zbog konformizma sklonio na neko mirnije i bolje mesto, a na kraju rata se pak sumnjalo da je postao kolaboracionist i možda čak pobegao zajedno sa Nemcima.
Istina je bila dijametralno drugačija - Miodrag Mika Đorđević se na početku rata sklonio u Brus, ubrzo dobivši specijalni zadatak da bude kurir-veza sa pokrajinskim komitetom Komunističke partije u Beogradu. Niko nije znao da je on predratni komunista i da je verovatno na svojim čestim putovanjima po zemlji i inostranstvu obavljao važne zadatke za partiju. Početkom leta 1943. godine, došlo je do provale partijske organizacije u Kruševcu, a Mika Đorđević je dopao zatvora i mučenja od strane Specijalne policije u Beogradu. Šarmantni i veseli dvorski snimatelj, koje se pre rata prijateljima kao hipohondar žalio na brojne potencijalne bolesti, vraćen je polumrtav u kruševački zatvor. Pošto ni pod najstrašnijim mukama nije odao ni jedno ime, streljan je 8. juna 1943. godine. Za njegovo hrabro držanje i mučeničku smrt, niko od njegovih predratnih prijatelja i kolega nije saznao sve do kraja rata.
Čudan je i neuobičajen put Miodraga Mike Đorđevića, pre rata sjajnog snimatelja i čoveka cenjenog i rado viđenog u visokim krugovima, u ratu iznenadnog i neočekivanog heroja - dva lica jedne iste snažne i neobične osobenosti. Možda će nam tek njegovi sačuvani filmovi, koje baštini Jugoslovenska kinoteka, ukazati na deo ljudske i profesionalne tajne ovog prerano zaboravljenog velikana srpske i jugoslovenske kinematografije.

Aleksandar Saša Erdeljanović, Jugoslovenska kinoteka

Te večeri sam shvatio da mi je Mika Đorđević domaći zadatak, pogotovu što sam u to vreme, kod jedne ribe na Medaku, došao do nekih spisa reditelja Mihajla Al. Popovića, koji je pred kraj života živeo sa nekom babom, koja je ostavila tu gajbu u nasledstvo neobaveštenim rođacima jedne šarmantne studentkinje iz Valjeva. Prošlo je od tada nekoliko godina i ideja je sazrela. Moram otići na lice mesta, na izvorište, ne zvao se ja Kokan. Dakle, pravac Brus. Možda ću posle napisane knjige malo bolje shvatiti sebe. Možda mi se vrati Tamara? Možda ne? Možda je sve ovo jedan vid samosažaljenja i pokušaj odbrane ličnog dostojanstva, ali ipak nemam kud, jer to sam ja, a od sebe ne mogu pobeći. Zovem se Kosta. Mogao sam se zvati Igor, Marko, Dobrosav, Bora, Siros ali se stvari suštinski ne bi promenile. Bio bih isti.

ČAVKA - Miloš Radivojević (1988)

2011-10-23T15:43:00.000+02:00

"Čavka" je dirljiva melodrama Miše Radivojevića o prijateljstvu dvojice beogradskih dečaka koja potiču iz različitog socijalnog miljea, a koje spajaju razorene porodice, neuzvraćena ljubav i usamljenost. Ovo je jedan od onih domaćih filmova, o kojima se nikada nije pričalo onoliko koliko zaslužuju. Uvek su bili skrajnuti i svesno gurani negde ka margini, a suštinski su mnogo kvalitetniji i dublji od većine izvikanih dela praške škole. Mišu Radivojevića sam uvek doživljavao kao autentičnog autora beogradske filmske škole, koji je svojim individualističkim stavom i takvom poetikom, razarao maligno tkivo titoističko-građanske malograđanštine. Ko je gledao "Kvar" i "Dečka koji obećava" zna na kakve udarce mislim. To je ono što jednog autora svojom posebnošću izdvaja od ostalih savremenika.

Čavka (Marko Ratić) je dečak koji živi sam u napuštenom tramvaju smeštenom u neki od beogradskih parkova. Majka mu je umrla kada je bio mali, a otac je na izdržavanju zatvorske kazne. Očeva želja je da Čavka završi školu i dečak ubrzo počinje da pohađa nastavu u jednoj od gradskih osnovnih škola. Tu upoznaje Profu (Slobodan Negić - legendarni Maksić iz školskog programa)sa kojim ubrzo postaje jako blizak, ali stvari se odvijaju tako da svet odraslih uvek pobeđuje otkrivajući svoju sebičnost i gadost nežnim dečijim dušama.

Pored Ratića i Negića, odlične uloge su odigrali Aleksandar Berček, Milena Dravić, Bogdan Diklić, Dragan Nikolić i Sonja Savić. Ako mi ne verujete, vi proverite.

NUŽNO UBISTVO – Jerzy Skolimowski (2010)

2011-10-22T20:17:00.001+02:00

Da se izjasnim na samom početku. Taman sam pomislio da me trenutno nijedan film savremene produkcije neće inspirisati da napišem neki kraći prikaz, koji će opet, s druge strane, inspirisati nekog filmofila koji je izgubio veru u kinematografiju, da ga iste večeri potraži u obliženjm DVD klubu ili da ga nabavi nekim alternativnim putem, kada mi po preporuci stiže “Nužno ubistvo” Jerzya Skolimowkog. Rekoh sebi, konačno jedan pravi art film bez umetničarenja. Savremeni evropski autori su skloni umetničarenju, i to ponekad ume da smori gledaoca. Jerzy Skolimowski u ovom slučaju ne spada u takve autore (mada, nisam gledao njegove prethodne filmove, tako da se unapred ograđujem).

U pitanju je priča o bezimenom Talibanu, kojeg igra fenomenalni Vincent Gallo, a kojeg američki vojnici hvataju u pećinama Avganistana, pošto im je digao u vazduh trojicu drugara. Talibana prvo smeštaju u zatvor u kojem ga zverski muče, a potom ga deportuju u tajne zatvore CIA-e, koji su smešteni u nekim zemljama EU. U ovom slučaju radi se o Poljskoj. Prilikom deportacije, dolazi do sabraćajne nezgode u hladnim snežnim planinama u unutrašnjosti Poljske, i bezimeni se neočekivano nalazi u mogućnosti “osvajanja slobode”. Iskoristivši takvu situaciju pristaje da bude bude plen i kreće u bekstvo kroz surove snežne predele. Sam Skolimowski celu priču definiše kao “ekstremno autsajdersko putovanje kroz egzinstencijalno nigde” što je sigurno prava i precizna definicija ovog zanimljivog i provokativnog ostvarenja. Osim toga, u filmu ima veoma malo scenarija. Gotovo film bez reči, kao Bresonov “Osuđeni na smrt je pobegao”, a uzbudljiv poput akcionih filmova potere koji su snimani osamdesetih, posle prvog dela klasika Rambo.

Čini mi se da autor, prvenstveno nije imao ideju da političkom porukom eksplicitno gurne prst u oko evropskoj javnosti, već se više bavio ljudskom prirodom u borbi za preživljavanje i nužnim ubistvom koje bezimenom ostavlja vrata da krene dalje u “egzistencijalno nigde”. Scena sa sisanjem mleka dojilje i krik koji ispušta posle toga je zapravo ljutnja na tvorca zbog besmisla ljudske egzistencije. Sam taj bizarni čin, ukazuje i na besmisao globalne igre, gde Amerikanci love Talibana usred poljske nedođije. U svakom slučaju ovo je jedan od onih filmova koje nećete voleti, ali ćete ga sigurno pamtiti.

Žvaka za ludaka - Radovan Hiršl

2011-10-15T00:21:00.000+02:00

Radovan Hiršl je bitna figura beogradske underground mitologije. Jedan od najznačajnijih predstavnika psihodelične umetničke scene Beograda, Srbije i bivše Jugoslavije. Njegova knjiga "Žvaka za ludaka" zapravo je biografska knjiga ispričana kroz epizode iz života "najvećeg gradskog Manijaka", bivšeg džankija, čoveka koji je težio apsolutnoj slobodi, igrajući se jednim ozbiljnim porokom i hodajući tankom linijom sa koje je mogao lako skliznuti u potpunu autodestruktivnu propast. To je odlika inteligentnih, osećajnih i genijalnih ljudi. Među njima nema mediokriteta, ali ako se i koji nađe, brzo završava u ludnici ili na groblju. Odabrani se izvlače iz kandži takvog poroka prosvetljenjem i izgradnjom novog identiteta. To se dogodilo i Hiršlu, koji danas živi u Cirihu sa troje dece. I dalje se bavi slikanjem, pisanjem, ali i uobičajenim šljakerskim poslovima, kao i svaki pravi umetnik koji po samoj prirodi svoje duše nije predodređen za intelektualno kreativnu prostituciju.

"Žvaka za ludaka" opisuje jedan Beograd, koji smo delom mogli videti u filmu "Pejzaži u magli" Joce Jovanovića, a o kojem se nikada nije tako puno pričalo, jer je u socijalizmu narkomanija bila tabu tema. Kako je moguće da titoistički ambijent "idealnog sveta" neguje i rađa takav otpad koji je svojstven samo trulom kapitalističkom zapadnom svetu? "Žvaka za ludaka" je priča o likovima koji defiluju kroz džanki Beograd od kraja šezdesetih do osamdesetih sa zanimljivim i uvrnutim nadimcima i tužnim opsesijama. Priča o depresivnim epizodama margine i lutanjima po istoj. Naravno, sve vreme se kroz te priče oseća nežnost autora i širina duha koja ga ga krasi, kao i ljubav prožeta čežnjom za univerzalnom slobodom koja je u ovom slučaju bila jača od poroka sa kojim se Manijak družio. Đavolu nije preostalo ništa drugo, do da pokupi svoje pinkle i odvuče svoju crvenu guzicu u vulvu lepu materinu. Radovan Hiršl mu je pokazao da je zaista jedan sjajan tip.

Barney's Version (2010)

2011-09-24T01:26:00.000+02:00

Barnijeva verzija je film reditelja Richarda J. Lewisa, snimljen po romanu kanadskog pisca Mordecai Richlera koji trenutno spada među najzanimljivije jevrejske pisce. U pitanju je još jedna priča koja svojim neodoljivim Jew šarmom podseća na najbolje momente proze Filipa Rota i Sola Beloua, ili nekog sličnog, tako zanimljivog jevrejskog pisca, koji na zavodljiv i inteligentan način ume da pripoveda. Priča je obojena humorom sa kojim ste se susretali u filmovima Woodya Allena i prožeta ironijom koja je proslavila Braću Koen. Glavni lik Barni Panofski je TV producent koji negde pri zalasku karijere podvlači crtu i pokušava da rezimira svoj život. Imao je tri braka, ali samo jednu ženu koju je zaista voleo; optužili su ga za ubistvo najboljeg prijatelja; peglao je svakodnevne nesuglasice sa najbližim okruženjem; vodio producentsku kuću “Potpuno nepotrebna produkcija” koja je proizvodila idiotske serije za široke mase. Svođenje računa sa samim sobom ume da bude veoma bolno, pogotovu kada na vrata zakuca Alchajmer. Barnija tumači Paul Giamatti kojem je posle filmova American Splendor, Sideways i Cold Souls, ovo zasigurno jedna od najboljih uloga. Ubedljivu epizodu je posle dužeg vremenskog perioda, odigrao Dustin Hoffman, koji tumači Barnijevog oca, ženskaroša i pandura u penziji kojem fali nekoliko dasaka u glavi. Lepo je bilo videti ga ponovo kako briljira. Uhvatio sam sebe kako se nostalgično prisećam svih njegovih velikih uloga i kako mu ponovo skidam kapu sa poštovanjem. Dame (Rosamund Pike i Minnie Driver) su takođe odlične, ali ipak nisu mogle da uđu u prvi plan jer je priča podređena muškim likovima. I naravno, radnja je smeštena u magični Montreal, grad hokeja, dimljenog mesa i Leonarda Koena.

Pored svega navedenog, Barnijeva verzija je jedan od onih filmova koji se na skali od jedan do pet, kod mene nagrađuje jakom četvorkom. Jedina zamerka je to što mu fali taj čarobni momenat koji remek delo razdvaja od odličnog filma, a čarobni momenat je, da ne bude zabune, isključivo vezan za subjektivni doživljaj gledaoca. Za mene je ovo odličan film, koji je mogao da bude remek delo, ali nije. Šteta što autor nije uspeo da prenese strast filmske ideje koja ga je vodila prilikom snimanja, na atmosferu u pojedinim delovima filma. Možda bi film izgledao celovitije, a ne kao niz epizoda o Barniju. Kao da se autor pred sam kraj probudio i uspeo da napravi i izazove emocionalni krešendo, koji je, priznajem, u stanju da zakuca svakog ljubitelja pravih starinskih melodrama.

Ni za šta na svetu (jedna Sioranova ljubav) - Fridgard Toma

2011-09-21T23:16:00.000+02:00

Mnogima koji su čitali Siorana bilo je teško da ga zamisle kao čoveka koji je bio u stanju da pokaže svoju nežnu stranu. Mislim da je to njihova velika zabluda. Sioran je u većem delu svojih fragmentarnih promišljanja zapravo nežan čovek. Čak i kada govori o samoubistvu, on pokazuje da u sebi krije čoveka koji je lomljiv i koji, prosto rečeno, ima dušu. To je kod njega, početkom 1981. godine, prepoznala mlada nastavnica filozofije iz Kelna, po imenu Fridgard Toma, koja je pročitala njegove aforizme i napisala mu u pismu šta misli o njima. Posle toga je krenula njihova dirljiva prepiska ,koja se pretvorila u jednu nesvakidašnju i neuobičajenu ljubavnu vezu i prijateljstvo koje je trajalo sve do Sioranove smrti. Ljubav starca i mlade devojke; ona koja voli duh starog filozofa i on koji voli njenu vitalnost i lepotu. Sva ta pisma sa nekoliko osvrta na zajedničke susrete Fridgard Toma je spakovala u knjizi sjajnog naslova “Ni za šta na svetu”, a koju je kod nas 2003. godine objavio nedavno preminuli Petru Krdu, urednik izdavačke kuće KOV. Knjiga za sve one koji vole epistolarnu književnost i za one koji vole Emila Siorana.

“Ni za šta na svetu ne bi se odrekla prava da lirski i skitnički uživa u svojoj ekstremnoj jeseni.”
(koleta o osamdesetogodišnjoj Margareti Moreno – kako je Sioran napisao na jednoj servijeti 19.juna 1981.)

IZRAZITO JA - Režija: Jovan Jovanović (1969)

2011-09-04T22:51:00.002+02:00

Pre nekoliko dana sam slučajno naleteo na kratki film Joce Jovanovića "Izrazito ja" iz 1969.godine. U pitanju je uvertira za film "Mlad i zdrav kao ruža". Individualistički "novotalasni" osvrt na 1968. Punk pre punka.

Joca Jovanović je definitivno jedinstveni autor sa ovih prostora, koji zbog svog nonkonformističkog stava i antikomunističkog građanskog bekgraunda nije uspeo da nam ponudi nešto više od tih par filmova (Mlad i zdrav kao ruža (1971) i Pejzaži u magli (1984)). Danas predaje režiju u Sloveniji i među našim rediteljima uz Slobodana Šijana važi za najvećeg poznavaoca holivudskog filma. Najbolju definiciju ove kompleksne ličnosti beogradske kaldrme i srpskog filma definisali su Nebojša Pajkić i Saša Radojević u knjizi "Nova filmska Evropa" Clio (1999) a ista glasi:

Nikada do kraja realizovani anarhični duh. Podjednako udaljen od istočnoevropskih šablona i zapadnjačke artificijelnosti, Jovanović je tragao za apsolutnom slobodom u zemlji u kojoj ona nikome nije bila potrebna.

Pomorandže i sunce (Oranges and Sunshine) - Jim Loach (2010)

2011-08-28T19:51:00.002+02:00

Kada bi krenuli sa nabrajanjem svih zločina koje je Engleska počinila kroz istoriju, sigurno se svi ne bi mogli nabrojati na prstima jedne ruke. Brojka je znatno veća i o njoj će suditi istoričari i sam engleski narod, a na to će ih, pored savesnih pisaca, podsećati i neki filmski autori koji su svesni da njihov nacionalni megalomanski „Great“ nije baš moralno najčistiji. Napraviti imperiju je lepo, ali kada je ista stvorena na tuđoj krvi i znoju kolonijalnih robova, postavljaju se brojna pitanja. Grandioznost ipak ostaje netaknuta u svoj svojoj veličanstvenosti. Nove generacije neće postavljati ponovo ista pitanja. Šta je bilo, bilo je. Istorija melje sve pored sobom. Neke stvari će se pamtiti, neke se nikada neće zaboraviti. Kako su prvi ustali protiv Hitlera, to im je dalo alibi za mnoge stvari, ili su barem tako mislili. Lurmanov film „Australia“ (2008) je pre nekoliko godina poslao samokritične signale i svetu predstavio jednu ružnu epizodu kolonijalnog nacizma. Danas je to uradio Džim Louč, sin reditelja Kena Louča, koji je u svom prvom filmu „Oranges and Sunshine“ (2011) obradio jednu osetljivu priču koja je uzdrmala britansku javnost, kako u vreme kada je isplivala na površinu, tako i danas po početku prikazivanja ovog filma.

Margaret Hemfriz je socijalna radnica iz Notingema, koja slučajno otvara „Pandorinu kutiju“ iz koje iskače tajni projekat vlada Velike Britanije i Australije, koji ni po čemu ne zaostaje za nacističkim projektima koje je Hitler sprovodio za vreme Drugog svetskog rata, s tim što su u ovom slučaju, beskrupulozno iskoristili svoje potomstvo zarad imperijalnih ciljeva. U pitanju je britanizacija Australije koja je sprovođena do 1970. tako što su britansku decu iz sirotišta, koja su bila oduzeta od „problematičnih“ roditelja, deportovali u Australiju obećavajući im „Pomorandže i sunce“ i bolji život. Svima su pre toga rekli da su im roditelji umrli, dok su roditeljima rekli da su deca usvojena od strane imućnih porodica koje će brinuti o njima i izvesti ih na pravi put. Tamo su ih smeštali u zajednice, komune i crkve, gde su ih čekali beda, težak fizički rad i nadređeni sadisti , često pedofili. Margaret Hemfriz je rešila da istraje u rasvetljavanju ovog zločina i ono što su brojne žrtve deportacija (oko 500.000 dece) uspele da dobiju je lakonsko izvinjenje vlada dveju zemalja iz 2007.godine i ovaj film. Pravda je delimično zadovoljena, ali ostale su rane na dušama te dece, koja su danas ljudi, a koje ne mogu zaceliti nikakva izvinjenja. Zločin je počinjen. Kasno je.

Džim Louč je pokazao da je dostajan očevog nasleđa, jer je na pravi način prihvatio očevu poetiku dokumentarističkog realizma socijalne orijentacije, i krenuo da je razrađuje na neki svoj način. U tome je imao podršku opasne glumačke ekipe, od fantastične Emili Votson , preko sjajnog Hugo Vivinga do zastrašujuće „iritantnog“ Dejvida Venhema. „Orange and Sunshine“ je jedna tužna priča o ranama napravljenim gadošću ljudskog roda. Čovek je zaista jedan neuspešan projekat.

Rise of the Planet of the Apes - Rupert Wyatt (2011)

2011-08-22T19:16:00.000+02:00

Od Šefnerovog kultnog dela (Planet of the Apes - 1968), preko Bartonovog promašaja (Planet of the Apes - 2001), dolazimo do poslednje verzije Ruperta Vajata (Rise of the Planet of the Apes – 2011) koja prema vremenskom sledu događaja zapravo predstavlja početak. Vajat se potrudio da nam ispriča priču o tome kako je sve počelo i kako se svet pretvorio u planetu majmuna. Da li je uspeo u tome, sami ćete proceniti, ali meni se bogami cela priča poprilično dopala. Kao neko ko nije veliki fan prethodnih filmova, u društvu dva tinejdžera na vikend gostovanju u Beogradu, u gostoprimljivom duhu dobrog domaćina odvedoh ih u Kolosej sa namerom da overimo blokbaster koji prema pričama mnogih filmofila predstavlja nešto što je trenutno najzanimljivije u bioskopskoj ponudi.

