Opekotine - Lora Lipman (Laguna)

Obično kažu da tamo gde ima dima, ima i vatre. Tako je i ovaj neonoir krimić podeljen na dva dela, „Dim“ i „Vatru“, dok ispod površine tinjaju sile Erosa i Tanatosa. U jednom od onih malih, usputnih i neupadljivih američkih gradova, našlo se dvoje stranaca u istom trenutku. Paulina Kostelo je bežala od prošlosti u kojoj se svašta dešavalo, dok je Adam Bosk tragao za nečim, ubeđen da će to nešto biti još jedan rutinski posao. I tako u jednom lokalnom belvilskom baru, oboje sede na barskim stolicama sa sopstvenim tajnama, primećuju jedno drugo, ali još uvek ne komuniciraju. Adam je zagledan u njene opekotine od sunca na leđima i čudi se neiskustvu zgodne crvenokose tridesetogodišnjakinje, dok ona primećuje dobrog frajera sa kojim bi možda imala nešto. Igrom slučaja ili namere, ni jedno ni drugo ne odlaze iz Belvila, već dobijaju posao u baru u kojem su se sreli. Ona počinje da radi kao konobarica, on počinje da radi kao kuvar. Godina je 1995., dakle još uvek vreme kada su junaci filmova i romana, mogli lako da nestanu iz jednog života i započnu drugi, potpuno novi život, u nekoj trećoj severnoameričkoj državi. U današnjoj digitalnoj eri, kad su ljudi postali robovi aplikacija, ovakve postavke stvari su znatno otežane. Dovoljno je da te neko slučajno uslika dok pravi selfi za društvene mreže i bićeš otkriven. Još kad budu ukinuli keš, što se uveliko najavljuje, mogućnost bekstva će u potpunosti biti isključena. Elem, taj početni dim u kojem se upoznajemo sa glavnim i sporednim likovima nagoveštava vatru koja će se ubrzo razbuktati. S obzirom da je snaga ovakvih romana prvenstveno u zapletu i obrtima, bilo bi glupo da otkrivamo detalje onima koji nisu čitali.

Opekotine su neskrivena posveta Džejmsu M. Kejnu na čije naslove se sama autorka kroz fabulu poziva, posebno na Dvostruku odštetu (Double Indemnity), Poštar uvek zvoni dva puta i Mildred Pirs. Lora Lipman za protagoniste bira obične ljude koji su najčešće žrtve, osumnjičeni ili počinioci zločina. Glavna junakinja nije obična stereotipna fatalna žena, ona je mnogo više od toga. Paulina je neko ko je na teži način došao do saznanja šta je, ko je i kako dalje. Moralni sklop likova je karakterističan za noar, dakle i dalje važi pravilo da niko nije svetac, a pogotovo to nisu ni Adam, ni Paulina.

Lora Lipman je spisateljica koja bez sumnje ima oštro oko za detalje. Radno iskustvo reporterke časopisa Baltimore Sun sigurno je uticalo na životnost njene proze. Očigledno je da ne izvire sve samo iz pročitanog, već i iz proživljenog. Takođe, njen brak sa scenaristom Dejvidom Sajmonom, kreatorom kultnih serija The Wire, Homicide: Life on the Street, Treme, ukazuje o kakvoj je osobi reč. Lora Lipman je spisateljica sa kredibilitetom koja je napisala dobar roman. Ovo je moj prvi susret sa njenom prozom, a privirivši u njen curriculum vitae, shvatio sam da ima tu još puno toga za čitanje. S obzirom da je sve veoma filmično, ovo bi lako mogao da režira Džon Dal, ekspert za ovakve teme, jedan od najboljih režisera iz devedesetih. Ipak, Dal se već duže vreme vrti samo oko televizijskih serija, pa bi možda mogao da uleti i neko od mlađih snaga. Džon Paton Ford, zašto da ne? Do tada ćemo čitati i sami praviti filmove u sopstvenim glavama, birati glumce, zamišljati pejzaže kroz koje furaju svi ti likovi sa mračnim tajnama i zabranjenim željama u potrazi za srećom, šta god to značilo.

