понедељак, 22. август 2022.

Dobar rep - Bege Fank (Popbooks)



 „Po mom mišljenju i argumentima koje iznosim pravi rep je razmetljiva, hvalisava priča o samom sebi, potrebna čoveku, u nekom motivacionom smislu, da se predstavi u idealnom obličju i motiviše da to postigne u stvarnom svetu". Bege Fank

Devedesetih je u Srbiji supkulturna muzička scena bila najraznovrsnija, najbogatija i najiskrenija. Iako se osamdesete ovde sve vreme podgrevaju i nameću kao nešto najbolje što se dogodilo u rokenrolu i uopšte na pop kulturnoj sceni, svaki učesnik i svaki pratilac sunovrata i otpora koji se probudio u tom sveopštem ludilu devedesetih, zna da je skoro svaka nesistemska muzička akcija tada podrazumevala gerilski oblik borbe i stvaralaštva. U supkulturnom smislu, takva pozicija ih uzdiže na pijedestalu u odnosu na osamdesete, bar što se mene tiče, iako osamdesete nesumnjivo imaju svoju vrednost (kada se odbaci ta propratna mitologizacija).

U toj kreativnoj eksploziji, u kojoj je na mejnstrim liniji dominirao treš, u muzičkom podzemlju su se valjale prave stvari. Brzi bendovi Srbije su pokrenuli cunami na gitarskom frontu. Hip-hop kultura je takođe počela da cveta na drugom frontu, oštro i zajebano, jer su vremena bila takva, a to je bio novi jezik ulice koji je jako dobro artikulisala generacija malo mlađa od moje. Naime, kako između redova piše Predrag Vukčević a.k.a. Bege Fank, bili su u to vreme ovi malo stariji koji su pripadali tzv. „padavičarima“ (izgleda i moja malenkost) i ovi malo mlađi, koji su visili ispred Narodnog muzeja na Trgu Rep publike, i stvarali jednu novu stranicu beogradske muzičke scene, koja je i danas veoma živa, i sigurno jedina koja još uvek privlači veći broj mlađih ljudi.

Meni cela ta priča sa hip-hopom nikada nije značila nešto u životu, uhvatio sam nešto malo od toga kad sam bio mlađi gledajući MTV, i to zicere poput Public Enemy, Cypress Hill ili House of Pain koji su mi se dopali na prvu loptu. Sve ono što su radili drugi, u tim brojnim hip-hop podžanrovima bilo mi je nezanimljivo, uz još veću odbojnost prema prvom talasu domaćih izvođača, koji su se pajtali sa dizelaškom ekipom. Tu se izrodio neki gadan mutant koji se motao po Pinku i Palmi, a koji mi nije bio nimalo prijemčiv. Kasnije su mi se dopali Sunshine zbog toga što su mešali hip-hop sa gitarskom muzikom, ali kapiram da to puritancima nije bilo okej. Prošlo je mnogo godina od tada, a ja sam uvek nekako menjao kanal kada krene neki hip-hop. Onda sam upoznao Marka Nikolića Mareta, velikog ljubitelja muzike, znalca mnogih muzičkih žanrova, naslušanog do koske, sa kojim sam postao dobar prijatelj. Mare je pisao za Popboks i još neke portale, i mogu da kažem da je važio za jednog od kritičara, koji je pored svega drugog, mnogo dobro poznavao i hip-hop kulturu, kao i sve što se oko nje vrtelo. Veoma je pazio da je ne uprlja intelektualnim elitizmom predstavljajući je drugima. On je prvi koji je uspeo da mi približi tu priču na pravi način. Naravno ja nikada nisam postao fan hip-hopa ali sam naučio da ih poštujem, kao i braću metalce.  Bilo mi je veoma drago kada sam video da Bege Fank pominje Martea u ovoj knjizi, i to sa velikim uvažavanjem. Mislim da je to zaslužio. „Bio je baš veliki car, mnogo je uradio za razne priče, pa i za srpski rep, iako su za većinu ljudi njegovi doprinosi, nažalost, nevidljivi“, piše Vukčević u jednom poglavlju knjige.