U pitanju je priča koja prati razvoj šimpanze Cezara rođenog u laboratoriji kao slučajnost jednog eksperimenta koji je trebalo da reši problem Alchajmerove bolesti kod ljudi. Dakle, Cezar nije običan majmun, već nadprosečno inteligentno stvorenje čiji je mozak napredan zbog hormona ili virusa koji je u Cezarovu mama šimpanzu ubrizgavao doktor – naučnik Vil (James Franco). Doktor Vil ne personifikuje naučnika koji zarad sujete i novca želi da pronađe lek za Alchajmera, već zabrinutog sina koji želi da pomogne svom ocu kojeg tumači, skoro uvek fenomenalni, John Lithgow, kao i Cezaru, kojeg je još kao bebu spasio od laboratorijske eutanazije. Cezara igra fenomenalni Andy Serkis koji je igrao Kinga Konga i Goluma kod Pitera Džeksona, kao i punk rock antiheroja Iana Durya u filmu „Sex Drugs and Rock and Roll“. Međutim, posle jednog incidenta, Cezara sudskim putem oduzimaju vlasti i smeštaju ga u azil za primate gde vladaju zakoni zatvorenih zajednica, svima dobro poznati iz zatvorskih filmova. Cezar shvata okrutnost ljudske rase prema šimpanzama, osvaja poziciju alfa mužjaka u azilu i priprema revoluciju.

U ideološkom smislu film je obojen levičarskim bojama. Darvinovski „to much monkey business“, antiglobalistički - green peace pogled na svet, kao i kritički osvrt na pentagonske-farmako- naučne krugove SAD. Moj ispisnik David Oyelovo iz Oxforda, čiji je ćale iz daleke Nigerije doputovao Kutijevim karavanom u Evropu, stopostotni je crnac koji u američkom filmu predstavlja Afroamerikanca, a koji je, gle čuda, negativac. To se sigurno nije dogodilo u nekom filmu A produkcije u poslednjih petnaest godina. U dramaturškom smislu ima rupa koje su zanemarljive jer sama priprema za akciju, kao i akcija koja se ogleda u okršaju ljudi i majmuna na ulicama San Franciska i čuvenom Golden Gate mostu je potpuno spektakularna. Adrenalinski vatromet koji odavno nije viđen u nekom bioskopskom A filmu. Te scene su me podsetile na detinjstvo i uzbuđenja koja sam doživljavao gledajući npr. “Blue Thunder” ili “Mad Maxa”. U svakom slučaju, dopalo vam se to ili ne, u pitanju je film koji je vredan gledanja i zato se spustite do nekog bioskopa u gradu, pre no što zagazite u septembarski haos svakodnevnice. Ako su kojim slučajem u vašem gradu ili varoši ugasili bioskop, sačekajte DVDRip i podelite ga sa drugarima.

Džem od smokava (Incir Reçeli ) 2011

2011-08-21T21:59:00.002+02:00

“Džem od smokava” je prvi igrani film turskog glumca, pisca, reditelja i producenta Aytaça Agirlara. U pitanju je autor koji mi je u potpunosti nepoznat. Inače, sa tih prostora sam gledao samo filmove Fatiha Akina koji je naturalizovani Nemac , turski “kultur gastos” iz Hamburga, a što se tiče njegovih zemljaka iz matice, priznajem da su mi skroz nepoznati. Ko još ima živaca i volje da prati turske filmove?! Ako je suditi po sapunicama, onda je bolje izvršiti harakiri ili progutati cijanid, ali ako ima još filmova poput Agirlarovog “Incir Reçeli” onda se dobrovoljno upisujem u fan klub ovakvih ostvarenja.

Odavno nisam gledao jednu ovako toplu melodramu, čiji je osnovni adut emocija, iako je zbog same tematike autor hodao tankom linijom mogućeg skliznuća u patetiku. To se nije dogodilo. Majstor ga je izveo do kraja. Ovde nema nasilja, cinizma i razotkrivanja velikih intelektualnih istina. Ovo je, najprostije rečeno, priča o ljubavi. Znate ono, kada čovek voli ženu i kada žena voli čoveka, a neko ili nešto treće im smeta. Onda dođe do nesporazuma, pa se pati, pa se raspadaš od tuge, pa dobiješ stvaralačku inspiraciju, pa posle toga želju za pokajanjem. Onda te saplete život, kurva stara, pokloni ti katarzu, ali ti oduzme ono što si najviše želeo i voleo. Zajebano do koske!

Metin je pisac TV skečeva i dramaturg koji radi na lokalnoj televiziji. Slobodno vreme provodi u jednom jazz klubu ćaskajući sa ortakom koji pokušava da se bavi umetničkom fotografijom, kao i sa prijateljicom koja peva u klubu, a koja je potajno zaljubljena u Metina. Međutim, jedne večeri Metin upoznaje Duygu i njegov život se menja iz korena. Kada bih nastavio dalje sa pričom, bojim se da bih previše toga razotkrio, a spojlerisanje je ponekad zločin, tako da ću ovde stati

i ispričati vam nešto o Duygu. Kakva je zapravo Duygu? Ona je san svakog normalnog muškarca. Ume lepo da se smeje, i to onako da ne možeš ostati ravnodušan. Lepa je, svakako. Inteligentna, dobra, emotivna, vedra, može da popije, “miriše” na Istanbul, obožava džem od smokava. Metin je sličan. Srodna duša prelepe Duygu. Njih dvoje je u ovih 94 minuta spakovao Aytaç Agirlar i bez velikih pretenzija poklonio svetu jednu dirljivu priču, koja je u tehničko filmskom pogledu, apsolutno moderna, i koja može da komunicira sa bilo kojim stanovnikom planete zemlje, dok su boje i ukusi rezervisani samo za ljude sklone strasnom pogledu na život. Ne znam kome Agirlar sve duguje. Jednim delom Sirku, drugim Almodovaru, trećim nekoj svojoj tradiciji, ali je dobro to što se u tom delu sveta pojavio još jedan autor čije filmove mogu sa velikim zanimanjem očekivati i u budućnosti.

Sam protiv svih - Gaspar Noé (1998)

2011-08-14T18:16:00.000+02:00

Moglo bi se reći da je od svih predstavnika violentnih sineasta (Greg Araki, Lari Klark, Lars Fon Trir) Gaspar Noe, najbeskrupulozniji i najdirektniji kritičar zapadno evropskog sveta, koji pokazuje maligne simptome bespovratnog raspada jedne od najsuperiornijih civilizacija u istoriji čovečanstva. Lično, nisam baš lud za njihovom poetikom, ali ih s vremena na vreme udostojim, čisto da bih bio u toku.

Sam protiv svih (Seul contre tous) je zapravo prvi igrani film Gaspara Noe iz 1998.godine, koji mu je otvorio vrata svih svetskih festivalskih dvorana, a u kojima je do danas predstavio još dva svoja filma (Irreversibile iz 2002. i Enter the Void iz 2009.). S obzirom da je u pitanju autor koji trguje zlom, ali to ne radi obično i vulgarno poput Larija Klarka, nije čudno to što je veoma popularan u redovima konformističkih alternativnih elita, jer je danas veoma cool odobravati predstavu ogoljenog nasilja u umetnosti. Takvi oblici, po svemu sudeći, zadovoljavaju estetsko intelektualnu glad razmažene „dečurlije“ srednje i više srednje klase, i ostavljaju prostor građanskim intelektualcima za cool samoreklamiranje (pametan sam i u mnogo sam dobrom fazonu). Lično, više mi prijaju predstave nasilja holivudskih klasika (Zigel, Pekinpo, Karlson, Flajšer) i tarantinovskih zlatnih trenutaka, kao i žanrovske „predstave“ savremenog azijskog filma, nego nasilje koje prikazuju gore navedeni autori, ali i pored sopstvenih afiniteta, moram priznati da Noe ipak, u svojoj ideji filma, neguje jednu nadmenu autorsku vizuru upućenu jednom žanru sa kojim se zapadna civilizacija, i svi mi u toj civilizaciji, u stvarnosti suočavamo.

Glavni lik u filmu je mesar kojeg tumači Philippe Nahon (neverovatna sličnost sa Ratkom Mladićem iz devedesetih) frustrirani pripadnik francuskog društva, koji je imao nesrećno detinjstvo, čijeg su oca kao komunistu ubili nacisti, kojeg je žena ostavila sa maloletnom autističnom ćerkom prema kojoj ima incestuozni zaštitnički stav. Ubrzo zaglavljuje zatvor zbog ubistva čoveka za kojeg je umislio da mu je silovao ćerku i posle nekoliko godina robijanja izlazi iz zatvora i pokušava ponovo da se uključi u sistem. Međutim, Francuska se toliko promenila, prijatelji su ga zaboravili, nova žena ga neprestano kinji, te mesar ponovo kreće svojim putem u potrazi za smislom sopstvene egzistencije. Taj put za sobom nosi izlive brutalnosti od kojih će vas na momente zaboleti želudac, a koji zapravo predstavljaju metaforu kojom je autor želeo da nagovesti ponovno rađanje fašizma u Evropi, a pogotovu u multikulturalnoj Francuskoj u kojoj je ideja bratstva, slobode i jednakosti osvojena giljotinom. Možda će se ceo taj sistem, po Noevim slutnjama, giljotinom vratiti i u varvarstvo. „Seul contre tous“ ne ostavlja Francuskoj vremena i prostora, već vrišteći upozorava da je vreme isteklo i da se zavesa spušta. Sve ostalo su lažne priče, kao i mesareva odjava sa palamuđenjem o moralu. Zlo nikada ne spava.

Francuski roman - Frederik Begbede

2011-08-13T20:31:00.000+02:00

„Francuski roman“ je moj prvi susret sa prozom Frederika Begbedea. Promakla su mi sva njegova prethodna dela („U pomoć, molim za oproštaj”, “99 Francs” u Srbiji preveden pod nazivom “399 dinara “) a po mišljenju nekih ozbiljnih književnih kritičara ispada da “Francuski roman” bolje leži čitaocima koji su se već upoznali sa ranijim radovima Begbedea, zato što je u pitanju autobiografska priča koja mu posle prethodnih romana dođe kao desert sa jagodom na vrhu. Moram priznati da meni nije mnogo smetalo, jer sam mu se prepustio sa uživanjem i bez opterećenja.

Inače, Frederik Begbede je jedan veoma zanimljiv tip. Izdanak je buržujske francuske porodice, a u životu se bavio advertajzingom, radio kao TV voditelj, a neko vreme i kao DJ. Voli Selindžera i Breta Istona Elisa, Pixies i White Stripes, razveden je i ima ćerku Kloe.

U “Francuskom romanu” bavi se rekonstrukcijom svog života, posebno detinjstva. 2008. godine je zbog konzumiranja kokaina na javnom mestu zaglavio zatvor i ovom knjigom se razračunava sa svojom prošlošću, svojim porocima, svojom nestalnošću i pokušava samom sebi da objasni sebe. Rastao je u senci savršenog brata i porodici sa pedigreom, što je predstavljalo veliko opterećenja za njega, dok je sa druge strane kao dete veoma patio zbog razvoda svojih roditelja, kada je izgubio veru u ljubav. Sama priča je užasno uzbudljiva i duhovita, na momente poprilično dirljiva, jer sam Begdbede svoje delo definiše kao priču “o melanholičnom dečaku koji je odrastao u zemlji koja se ubila, koga su vaspitavali roditelji deprimirani svojim neuspešnim brakom. Ovo je priča o zemlji koja je uspela da izgubi dva rata praveći se da ih je dobila, a zatim uspela da izgubi svoje kolonijalno carstvo praveći se da to nije uopšte važno za njen ugled i veličinu. Ovo je priča o novom ljudskom rodu ili o tome kako su katolički monarhisti postali globalizovani kapitalisti. Takav je život kojim sam živeo: francuski roman.” (Frederik Begbede, izdanje Booka 2010, str. 128-129)

Frederik Begbede nije vrhunski pisac, niti je pisac koji želi da vam otkrije “velike životne istine”, ali je jedna zanimljiva pojava na evropskoj književnoj sceni. Mislim da novinari preteruju kada ga nazivaju najprovokativnijim piscem Francuske. Trebalo bi da imaju u vidu da ipak tamo još uvek živi čovek koji se zove Mišel Uelbek. Da se ne lažemo!

Mogućnost ostrva - Mišel Uelbek

2011-08-11T21:19:00.000+02:00

Mišel Uelbek je nadrkani pisac koji ima šta da kaže. Njegov roman “Mogućnost ostrva” je, posle “Platforme” i “Elementarnih čestica“, bar što se mene tiče, nešto najbolje što je do sada napisao. U pitanju je roman koji bi se jednim delom, žanrovski mogao svrstati u SF, dok drugim delom više podseća na odjeke egzistencijalističke proze, prošarane selinovskim nihilizmom i balzakovskom komunikativnošću koja ga je približila širim čitalačkim krugovima diljem planete. Šteta je što se kod nas primio samo među intelektualnom snobovštinom, jer očigledno je da se Uelbek služi populističkim obrascima i populističkom građom prilikom stvaranja svojih dela, bilo da je u pitanju kriza seksualnosti, bilo da je u pitanju genetski inženjering, tako da bi njegove knjige bez problema mogli čitati i ljudi koji zaziru od takozvanih guru pisaca koje sebično čuvaju i svojataju “urbane” elite.

Uelbek nam svoje viđenje savremenog sveta prenosi kroz lik Danijela 1, ciničnog komičara čija je karijera na zalasku, a koji prilikom bespomoćnosti koju donose godine (starost) izvodi bilans stanja i uspeha sopstvenog života. Kao i kod svakog zajebanog Francuza, priča obiluje sočnim, zanimljivim, uzbudljivim i intrigantnim opservacijama, koje dotiču životne istine i zablude, kao i originalne poglede na umetnost, filozofiju, nauku, ljubav i seks. Ljubica Arsić je u pogovoru napisala: “Uelbek slika seksualnost i ljubav i dalje kao tajnu. U svim njegovim romanima ima mnogo ljubavi i seksa. Uelbek ne veruje u seks bez ljubavi…” Paralelno sa ispovešću Danijela 1, priču dopunjuju komentari Dainjela 24 I Danijela 25 koji su zapravo klonovi Danijela 1 jer je isti pristupio sekti koja je svojim sledbenicima obećala besmrtnost i koja se u bliskoj budućnosti nametnula kao vladajuća religija.

Ako vas ništa od navedenog neće inspirisati da svratite do obližnje knjižare ili biblioteke kako bi našli ovu knjigu, vi onda nikada nećete saznati zašto je ova knjiga inspirisala Iggya Popa da započne jedno novo poglavlje u svom umetničko-muzičkom opusu. Imaju nečeg zajedničkog Uelbek i Iggy. Ne znam kako se to zove, ali sam siguran da će mnogi tu sponu prepoznati.

Ex Yu filmovi po izboru Jorgoslovlja

2011-07-10T02:21:00.000+02:00

Skoro me je jedan prijatelj pitao, znajući za moju sklonost ka pravljenju raznoraznih listi, zašto do sada nisam okačio listu domaćih filmova koji su me (nas) menjali i koje bih bez blama preporučio bilo kojem filmofilu iz belog sveta. S obzirom da se domaćim filmom u mom sazrevanju smatralo sve što se snimalo na prostoru Ex Yu, opredelio sam se za listu filmova pre raspada Jugoslavije. Osim toga, ovaj kriterijum je suštinski i jedini mogući kriterijum, iz prostog razloga što se posle raspada nije dogodilo ništa značajno u garsonjerama-kinematografija bivših država. Čak su i autori koji su nekada važili za autoritete i gorostase počeli da snimaju filmove koji nisu mogli da dobace do njihovih dela iz vremena pre raspada države. Zato je ovo još jedna lična lista koja spaja nepomirljive estetike različitih autora. U pitanju je čist bioskopski hedonizam, i u svakom slučaju, lista koja nikome neće škoditi.

1. Kapetan Leši - Žika Mitrović (1960)

2. Kad budem mrtav i beo - Žika Pavlović (1969)

3. Praznik - Đorđe Kadijević (1967)

4. Buđenje pacova - Žika Pavlović (1967)

5. Rani radovi - Želimir Žilnik (1969)

6. Mlad i zdrav kao ruža - Jovan Jovanović (1971)

7. Nevinost bez zaštite - Dušan Makavejev (1968)

8. Buba šinter - Milan Jelić (1971)

9. Majstor i Margarita - Aleksandar Saša Petrović (1972)

10. Okupacija u 26 slika - Lordan Zafranović (1978)

11. Nacionalna klasa - Goran Marković (1978)

12. Ko to tamo peva - Slobodan Šijan (1980)

13. Majstori Majstori - Goran Marković (1980)

14. Ritam zločina - Zoran Tadić (1981)

15. Maratonci trče počasni krug - Slobodan Šijan (1982)

16. Dečko koji obećava - Miloš Radivojević (1981)

17. Sjećaš li se Dolly Bell - Emir Kusturica (1981)

18. Variola Vera - Goran Marković (1982)

19. Živeti kao sav normalan svet - Miloš Radivojević (1982)

20. U raljama života - Rajko Grlić (1984)

21. Otac na službenom putu - Emir Kusturica (1985)

22. Davitelj protiv davitelja - Slobodan Šijan (1985)

23. Već viđeno - Goran Marković (1987)

24. Lepota poroka - Živko Nikolić (1988)

25. Gluvi barut - Bato Čengić (1990)

Braća

2011-07-06T21:17:00.003+02:00

Duejn je sedeo na verandi i posmatrao prašnjavu ulicu kojom su prolazile skitnice. Mislio je na Džeraldinu i njeno zauvek slomljeno srce zbog smrti starog Vilisa. Greg je bio mali. Nije baš najbolje razumeo Džeraldininu muku. Od Duejna se uvek očekivalo razumevanje, jer se posle očeve smrti sam postavio kao najzreliji muškarac među Almanima. Greg nikada nije zaboravio njegovu zabrinutost kada se jednog jutra u bakinoj kući u Nešvilu probudio sa groznicom. Beše uneo nešto strano u sebe i telo mu se tada opiralo. Povraćao je i izgubio svest. Jedva su ga povratile vudu babe vračare. Duejn je sedeo u susednoj sobi ispod slike generala Frencisa Neša i tiho jecao. Kada je bilo izvesno da će se oporaviti, sve vreme je sedeo u Gregovoj sobi i na bendžu starog Almana svirao kantri i gospel balade. Bilo je to pre godinu dana, mislio je Duejn. Brzo je prošlo.

-Dueeeeeeejn! prekinuo je tok njegovih misli žutokljunac Greg.
-Šta hoćeš Greg?

-Tamo iza pumpe debelog Bredlija, skupili se neki ljudi. Među njima dvojica crnja. Jedan svira gitaru, drugi usnu harmoniku. Svirali su nešto od čega me podilaze žmarci, čoveče. Ne znam šta je, ali zvuči kao one tvoje kantri balade zamazane nekim đavoljim jecajima. Čoveče, rekoh sebi odma, ovo mora čuti Duejn.

-To je bluz mamlaze! Znam njih dvojicu…Vili i Bil…svirali su u Vudijevoj mehani prošle nedelje. Došli su iz Alabame. Traže posao.
-Uh Duejn! Da zamolimo baku da ih primi. Mogli bi po celi dan da nam sviraju taj bluz.
-Pravo si kljuse! nasmeja se Duejn. Spremi se za večeras, idemo na pecanje.
Greg je sav ushićen otrčao u podrum po štapove.

Duejn je i dalje gledao prašnjavu ulicu. Setio se dana kada je obećao sebi da će učiniti sve da Džeraldini i Gregu bude dobro. To što Vilisa nema, ne znači da su nezaštićeni. Imao je utisak da bi hrabro stao na put bilo kojoj bitangi koja bi pokušala da im naudi. Čak je imao utisak, da bi u tom trenutku, nekom nadnaravnom snagom mogao da razbije i najsnažnijeg odbeglog robijaša iz nešvilskog zatvora. Znao je da je porodica najvažnija stvar na svetu, i da će jednog dana obojica nastaviti herojski put svog oca Vilis Almana koji se iz drugog svetskog rata vratio sa ordenom. Bilo mu je apsolutno jasno da se prave vrednosti kriju iza jednostavnih formi. Zato je voleo bendžo i južnjački duh. Iznad svega je voleo Grega, baku i Džeraldinu. Više ga nije brinulo to što ulicom prolaze skitnice. Pre nekoliko dana je u Vudijevoj mehani čuo da je odbegli ubica Tom Torn poginuo nesrećnim slučajem u blizini Nešvila. Ubio ga je zalutali metak prilikom lova lokalnih likova. To je bilo dovoljno da ljudi odahnu. Biće to srećni dani za nešvilski kraj. Leto je upravo počelo. Bitno je samo da bude dugo i toplo. Slavićemo ga jednog dana na pravi način.