Bioskopska promišljanja - Kventin Tarantino (Laguna)

 

Tarantino nije samo reditelj, Tarantino je generacijska vrednost. Ne svih generacija, ali sigurno jeste većini onih koji su rođeni sedamdesetih. Kada su se pojavile „Petparačke priče“ na mene su ostavile utisak ravan onom koji je možda na neke starije generacije ostavilo gostovanje Bitlsa kod Eda Salivena. Video sam tada nešto novo i neverovatno uzbudljivo, obojeno retro šmekom, pričama koje sam ranije sretao u B filmovima, ali ispričanim na novi način, kroz izlomljenu dramaturgiju, flešbekove, sa harizmatičnim glumačkim ikonama i magičnim saundtrekom. Osetio sam to njegovo loženje. Odmah me je kupio za sva vremena. Ta ljubav i danas traje, a svaki njegov film dočekivao sam sa velikom radošću. Posle odlaska u bioskop dobijao sam nezaboravno filmofilsko iskustvo koje se najčešće nije završavalo samo na jednom gledanju. Meni je to dovoljno od jednog režisera. 

Njegova knjiga „Bioskopska promišljanja“, u sjajnom prevodu Gorana Skrobonje, namenjena je prvenstveno filmofililma i fanovima zajubljenim u žanrovski američki film sedamdesetih, bioskopski fetišizam i sve ono zbog čega su mnogi od nas postali sledbenici ezoteričnog celuloidnog bratstva. Tarantino ovde nije imao ambiciju da napiše nekakav udžbenik ili da se dodvori snobovsko akademskoj publici mistifikovanjem sopstvenih uzora, on svoje filmske bogove i osvrte na njihova dela izvodi iz ličnog iskustva, nepretenciozno i dečački iskreno. Bulit, Prljavi Hari, Oslobađanje, Pekinpo, Zigel, novoholivudski dop, De Palma, Šreder, Skorzeze, „šundići“ iz noćnih bioskopa, blaxploitation, kung-fu...eto skraćenog popisa Tarantinovih opsesija i uzora na čijim će „skrivenim značenjima“ on prikazati jednu od najuzbudljivijih st(r)anica svetske kinematografije. Jako su simpatične  epizode iz njegovog detinjstva, par duhovitih anegdota sa majkom i bioskopski avanturizam sa vagabundom Flojdom, crncem koji se motao oko cimerke Kventinove keve. Sve nas to podseća na jedno vreme koje se nažalost završilo. Epoha kada su filmovi bili veći od života.

Ne znam da li bi vredelo ovu knjigu preporučiti hejterima Kventina Tarantina, verovatno bi ga bolje razumeli, ali s obzirom da njima nema spasa, kako god okreneš, bolje je ostaviti ih da žive u neznanju i svojim nesrećnim konstrukcijama. Što se mene tiče, ovo je sigurno jedna od najlepših knjiga o filmu koje sam čitao.

FIL(M)OVANJE 23

 Cipele mrtvog čoveka - Šejn Medouz (2004) 

Film Šejna Medouza snimljen je pre dvadeset godina. Mislim da sam ga gledao odmah čim se pojavio ili godinu dana kasnije. Bio je jako popularan u jednom malom forumskom krugu, tako da sam ga brzo dobio u nekom DiVX formatu. Šejn Medouz mi je bio poznat odranije, od prvog Festivala autorskog filma 98., na kojem sam pogledao njegov film “TwentyFourSeven”. Videlo se odmah da je u pitanju potentan autor, koji nastavlja tradiciju britanskog filmskog rukopisa na liniji realista Majka Lija i Kena Louča, ali generacijski je ipak više iz pop kulture i najmlađi među podmlatkom te struje, koju su tada činili već etablirani Majkl Vinterbotom i Deni Bojl. “Cipele mrtvog čoveka” su mi u to vreme ostavile baš jak utisak. Uostalom, film koji počinje pesmom ’Vessel in Vain’ Bila Kalahana, u samom startu je morao da bude poseban. Sinoć sam ga reprizirao, a posle odgledanog filma utisak mi je još jači. 