Bege Fank nam je ovde ispričao priču o tome „kako je objasnio i završio rep“. Ima teoretisanja, ima istorije, ima anegdota. Veoma živo štivo, zahvalno za svakog koga zanima rep kao fenomen. Kreće se od fanka kao temelja, uz neminovan osvrt na Jamesa Browna i Iceberga Slima, kao neizostavnih preteča, ali i na kurčevitost stava koji je demonstrirao Muhamed Ali i koji su mnogi reperi nastavili kasnije da podražavaju. Svi su oni, na neki način, očevi te crne dece koja je preko repa potvrdila svoj indentitet u dekadama koje su dolazile. Hoću reći, Chuck D, Ice-T i Jay-Z su sve vreme potencirali da nisu rep(a) bez muzičkog korena. Kroz priču sa domaćeg terena, Vukčević pominje ulične bleje, čiji su protagonisti likovi poput Đusa, Timbeta, Ajs Nigrutina, Ikca, Šortija i mnogih drugih koji su ostavili svoj trag na nekom nosaču zvuka i tag na nekom zidu, jer gde je rep tu su i grafiti. Gde su grafiti, tu je srce grada. Skejteri, takođe. Fanatičnost kao najveća vrednost reperske ekipe, rasprave ko je bolji, Easy-E ili Dr.Dre, glad za informacijama i saznanjima u Srbiji pod sankcijama i nastavak stvaralaštva u XXI veku.... I još mnogo toga što ovu knjigu čini jako zanimljivom.

Prijala mi je ova čitalačka avantura, nisam uzalud straćio vreme. Želeo sam samo u nekoliko rečenica da napišem svoju impresiju ali eto, malo se odužilo. 




The Hot Spot - Denis Hoper (1990)

 


Posle tridesetak godina, pogledao sam sinoć ponovo "The Hot Spot". Odličan je to film. Glumci kada stanu iza kamere, obično ostanu više glumci nego režiseri, a ovde to nije slučaj. Denis Hoper je učinio veliku uslugu Donu Džonsonu što ga je izabrao za glavnog glumca, jer mislim da pored serije "Poroci Majamija" koja ga je uzdigla u zvezde, Džonson nije igrao u boljem filmu. Šteta je što taj čovek nije ostavio više, nego što je ostavio. Ovaj neonoir se oslanja na Kasdanovu "Telesnu strast" ali ga možda i prevazilazi jer najavljuje nešto što je vrhunski kasnije uobličio Džon Dal u filmu "Red Rock West". Kadrovi sa pustinjom u teksaškoj vukojebini, privlačni automobili, vrelina, atmosfera intrigantnosti i fotogeničnost miljea u samom startu već deluju na gledaoca hipnotički. Muzika Džeka Ničea, glas i gitara Džona Li Hukera, sa prelepom Dženifer Koneli, koja je ovde imala dvadeset godina (samo šest godina više nego u "Bilo jednom u Americi") i seksipilnom Virdžinijom Medsen, koja je savršeno odigrala femme fatale bitch, sve to daje ovom filmu neizostavne elemente koje mora da sadrži jedan pravi film noir. Hoper je uposlio i nekoliko vrhunskih epizodista poput Džeka Nensa, Vilijema Sedlera, Čarlsa Martina Smita. Rađen je prema palp romanu Čarlsa Vilijamsa, koji je među francuskim sineastima imao veći kult nego među američkim. Svakako, ovaj film nije bez mana, ali je krajnji efekat jebitačan. Hoper, kao neko ko je prošao kroz sve faze razvoja američkog filma, najavljuje poslednju holivudsku dekadu u kojoj su se snimali dobri filmovi.



Četvrti zid - Sorž Šalandon (Geopoetika)


Dobar roman, potresan. Sorž Šalandon je jedan od onih francuski levičara, intelektualaca, koji se na kraju balade nije pretvorio u ološa poput Bernara Anri Levija i sličnih protuva. Ostao je dosledan onim idealima u koje veruju ljudi humanističkog pogleda na život i svet. Novinar Liberasiona prvenstveno, koji je sedamdesetih na terenu pratio dešavanja u Iranu, Libanu, Somaliji i Avganistanu, kasnije u Irskoj. Prekaljen i živopisan, onako kako to može biti samo jedan reporter, koji je dobar deo života proveo na liniji vatre. S druge strane, u pitanju je čovek posebnog senzibiliteta, izuzetne kulture i obrazovanja, neko ko ume da gleda i ume da vidi, i da pronađe reči kojima bi opisao sve ono što je video.

Priča se vrti oko antičke tragedije Antigona. Libanski građanski rat, jedan grčki revolucionar jevrejskog porekla po imenu Sem, želi da postavi "Antigonu" u adaptaciji Žana Anuja, u zaraćenom Bejrutu. Znam, sve vam zvuči kao neka fondaška tema za ubiranje nagrada i sinekura, ali nije. Kako je određeni splet okolnosti sprečio Sema da ode u Bejrut, po prijateljskom zavetu na taj put kreće Žorž, rekao bih piščev alter ego. "Četvrti zid" je priča o obećanju, o granicama umetnosti, šta je stvarnost, a šta osnova naših individualnih identiteta. Da li će se probiti taj četvrti zid?! Osim toga, saznao sam nešto, da ne kažem naučio, o libanskom građanskom ratu, o kojem nisam znao skoro ništa. Licemerje velikih sila vidljivo onda, kao i danas. Zna se ko pali vatru i gde je najzgodnije zapaliti je. Sve smo videli, ako slepi nismo bili.