Bukovski u Holivudu

2011-06-20T07:37:00.000+02:00

Veliki američki pisac Čarls Bukovski je gajio izraziti prezir prema holivudskom establišmentu, jer se iz egzistencijalnih razloga oprobao u tom svetu i iz prve ruke osetio smrad Vavilona o kojem je pisao Kenet Enger. Nije bio usamljen u tome, jer su isto tako gadljivi bili Selindžer, Fante i Filip K. Dik. To je bilo potpuno razumljivo za pisce takvog kalibra, jer su isti voleli slobodu, držeći do umetničkog integriteta, i nisu mogli tako lako da se uklope u zanatsko esnafski trip uposlenog dramaturga, koji od 9 do 5 piše filmska scenarija po porudžbini nekog mogula, pri tom lečeći burbon mamurluk sa Sunset Boulevard partija od prethodne noći. Ironija je što su mnogi pisci sličnog stanovišta, poput Filipa K. Dika, bili vrlo ekranizovani u Holivudu. Bukovskog u tom smislu nisu mnogo rabili, ali njegov život je ipak bio zanimljiv nekim rediteljima, koji su napravili par filmova inspirisanih njegovom prozom i biografskim epizodama iz njegovog života. Mada se njegov život veoma često preklapao sa prozom. Mislim da je zaista živeo ono o čemu je pisao. Da nije bilo njega, onomad u pubertetu, ko zna kada bih počeo ozbiljnije da čitam knjige. Prvo sam se uhvatio Bludnog sina, a posle svega ostalog. Znam da ga mnogi smatraju neozbiljnim i plitkim piscem, ali za mene će uvek biti jedan od bitnijih.

Elem, kao što rekoh u uvodu, o Bukovskom je, direktno ili indirektno, snimljeno četiri igranih filmova (ispravite me ako grešim!!!) koji su vredni gledanja. IMDB kaže da ima dosta kratkih filmova inspirisanih njegovim pričama, kao i jedan dokumentarac iz 2003.godine, koji i koje, na žalost, nikada nisam imao prilike da odgledam, ali najbolji igrani film, definitivno još uvek nije snimljen. Siguran sam da će se u bliskoj budućnosti naći neko pametan, ko će napraviti jedno neprocenjivo remek delo, koje će spojiti dobru energiju prethodna tri-četiri filma uz odabir pravog glumca. Ne kažem da su trojica prethodnih (Ben Gazara, Miki Rurk, Met Dilon) bili loši u dodeljenim im ulogama. Naprotiv, bili su sjajni, i to svako od njih na svoj način, ali isto tako smatram da postoji još neiskorišćenih ličnosti koji bi se mogli okušati u jednoj takvoj glumačkoj avanturi. Da sam ja neki baja, kao što nisam, i da se nešto pitam, kao što se ne pitam, lično bih izabrao Toma Vejtsa za takvu ulogu. Mislim da bi to bilo veličanstveno celuloidno iskustvo.

Dakle, prvi film o Bukovskom koji bi trebalo videti je film italijanskog reditelja Marka Fererija “Priče o običnom ludilu” (Tales of Ordinary Madness) iz 1981.godine. Melanholično-depresivna slika margine je verno dočarana, dok lik Bukovskog, odnosno lik njegovog alter ega, tumači fenomenalni Ben Gazara. Ovo je film koji vas neće ostaviti bez daha, ali ako vas zanimaju Bukovski i njegova proza, onda ga morate odgledati.

Drugi, najbolji postojeći film o Bukovskom, kao što većina vas zna, zove se “Barska mušica” (Barfly) iz 1987.godine. Režirao ga je Čarlijev prijatelj Barbet Šreder kojeg je Bukovski često pominjao u nekim svojim delima, a koji je inače sedamdesetih bio jedan od frikova koji su snimali eksperimentalno-avangardne underground filmove. Henrija Kinaskog je vrhunski odigrao Miki Rurk, dok je njegovu pratilju sjajno odigrala Fej Danavej. U ovom filmu je, bar što se mene tiče, atmosfera Čarlijeve proze vernije dočarana nego kod Fererija, i to samo iz razloga što se kod Fererija oseća evropski šmek iščitavanja američke kloake. Šreder je uspeo da prenese na platno i onaj lažni oreol barfly margine koji percipijentu sa sličnom životnom filosofijom pruža utehu i omogućava mu lakšu identifikaciju sa likovima.

Treći film “Factotum” iz 2005.godine reditelja Benta Hamera sa Met Dilonom i Lili Tejlor je najslabiji, ali ipak ga ne bih u potpunosti otpisivao. Lili Tejlor je jedna od mojih omiljenih glumica, i moram priznati da sam je i pre ovog filma doživljavao kao ženu koja je ispala iz nekog romana Čarlsa Bukovskog, tako da nije nimalo čudno što je baš ona igrala jednu od Henrijevih devojaka. Inače, Factotum je meni bio jedan od slabijih romana Čarlsa Bukovskog. Šteta što makar na filmu nije doživeo svoje vaskrsnuće. Dobro, više neću lamentirati, jer se još uvek nadam novom filmu o Čarlsu Bukovskom. Do tada, vi koji niste, odgledajte ove filmove i iznajmite u biblioteci ono što niste stigli da pročitate. Bukovski je zaista bio veliki pisac, ma šta neki o njemu mislili, a stav o sopstvenom pisanju, iz kojeg se može oceniti kakav je zapravo bio tip, poverio je u jednom intervjuu holivudskom glumcu Šonu Penu :

“Napisao sam kratku priču iz prvog lica. Rec je o čoveku koji siluje devojcicu. Ljudi su me odmah optužili. Čak su me i intervjuisali. Pitali su me: ,,Ti voliš da siluješ devojčice?” odgovorio sam: ,,Naravno da ne. Ja preslikavam život. Imao sam probleme sa mnogim od svojih pisanija. S druge strane, skandali prodaju knjige. Ali, ako podvučem crtu, kad pišem, činim to za sebe. (Povlači dug dim svoje cigarete.) To je baš ovako. Dim je za mene, a pepeo je za pepeljaru... Tako stoji stvar sa objavljenim delima. “

Čarls Bukovski je, sasvim sigurno, čovek za sva vremena!

Nečija budala

2011-06-13T22:33:00.000+02:00

Kada sam bio brucoš, živeo sam neko vreme u jednom stanu na uglu Cvijićeve i Stanoja Glavaša. Svuda sam išao peške, što mi je odgovaralo. Nisam morao da kupujem markicu za prevoz tako da mi je džeparac koji sam dobijao od kuće bio veći za iznos markice. Mogao sam da ga trošim na gledanje filmova u Kinoteci, koncerte u KST-u i na Akademiji, kao i na noćna ispijanja piva ispred dragstora “Trajko” preko puta Pravnog ili “Orbal” kod Vuka. Za kafane nisam imao para, niti je iko od mojih pajtosa mogao sebi da priušti takav luksuz kao što su sedeljke u kafanama. Bile su to jebeno teške devedesete. Sećam se, nekoliko godina kasnije, kada sam upoznao svoju ženu, morao sam da štekam za dejt. Srećom bila je normalna, pa nisam morao da se džekiram na suvo, ali nikada ne mogu da zaboravim naš odlazak u pivnicu Skadarlija kada smo imali samo za po jednu kriglu crnog piva. Pored nas su sedeli neki ljudi koji su uživali u izobilju hrane i pića. Možda oni tada nisu jeli neke vrhunske specijalitete, jer, ruku na srce, ta kafana nije bila neki luksuz, ali nama je tada izgledalo kao da je u pitanju kraljevski obrok sa sve kavijarom i francuskim vinom. I tako smo mi krišom gledali u njihov sto pričajući jedno drugom kako ćemo jednog dana isto tako. Na pameti mi je bio Knut Hamsun, želeo sam da prepričam Ani neki delić iz njegovog romana “Glad”, ali nisam se mogao setiti nijednog detalja iz te knjige osim atmosfere koju je nosio i nekog odrpanog starca. Odustao sam od toga. Posle smo se ljubili kod Bajlonijeve pijace, i kupili po đevrek u pekari blizu Bitefa. Ali to je već neka druga priča.

Vraćam se često u mislima, danima provedenim u blizini profesorske kolonije. U Dalmatinskoj je živela jedna pegava Sonja koja je svirala klavir i volela knedle sa šljivama. Njena baka, gospođa Štajnmajner, prepametna i vickasta Jevrejka koja je preživela Aušvic, pravila je te knedle bolje od svih drugih baki koje sam poznavao. Bake su se inače merile po tome koja ume šta da spremi. Moja Živana iz Aleksandrovca je umela da pravi vrhunske mekike (kakav smešan naziv za “uštipak” punjen sirom), dok nana Ljubica iz Brusa nije umela da kuva jer se pravila važna, ali je znala da napravi solunsku kajganu bolje nego bilo koja druga nana. Međutim, gospođa Štajnmajner je bila šampion za knedle sa šljivama. Ja sam u to vreme bazao kao gluva kučka po beogradskim ulicama, posećivao rodbinu, hranio se po studentskim menzama, i čekao da me neko primeti. Prvo me je primetila Sonja. Sreo sam je ispred Kinoteke kada je igrao “Monparnas 19” Žaka Bekera. To je jedan sjajan film o Modiljaniju i Parizu iz tog vremena. Igrala je ona lepa glumica Anuk Eme u koju je bio zaljubljen moj ćale. Sonja je ličila na Anuk Eme, samo što je bila Pegi Su. Odlazio sam često kod nje i njene bake na knedle sa šljivama, čašicu konjaka i gruzijski crni čaj od kojeg nisam mogao da zaspim. Zahvaljujući tom čaju, mogao sam da čitam do jutarnjih časova. Posle toga bih spavao do podneva. Znao sam da ne odem na fakultet nedeljama. Imao sam drugare koji su mi javljali kada je prijava ispita. Priznajem, imao sam grižu savesti, ali sam je ignorisao. Više mi je prijalo da slušam Pegi Su kako svira Šopena, gledam Džona Vejna u Fordovim vesternima, sa nestrpljenjem očekujem svaku novu emisiju Žikice Simića, i istražujem ćoškove grada koji mi nudi sentimentalno vaspitanje. Nisam želeo da se dozovem pameti i počnem da dajem ispite. Bilo je rano za takav preokret. Ostavio sam to za kasnije, za moment kada ne budem imao kud.

Danas mi nedostaje ta sloboda izbora, to stanje stvari kada su ti sve opcije i dalje otvorene. Nema moćnijeg osećaja na svetu. Možda to jeste jedan vid mentalne insuficijencije, ali šta da se radi, mogao sam ostati ničija budala, ali danas sam ipak nečija budala i hvala joj na tome.

Don't Look Now (1973) - Nikolas Roug

2011-06-12T20:37:00.001+02:00

“Don't Look Now” Nikolasa Rouga je film koji sam prvi put odgledao tek pre nekoliko dana. Još jednom sam potvrdio sebi i drugima da za remek dela nikad nije kasno, jer je u pitanju još jedan vanvremenski film, koji se već decenijama smatra klasikom. Pre ovoga sam imao priliku da zavolim par Rougovih filmova kao što su “Čovek koji je pao na zemlju” i “Performans” , tako da sam znao šta mogu da očekujem od čoveka kojeg filmski teoretičari i kritičari smatraju jednim od vodećih predstavnika pop misticizma u evropskom filmu. Film bi se žanrovski mogao odrediti kao horor drama koja pripada najplodonosnijem periodu evropskog okultnog filma sedamdesetih, čiji su najreprezentativniji predstavnici bili Dario Arđento i Mario Bava, a pored kojih su se u taj kružok upisivali i neki drugi autori koji se nisu bavili samo žanrovskim filmom, već su pravili izlete i svom opusu dodavali po koji gotik horor (Nikolas Roug) ili trash horor.

Baxterovi (Donald Saterlend i Džuli Kristi) su preživeli tragediju gubitka petogodišnje ćerke koja se utopila u veštačkom jezeru kućnog dvorišta. Nedugo posle toga našli su se u Veneciji gde je Džon Baxter radio restauraciju monumentalne katoličke crkve, dok je Laura pokušavala da preboli smrt sopstvenog deteta. Za to vreme ona upoznaje dve starije žene, inače rođene sestre, od kojih je jedna slepa ali ima sposobnosti komunikacije sa mrtvima, te uverava Lauru da sve vreme komunicira sa njihovom ćerkom, koja ih upozorava da se sklone iz Venecije, jer će se Džonu nešto strašno desiti . Džon koji takođe donekle ima dar medijuma ne želi da prihvati takvu priču, ali u međuvremenu počinju da mu se dešavaju čudne stvari, uključujući priviđenje osobe u crvenoj kabanici koju je nosila devojčica kada se utopila. Sve se to dešava u periodu kada Venecijom hara serijski ubica.

Atmosfera zlokobnosti koja je dominantna u filmu, na gledaoca prenosi osećaj jeze koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Mračne ulice Venecije u novembru/decembru sedamdesetih godina (pre turističke pomame) poseban su trip za sve ljubitelje trbosek estetike koje ovde suštinski nema, ali se ista sve vreme oseća u nekom drugom, neobjašnjivom, smislu. Takođe, dominacija Tanatosa nije mogla proći bez brata Erosa. Zašto? Zato što ćete u ovom filmu videti jednu od najerotičnijih scena vođenja ljubavi ikada. Seks koji je Roug snimio između Donalda Saterlenda i Džuli Kristi je čista umetnost. Siguran sam da su ti kadrovi ušli u udžbenike na katedrama filmskih akademija. Obaška, što se godinama ne zna da li je realističnost tog snošaja bila stvarna ili odglumljena. Branili su se i reditelj i glumci, ali ko će ga znati. To je na kraju nebitno, jer su za sobom ostavili jedan vredan film koji služi na čast istoriji kinematografije. Vama ne preostaje ništa drugo nego da potražite ovaj film u nekom lokalnom DVD klubu ili da ga nabavite na neki drugi, vama znan način, i obogatite svoju dušu još jednim klasikom koji morate videti pre nego što umrete.

THE MACHINIST - Brad Anderson (2004)

2011-06-05T16:42:00.000+02:00

Kada sam prvi put odgledao “The Machinist” shvatio sam da je u pitanju film koji će sigurno ući na moju listu deset najboljih u prvoj dekadi 21.veka. Tako je i bilo. Nisam promenio mišljenje do danas, a sa velikim nestrpljenjem očekujem da Brad Anderson snimi neki novi film. Posle Mašiniste je režirao neke episode vrhunskih TV serija (The Wire, Boardwalk Empire, Masters of Horror), što nije nimalo čudno, jer svako ko danas u sebi ima autorsku viziju u pogledu svog stvaralaštva i hipertrofirani talenat, svoje utočište pronalazi na televiziji u TV serijama, jer im na takvim projektima producenti daju više slobode nego na filmovima. Zato su poslednjih deset-petnaest godina TV serije kao pop fenomen pobedile bioskope.

“The Machinist” je priča o Trevoru Rezniku, postmodernom Jozefu K. i Raskoljnikovu našeg doba, čoveku čiji je život pretvoren u jedan od onih žestokih krugova Danteovog pakla, i koji se može nazvati samo jednim imenom – ŠIZOFRENIJA. Žanrovski bi se jednim delom mogao definisati kao psiho drama, drugim delom kao noir psiho triler, ali u svakom slučaju sve odrednice bez problema mogu biti ispraćene predznakom PSIHO. Diskretno protkan književnim aluzijama i omažima, kako pomenutom Kafki, tako i Dostojevskom, “The Machinist” igra na kartu - više od pulpa, manje od umetnosti. Rekao bih da je to pravi recept za provereni filmski zgoditak. Kamerom ne treba preterano filozofirati. Velika je šteta što je potcenjen od strane kritike, i što se svi i dalje do imbecilnosti dive mediokritetskom “Mementu” podesnog Nolana, ili “Rekvijemu za san” razmaženog Aronofskog. “The Machinist” je mnogo bolji i ozbiljniji film od pomenutih laureata, ali nije nagrađen i to mu je jedina “falinka”. Trevora Reznika je odigrao, u ulozi svog života, Christian Bale, koji je za ovaj film smršao tridesetak kilograma. Neprijatnost njegovog “skeleta” će vas podsetiti na žrtve koncetracionih logora, narkomane koji se raspadaju od AIDSA, kao i na sve druge civilizacijske strahote koje možete zamisliti. Ovde je efektno dočarao lik čoveka koji prolazi kroz pakao insomnije i nervnog sloma. Društvo mu prave sjajna B diva filmova iz devedesetih, Jennifer Jason Leigh, kao kurva koja pruža utočište raspolućenom Rezniku, a koja se danas slabo pojavljuje u nekim većim projektima (obično prošeta kroz neki indie film svog supruga Noaha Baumbacha ili nekog njegovog prijatelja) i hispano lepotica Aitana Sánchez-Gijón kao konobarica aerodromskog bifea, kraj kojeg Reznik, kao bespovratni noćobdija čeka šansu za iskupljenje.

U osnovi slike i fiziologiji poetike Mašiniste živi velika mračna slika ljudske egzistencije i očajanja. Ne znam zašto sam, gledajući film, imao na umu muziku sastava Nine Inch Nails i spotove sastava The Prodigy. Postoji tu neki dublji razlog od puke estetike, ali ne umem to da objasnim. Možda mi se samo kaže kad odgledam film po treći put, što ću sigurno rado učiniti.

Lemmy-Greg Olliver i Wes Orshoski (2010)

2011-05-29T09:44:00.000+02:00

Greg Olliver i Wes Orshoski će sigurno ući u istoriju kao dvojac koji je snimio prvi dokumentarni film o Ianu Fraseru Kilmisteru, koji je u svetu rokenrola, a i šire, poznatiji kao Lemmy Kilmister. Možda je glupo i bespotrebno objašnjavati značaj i uticaj Lemmya na razvoj rokenrola, ali takve priče su zapravo savremeni pop mitovi kojih, ljudima koji dele slične vrednosti, nikad dosta. Film je snimljen u periodu između 2007. i 2009. godine dok je Motorhead snimao svoj studijski album Motörizer, a svetlost dana je ugledao 2010. godine. Moram priznati da mi nije jasno kako je moguće da je ovo tek prvi dokumentarni film o Lemmyu. Bio sam ubeđen da se još neko bavio time pre Ollivera i Orshoskog, ali posle odgledanog dokumetarca shvatio sam da Lemmy nije lik koji će sam sebi podizati spomenik i da njega zapravo krase smirenost i neopterećenost, kao i ležernost antizvezde koja više voli društvo bajkera i alkosa, nego svet poznatih i slavnih. Lemmy je definitivno hodajući rokenrol, a što je precizno definisao Dave Grohl u “prljavom” metalsko-punkerskom žargonu : “He is the baddest motherfucker in the world.”

Autori su se u filmu više fokusirali na slojevitost Lemmyeve ličnosti, nego na delo koje je stvorio, što je meni lično bilo veoma zanimljivo, jer sam oduvek želeo da saznam nešto više o harizmatičnosti kojom ovaj čovek zrači, kao i o njegovom uticaju, kako na dalji razvoj hard rocka i heavy metala, tako na razvoj punka i grunge pokreta. Kroz film ćete čuti svedočenja o njegovom uticaju na druge muzičare iz prve ruke, i to od kompletnog sastava Metallice, zatim od Slasha, Henrya Rollinsa, Micka Jonesa, Markya Ramona, Davea Navara, Jarvisa Cockera, Alice Coopera, Ice T-a i mnogih drugih. Autori su pratili Lemmya po CD shopovima i prodavnicama ploča, gostovanjima u radio emisijama, sedeljkama u kultnom baru “Rainbow Bar & Grill”, kockarskim izletima u Las Vegasu, ispijanju viskija i piva sa glumcem Billyem Bob Thorntonom koji je Lemmya možda najbolje opisao: "He's part rock star and part guy who works at the car wash."

Što se tiče same dinamike filma i iskorišćenog snimljenog materijala, mislim da je trajanje filma trebalo da bude kraće za nekih pola sata (traje 1h i 51 min) jer pored svih dobrih momenata i okrepljujuće rokerske priče imate utisak da je sve to malo prenatrpano i da se moglo poentirati mnogo jače u sat i dvadeset minuta. Kao što pravi bisokopski film ne sme da traje više od sat i po, tako bi i dokumentarac trebalo da ima svoja pravila. Pored svega navedenog, mislim da je ovo prava preporuka za sve metalce i punkere, rokenrolere i druge trablmejkere. Rock and Roll is not dead!

Kill the Irishman (2011)

2011-05-28T00:57:00.000+02:00

Reditelj Jonathan Hensleigh je pasioniranim ljubiteljima mafijaških priča, u koje spada i potpisnik ovih redova, poklonio jedan pravi bioskopski “mobster” krimić, koji po mnogo čemu podseća na neke od najboljih ostvarenja u ovom podžanru (Goodfellas, The Sopranos, The Long Good Friday), ali koji nije imao ambiciju da dobaci do navedenih naslova, zbog čega zaslužuje duboki naklon.

Snimljen je po istinitoj priči o irsko-američkom mafijašu Dannyu Greeneu iz Klivlenda kojeg je fantastično odigrao Ray Stevenson, a u čiji se fan klub bez razmišljanja upisujem posle ovog filma. Danny Greene je kao siroče odrastao na ulicama Klivlenda, prošao trnovit i iskustven životni put, radio kao šljaker, delio sve sa sirotinjom, pročitao pola klivlendske biblioteke i tukao se za “medalju”. Ponosan na svoje irsko poreklo i kodeks keltskih ratnika, početkom sedamdesetih rešio je da uzme stvar u svoje ruke i preotme kormilo radničkog klivlendskog sindikata koji su držali žabarski mafijaši. Zbog hrabrosti i srčanosti, dobija veliku podršku radnika i komšiluka, i njegov život kreće drugim tokom, onim koji mu je, čini se, sudbinski bio predodređen. Ubrzo postaje čovek sa najvećim mudima u Klivlendu, kojeg su godinama na sve moguće načine pokušavali da ubiju italo-američki bosovi.

Narator priče je pandur, koji je kao klinac odrastao sa Greenom, a kojeg je sjajno odigrao stari as Val Kilmer. U filmu su odlične epizodne uloge napravili i Vincent D'Onofrio, Christopher Walken, Paul Sorvino, kao i Robert Davi. S obzirom da je Klivlend jedan od siromašnijih gradova SAD-a, nije bilo teško napraviti atmosferu sedamdesetih, jer se tamo verovatno ništa nije ni promenilo od sedamdesetih. Uostalom, sve je to lepo oslikao Harvey Pekar (underground comic book writer) u legendarnom strip serijalu “American Splendor”. Dakle, ovde suštinski imamo jedan hard boild krimić sa naglašenim elementima melodrame, verno dočaranu atmosferu sedamdesetih, arhetipsku priču o herojima-antiherojima, dovoljno eksplozija i krvi, kao i zanimljivu živopisnu sagu o čoveku koji je zaista postojao. Kada bi bioskopska ponuda bila bolja, možda bi imalo smisla tražiti rupe u scenariju i pametovati na zadatu temu, ali s obzirom da anemičnost američkog filma polako poprima razmere koje zahtevaju ozbiljnije analize, ovaj film je pravo osveženje i zato za njega imam samo reči hvale. Nije remek delo, ali je odličan.

JARBOLI - mali ali iskreni osvrt na koncert i novu ploču

2011-05-14T21:09:00.000+02:00

Jarboli su izdali novi album i održali fantastičan koncert u malom klubu Doma Omladine. Sinoć sam sreo dosta dobrih duhova iz devedesetih. Namestilo se tako. Dobra svirka, hladno pivo i pravi rokerski ugođaj. Nije mi smetao konzervirani DOB (u kojem nema pušenja), a čije novo lice teško prihvatam, kao ni onaj mali b(92)rendirani deo hipsterske publike koji je danas neizbežan. Tako je, kako je. Vremena se menjaju, a sa njima i ljudi. Drago mi je što sam tamo sreo neke mlade ljude, kojima sada Jarboli znače isto onoliko koliko su meni nekada značili Partibrejkersi. Isto tako sam se obradovao slučajnom susretu sa dvojicom starih drugara, koji sa istim onim entuzijazmom koji su imali 95.-96. i dalje posećuju dobre rokenrol svirke, kako novih tako i starijih bendova. Sinoć su nas okupili Jarboli i hvala im na tome.

Novi album “Zabava” je jedna pozitivna rokerska ploča koja slavi život i ljubav. Dovoljna doza eskapizma i ironije, poznatog pop punk/new wave sentimenta koji se nalazio i na prethodnim albumima, kao i tradicionalnog hipijevsko rokerskog zvuka distorziranih gitara. Sve što smo sinoć videli i čuli, ukazuje da je u pitanju jedan dostojanstven bend, koji posle 19 godina svog postojanja i dalje ume da bude nov, svež i vanvremenski.

The Next Three Days - Paul Haggis (2010)

2011-05-02T19:50:00.000+02:00

S obzirom da je Paul Haggis režirao jednu od najvećih oskarovskih bljuvotina u poslednjih deset godina, film Crash iz 2004. godine, bio sam skeptičan prema njegovom poslednjem filmu. Ali kako je posle pomenutog zločina sa prepatetičnim, a pre svega politički korektnim manifestom Crash, prošao kao scenarista kroz radionicu Clinta Eastwooda (Flags of our Fathers, Million Dollar Baby) morao sam da mu pružim šansu, nadajući se da je nešto pametno naučio. Međutim, moram priznati da nisam primetio da je od suštinske filmske amerikane uhvatio srž i magiju koju krase dela najvećih američkih reditelja. Paul Haggis je prosečan i prepodoban. Njegov rukopis je bez krvi i mesa. Prosta zabava za građansku klasu. Što bi rekle naše starovremenske bake, kad je drvo namenjeno za korito, ne može da bude violina. Ali i pored svega što se u autorskom smislu može zameriti Haggisu, njegov poslednji film The Next Three Days je dobar mejnstrim triler koji bi svakako trebalo odgledati, jer je Haggis zanatlija koji dobro barata tehničkom stranom pravljenja filma.

John Brennan (Russell Crowe) je profesor književnosti na koledžu čiji se život, spletom čudnih okolnosti, pretvara u noćnu moru, pošto jedne večeri policija hapsi njegovu suprugu Laru (Elizabeth Banks) pod optužbom za ubistvo. Posle iscrpljujućeg procesa i nemogućnosti da se dokaže Larina nevinost, kao i nemoći sprečavanja dalje frustracije maloletnog sina, John rešava da organizuje Larino bekstvo, odnosno “otmicu” iz pitsburškog zatvora, ubeđen u njenu apsolutnu nevinost.

Prvi deo filma je malo sporijeg ritma, ali na pravi način uvodi gledaoca u priču. Prvo ga upoznaje sa likovima, insistirajući na melanholično depresivnoj slici narušene porodične harmonije, zatim ga posle toga uvlači u paklenu akciju i adrenalinski vozi do samog kraja. Iako je u pitanju poznata formula, sve je upakovano na način koji će vam prijati. Russel Crowe je napravio jednu solidnu ulogu, koja po mnogo čemu podseća na njegovu ulogu iz Michael Mannovog trilera The Insider. I ovde igra jednog porodičnog čoveka, fajtera, koji se ne predaje tako lako. Elizabeth Banks je korektno ispratila svog partnera, dok je mali Ty Simpkins, koji igra njihovog sina, apsolutno briljantan.

Sve u svemu, ovo je topla preporuka za praznični kućni bisokop uz kokice i večernje lenčarenje (ako ne izlazite u grad). Sigurno vam neće biti dosadno.

Birajte pažljivo!

2011-05-02T12:12:00.000+02:00

Šta se dešava?

Zašto je svet i dalje usrano mesto, pored svih misli velikih ljudi pretočenih u reči?

Ljudski duh je u krizi. Suštinski individualizam je odavno poražen. Sve što se dogodilo posle ustoličenja romantizma svedeno je na lažne dihotomne podele. Individualizacija se umesto nadahnućem, sprovodi intelektualnim spekulacijama. Muka mi je od lažne ponude koju nam nude elite. Zato želim da kopam i istražujem. Police gradskih knjižara i biblioteka kriju prave stvari. Zajebite marketinšku galamu trenutne IN ponude! U pitanju je gomila smeća koja nam se nudi kao lažna kompenzacija za haos savremenog sveta. Zato, birajte pažljivo...
Pre nekoliko nedelja kupio sam Deretino novo izdanje razgovora sa Emilom Sioranom. Inspirativno štivo za samopreispitivanje i poniranje do metafizičkog dna egzistencije, posle kojeg se, sa određenom vedrinom, uzdižete do najviših tačaka ljudskog duha. Sjajna knjiga i obavezno štivo za početak upoznavanja sa Sioranom!

The Damned United (2009)

2011-04-20T20:48:00.000+02:00

Posle ovogodišnjeg zasluženog uspeha filma „The King`s Speech“ u jednom momentu sam se zainteresovao za druge filmove reditelja Toma Hoopera, ali sam u međuvremenu zaboravio da pogledam šta je taj čovek pre toga radio. Ko zna kada bih se ponovo setio, da mi jedan prijatelj, inače pasionirani ljubitelj engleskog fudbala, nije skrenuo pažnju na film „The Damned United“. Nisam imao pojma da je to prethodni Hooperov film, niti sam imao pojma o bilo čemu što je ispričano u ovom filmu. Sada, kada sam ga odgledao, sa velikim zadovoljstvom mogu da konstatujem da bi ovaj film trebalo da odgleda svako ko voli britanske filmove, svako ko voli ili ne voli fudbal (ovi prvi zato što će ga voleti još više, a ovi drugi zato što će početi da ga razumeju). Inače, spadam u ovu drugu grupu koja ne mari puno za fudbal, ali kada je tematski obrađen na filmu, onda ne propuštam.

„Prokleti Junajted“ je priča o Brianu Cloughu, fudbalskom treneru koji je vodio klub Derby County, dok je bio pri dnu druge engleske lige, i za godinu dana ga doveo na čelo prve lige. Ogromnu pomoć u tom uspehu pružio mu je njegov asistent Peter Taylor. Međutim, lajt motiv cele priče je rivalstvo Clougha i Dona Revieja, tadašnjeg trenera Leeds Uniteda, koje je započeto zbog povređene sujete Briana Clougha, prilikom jednog meča s kraja šezdesetih. Clough će u jurnjavi za svojom opsesijom ispasti neviđeni drkadžija, ali će u tom padu ponovo pronaći sebe i stvari koje su ipak važnije od fudbala.

S obzirom da nikada ne očekujem puno od biografsko-istorijskih filmova, jer se takvi projekti obično završe kao informativni vodiči opšte kulture za domaćice, poluintelektualce i vigilante mediokritete, ovde sam dobio više od očekivanog. The Damned United je sportska drama u kojoj igraju dvojica genijalnih britanskih glumaca, Michael Sheen (Frost/Nixon, The Queen) kao Brian Clough i Timothy Spall kao Peter Taylor. Scena Cloughovog pokajanja i pomirenja sa Taylorom, koja je propraćena pesmom “Man of The World” grupe Fleetwood Mac, sigurno ulazi u anale savremenog britanskog filma. Posle onih nekoliko filmova koji su se bavili navijačima-huliganima, ovde imamo skroz drugačiju priču koja je u potpunosti oslobođena socijalne angažovanosti I koja se ne može porediti ni sa jednim drugim filmom o fudbalu. Kada se malo zagrebe, ispod prvog sloja dobijamo kritiku tamne strane čovekove ambicije, dok ispod drugog leži jedna ljudska priča o pravom prijateljstvu i pravom fudbalu. Posle Hjustonovog adrenalinskog “Bekstvom do pobede” ovo je sigurno film koji ćete najviše voleti.

Due Date – Todd Phillips (2010)

2011-04-13T07:30:00.000+02:00

„Due Date“ (2010), novi film Toda Filipsa je komedija koju poprilično vešto nose dva odlična glumca, zbog čega zaslužuje jednu pristojnu recenziju. Zak Galifianakis i Robert Dauni Jr. su na beloj listi emisije „The Last Picture Show“ i uživaju bezrezervnu blagonaklonost potpisinika ovih redova. Prilikom sagledavanja onoga što se danas događa u komercijalnom (holivudskom) žanrovskom filmu, ovakvi „projekti“ mogu da prođu u mom kućnom bioskopu (možda i u vašem?) jer su zabavni, nepretenciozni i podsećaju na bioskopske komedije iz osamdesetih koje su pravili neprevaziđeni maheri poput Stena Dragotija i Džona Lendisa. To je dovoljan razlog da ulepšate sebi veče.

U pitanju je skrubol komedija sa elementima komedije situacije u kojoj jedan japi, arhitekta (Robert Dauni Jr.) u društvu potpunog stranca i frika koji privlači nevolje (Zak Galifianakis), mora da stigne od Atlante do Los Angelesa kako bi prisustvovao porođaju svoje žene. Međutim, slučajno poznanstvo sa frikom koji sanja o tome da postane zvezda poznate serije „Two and a Half Men“, našeg japija će povesti na jedno nezaboravno, avanturističko, road movie putešestvije. Generalno, jedna pitka priča sa zdravim humorom, koja mi je, moram priznati, bolje legla od prethodnog Filipsovog filma „The Hangover“, ali reč je samo o jednom ličnom doživljaju koji ne bih mogao ni smeo da ustoličim u apsolut, znajući koliko fanova ima pomenuti prethodnik. Osim toga, ova priča je nekako toplija i ljudskija, a strelice cinizma i ubodi ironije, kroz dramaturgiju termita, otkrivaju još jednog reditelja koji poput Braće Fareli, na jednom terenu gde važe stroga pravila igre (Holivud), uspešno zabada prst u oko političkoj korektnosti.

Kao što rekoh negde na početku, „Due Date“ je jedan od onih „neobaveznih filmića“ kojima možete sebi ulepšati veče. Naravno, to ne važi za ljude koji od filmova uvek (ili samo) očekuju odgovore na duboka filozofska pitanja. Njih nemojte voditi sa sobom u ovu avanturu. Ostavite ih nek razmišljaju. Biće vam dovoljan šarm holivudskog bludnog sina, narkofila i skandal majstora Roberta Dauni Juniora. Sve ostalo će posle toga doći na svoje.

The Sunset Limited - Tommy Lee Jones (2011)

2011-03-28T20:25:00.000+02:00

“The Sunset Limited” je TV film koji je snimljen prema priči Cormaca McCarthya, a koji je, bez sumnje, trenutno jedan od najvećih živih američkih pisaca (The Road, No Country for Old Men, Blood Meridian). Ako uzmemo u obzir činjenicu da je McCarthy takođe i potpisnik scenarija ovog HBO projekta, onda nemamo valjanih argumenata za zaobilaženje navedenog TV filma. Za to postoji više razloga, i nije u pitanju samo Cormac McCarthy.

“The Sunset Limited” nije običan film. Čak nije ni pravi film (snimljen je isključivo za TV). Kamerna atmosfera ukazuje da bi navedeno delo, bez problema, moglo funkcionisati i kao pozorišna predstava, ali u navedenom slučaju, sve što ima veze sa estetskom stranom ovog remek dela, suštinski nije bitno, jer je njegov glavni adut tema kojom se bavi, kao i glumačka magija dvojice proverenih asova. Glavne uloge tumače Samuel L. Jackson (prostodušni crnac –ex grešnik- koji je otkrio Boga) i Tommy Lee Jones (razočarani intelektualac – ateista koji jedini izlaz vidi u samoubistvu). Radnja filma je smeštena u raspadnutom stanu velegradskog predgrađa u kojem protagonisti razmenjuju dve životne filozofije, a sve to pošto je Samuel sprečio Tommya da okonča svoj život kao Ana Karenjina. Ostatak je pravoverni rokenrol. Duboka filozofska priča koja iznova otvara večitu dilemu o kojoj se malo priča, a više ćuti. Dilemu koju je civilizacija odbacila, ali kojoj se misleći ljudi uvek vraćaju, jer im civilizacijski progres nije dao alternativu. Intelektualac (Tommy Lee Jones) se sve vreme pita, ono što se pitao i Teodor Adorno – (parafraziram) “imaju li umetnost i sve druge civilizacijske vrednosti smisla posle holokausta?”. Verujući čovek (Samuel L. Jackson) pokušava da mu objasni da sve što se dešava ima neki smisao, samo treba osluškivati.

Njih dvojica su zapravo protagonisti neke izgubljene pesme Johnnya Casha ili Grama Parsonsa, u kojoj je došlo do sudara emocije i intelekta, srca i mozga, duše i uma. O njihovom odnosu i pokušaju da se razumeju ispletena je jedna pametna priča koja postavlja pitanja, i što je jako bitno, ne nudi dogmatske odgovore. Odgovore ćete tražiti sami. Možda ih nađete? Probajte Trablmejkeri!

(Tekst je izvorno obljavljen na Trablmejkeru)

Never Let Me Go - Mark Romanek (2010)

2011-03-20T16:10:00.001+01:00

Temom androida kao preteče kloniranja u književnosti se među prvima, najupečatljivije, pozabavio Filip K. Dik romanom “Sanjaju li androidi električne ovce?” po kojem je Ridli Skot snimio remek delo “Blade Runner”. Pre nekoliko godina Mišel Uelbek je napisao odličan roman “Mogućnost ostrva” koji se, na određeni način, takođe dotiče teme kloniranja. Treći pisac koji je ispričao priču o klonovima i postavio neka pitanja na koja ćemo morati da dobijemo odgovore u bliskoj budućnosti je Kazuo Išigura, Japanac koji je odrastao i školovao se u Engleskoj, a koji je inače jedan od najpopularnijih britanskih pisaca u poslednjih dvadesetak godina.

Po Išigurinom romanu “Never Let Me Go” snimljen je istoimeni film iz prošlogodišnje produkcije, koji u moru glavnotokovskih instant filmova, predstavlja nešto što je malo drugačije i zanimljivije od onoga što se u većini slučajeva nudi. U pitanju je distopijska futuristička drama koja se odigrava u Velikoj Britaniji, koja prema državnom projektu ima nekoliko škola - uzgajališta kloniranih ljudi za potrebe donacije ljudskih organa. Keti, Tomi i Rut su glavni protagonisti ove tužne ljubavne priče koja zapravo ima za cilj da pokrene pitanje zaboravljenog, esencijalnog morala i humanosti, kao i da lupi jednu preventivnu šamarčinu beskrupuloznom delu naučnih elita. Film je režirao Mark Romanek, kojem je ovo prvi igrani film, dok su sjajne uloge odigrali Carey Mulligan, Andrew Garfield i Keira Knightley. Moja malenkost je sa popriličnim oduševljenjem ispratila i malu rolu velike Charlotte Rampling.

Sama priča je u filmskom obličju konvencionalno ispričana, i prati živote glavnih protagonista od detinjstva provedenog u internatu zlokobne atmosfere, do ulaska u svet donera i “održavanja” u tom svetu. Romanekova režija je diskretna i asketska. Nije se trudio da “kiti” tamo gde ne priliči, što jeste za svaku pohvalu, ali je sasvim sigurno da se od njega ne može očekivati neki ozbiljniji autorski pečat u budućnosti. Mislim da je ovo Romanekov maksimum. S toga se nismo mogli nadati da će “Never Let Me Go” biti film koji će pomeriti granice i ostavljati ljude bez daha, ali u svakom slučaju moglo se očekivati da ćemo, ako ništa drugo, makar to veče razmišljati o tematici koju ova priča pokreće. Doli je klonirana 1997. godine i uginula je 2003. godine. Ko zna šta se sve u međuvremenu događalo u tajnim laboratorijama Pentagona? Sve su to deca koju je zavetovao Dr. Mengele. Vreme je da se spremimo za blisku budućnost koju nam je još sedamdesetih predvideo Filip K. Dik.

Pera, Šaban i ja

2011-03-19T00:48:00.001+01:00

Od malena su me plašili pričom da ako ne budem učio, čistiću ulice. Pera i Šaban su jedva čekali ispomoć. U početku sam se plašio toga, a onda, pošto sam naučio azbuku i savladao tablicu množenja, shvatio sam foru sa Šabanom i Perom i prestao da se plašim. Postao sam užasan đak. Imao sam kečeve, bežao sa časova, lenčario i mrzeo sve što ima veze sa školskim sistemom. Najstrašnije je u celoj priči što mislim da bih i danas bio isti takav, kakav sam bio kroz pola osnovne i kroz celu srednju školu. Kada sam upisao fakultet opet sam bio loš. Neko vreme nepodnošljiv sam sebi. Onda sam rešio da se popravim pošto sam čuo Vudija Alena kako izgovara: „Ono što u meni ključa, što me pokreće, jeste zapravo mržnja koju osećam prema realnosti. Jer mrzim realnost. Međutim, to je nažalost, jedino mesto gde možete pojesti dobru šniclu za večeru.“

Onda sam seo i odradio sve što je trebalo za dobijanje tog parčeta papira koje u Srbiji nema neki veliki značaj, ali potrudio sam se samo zbog te šnicle. Onda sam upao u zamku. Morao sam da uđem u svet odraslih. Naši dušebrižnici nas nisu učili da je svet odraslih zapravo jedan gadan svet u kojem vladaju školovane fukare, sitne duše, grabljivci, govnari i vucibatine. Oni dobri ljudi, o kojima smo učili da postoje, ili su njihovi robovi, ili su bolesni od neke neizlečive bolesti, ili su na potpunoj margini. Shvatio sam tada da su još u obdaništu trebali da nam pričaju o Ničeu i Šopenhaueru. Nisu nam bile potrebne bajke, niti je trebalo da nas plaše Perom i Šabanom. Ta dvojica bruskih smećara su bili sveci u odnosu na devedeset posto ljudi koje sam upoznao u poslovnom svetu u kojem zarađujem za onu šniclu. Da li je moguće da naši roditelji nisu imali veze sa mozgom ili je to posledica življenja u drugim vremenima? Da li je moguće da me je kućno vaspitanje milion puta sprečilo da kažem ono što mislim i da oteram u pičku materinu tog nekog Mr Shanklya? Moguće je. Nuspojave izazvane kolizijom kućnog vaspitanja i borbe za egzistenciju su gastritis, neuroza, nesanica, vikend alkoholizam. Prvo te jebu u školi. Posle te jebu na fakultetu. Onda se zaposliš, pa te jebu šefovi. Kako god okreneš, jebena si strana. Milion puta sam zažalio, zato što na raskrsnici na kojoj sam nekada mogao da biram, nisam izabrao onaj drugi put koji bi me skroz odveo u svet muzike i umetnosti. Verovatno danas ne bih mogao da dobijem šniclu za večeru, ali bi mi duša bila čistija i patnja smislenija.

Outrage - Takeshi Kitano (2010)

2011-03-14T08:38:00.000+01:00

Prikaz poslednjeg filma Takeshia Kitana možete pročitati ovde.

Novo doba

2011-03-11T22:16:00.000+01:00

Savremeni svet je nametnuo model idealnog u svemu. Postoje brojni kodovi koje čovek, gledajući reklame ili bilo koju talk show emisiju, lako može prepoznati. Taj ideal je posebno okrenut kultu tela koji najviše forsira potrošački deo zapadne kulture, a koji u svom ataru gaji najveći broj bolesno gojaznih osoba. To je neviđeni paradoks. Pre par dana sam u gradskom prevozu slušao dve devojčice šta sve rade i šta sve ne rade, kako bi postigle idealnu liniju. Neki moji starovremenski kafanski klupoderi takve cice definišu kao ekstremno aseksualne i bledunjave poput Ali MekBil. Ali jebeš ga, to je ideal i ne može se mimo njega. Meni su draže one sa Gojinih slika.

Šta ćemo sa muškim svetom?! Letos videh na plaži da mladići depiliraju grudi i noge. Nekima od njih urasle kedla pa im se pojavile bubljice – čibe na grudima. Izgledaju kao potpuni kreteni. Bio sam najdlakaviji na plaži. Ne dam tepih ljubavi ni za živu glavu. Zamislio sam Roberta Mičama ćosavog. Odmah potom Šona Konerija. Podelio sam te misli sa ženom. Zgrozila se. Posle toga sam joj kupio pivo na šanku pored plaže. Želeo sam da je častim zato što je OK (popila je pola, a ostatak sam ja završio).

Možda je sve to normalno, a ja postajem stari kenjator, koji nema razumevanja za nove tendencije. Ko će ga znati?! Kada malo bolje razmislim, jedno je sigurno, nikada svet neće biti isti kao u doba Trejsi Lords i Andre Knega. Klaker Bože sodadžije davno je zamenjen limenkom koka kole. Sve je to posledica vremena koje neumitno teče i melje naše male živote.

Jorgoslovlje na Trablmejkeru

2011-03-01T21:26:00.001+01:00

Od prošle nedelje gostujem (jednom nedeljno) na Trablmejkeru.

Tvrđava Brest (2010)

2011-02-15T21:03:00.001+01:00

Tvrđava Brest je opaka ratna drama koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Kada je najveća pošast dvadesetog veka (Hitlerova naci Nemačka), krenula u osvajanje sveta, morala je da pokori i Sovjete, imperiju boljševizma, kako bi istrebila Jevreje i boljševike. Jedan od graničnih prelaza iz Poljske bio je grad Brest (danas se nalazi u Belorusiji) na reci Bug, gde se zapravo nalazi tvrđava - heroj koja je taj status dobila zbog borbi koje su vođene krajem juna 1941. godine, kada su Nemci krenuli u opsadu Sovjetskog Saveza. Ovo je film o ljudima koji su hrabro učestvovali u odbrani i do poslednje kapi krvi branili svoju zemlju.

Narator priče je Saša Akimov, koji je tada bio dečak, očevidac i učesnik u ratnom paklu odbrane Bresta, i koji samim pripovedanjem ispunjava svoj zavet koji je dao komandiru koji mu je u samrtnom ropcu predao zastavu i rekao “Idi i ispričaj sve što si video, samo istinu govori, o nama govori’’. Ostatak priče je istorija jednog nesvakidašnjeg podviga koji je ravan Termopilskom klancu. Priča o herojstvu koja bi imponovala i velikom Džonu Milijusu. Likovi su svedeni i vešto oblikovani, ritam priče je bez praznog hoda, scene borbe su domaći zadatak za reditelje koji žele da se hvataju u koštac sa ovakvom tematikom. Sve je apsolutno precizno i vešto odrađeno. Pojedini kadrovi su čista umetnost, što nije ništa neobično kada su u pitanju filmski potomci Tarkovskog i Kalatozova. Patriotski patos ne prelazi granice dobrog ukusa (bar što se mene tiče). Govor komandanta pre no što će krenuti u napad, sličan je govoru majora Gavrilovića prilikom odbrane Beograda, i u svakom čoveku budi samo plemenita patriotska osećanja. Reditelj filma Alexander Kott je učenik Andrzeja Wajde, što se pomalo primećuje u njegovom rediteljskom postupku izrazitog realizma, snažnog poetskog i emotivnog naboja, ali s druge strane primetan je uticaj i američkog ratnog filma, pogotovu old school klasika koje su režirali Semjuel Fuler i Robert Oldrič, ali i modernih klasika koje su onomad snimili Stiven Spilberg i Klint Istvud.

U svakom slučaju, nemojte imati predrasude, pogledajte ovaj film, jer zaista vredi.

Biciklista

2011-02-12T14:56:00.001+01:00

Slušam juče istoričara Peđu Markovića na Studiju B (kojeg inače cenim kao javnu ličnost) kako, komentarišući polemiku između Basare i Radoša Ljušića, staje na Ljušićevu stranu. Nije mi to bilo čudno, jer nije tajna da je Peđa Marković u nekom savetu DS-a, niti je tajna da mu je Ljušić cenjeni kolega istoričar iz DSS-a ili Naprednjaka (moguće da je došlo do transfera), niti je tajna da Basara ponekad ima izlive „istorijskih lupetanja“. Ništa od toga nije sporno. Postoji samo jedan fenomen koji ne umem da objasnim, a koji se odnosi na „pecanje“ većine javnih ličnosti na Basarine novinske kolumne i što je još čudnije na Basarinu fiktivnu prozu. Zašto Basarini neistomišljenici njegova pisanija doživljavaju kao nešto što je opasno po srpsku dušu i sa čim se treba odmah razračunati? Meni se čini da niko od njih ne kapira da ih Basara sve redom podjebava i da na kraju cele priče svi ispadnu teški glupani. No, da se razumemo odmah na početku, ja volim Basaru i radost koju mi pričinjava čitanje njegovih romana ne može narušiti nijedna opaska upućena na njegov račun od bilo kojeg drugog čoveka čije mišljenje cenim. Srećom, Radoša Ljušić smatram beznačajanom i otužnom pojavom u javnom životu Srbije, tako da navedenu polemiku i ne pratim. Što se tiče Peđe Markovića kao istoričara, meni je čudno to što neko kao on, ima potrebu da komentariše Basarino igranje sa srpskom istorijom i sve to podiže na nivo neke ozbiljnosti. Pa nisu Basarini romani udžbenici iz istorije, niti je srpska istorija, kao ni jedna druga, beli medved. Potpuno je legitimno igrati se sa istorijom na način na koji se igra Basara. Njegovo poigravanje istom za sobom sigurno neće ostavljati leševe, kao što se to dogodilo poigravanjem suprotnog tabora devedesetih. Basara je uneo karnevalsku atmosferu u otužnost kulturnog i društveno-političkog života Srbije i zbog toga će kod mene u kafani uvek imati počasno mesto. Čak mu ne zameram ni to, što često nekritički gleda na LDP i upada sebi u usta, niti to što često ima suprotstavljene stavove sa samim sobom. Ne zameram mu ništa. A i što bih?

Sećam se čak i prvog susreta sa njegovom prozom. Bilo je to 1995. godine kada sam postao brucoš Pravnog fakulteta. Živeo sam u ulici Stanoja Glavaša u stanu bez TV-a, tako da nisam imao drugu zanimaciju pred spavanje, osim čitanja. Tada mi je u ruke pala Basarina „Ukleta zemlja“ . Ljudi moji, bilo je to iskustvo kosmičkih razmera! Odmah sam počeo da pribavljam sve što je napisao. Basara je zapravo bio najduhovitiji pisac kojeg sam do tada čitao. Mislim da sam posle toga počeo malo drugačije da posmatram stvarnost. Našao sam još jednog heroja. Odmah sam ga smestio pored Kita Ričardsa i Bogdana Tirnanića.

Devedestih su ga prozivali branitelji lika i dela Dobrice Ćosića, jer ga je često provlačio po romanima, ali su ga isto tako prozivale i feministkinje kao i brojni mondijalisti. Posle petog oktobra je bio diplomata na Kipru gde je napisao „Srce zemlje“, jedan od najzrelijih romana. Kao nekadašnji DSS jeretik svojim provokativnim kolumnama, postaje opsesija drugog otužnog dvojca koji se u javnosti predstavljaju kao Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Za Slobu i Đoku nema mesta u mojoj kafani, ali mislim da su oni od onih koji ne idu u kafane. Uvek sam se klonio takvih tipova. Mnogo je zdravije popičkati se sa Basarom posle desetog špricera, nego sedeti pet minuta u društvu Đoke i Slobe. Znate šta hoću reći!?

Dakle, posle svega što mu se može zameriti, ne može mu se oduzeti titula najznačajnijeg srpskog pisca iz generacije osamdesetih i devedesetih. Što se tiče njegove angažovanosti u političkoj kaljuzi Srbije, mislim da je ista koketna, infantilna, očigledno provokativna i ne treba je uzimati za ozbiljno, ali ko će ga znati. Možda ga se i ja jednog dana odreknem. To bi se verovatno desilo kada bih ga stvarno upoznao. Zato se nikada nisam trudio da upoznam svoje heroje. Dovoljno mi je njihovo delo. U suprotnom, svi bi bili svedeni na ljude od krvi i mesa. Takvi mi ne trebaju. Previše ih je.

Lords of Dogtown (2005)

2011-02-07T23:33:00.001+01:00

Ko zna koliko je dobrih filmova snimljeno, a koje mi nismo imali prilike da vidimo u bioskopima, što zbog kretenske distributerske politike domaćih filmadžija, što zbog “ozbiljnosti” festivalskih selektora koji nikada nisu imali razumevanja za filmove poput Lords of Dogtown.

Mirne duše mogu reći da sam posle toliko godina, odgledao film koji me je dirnuo na isti način, na koji me je nekada dirnuo Milijusov “Dan velikih talasa”. I ovde kao kod Milijusa za junaka imamo grupu individualaca, tamo su bili surferi, ovde skejteri, koji, gle čuda, pomalo i surfuju. Stacy, Jay, Tony i Sid su Z-boys, grupa skejtera koja je promovisala skejtbordnig kao životni stil sredinom sedamdesetih u Kaliforniji, a koje je u celu priču uvukao Skip Engblom, jedan od osnivača “Jeff Ho Surfboards and Zephyr Productions” koja se bavila proizvodnjom daski za surfanje i proizvodnjom skejtbordova. Inače Skipa tumači sjajni Heath Ledger u čiji sam se talenat tek ovde uverio. Bio je apsolutno sjajan. Dečaci takođe. Korak ispred svih je Emile Hirsch kojeg sam kasnije gledao u Penovom remek delu “Into the Wild”. Opasan glumac sa perspektivom velike zvezde. Film je režirala Catherine Hardwicke po scenariju i priči pravog Stacya Peralte koji je jedan od ekipe skejtera i kojeg igra John Robinson.

Što se tiče same priče, s obzirom da je biografska i da govori o stvarnim ličnostima, autor je uspeo da izbegne sve zamke od kojih obično boluju biografski filmovi. Nema prenaglašenih opštih mesta, niti se oseća opterećenost faktografijom, tako da sve vreme imate utisak kao da je u pitanju čista fikcija. Osim toga film nosi posebne emocije, malo vas vozi adrenalinski, onda vas spusti, pa vas natera da se prepustite nostalgiji i patosu uz probirljiv soundtrack (Jimi Hendrix, The Allman Brothers Band, T-Rex, Sweet, Neil Young), pa vas rasplače (ako ste čovek). Pored kulta mladosti i adrenalinskog spida, kroz film se provlači i kult seksa. Sve vreme nekakve sise upadaju u kadar i sve je to mnogo dobro i lepo i jednostavno vas goni da se osećate pomalo jadno što živite u ovako glupim vremenima, u nekoj tamo zaboravljenoj depresivnoj zemlji,u kojoj nema ni mora, ni rokenrola, a ni seksa. Srećom ima skejtera.

Predlažem da se ovaj film uvrsti u obaveznu lektiru osnovcima da bi znali kakvi bi trebalo da budu kao srednjoškolci. Za njih još uvek ima spasa.

BILI SMO PONOSNI RATNICI (1994)

2011-02-06T20:55:00.000+01:00

Dolaskom belog čoveka (Engleza) na ostrvo Aotearou, negde u 18. veku, isto postaje Novi Zeland. Starosedeoci će narednih dvesta godina izumirati kao narod, dok će samo deo odabranih uspeti da odneguje duh maorskih predaka i sećanje na parče zemlje ("Land of the long white cloud") i slobode koja im je oteta dolaskom belog čoveka. Jedan od čuvara takve tradicije definitivno jeste Lee Tamahori koji je potpisnik jednog od najboljih filmova devedesetih “Once Were Warriors”.

Maori su polinezijski narod sa Novog Zelanda, srodni Tahićanima i Havajcima, koji su negde između devetog I trenaestog veka, na ostrvo doplovili u svojim kanuima. “Once Were Warriors” nije eksplicitna priča o istoriji Maora, niti je u pitanju socijalna drama koja se na prvi pogled nameće. U pitanju je dublja priča koja govori o gubljenju nacionalno-plemenskog identiteta i nesnalaženju u nametnutom sistemu vrednosti u koji se kulturološki ne može uklopiti jedna drugačija civilizacija čiji su koreni i sistem vrednosti potpuno suprotni od onoga što ima je doneo/nametnuo beli čovek. Dolaskom Engleza broj Maora je počeo opadati, što zbog ratova, što zbog novih bolesti, a po poslednjem popisu iz 2006.godine ima ih oko pola miliona.

Tamahori je ovim filmom svojim saplemencima uputio jedan vrišteći znak upozorenja o mogućnosti potpunog nestajanja. Civilizacija im je donela kriminal, alkohol, droge i nasilje. Pretvoreni su u robove belog čoveka pod maskom ugovora Waitangi (predstavnici maorskih poglavica i Britanaca sastaju se 1840. i potpisuju ugovor u Waitangiu po kojemu postaju britanski građani i priznaju im se prava na zemlju) jer uvek će biti sirotinja i građani drugog reda na svojoj zemlji. Kako je izvesno da su muškarci postali idioti, Tamahori zavet predaka prosleđuje ženskim rukama, kroz lik Beth Heke, koju tumači sjajna glumica Rena Owen. Kao moralni stub porodice, kao jače, nežnije i mudrije biće od muža siledžije, Beth će postati simbol povratka “duhu ponosnih ratnika”. Tamahorijev “rosebud” skriven je u rečenici majke koja po tradicionalnim maorskim običajima sahranjuje ćerku i govori joj : “Nemoj se bojati Grejs, sada smo kod kuće.” To je trenutak koji vas ne može ostaviti ravnodušnim; trenutak kada (još jednom) shvatite da postoje stvari i vrednosti koje se ne mogu meriti samo zemaljskim aršinima, mora se upotrebiti i neko metafizičko merilo, dopalo se to racionalistima ili ne.

Red Hill (2010)

2011-02-05T13:13:00.003+01:00

Savremeni vesterni su retka pojava. Bilo ih je svega nekoliko koji zaista vrede (Šampion rodea – Sema Pekinpoa, Teskaški rendžeri – Voltera Hila, Tri sahrane Melkijadesa Estrade – Tomija Li Džounsa, Usamljena zvezda- Džona Sejlsa) . Kada kažem savremeni, mislim na priče koje se dešavaju u ovom vremenu, ali koje u sebi sadrže teme i motive Divljeg Zapada. „Red Hill“ Patricka Hughesa je jedan od filmova koji bi se mogao svrstati u taj podžanr i koji u pravom svetlu predstavlja autentični bioskopski film. Intelektualni snobovi ovakve filmove svrstavaju u đubre, dok ih pravoverni filmofili smatraju dopom koji je preko potreban anemičnom, možda i kancerogenom, bioskopskom životu prestonice, ali i savremenoj produkciji.

U pitanju je arhetipska priča o borbi dobra i zla. Mladi policajac po imenu Šejn (ništa nije slučajno) napušta veliki grad i sa svojom suprugom dolazi u Red Hill, australijsku vukojebinu kojom vladaju grozni white trash likovi. Na nesreću, za vreme njegovog prvog radnog dana u grad se vraća Džimi Konvej, Aboridžin koji je pobegao iz zatvora, gde je služio kaznu zbog ubistva svoje žene. Međutim, Šejn je polako počeo da razotkriva jednu tajnu, koja će ga odvesti do puta kojim jašu samo pravi kauboji. Biće tu dosta pucačine, a bogami i krvi.

Patrick Hughes je znao od koga treba učiti, pa ćete u ovom filmu prepoznati obrise Hilove poetike iz osamdestih, kao i zlokobnost atmosfere koju su imali svi oni sjajni B filmovi poput Harmonovog "The Hitcher" i onih nekoliko remek dela Džona Karpentera. Dakle, prava western priča, obojena atmosferom akcionog noir trilera. Film se, kao što rekoh, neće dopasti intelektualcima fejkerima jer je daleko od Indie produkcije, ali će sigurno svi koje je smorila poenta filma “Blue Valentine” sledećih sat i po kvalitetno utrošiti.

The Duellists (1977)

2011-01-24T22:57:00.002+01:00

The Duellists je debitantski film Ridlija Skota i predstavlja delo koje se razlikuje od većine filmova koje je Skot snimao kasnije, ali kojim je bez sumnje, ovim nepretencioznim malim remek delom, svetu najavljen kao jedan osebujan i raskošan talenat, koji će za sobom ostaviti nekoliko neprocenjivih bioskopskih klasika (Alien 1, Blade Runner, Thelma & Louise), nekoliko vrhunskih blockbustera (Black Rain, Gladiator, American Gangster), i gomilu tezgaroških instant filmića odrađenih u pečalbi (Kingdom of Heaven, Black Hawk Down, Robin Hood).

Film koji je kod nas preveden kao "Dvoboj do istrebljenja" poseban je iz više razloga. Kao prvo rađen je po priči Džozefa Konrada (ruku na srce, nisam je čitao) koji je kao pisac mnogim filmadžijama bio posebno inspirativan. Milijus je napisao scenario za Apokalipsu po Konradovom romanu "Srce tame", Andžej Vajda snimio "The Shadow Line", Piter Džekson u "King Kongu" kroz lik mladog mornara sve vreme drži Konradov roman u rukama, Patrice Cherau je 2005. snimio "Gabrielle". Dakle, mnogi su se hvatali Konradove proze prilikom pravljenja filmova, dok su najuspešniji u takvim poduhvatima ispali Milijus/Kopola (Apocalypse Now) i Ridli Skot (The Duellists). Druga stvar koja krasi ovaj film je tradicionalistički rediteljski postupak kojeg su se u to vreme uveliko držali reditelji Novog Holivuda poput Dika Ričardsa, Džona Milijusa i Pitera Bogdanoviča. Treće, u filmu su vrhunske uloge napravili Kejt Karadin i Harvi Kajtel. Naprosto, ne može se oceniti ko je koga nadmašio. Njih dvojica igraju konjičke oficire Napoleonove vojske između kojih je došlo do konflikta, ondnosno do uvrede kojom je povređena čast jednog od protagonista, a koja se u to vreme jedino branila bacanjem rukavice u lice, odnosno izazivanjem na dvoboj. Njihov dvoboj, iako žestok, može ostati bez pobednika jer ih uvek prekida splet nepredviđenih okolnosti. Kad god se susretnu, oni nastavljaju svoju borbu, boreći se u seriji od 6 dvoboja tokom 14 godina, paralelno sa Napoleonovim velikim bitkama u tom periodu, zbog čega postaju doživotni rivali.

Film je 1977.godine u Kanu dobio nagradu za najbolji debitatntski film.

Zorba the Greek

2011-01-09T19:02:00.001+01:00

Film „Zorba the Greek“ reditelja Mihalisa Kakogiannisa, u mojoj porodici, od kada je snimljen (1964), pa do današnjih dana, predstavlja kultno delo čija se važnost prenosi sa kolena na koleno. Kao izdanak treće generacije Grka u ksenitiji morao sam da prihvatim tu tradiciju. Nisam se mnogo pitao. Uostalom, kako zanemariti priču moje pokojne nane Ljubice, koja mi je, jedno pedeset puta dok sam bio mali, ispričala kako je davne šezdeset pete-šeste prisustvovala projekciji “Grka Zorbe” u Beogradu na kojoj je bio Entoni Kvin lično. Dugi niz godina na počasnom glumačkom tronu Ljubice Kalijadis nalazio se Stjuart Grendžer, ali je posle “Grka Zorbe”, Stjuca zbačen sa prestola i krunisan je Entoni Kvin. Takve priče su kod mene budile osećaj da u svemu tome ima neke velike životne važnosti, koja nadilazi prostor i vreme u kojem sam rođen, i dokazuje da je realnost na ovom podneblju nekad pripadala bratstvu metropolskog duha zajedno sa ostalim prestonicama belog sveta. Takve priče su od mene napravile filmofila, a Ljubica, koja mi je sve vreme na pameti, u međuvremenu je otišla svome Grku. Možda su negde gore sreli i Aleksisa Zorbasa i Entoni Kvina. Možda su sreli i Nikosa Kazancakisa koji je u svim svojim delima, zapravo tragao za smislom čovekovog postojanja, ali po svim pravoslavno hrišćanskim pravilima je verovatno u paklu. Ko će ga znati. Čudni su putevi gospodnji.

Nikos Kazancakis

“Zorba the Greek” je snimljen po romanu Nikosa Kazancakisa najvećeg grčkog pisca i intelektualca dvadesetog veka. (Originalni roman “Doživljaji Aleksisa Zorbasa” može se naći kod nas u izdanju kuće “Reč I Misao”) Nikos Kazancakis je pored Zorbasa napisao i kotraverzni roman “Poslednje (Hristovo ) iskušenje” po kojem je Martin Skorseze snimio film, zbog čega nije bio omiljen među crkvenim velikodostojnicima Grčke, ali taj njegov životni pogled na svet nije uspeo da ga diskvalifikuje među grčkim intelektualnim svetom, a posebno među mladim ljudima koji ga i danas smatraju čovekom slobodarskog duha i intelektualnim gorostasom. Povodom velikog uspeha romana “Doživljaji Aleksisa Zorbasa” Kazancakis je rekao: “Od ljudi živih I mrtvih, malo je onih koji su mi pomogli u mojoj borbi. Kada bih hteo da razlučim koje su to ličnosti što su ostavile najdublje tragove u mojoj duši, uverio bih se da su zapravo bile tri-četiri: Homer, Niče, Bergson i Aleksis Zorbas. Zorbas me je naučio da volim život i da se ne bojim smrti. Kada bih danas mogao izabrati duhovnog vođu – sigurno bih izabrao Zorbasa.”

Posle dugotrajnih Kazancakisovih lutanja po Evropi, Aziji, Africi, dalekom istoku, Kini, Japanu, Orijentu i po povratku u Grčku, u luci Pirej Kazancakis upoznaje Zorbasa i tu zapravo kreće priča koja je pretočena i u film. Alan Bejts (Basil), zapadnjak grčkog porekla, koji je dobio rudnik u nasledstvo, je zapravo Kazancakisov alter- ego. Njih dvojica, Zorbas i Basil, odlaze na Krit sa namerom da ožive nasleđeni rudnik. U takvom pokušaju dolazi do brojnih problema koji su prouzrokovani sudarom dva različita mentaliteta, patrijarhalnošću meštana, i jednostavno čudnim spletom okolnosti koji nosi sam život. Basil se zaljubljuje u prelepu udovicu koju igra prelepa Irena Papas. Patrijarhalna zatucanost Krićana (koja se može meriti sa zatucanošću Crnogoraca iz filmova Živka Nikolića) neće oprostiti novu ljubav lepe udove. Još jedna žrtva je morala biti prineta balkanskoj amorfnoj civilizaciji. Što bi rekao pokojni Žika Pavlović : “Balkan ne zna za stvaranje. Samo razaranje i smrt”. Kroz prašumu životnog besmisla, na najlepšem parčetu sveta, kakva su Grčka ostrva, Aleksis Zorbas vodi zbunjenog pripadnika civilizacije kristala, i uči ga da život prihvati onakvim kakav jeste i kada mu je najteže da mu se, uprkos svemu, smeje u lice i zaigra sirtaki. Možda je najbolji opis same knjige, a koji se može upodobiti i završnici filma, dala Nada Marinković u svom pogovoru romana gde kaže: “U povesti o Zorbasu ima podsmeha I jeda, zanosnih I elegičnih raspoloženja, protesta pred nepravdom i besmislom, ali, iznad svega, kao osnovno raspoloženje, ostaje da traje I gospodari pagansko osećanje života, dionizijski zanos pred njegovim lepotama koje ništa, pa ni smrt, nije u stanju da opovrgne."

Odjavljujem se završnom scenom uz muziku Mikisa Teodorakisa. Kalinihta prijatelji!

"The Lovely Bones" Peter Jackson (2009)

2011-01-03T02:12:00.001+01:00

Jednog dana, kroz tri-četiri decenije, kada se teoretičari filma budu bavili poslednjom dekadom XX veka i prvom dekadom XXI veka, sasvim sigurno će najvećim perfekcionistima i najmaštovitijim filmskim genijima tog perioda označiti Tima Burtona i Petera Jacksona. Obojica ispadaju iz kalupa koji nameće industrija, ali se s druge strane veoma dobro snalaze u borbi sa producentima i kamčenjem para za nove filmove. Ruku na srce, mnogo veći kredit ima komercijalniji Jackson, zahvaljujući trilogiji "The Lord Of The Rings", za razliku od kreativnog frika Burtona, ali kada pogledate ranije radove Petera Jacksona (Bad Taste, Meet the Feebles, Heavenly Creatures, Forgotten Silver) shvatite da je u pitanju jedan od najznačajnijih filmskih autora našeg vremena, čija frikovska posebnost može da se meri sa Burtonovim svetom. Sve to govorim kao neko ko nije pasionirani fan "The Lord Of The Rings", već samo jedan od onih običnih smrtnika kojima se dopao film. Takođe, nikada nisam filmove Pitera Jacksona koje je snimio posle toga, upoređivao sa popularnom trilogijom. Možda mi se zbog toga dopao "King Kong" prema kojem kritika nije bila blagonaklona, i možda sam zbog toga bio oduševljen triler/misterijom "The Lovely Bones" čija vizuelnost i ekspresija imponuju svakom filmofilu koji uživa u mračnim bioskopskim dvoranama, ili ušuškanom kućnom kutku u kojem gleda najbolje i najgore filmove na svetu. Smatram da su kritičari previše oštri prema Jacksonu, nekad sa razlogom ali najčešće bez razloga. Kladim se, da je neki anonimus snimio "The Lovely Bones" verovatno bi ga proglasili genijem i novom nadom kinematografije, ali s obzirom da je ovog puta u pitanju bio Jackson koji je snimio vanserijski "The Lord Of The Rings", kritika je ovaj film proglasila osrednjim, dosadnim i previše "tripoznim". Ništa od toga nije tačno, bar što se mene tiče. "The Lovely Bones" je odličan film , a vreme će pokazati koliko zapravo vredi. Čuveni pisac Džon Fante je iz razloga pokopavanja svojih romana od strane književnih kritičara jednom prilikom rekao da ne piše za savremenike, već za potomstvo. Bio je u pravu. Danas svi znaju ko je Džon Fante, a njegovim kritičarima ne znamo imena. Kometaisti (umetnički pokret iz devedesetih koji je spojio dadaistički i montipajtonovski pogled na svet) su bili u pravu kada su u svom proglasu obznanili: "kino operatere oslovljavamo sa čiko, a kritičare sa govno."

"The Lovely Bones" su snimljene po romanu američke spisateljice Alice Sebold. U pitanju je psihološki triler sa elementima fantazije koji prati naracija ubijene četrnaestogodišnje devojčice (Saoirse Ronan), žrtve manijaka pedofila kojeg tumači fenomenalni Stanley Tucci. Celi film odiše napetošću iako zapravo nema nekih skrivenih činjenica, no reditelj nas sve vreme drži u neizvesnosti sa pitanjem "Šta će se dalje dogoditi?" Glumačke bravure Marka Wahlberga i Rachel Weisz (roditelji ubijene devojčice) i Susan Sarandon (baka ubijene devojlice) su više nego odlične, a posebno bih istakao Marka Wahlberga koji je posle filma Boogie Nights, još jednom pokazao da je glumac koji može puno toga da pokaže. Takozvani "tripozni" momenti, na koje ukazuje razmažena i neinteligentna publika, odnose se na šetanje duše ubijene Suzie Q koja sve vreme navodi svoje bližnje da otkriju ubicu. Ona se zapravo nalazi u međuprostoru između ovog i onog sveta gde joj se povremeno ukazuju druge žrtve koje je ubio isti čovek. Jackson je kao vrsni filmski erudita stvari postavio tako da priču priča mrtva devojčica čime se odužio Billy Wilderu referencom na remek delo "Sunset Blvd" u kojem je narator mrtvi Joe Gillis (William Holden).

Osim toga, film u kojem možete čuti "Song To The Siren", pesmu koju je napisao Tim Buckley, ali ovoga puta u izvedbi This Mortal Coil, ukazuje da je Jackson pored svega reditelj koji drži do sofisticiarnog muzičkog ukusa i koji ume da odabere pravu numeru za određenu scenu. Nužno je da filmski reditelj ima sposobnost i talenat da oseti muziku, jer je harmonija jednog muzičkog dela i ritam jedne pesme identičan i merljiv sa harmonijom i ritmom koji se provlači kroz jedno filmsko delo, u suprotnom nemuzikalan reditelj nikada ne može postati veliki.

BOLJI ŽIVOT

2011-01-01T19:51:00.004+01:00

Nesporna je činjenica da Siniša Pavić predstavlja najangažovanijeg pisca porodičnih TV sapunica koje su obeležile vremenski period uoči raspada državotvornog leša zvanog Jugoslavija i koje su bile najgledanije u periodu kada je Srbija tonula sve dublje u svoju propast. To što je bio najangažovaniji u pandursko udbaškoj državi kakva je (bila?) Srbija, ne znači da je bio najbolji. Naprotiv, Siniša je bio šraf sistema koji je uspešno, po rimskom receptu hleba i igara, održavao status quo i davao plebsu prividan osećaj da se u kritičkom smislu nešto događa. Uljuljkivao ih je u iluziji da će se sasvim sigurno jednog dana sve završiti i da ćemo svi kao srećni ljudi živeti svoje bolje živote. Stoga nisu slučajno “Bolji život” i “Srećni ljudi” bile najgledanije serije i devedesetih. Na prvi pogled izgledaju kao benigna zabavna sapunica, ali kada se malo zagrebe ispod, dolazimo do saznanja da su u pitanju preteče onoga što danas predstavljaju “Farma” i “Veliki brat”.

Najtragičnije u celoj priči je što se serija “Bolji život” po šestosedamdeseti put reprizira na javnom servisu. Da li se to radi po želji gledalaca ili po želji glavnog urednika ili po želji bezbednosno informative agencije, možemo samo da nagađamo. Biće da su novi medijski satrapi istrenirani da koriste gebelsovsku metodologiju. Jasno je da je i globalna medijska priča zasnovana na istoj metodologiji, ali je stilski sređenija i naprednija. Slažem se da su CNN i BBC sistemi koji su čovečanstvu doneli više zla, nego dobrog. Tu priču je najplastičnije i najtačnije ispričao i objasnio Sidni Lamet u svom remek delu od filma “Network”.

Nego, vratimo se Boljem životu. Ko su ti ljudi i gde se nalaze danas? Porodica Popadić – otac Giga Moravac, majka Emilija Popadić, sin Aleksandar (Guza) Popadić, ćerka Violeta Viki Popadić I najmlađi sin Slobodan Boba Popadić. Prosto je nemoguće danas sagledati porodicu Popadić, a ostati u okvirima fikcije. Perverzan splet okolnosti vas, hteli to ili ne, navodi da zađete malo u intimne živote samih protagonista.

Giga Moravac je danas verovatno deka koji igra šah na Kališu, mrzi EU i proklinje Kurčubića koji je posle kratke robije sa proneverenim novcima i potomstvom otišao u Kanadu. Druga varijanta je da se vratio u rodni kruševački kraj gde se bavi povrtarstvom, razveo se od Emilije, mrzi EU i proklinje Kurčubića koji je posle kratke robije sa proneverenim novcima i potomstvom otišao u Australiju. Dakle, jedine dve stvari koje se ne dovode u pitanje su mržnja prema EU i Kurčubićeva sudbina. Jataganac je ispao iz igre. Umro je od infarkta u nekoj kafani dok mu se sa stola smešila svinjska glava sa jabukom u ustima.

Emilija Popadić je verovatno ostala dobrodržeća gospođa. Možete je sresti kako pazari na Kalenić pijaci. U penziji je i trudi se da ostatak porodice, makar na nedeljnim ručkovima održi na okupu. Drugačiji scenario je nemoguć.

Aleksandar (Guza) Popadić je dugi niz godina bio savetnik u fondu za PIO, ali je posle petokotobarskih promena postao direktor Fonda. Dobro mu je. Dobio je još jedno dete sa Kokom, ali ima i ljubavnicu, kao i svaki direktor u državnoj službi. Poprilično je dosadan čovek. Oblači se glupavo, baš kako ga je oblačio i Siniša Pavić. Letuje u Perfkohoriju.

Violeta Viki Popadić se razvela od doktora Dalmatinca kada je počeo rat. Nije mogla da trpi Hrvata kraj sebe. Preudala se za fudbalera patriotu i učlanila u nacionalističku partiju ekstremne desnice. U međuvremenu se razvela od fudbalera I postala narodni poslanik. Kao glumica je dibidus propala, iako to sebi ne želi da prizna. Za sve su joj krivi drugi (Bolest od koje pati većina stanovništva sa ovih prostora).

Boba Popadić je najveća enigma u celoj priči. Šta se zapravo dogodilo sa njim? Bio je simpatičan mangupčić iz zadnje klupe. Branka Katić je sedela do njega. Furao je džins i starke. Veliki mislioci 28.bloka, Aleksandar Kurčić i Mnsha ToyDolls, skrenuli su mi pažnju jednom prilikom, da je Bobin sunovrat zapravo krenuo onog trenutka kada je dobio nasledstvo, kupio odelo sa svilenim belim šalom, a svoje duboke starke bacio u kantu za smeće. Tada je uplovio u svet džiberluka. Boba je danas jako bitan čovek. Počeo je da se bavi politikom, završio menadžment na Zečeviću ili Megatrendu (bole ga djoka) i jedan je od glavnih baja u Agenciji za privatizaciju. Promenio je tri političke partije. Priča se da njega i Vlajka Senića zovu “braća po oružju”, s tim što se Boba ne eksponira. On je čovek iz senke.

Danas je prvi dan 2011.godine. Ušli smo u godinu koju nam prezident Bota najavljuje kao tešku i radnu. Prošla je najavljena sličnim tonom, a i ona prethodna. Nemojte se plašiti, to je samo privremeno. Stegnite kaiševe i uvedite mere štednje. Prepustite se Popadićima i pesmi Adolfa Topića jer život hoće bolje ljude. Živeli!!!

TOP albumi 2010. po izboru Jorgoslovlja

2010-12-25T21:57:00.002+01:00

Ove godine sam najmanje slušao muziku. Ritam života i profesija mi ne dozvoljavaju da se posvećujem ovoj plemenitoj raboti kao nekada. Ipak, pored svih prepreka, nisam se dao tako lako. Iako mi je ove godine promakla gomila dobre muzike, uspeo sam da izvučem iz rukava petnaest ploča koje su mi delovale kao nešto najuzbudljivije od svega što sam čuo. Pretpostavljam da bi se ovde našlo još desetak naslova, ali to ću morati da proverim u narednoj godini. Na listi se nalazi samo jedan album sa naših prostora, jer je u pitanju jedini srpski bend koji mi je privukao pažnju.

1. The Black Angels - Phosphene Dream

Garažni rokenrol bend iz Teksasa. Sugrađani Rokija Eriksona. Najbolja ploča ove godine.

2. J. Roddy Walston and The Business - Self Titled

Bend iz Baltimora koji se kreće linijom garažnog rokenrola pod primetnim uticajem glam rocka sedamdesetih.

3. Robert Plant - Band of Joy

Šta reći za Roberta Planta kad sve znate. Genijalan album!

4. Surfer Blood - Astro Coast

Indie rock bend sa Floride. Ovo im je prvi album.

5. Endles Boogie - Full House Head

Pravoverni gitarski rokenrol. Ovo bi danas trebalo da slušaju klinci koji žele da naprave pravi bend.

6. The Black Keys - Brothers

Uh! The Black Keys pišu novu stranicu istorije rokenrola. Odličan album od benda koji se sprema da postane mit.

7. Gil Scott Heron - I’m New Here

Gil Scott Heron je veliki guru. Ovaj album je poezija.

8. Diplomats Of Solid Sound - What Goes Around Comes Around

Vanserijski soul funky. Ploča za žurke i objavu rata depresiji. Obavezna u kolekciji.

9.Tired Pony - The Place We Ran From

Tired Pony je zapravo jedna od onih tzv. supergrupa, koja je nastala kao plod ideje Garya Lightbodya (Snow Patrol) i Petera Bucka (REM).

10.Pete Molinari - A Train Bound For Glory

Britanac malteškog porekla koji je novu ploču snimio u Nešvilu. Prepoznatljivi uticaji Bitlsa, Vudija Gatrija, južnjačkog bluesa i rokenrola pedesetih.

11.Jamey Johnson - The Guitar Song

Country heroj!

12. Ryan Bingham - Junky Star

Još jedan country heroj

13. Isobel Campbell & Mark Lanegan - Hawk

Ovo je album o kojem su pisali mnogo pametniji i rečitiji ljudi tako da mi je glupo bilo šta da kažem osim da je ploča remek delo.

14. Ariel Pink’s Haunted Graffiti – Before Today

Ovo je jedan jako zanimljiv bend iz Los Angelesa. Sviraju neki uvrnuti psihodelični pop folk. To šarenilo zvuka me je podsetilo na šezdesete i kalifornijsku scenu iz tog perioda.

15.The Mothership Orchestra - Song For You

Bend iz Požege. Ako ih niste još uvek čuli, ne znate šta ste propustili.

SKANDINAVAC

2010-12-25T00:18:00.002+01:00

Posvećeno Dragoslavu Mihajloviću i Ljubi Vrapčetu

Najveći deo života proveo sam po zatvorima, a sva je prilika da ću ostatak provesti mrtav. (Hemfri Bogart “Okamenjena šuma“)

Ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem. Majka me je rodila u leto 1952. i umrla. Ubio sam je svojim rođenjem. Od malena sam znao da nosim žig prokletstva. Nisam znao koji bih put izabrao, osim puta kojim kreću bitange. U domu sam dobio nadimak Skandinavac. Bio sam isuviše beo, ali još uvek živ. Izgledao sam kao albino; kao spermatozoid nekog Bergmanovog junaka. Voleo sam da se tučem i da pravim sranja. Kad mi je umrla baba, poslali su me u jedan depresivan vojvođanski gradić da živim sa drugom nezbrinutom decom. Bilo mi je teško. Pišao sam u krevet do trinaeste godine. Smejali su mi se zbog toga. Bilo me je stid. Dobijao sam batine od učitelja kad god bi se upišao. Ne morate da me sažaljevate ili da mrzite učitelja zbog toga. Taman posla. Vratio sam se ja posle deset godina da ga posetim. Mislim da je danima pišao krv posle moje posete. U tom domu je bila jedna Bojana...Cigančica, lepa kao anđeo. Sa njom sam često sedeo u menzi koja je vonjala na kiseli kupus i jeftine deterdžente za pranje sudova. Pričalo se da je žrtva incesta. Nije puno govorila. Meni se uvek smešila. Imala je dobre oči, kao neko malo lane. Odmah sam je zavoleo. Pored Bojane, jedina stvar koju sam voleo u tom domu bila je biblioteka. Tamo sam iz dosade počeo da čitam i ubrzo shvatio da je to jedina stvar koju zapravo želim da radim. Da sedim i da čitam. Više me nije zanimo stvarni svet. Otkrio sam Dikensa, Balzaka, Hemingveja, Prusta, Ničea. Bilo je dovoljno za početak. Što sam više čitao postajao sam zatvoreniji i počinjao da se pitam zašto me je zapravo razbijanje tuđih glava tako uzbuđivalo. Brzo sam shvatio da se sve svodilo na nedostatak ljubavi, ali nisam želeo da prihvatim ta frojdistička sranja, draži mi je bio Zaratustra. Želeo sam da postanem ratnik.

Sedamdesete sam napunio 18 godina. Vojsku sam služio u Sarajevu, ali ne ceo vojni rok. Uspeo sam da se skinem na ludilo. Osim toga, zabranili su mi da nosim pušku. Koristio sam svaku priliku da se potučem. Nisam birao po nacionalnosti, tada se to nije smelo. Bilo mi je sasvim svejedno da li je Šiptar, Srbenda, Purger, Čokalija, Slovenac ili Boske, bilo mi je samo bitno da gledam kako mu curi krv iz nosa, kako mu je pukla arkada, kako sam mu izbio keca ili dvojku. Osećao sam se mnogo dobro u takvim prilikama. Kao Muhamed Ali u ringu, kao General Paton na bojištu, kao Kazanova sa rukom položenom na međunožje neke device. Po izlasku iz vojske, preko jedne kurve koja je radila za UDBU, zapalio sam u Francusku. Tamo sam neko vreme petljao sa mafijašima Jugosima, koji su u to vreme bili veoma jaki u pariskom podzemlju. Zahvaljujući Alenu Delonu, beogradski asfalt se preselio na Sartrove i Preverove ulice. Nažalost, sav taj ološ kojem sam pripadao, nije mnogo mario za Sartra i Prevera. Više su se ložili na fiktivne likove iz filmova Žan Pjer Melvila. Voleo sam i ja te likove, te samuraje vrelog asfalta, samo što sam znao da su u stvarnosti te priče potpuno drugačije. Možda je to posledica moje inteligencije; možda zbog toga što nisam bio baš mnogo rđav; možda zbog toga što sam umeo vraški dobro da se tučem; možda zbog toga što su mi bili potrebni novci. Prepustio sam se stihiji i upadao iz sranja u sranje. Onda se pojavila Mišel. Ispeglala me je. Svojom nežnošću je ubila svu grubost u meni. Potpuno sam se promenio. Počeo sam da radim kao noćni čuvar u jednoj poslovnoj zgradi. Mogao sam da sedim i čitam do mile volje. Mišel je bila radost mog života. Želeo sam da joj ugađam i to sam nesebično činio. Zbog Mišel se nisam tukao dve godine. Onda je Mišel otišla. Dve nedelje kasnije ubio sam čoveka jednim udarcem ispred WC-a u jednom noćnom klubu. Rekao mi je da sam pička. Nabio sam mu vilicu u mozak. Umro je na licu mesta. Nisam bežao. Želeo sam da se spustim kraj njegovog tela i zaplačem kao onaj čovek u Rinu koji je ispalio metak u drugog čoveka samo da bi ga gledao kako umire, ali nisam stigao, uhapsili su me pre no što sam se sabrao.

Robijao sam petnaest godina. Nakačili su mi i neku pljačku. Francuski zatvori su grozni, ali svakako humaniji od balkanskih. Izašao sam devedesete. Već sam bio star. U ustima sam osećao ukus bede sa kojom se nosim čitav život. Sloboda je izmišljotina. Ceo svet je zatvor. Jedemo bedu i ropstvo, spavamo sa njima, udišemo je i izdišemo. Zaista, ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem.

Poslenjih dvadeset godina živim sa jednom ženom koja mi kuva i brine o meni. Dobar je čovek. Ne volim je na način na koji sam voleo Mišel, ali je poštujem. Ona je, jadnica, imala tešku životnu priču, a zbog jedne kraće noge potpuno je nesigurna u sebe. Boji se da je ne ostavim. Svakodnevno je ubeđujem da je sama sebi uvrtela u glavu takve gluposti, ali ona se nikako ne smiruje. Vodiću je večeras u bioskop. Možda stvari posle toga budu malkice drugačije. Dopala joj se ta ideja. Osmehuje se i gleda me bistrim očima. Trenutno je zadovoljna.

When You're Strange - Tom DiCillo (2009)

2010-12-03T11:05:00.000+01:00

Tom DiCillo je reditelj koji je među filmofilima poznat kao čovek koji je radio zanimljive niskobudžetne B filmove u kojima je najčešće igrao Steve Buscemi (Living In Oblivion, Delirious, Double Whammy). Ove godine se pred našom publikom pojavio sa zanimljivim rokumentarcem WHEN YOU'RE STRANGE - A FILM ABOUT THE DOORS (2009) koji predstavlja još jedno (novo/ponovno) čitanje jednog od najvećih mitova rokenrola.

Gledajući ovaj film, shvatio sam da je od mog poslednjeg susreta sa Mr. Mojo Risinom, a posredstvom Olivera Stouna (kojim nisam baš bio zadovoljan), prošlo gotovo 19 godina. Tada sam imao 15 godina i bio sam opčinjen harizmom I buntovništvom Jima Morrisona. Sinoć shvatih da je čovek umro u dvedeset sedmoj godini. Istu sudbinu su doživeli Jimi Hendrix i Janis Joplin. Dakle, umrli su “u čizmama” u životnoj dobi koju sam lično (pro)živeo, pre sedam godina. Shvatih da I dalje nemam pojma o životu I da nemam dovoljno mudrosti da bih mogao da delim bilo kakve velike savete. Onda sam pokušao da se prisetim kako sam izgledao sa 27 godina i setih se da sam tada bio u vojsci. Jeste, i dalje sam bio naivan i pogubljen, ali imao sam srce. Mr. Mojo je imao srce, ali ruku na isto, pomalo je bio i pozer. Taj ničeansko- bodlerovski trip su kasnije zloupotrebljavali mnogi Morrisonovi epigoni, a možda je svemu kriva i ona njujorška pederčina i neopevani srebroljubac slovačkog porekla. Lester Bengs je verovatno bio u pravu kada je kao lik iz filma “Almost Famous” rekao malom rok kritičaru, alter egu Kameruna Kroua, kako je Lizard King zapravo lažni šaman.

Dakle, autor je ovim filmom, služeći se poznatim i nepoznatim arhivskim snimcima, napravio jedno zanimljivo putovanje kroz biografiju Doorsa i Jima Morrisona, uz naraciju Johnnya Deppa, kao I jedno zanimljivo i dobro poznato putovanje kroz šezdesete, od ubistva Kenedija, preko rokenrol kontrakulture i LSD revolucije, borbe za ljudska prava, demonstracija protiv rata u Vijetnamu, ubistva Martina Lutera Kinga do Helter Skelter histerije. Uspeo je da dočara jedan period na isti način na koji je to uradio Skorseze u filmu “No Direction Home” o Bobu Dylanu. Pri tom je DiCillo dopustio gledaocu da sam proceni ličnost i značaj Jima Morrisona i izgradi spostveni sud o Morrisonu kao umetniku i čoveku, iako se na jedan malo sugestivniji način dotakao mita o lažnoj smrti.

Kako god okrenemo, vraćamo se na početak i ponovnu konstataciju da uprkos svemu ne možemo srušiti značaj i lepotu muzike koju su stvorili The Doors. Možemo preispitivati mitološku dimenziju cele priče, ali ista se obično završi ličnom frustracijom onoga koji preispituje, tako da cela priča obično zaglavi u nekom ćorsokaku. DiCillo je toga bio svestan, zato je napravio pošten dokumentarac.

„El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima) 2010

2010-11-21T16:08:00.000+01:00

Ako vam nekada ovaj film dođe na red, nemojte ga preskočiti. Vi ćete i dalje nastaviti da živite u kaljuzi srpske svakodnevnice, a nećete biti svesni da je makar jedno veče u toku radne nedelje, ili još bolje subote popodne, moglo biti ulepšano dvočasovnim argentinskim remek delom „El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima).

U pitanju je oskarovac iz 2010.godine za najbolji film van engleskog govornog područja. Na samom početku sam imao predrasudu, misleći da je u pitanju još jedno pretenciozno i udvoričko filmsko kopile koje se kroz žanr dodvorava Holivudu, a suštinski bi želelo da bude mezimče evropskih art festivala. Međutim, drugari, usledio je žestoki demant moje predrasude. To je bila šamarčina od koje se crveni obraz. Posle filma sam morao da priznam sebi da je reditelj Juan Jose Campanella zapravo genije. Možda će se njegova genijalnost završiti na ovom filmu, ali će film svakako ostati upamćen.

Benjamin Esposito je proveo čitav radni vek kao istražitelj krivičnog suda. Nakon penzionisanja, Esposito odlučuje da napiše roman o svome radu u javnoj službi i o istinitoj, potresnoj i tragičnoj priči u kojoj je svojevremeno učestvovao. Njegovom je sudu 1974. godine dodeljena istraga slučaja silovanja i ubistva lepe mlade žene. Pisanje priče iz prošlosti više nije samo način da ispuni svoje časove dokolice, već se Esposito susreće sa samim sobom i sa svojim emocijama prema nadređenoj saradnici Irene.

Juan Jose Campanella je priču izgradio na dva nivoa, vešto spojivši žanr noir trilera i ljubavne melodrame. Sve je na svom mestu; ubistvo, ljubav, osveta i pravda. Simbolika pogleda vezana je za krimi priču i zločin iz strasti, kao i za ljubavnu priču i potisnuta osećanja Benjamina i Irene. Osim toga, autor je sa strane kritički potkačio i korumpiranost svoje države koja se još uvek bori sa bolestima svih sistema koji su dugi niz godina bili diktotorski, ali taj deo priče je zapravo najmanje bitan. Verovatno bi ovaj film bio solidan i kao čistokrvni triler, ali ovde sam prvi put, posle dugo vremena, prepoznao melodramski patos na granici patetike, koji se sve vreme nosi kao vrhunska umetnost i nikako ne dozvoljava sebi da sklizne u patetičnu banalnost. To je ono što ovaj film posebno izdvaja I što je na potpisnika ovih redova ostavilo najveći utisak. Osim toga čovek ne može ostati ravnodušan na glumačke bravure Ricardo Darina i Soledad Villamil (koja je jedna od najlepših žena na svetu), a koji se u filmu nose poput velikih parova filmskih klasika, kao i sjajnim epizodama Pablo Ragoa koji igra verenika ubijene devojke i Guillerma Francelle kao Benjaminovog pomoćnika Sandovala, simpatičnog alkosa.

“Tajna u njihovim očima” će se jednog dana definitivno tretirati kao klasik iz perioda kada se film još uvek trudio da bude čaroban. Neka bude tako. Campanella je to zaslužio jer je otvorio vrata raja i pustio da se anđeli poput Soledad Villamil konačno ukažu oku običnog smrtnika. Hvala mu!

High Hopes - Mike Leigh (1988)

2010-11-20T10:11:00.000+01:00

High Hopes je jedan od retkih filmova Mike Leigha koji me je iz nepoznatog razloga sačekao tek ovih dana, iako je isti snimljen još 1988.godine. S obzirom da mi je većina njegovih filmova posebno draga, ako izuzmemo Veru Drejk, mogao bih mirne duše da kažem da mi je od autora transnacionalne struje britanskog filma definitivno najdraži Mike Leigh. Kako realizam bez zadrške smatram zrelošću literature, kod filma ne primenjujem iste aršine (film je veći od života), ali autorima realistima poput Leigha i Loacha uvek se prepuštam sa velikim zadovoljstvom.

Mike Leigh je socijalista-levičar koji tu ideju provlači kroz sve svoje filmove u kojima se obično bavi suburbijom, malim – običnim ljudima I njihovim komplikovanim porodičnim odnosima. Njegove priče oplemenjuju jer je većina ispričana kroz model melodrame sa elementima komedije, ali se tom prilikom često naglašava i visoka artificijelnost sa apokaliptičnim ispadima (Naked, Secret & Lies).

High Hopes je jedna predivna priča, koja svojom jednostavnošću i emocijom zadivljuje čoveka. Ispod jedne porodične drame, krije se kritika britanskog društva iz perioda tačerizma. Leigh je celu priču klasnih odnosa postavio kroz povezanost tri para. Cyril i Shirley su bivši hipici-marksisti koji žive na maloj gajbi, puše hašiš, hejtuju fašiste i kraljevsku porodicu, vole da igraju bilijar, blagi su i brižni, kako jedno prema drugom, tako i prema Cyrilovoj dementnoj majci i slučajnim prolaznicima. Cyril radi kao kurir-raznosač, dok je Shirley baštovanka. Jasno je na samom početku da su sve autorove simpatije poklonjene ovom paru. Prikazujući njihov mikroskosmos, Leigh nije upao u zamku jeftinog političarenja i poturanja svojih levičarskih ideja po svaku cenu, već je hrabro potkačio i svoje istomišljenike aktiviste, koji uveče razglabaju o marksističkim idejama, a preko dana razmišljaju o velikom biznisu. Drugi par su Cyrilova sestra Valeria i njen muž Martin. U pitanju je par skorojevića koji je krenuo da zarađuje solidne novce, ali ih frustriranost klasnim poreklom čini karikaturalnim i smešnim. Treći par su komšije Cyrilove i Valerijine majke, tipični predstavnici fašizoidnog elitizma visokog društva koje je izrodila klima vladavine Čelične Lady. Sva tri para se vrte oko stare dementne bake koja negde, između redova, personifikuje prolaznost i opomenu potomcima.

Ovo jeste film koji će vam više puta nabaciti osmeh na lice, ali će vas posle svega negde raniti i navesti na samopreispitivanje. Zbog toga je Mike Leigh veliki filmski autor i zbog toga bi trebalo odgledati sve njegove filmove.

Tired Pony - The Place We Ran From (2010)

2010-11-14T13:34:00.000+01:00

Tired Pony je zapravo jedna od onih tzv. supergrupa, koja je nastala kao plod ideje Garya Lightbodya (Snow Patrol) i Petera Bucka (REM) koji su posle jednog koncerta REM u Berlinu (Jula 2008) i posle nekoliko piva došli do zaključka da bi njihova saradnja bila značajna kako za jednog, tako i za drugog. Gary nije imao nijednu napisanu pesmu, ali je imao ideju i volju da napravi jednu dobru alt country pop ploču. Peteru Bucku kao cenjenoj personi od strane svakog ozbiljnijeg muzičara predloženo je da na albumu učestvuje samo kao muzičar i inspiracija celog projekta, dok će pisanje pesama i produkcija biti rezervisane za Gurya i producenta Garreta "Jacknife" Leea. Peter Buck je inače poznat kao čovek koji je pomogao mnogim (mladim i starim) bendovima, tako da učestvovanje u ovom projektu nije bilo iznenađujuće. Projektu su se pridružili Richard Colburn (bubnjar grupe Belle&Sebastian), Iain Denis Archer (Snow Patrol) kao i Scott McCaughey (The Young Fresh Fellows, The Minus 5).

Album je snimljen u Portlandu (Oregon) za 8 dana i sve pesme su napisane ad hoc. Gary je za vreme snimanja dobijao napade panike, jer nije verovao da će uspeti ceo projekat da izgura do kraja. Pomislio je da je to preveliki zalogaj, ali anđeli kreativne energije su ipak bili na njihovoj strani. Peter Buck je po završetku albuma rekao da nije godinama osetio takvu slobodu i takvu spontanost. Taj vid slobode je opisao kao njegovo ranije iskustvo vezano za jednu pauzu REM-a, kada je pio po barovima i družio se sa lutalicama. "The Place We Ran From" je zaista ploča koja odiše autentičnom americana atmosferom (iako je većina učesnika iz UK) zabojena keltskim soulom i britanskim folkom i koja sigurno ulazi na moju listu najboljih albuma u ovoj godini.

Naš čovek Bobi

2010-11-12T23:56:00.000+01:00

Priča o Bobiju Mičamu bi mogla biti propraćena stihom iz pesme grupe DLM koji glasi “moja je sudbina da budem ljudina“. To bi ujedno bila i priča o dvadesetom veku. Starije generacije pamte vremena u kojima su se cenile hrabrost, odgovornost, čast i poštenje. Na takvom kodeksu se posebno insistiralo po završetku drugog svetskog rata, jer se svet posle hektolitara prolivene krvi konačno oslobodio pošasti Hitlerovog nacizma. Šta se dešavalo posle toga pisali su mnogi istoričari, sociolozi i terotičari drugih društvenih nauka. U tom pionirskom i plemenitom zanosu uspostavljanja novih vrednosti, Holivud je odigrao značajnu ulogu, jer je ponudio običnom smrtniku nekoliko harizmatičnih individua sa kojima je mogao, donekle da se identifikuje. Prvi se zvao Džon Vejn, drugi Hemfri Bogart, treći Robert Mičam. Vejn i Bogart su igrali i pre rata, kao i za vreme rata, ali su ipak u potpunosti zablistali kao legende u vremenima kada se stvarao novi svet. Ovo nije priča ni o prvom, ni o drugom, ovo je priča o trećem.

Robert Mičam je rođen u Bridžportu (6.08.1917.godine). Bio je klinac sa rupicom na bradi, koji nije mogao da podnese lažni autoritet svog očuha (koji ga je usput lemao) tako da je rano otišao od kuće i bavio se svim i svačim kako bi sebi obezbedio elementarna sredstva za egzistenciju. Bio je rudar, šljaker, bokser. Bio je sin ulice, ostavljen na milost i nemilost suburbanih marginalaca i svega što su nosila ta vremena. 1943 godine započinje glumačku karijeru, a prvu ozbiljniju ulogu je ostvario u Velmanovom klasiku „Priča o redovu Džou“. Brzo se nametnuo svojom osobenošću i odigrao gomilu karakterističnih uloga po kojima će se dugo pamtiti. Bilo da je kauboj, bilo da je vojnik, bilo da je Filip Marlou, bilo da je autoritativni mudri otac, Mičam je svojom harizmatičnošću uvek ostavljao jak pečat u svakom filmu u kojem se pojavio. Imao je u sebi nešto što bi moglo da ga odredi kao dobrog i lošeg momka. Spuštene veđe i podočnjaci, zagonetnost i distanciranost, flegmatične reakcije, živopisnost usamljenog heroja koji je u stanju da se potuče sa životom hrabro i isto tako da ode u smrt, najčešće zbog greške iz prošlosti ili zbog neke žene.

Lično bih izdvojio pet meni najdražih uloga Roberta Mičama.

Skoro sam sa jednim prijateljem komentarisao kako danas ljudi ne izgledaju kao ljudi (više liče na ulickane kreature). Možda su zaista Zigelovi/Kaufmanovi kradljivci tela odradili svoj posao. Više nema takvih ljudina kakav je bio Robert Mičam. Nije njega džaba onaj estradni pandur iz „LA Confidential“ kojeg igra Kevin Spejsi, 1949.godine uhapsio zbog posedovanja i konzumiranja marihuane. Želeo je da se ogrebe o tuđu slavu i nije mu padalo na pamet da će od Mičama napraviti ikonu modernog buntovništva. Hvala mu na tome. Bobi je posle toga napravio još osamdesetak uloga i postao legenda. Umro je 1.jula 1997.godine u Santa Barabari.

Za odjavu slušamo jednu pesmu sa mog omiljenog CD-a „Calypso is like so“.

The Road - John Hillcoat (2009)

2010-11-01T20:30:00.000+01:00

Film “The Road” Johna Hillcoata snimljen je prema istoimenom romanu Cormaca McCarthya (All the Pretty Horses, No Country for Old Men) koji je prema svedočenju brojnih ljubitelja amerikane i američke hard proze, jedan od najznačajnijih prekookeanskih pisaca. Nisam još uvek proverio navedene tvrdnje kroz literarni oblik, ali ako je verovati pričama koje su pre Hillcoata, putem filma ispričali Billy Bob Thornton i Brothers Coen, zaista se radi o postmodernom Fokneru.

John Hillcoat je čovek koji je samo nekoliko godina ranije snimio neprocenjivo remek delo (lični favorit) “The Proposition” poetični bodlerovski vestern za koji je scenario napisao Nick Cave. Pretpostavljam da je ozbiljnom autoru, posle jednog remek dela, veoma teško da se uhvati u koštac sa novim delom, jer je uvek prisutan duh prethodnika kao dodatno opterećenje. Neki se reditelji u takvim situacijama često okliznu na koru pretencioznosti i usliljenog umetničarenja, tako da od drugog filma obično ispadne nešto što se ne može upoređivati sa ranijim delima. U ovom slučaju nije došlo do takvog obrta. John Hillcoat je snimio jedan dobar i pošten film koji će živeti svoj život mimo prethodnika. Kao prvo, pažljivo je izabrao literarni predložak, što govori da je Hillcoat čovek od ukusa, zatim je pažljivo podelio uloge i ponovo angažovao provereni tandem za pisanje muzike (Nick Cave and Warren Ellis). Treće, usudio se da se lati poetike distopijskog apokaliptičnog filma koji nema nezanemarljivu tradiciju kroz istoriju filma a čije domete nije tako lako prevazići ili im se makar približiti (Mad Max).

"The Road" je gorka, apokaliptična priča o mračnoj budućnosti, očito nastaloj kao posledica tehnološkog razvoja i nebrige čovečanstva za svetom u kojem živi. Sivilo i tamne boje su dominantne tokom celog puta kojim se kreću bezimeni otac (Viggo Mortensen) i bezimeni sin (Kodi Smith McPhee) po sprženim prostranstvima Amerike u nadi da na moru vlada toplija klima i da tamo negde još uvek ima života. Međutim, na putu se susreću sa brojnim šljamom preživelog ljudskog roda koji su u apokaliptičnim vremenima svedeni na postmoderno parafraziranje Manove sentence: Čovek je čoveku vuk (kanibal). Otac kojem se bliži kraj prinuđen je da odbaci sva prethodna uverenja i da kroz obuku za dalji put dehumanizuje sina kako bi što duže poživeo. Da li će se na kraju filma videti neka svetlost i da li će vam ovaj film probuditi nadu, ostavljam vam da sami proverite kroz bioskopsko ili DvdRip iskustvo. Kako vam drago. “The Road” to sigurno zaslužuje, jer je jedan od boljih filmova koje sam gledao u poslednje vreme.

BUDI BAJA!

2010-10-30T23:55:00.000+02:00

Slušaj sinko. Nema tu previše filozofiranja. Čarobna formula je skrivena u tri prava rifa. Kažu da se u dolini Graševke pojavio novi mesija. Ako malo bolje otvoriš oči shvatićeš da je u pitanju lažni mesija. Svi ti likovi koji misle da je jazz fusion vrhunac umeća sviranja gitare su izgubljeni slučajevi. Veruj mi. To su umišljeni likovi koji se bave muzikom da bi im se divili lažni intelektualci. Takvi likovi nikada nisu verovali u sveto trojstvo – gitara, bas, bubanj. Smislili su način da svoju nekreativnost sakriju iza peglanja nekih besmislenih solaža koje ničemu ne služe. To ti je kao drkanje bez svršavanja. Niko od njih ne shvata da je za dobru stvar potreban Groovy. Mora da se oseti miris ljudskog mesa, živosti, znoja. Mora da poteče krv, da se probudi dionizijska strast u tebi kao stvaraocu i izvođaču, kako bi istu preneo na slušaoca. Ne smeš sebe da štediš ni jednog trenutka. Taram Tam Tam Taram Tam Tam, kapiraš...samo distorzirano...i naravno, pažljivo koristi wah wah pedalu. Nemoj da preteruješ. Jedan je bio Hendrix. Nemoj da se ložiš kao što se prosečni gitaristi lože. Većina njih nije mrdnula dalje od Erica Claptona ili Stevie Ray Vaughana. Njima je svaki pokušaj pomeranja granica, bogohulništvo. Kloni ih se. Oni su uniformisani umovi. Mrzeće tvoju potrebu da preispituješ miteme koje se ne dovode u pitanje.

Druga bitna stvar sinko, skrivena je u jednostavnosti. Nemoj da je mešaš sa banalnošću i prostaštvom. Recimo, jednostavnost ti budi dobar osećaj koji prepoznaješ kad slušaš neke Dilanove ili Parsonsove pesme, kad čitaš Karvera koji piše o bivšim alkosima kako sede kod kuće i gledaju bejzbol utakmicu, ili kad čitaš Fantea kako kreše matoru gazdaricu, koju ne voli kao ženu, ali ipak počinje da plače u mračnoj ulici L.A-a, kada saznaje da je matorka umrla. To je ta emocija koja mora da se oseti u tvojoj muzici. Nemoj da se hvataš velikih tema koje žele da razotkriju velike istine. To je pretenciozno. Drži se malih priča o običnim ljudima. Pevaj za ljude, ne za elitu. Budi baja.

Slušaj sinko, ovo što sam ti ispričao zavređuje bar jedan dupli burbon. Ni ti ni ja nismo Bogu skrivili ništa, ali je proviđenje htelo da se rodimo i živimo u ovoj vukojebini, miljama daleko od delte Misisipija. Ništa nam drugo ne preostaje nego da osmislimo naš imaginarni Memfis i tako nađemo po koje parče slobodnog neba. Ako hoćeš pozajmiću ti svog Gibsona....da, onog crvenog...pa ti kad me vidiš na vratima kreni sa onim dobro poznatim rifom. Možda se desi čudo. Trebalo bi verovati u to.

Machete - Robert Rodriguez (2010)

2010-10-23T19:05:00.000+02:00

Da se razumemo odmah na početku, nikada nisam bio potpuno lud za filmovima Roberta Rodrigeza, šta više, posle gledanja većine njegovih filmova izlazio sam razočaran ili ravnodušan iz bioskopa. Jedina njegova dela kojima je uspeo u potpunosti da me kupi su trash horor “The Faculty” koji je neviđeno zabavan i u kojem je, na svoj način, Rodrigez posredno skinuo kapu filmovima poput “Invasion of the Body Snatchers” i “Alien”, kao i “Sin City” koji je pomerio granice u sedmoj umetnosti i dokazao njenu neraskidivu vezu se stripom.

B filmovi su ozbiljna stvar i isti nisu za zajebanciju. Rodrigez se ovde ponovo zajebava sa jednom ozbiljnom estetikom, što je radio i u nekoliko prethodnih filmovia poput “Desperada” ili “Once Upon a Time in Mexico”, i na jedan perfidan način, šlepajući se uz Tarantina, pokušao da obezbedi sebi (što je očigledno uspeo) konformistički položaj u fotelji holivudske A produkcije, služeće se naprljavijim trikovima agenata degradacije starog Holivuda. To je legitiman metod, koriste ga Kventin Tarantino i donekle Kevin Smiti, s tim što za razliku od trojice navedenih jedino Tarantino to radi sa stilom, i njegov postmodernizam ima smisla, dok je kod Rodrigeza u pitanju jeftino ziherašenje. Poenta je u tome, bar što se mene tiče, ako pretenduješ na A nemoj da se igraš B obrascima i prilagođavaš ih mediokritetskoj A publici. Ili budi Stiv Karver, Džozef Ruben ili Robert Kluoz do kraja (što će reći budi heroj) ili živi i radi konformistički kao Stiven Spilberg ili Oliver Stoun (što će reći budi pizda).

Kao prvo originale ovakvih filmova sam kao klinac gutao, a isti su dolazili u naše bioskope iz radionica Hong Kong majstora, ili direktno iz bruklinske I harlemske škole crnačkog filma sedamdesetih, ali problem je u tome što sam tada gledao originale koji su prezentovali B estetiku kao jedan ozbiljan fenomen, dok je Rodrigez od cele priče napravio parodiju u postmodernističkom smislu, za velike pare, sa sve Robert De Nirom i Džesikom Albom.

Dakle, ovde imamo problem “drugosti po svaku cenu” pravljen na način da se dopadne prvima. Valjda razumete šta hoću da kažem?! Film nije uspela da spasi ni harizmatičnost nenadjebivog ex robijaša iz zatvora Sent Kventin, Denija Treja, niti je uspela da ga u potpunosti izvuče iz mediokritetskog blata dijaloška stripovska duhovitost koja je iz filma isijavala na momente. Na žalost, ovo je još jedno delo koje dokazuje da je bioskopski film u dubokoj krizi i da nam samo bog (Klint Istvud) može pomoći i ubediti nas da nije uzaludno izdvojiti 300 kinti za jednu projekciju u multipleks bioskopu.

Grbavi

2010-10-15T22:06:00.000+02:00

-Kamarad…kamarad…jesi li i dalje sa onom tvojom? Znaš li sinko da te vara?! Videh je pre neko veče sa onim zalizanim mamlazom Čalijom. Držala ga je za ruku. Poljubila ga jedared ispred Mijine kafane. ’Beš mi mater! Crko dabogda ako te lažem.

Tako je Grbavi Raša jednog jutra saleteo Stevu Filipovića Francuza na glavnoj džadi naše male varoši. Steva ga ljutito pogleda i zavali ga dlanom posred grbe.

– Marš bre u pičku materinu, govedo jedno grbavo! Ko te šta pitao?!

Raša zacvile kao pseto i otrča do Ružine trafike.

-Koj ti je bre kurac kamarad?! Nisam ja kriv što si fuksu odabrao za ženku. ‘Bem ti sestru onu gastarbajtersku!

Siknu tada Steva kao guja ljuta i potrča prema Grbavom, više onako da ga zaplaši, nego da ga tuče. Grbavi pobeže niz put. Meštani su bili svesni da je dovoljno to što ga je bog ubio u glavu i leđa, tako da ga niko nije fizički maltretirao, ali uvek bi se našla neka budala koja bi ga u prolazu odvalila đonom, na isti način na koji udara džukca lutalicu. Ljudi se na taj način brane od pomisli da bi i oni jednog dana mogli da postanu jurodivi Hrista radi, klošari, skitnice, prosjaci, lude Naste. Grbavi je bio lokalna luda. Spavao je po kafanama , budžacima, u crkvenoj porti. Cepao je drva za tanjir pasulja. Znao je svakog po imenu, a s obzirom da je bio čuvar ulice, uvek je znao ko se sa kim smuca i ko koga tuca.

Najviše je obitavao u dvorištu gospođe Milke, koja je gajila posebnu blagonaklonost prema Grbavom. Hranila ga je i davala mu garderobu njenog pokojnog muža, ali Grbavi pet para nije davao za garderobu. Voleo je da nosi svoje odrpotine dok se potpuno ne raspadnu. Smrdeo je kao kaca kupusa.

Za Grbavog se pričalo da je proteran iz svog sela pošto je poludeo. Kažu da je postao lujka, kada je uhvatio ženu u preljubi sa ocem. Priča se da je hteo sve da ih pobije ali ga komšiluk u tome sprečio. Te noći je plakao kao kiša, dok ga do jutra nisu savladali demoni. Posle toga je zauvek napustio selo i postao deo čaršijske mitologije.

Kada sam poslednji put bio u rodnom gradu, sreo sam ga na periferiji. Sedeo je u jednoj kafani. Obradovao se kada me je video.

-Kamarad…kako je u prestonici?! Ima li tamo mesta za mene, kamarad? Koji ste kurac svi vi dobri momci otišli iz ove čaršije!? Ostavili ste me ovde sa nekim polusvetom da venem. Vidiš da više nisam ni na glavnoj džadi. Preselio sam se u donji kraj. Spremam se da palim kamarad! Nemoj da se iznenadiš ako me ne vidiš sledeći put kada budeš došao. Vreme je da Grbavi potraži novu glavnu džadu.

Nasmeših se njegovoj priči i naručih mu pivo. Grbavi ga sruči na eks. Naručih mu još jedno. Možda ga zaista neću videti sledeći put. Ko zna?! Pripalio sam cigaretu i odmerio konobaricu u borosanama sa dlakavim nogama. Neke stvari se nikada neće promeniti.

Gastro šetnja - I deo

2010-10-04T22:39:00.000+02:00

Pre nekoliko dana sam konstatovao da se među jednim delom mladog gradskog sveta praktikuje new age gastronomija. Kod njih su vegetarijanski recepti dominantni. Prasetina, masna gibanica i crevca na žaru, smatraju se ostacima varvarske (ne) kulture. Ko još koristi mast da bi ispržio jaje na oko? Samo seljaci. Gradski čovek je evoluirao u čoveka od ukusa. Jede se zrnevlje, žvaću se salatice, a sarma i slični old school specijaliteti samo o većim praznicima, i to kad keva zove na ručak. Kod drugog dela mladog gradskog sveta praktikuje se junk food. Jedu ona govna po McDonaldsu i po fancy pekarama. Uskoro će da izgledaju kao Englezi što ih znamo sa grčkih i turskih plaža. Niko od njih ne kuva kod kuće.

Jorgoslovlje ne priznaje vegetarijanstvo i gastronomske folirante koji u pasulj stavljaju šargarepu ili, ne daj bože, origano. To su zločinci. Nemaju pojma o životu! A tek što mu idu na ganglije oni koji pričaju kako je meso nezdravo. Njih bi poslao u Sibir. Niko od njih neće da prizna da je guda kraljica životinja, da su čvarci zakon, da su pihtije gastronomsko čudo. S druge strane Jorgoslovlje ne voli ni junk. McDonalds je u svakom pogledu zlo, kako ideološkom tako i gastronomskom smislu.

Mnogi ljudi su me, na primer, pitali šta su to šerdeni. Bilo mi je jako čudno da ne znaju šta je to, s obzirom da je to jedan fantastičan specijalitet koji je u mom rodnom kraju uobičajen i predstavlja sastavni deo đurđevdanske trpeze, kao i bilo koje druge slavske, svadbarske ili neke druge gozbene sovre. Služe se kao predjelo uz rakiju prepečenicu. Specijalitet od iznutrica koji bi se, siguran sam, jako dopao i Vokiju Kostiću. (Voki nas je pre nekoliko dana zauvek napustio, ali ga nikada nećemo zaboraviti, što zbog muzike koju je stvorio, što zbog lekcija kuvanja u kojima smo uživali).

Šerdeni su mnogo dobra stvar. Prvo morate da ubijete jedno jagnje. Znam da je to mnogima tužno, ali priroda je tako udesila stvari. Dakle, kada utihne jagnje, rasporite ga i sve iznutrice izvucite u jedan lonac. Creva operete, prevrnete ih štapićem, ponovo ih operete (malo pipav posao), pospete ih solju i sirćem, izgnječite ih rukama i isperete hladnom vodom. Onda ih prokuvate, pa ih ponovo isperete hladnom vodom. Škembe se namaže gašenim krečom, pusti se da malo odstoji i onda isti postupak kao sa crevima. So sirće i ispiranje, prokuvavanje, opet ispiranje. Džigerica (bela i crna) kao i srce se posle jednočasovnog stajanja u vodi, vade i seku na komade dužine 5-6 cm i širine 2 cm. Škembe takođe iseckate na slične komade. Onda uzmete jedno parče crne džige, jedno bele džige, jedno parče srca i jedno parče škembeta/maramice, sastavite i vežete crevom da se ne razdvoji. Tako sve do poslednjeg parčeta i ređate u šerpu kao sarme. Nalijete ih vodom da ogreznu, posolite, pospete alevom paprikom, biberom, dve-tri kašike masti, lovorov list. Dinstati 3-4 sata i na kraju ih spakovati u rernu da se zapeku još jedno 45 minuta. Dok jedete šardene obično se pije rakija, ali ja ih volim više uz belo vino, tako da po tom pitanju možete da eksperimentišete.

Eto, nek ovo bude moj doprinos očuvanju tradicionalne kuhinje. Najjače svetske kuhinje su duboko nacionalne (kineska, indijska, tajlandska, italijanska, japanska) i to morate shvatiti. Svi varjače u ruke, šerpe na šporete i kuvajte. Nema predaje.

O liftovima i lakim notama

2010-10-02T18:19:00.000+02:00

Među ljubiteljima oštrijeg zvuka i underground rokenrola neguje se poseban vid prezira prema nečemu što se zove muzika za liftove. Naravno, taj podžanr je naširoko poznat u razvijenom evro- anglosaksonskom i azijatskom svetu, jer tamo ljudi imaju moderne liftove u kojima, između ostalog, možeš da slušaš i muziku dok se voziš. Kod nas se ovaj običaj praktikuje u nekim stranim predstavništvima i (pretpostavljam) hotelima A kategorije u koje odsedaju bogati i uticajni stranci. Muziku sigurno nećeš čuti u liftu solitera 45. Bloka. Dakle, muzika za lifove je nešto što se ne uzima u ozbiljno razmatranje. Lake note koje služe ubijanju vremena na putu od prizemlja do četvrtog sprata. Ljudi koji zastupaju taj stav, potpuno su u pravu, mada, u međuvremenu se pojavio jedan podžanr koji je grozniji od muzike za liftove, a zove se Lounge Music. Pušta se u hotelskim holovima i čekaonicama nekih ekskluziv ordinacija. E to je baš grozno i zaslužuje prezir, ali postoji jedna stvar o kojoj se mora voditi računa. Ta stvar se odnosi na to koga smemo strpati u taj koš prilikom diskvalifikacije, a koga ne smemo. Ljudski je grešiti, a greške se praštaju pošto ih ljudi priznaju. Tako sam jednom „oprostio“ svojoj staroj prijateljici kada je Burta Bacharacha olako diskvalifikovala strpavši ga u istu kantu sa kompozitorima muzike za liftove. Burt Bacharach je sve, samo nije kompozitor muzike za liftove. Grešna vam duša!

Burt Bacharach je najznačajniji kompozitor (festivalske) evergreen pop muzike XX veka. Čovek koji je napisao neke nezaboravne melodije koje su mnogim pevačima pomogle da postanu prave zvezde. Komponovao je pesme koje su izvodili Dusty Springfield ("The Look of Love" from Casino Royale), (a cover of Dionne Warwick's "Wishin' and Hopin"), Cilla Black (a cover of Dionne Warwick's "Anyone Who Had A Heart"), ("Alfie"), The Shirelles, The Beatles ("Baby, It's You"), The Carpenters ("(They Long to Be) Close to You"), Aretha Franklin, Isaac Hayes ("Walk On By"), B.J. Thomas ("Raindrops Keep Falling on my Head"), Tom Jones ("What's New, Pussycat"), Engelbert Humperdinck ("I'm A Better Man"), The Stranglers, The Drifters, Jack Jones ("Wives and Lovers"), Jackie DeShannon ("What the World Needs Now is Love"), Gene Pitney, Herb Alpert, ("This Guy's In Love With You"). Sarađivao je sa eminentnim jazz muzičarima, a veliku naklonost ka njegovoj muzici gajili su i umetnici poput Toma Waitsa i Elvisa Costella, što nikada nisu skrivali. Za mene je Burt čovek koji predstavlja simbol velegradske X-mas and Happy New Year atmosfere. Obično ga uz Franka Sinatru najviše slušam u tom periodu i moram priznati da mi njegova muzika život čini lepšim. To je više nego dovoljno.

Osim toga Burt Bacharach je gospodin čovek. Uspeo je da osvoji srce glumice Angie Dickinson i bude sa njom u braku neko vreme. To nije mala stvar. Angie je bila riba i po. Najbolje noge celuloidne trake. Njegov veliki uspeh vezan je i za saradnju sa holivudskom ikonom Marlene Dietrich i njen čuveni koncert na Broadwayu iz 1968.godine.

Gledao sam pre desetak godina jedan sjajan film koji se zove “Grace of my heart” i koji je inspirisan biografijama ljudi koji su stvarali pop muziku XX veka (film je režirala Allison Anders-topla preporuka). Mislim da je tu najvernije oslikan background iz kojeg je kao stvaralac potekao Burt Bacharach. Zato pazite koga ćete ubuduće izbaciti iz igre etiketirajući ga kompozitorom muzike za liftove. Može se desiti, kao u mom slučaju, da vas posle toga neko smesti u lift za gubilište.

Za kraj slušamo ( i gledamo) njegovu najslavniju kompoziciju iz filma Butch Cassidy and the Sundance Kid.

Do poslednjeg daha

2010-10-02T00:03:00.000+02:00

Prva verzija je dugo bila rezervisana za kevu i ćaleta. Film njihove mladosti. Ali iver ne pada daleko od klade. Matori je to provalio i navuko me na filmove. Navuko me na bisokop. Magiju mraka i projektora. Najplemenitiju zabavu modernog doba. To nije bilo teško. Pokazivao sam sklonost ka takvom navlačenju. Voleo sam priče, voleo sam slike, voleo sam „priredbe“, plašio se dosade. To je bilo dovoljno.

O prvoj verziji sam puno slušao, pre no što sam je prvi put odgledao. Znao sam priču i slutio da je reč o prvorazrednom filmskom doživljaju. Nisam se prevario. Zaista je bilo magično iskustvo. Pariz koji najavljuje šezdesete. Harizmatični Belmondo kao antiheroj. Cigarete, kafeterije, ulice velegrada, predivna Džejn Siberg. Bio sam pubertetlija, koji je želeo da pogleda što više filmova i pokupi što više fora za muvanje riba. Lično, nikada posle toga nisam postao ljubitelj Godarove estetike, njegovih brzih kadrova i minimalističkih dijaloga, ali prvenac je bio upečatljiv, jer se zahvaljujući roditeljima provlačio kroz moje odrastanje kao neki poseban i veoma cenjen mit . Veći deo ostatka njegovog opusa, odgledao sam u Kinoteci kao student. Dopalo mi se dosta toga, ali bliži su mi Trifo, Melvil i Šabrol.

Kao što rekoh na početku, znao sam priču jer sam pre originala odgledao verziju koja je opet pripadala malo starijima od mene (ali ne mnogo) a koja je na mene ostavila tako jak utisak, da je to za mene dugo bio neprevaziđen ljubavni film. Mada, kada malo bolje razmislim, još uvek je neprevaziđen, iako mnogi smatraju da ovaj film nema neku vrednost (Tarantino se u ovom slučaju slaže sa mnom). Ovu verziju je režirao Džim MekBrajd i ista predstavlja jednu rokenrol fantazmagoriju u kojoj je Belmonda zamenio Ričard Gir, a Džejn Siberg je odmenila Valeri Kapriski. Da se razumemo i Gir i Valerija Kapriski su daleko od harizme koju imaju Godarovi junaci, ali te boje, to loženje na Srebrnog letača, ta muzika i čarobna džuboks estetika, scene vođenja ljubavi (uz Elvisa), čine ovaj film posebnim, bar što se mene tiče. Balans između evropskog arta i kalifornijskog kiča ovom delu daje poseban „patos“ koji na samom kraju rezultira vrhunskim bioskopskim doživljajem i posle odslušanog Džerija Li Lujsa sa odjavne špice završava se paljenjem cigarete i izlaženjem iz bioskopa sa osmehom na licu.