Kada se sa skromnim budžetom, mimo Holivuda, snimi film osvete, to u samom startu može da bude ili totalni promašaj ili nešto mnogo dobro. Fabula je jednostavna, Ričard (Pedi Konsidajn) se vraća iz vojske, odnosno neke legije u kojoj je služio kao komandos, u gradić u kojem je nekada živeo. Dolazi sa razlogom. Tamo još uvek žive sitni dileri sastavljeni od engleskog “belog ološa” koji su mu maltretirali mlađeg, mentalno zaostalog brata Entonija (Tobi Kebel). Ne znamo puno o njemu, o odnosima, ni o samom događaju, ali polako se odmotava klupko kroz scene maltretiranja kojih se prisećaju učesnici događaja. Nasilje je prikazano antiglamurozno, a samim tim i ološ koji izgleda zaista tako. Medouz je napravio odličan film, brutalan i uznemirujuć, koji se pretvara u antičku dramu i koji će vas, bez sumnje, zaboleti. Dozvolite mu, jer sve ima smisla.

Sunce mamino - Kosta Đorđević (2023)

Koliko našoj kinematografiji nedostaju „coming of age“ filmovi, vidljivo je tek kada se nađe neko poput režisera Koste Đorđevića i kada jednim takvim filmom obraduje deo bioskopske publike. Tinejdžerske teme su u našoj kinematografiji gotovo ekscesne, dese se ponekad, ali ih publika obično ignoriše. Ne znam koji je razlog. Intelektualcima je to neozbiljno, a široj publici nije do takvih filmova, više jure za nekakvim jeftinijim razbibrigama. „Sunce mamino“ je film koji bi trebalo da bude na obaveznom repertoaru, ako ne za sve starije osnovce, onda sigurno za sve srednjoškolce i gimnazijalce. Ne znam da li još uvek postoji ono što se nekada zvalo „odlazak u bioskop sa školom“, ali svakako bi ga trebalo uvesti kao nešto neophodno u edukaciji mladih ljudi. Što reče jednom pokojni režiser Joca Jovanović (parafraziram): „Da nisam gledao filmove, nikada ne bih postao čovek urbane svesti.“ Koliko god ekscentrično zvučalo, to jeste istina. 

Relja (Pavle Čemerikić) je gradski klinac iz komšiluka, potajno zaljubljen u jednu Anu (Alisa Radaković) koja živi tu, odmah za ugla. Relji umire baka, koju njegova majka (Branka Katić) ne želi da sahrani, jer nisu razgovarale godinama. Relja na konto bakine smrti izvlači neku emociju od Ane i dobija malo više pažnje, ali kada je rešio da sam organizuje i sprovede sahranu kako bi skroz pridobio Anu stvari počinju da se komplikuju. Sjajna ekipa mladih glumaca, koji jesu nove nade srpskog glumišta, jer su se mnogi od njih već dokazali kao veliki talenti. Pomenuti Čemerikić iz sebe ima nekoliko zapaženih uloga (Ovde mora proći put, Trag divljači, Jorgovani), Alisa Radaković (Čuvari formule, Dara iz Jasenovca, Švindleri, Zlatni dečko) sa potencijalom nove mlade zvezde, zatim Denis Murić (Ničije dete, Enklava, Indigo kristal) vanserijski u svakom pogledu i Pavle Mensur (Usekovanje, Indigo kristal) koji je ovde jednom manjom ulogom uspeo da zaseni sve glavne glumce u nekoliko navrata. Sama stilizacija podseća na mešavinu holivudskih tinejdž klasika sa realizmom Sandens estetike, lepom fotografijom, dobro odabranom muzikom i lokacijski autentičnim izborom beogradskog pejzaža. Svi ti krovovi starog dela Beograda su zaista lepo uslikani. S obzirom da se nije imalo novca za veći sjaj, ovde je dobijeno više od očekivanog. To su alhemijske tajne kojima neki autori raspolažu. Naravno, ovaj film nije bez mana, ima ih kao i u mnogim drugim filmovima ali ne bih im pridavao neki veći značaj. Kosta Đorđević je napravio dobar film u potcenjenom žanru kod naroda koji se seče mahom na istorijske teme. To je za poštovanje, bar što se mene tiče. Kosti želim sve najbolje, da ode u Holivud, jer u našoj pripizdini slaba vajda „za našu decu“, a još slabija za filmove o njima.

SIDONIE AU JAPON (Sidonija u Japanu)  (2023)

Nisam ranije gledao filmove Eliz Žirar. Verovatno ne bih pogledao ni ovaj da u njemu nije igrala Izabel Iper. Jedan sam od onih fanova koji vole filmove za koje kažu “još jedan film sa Izabel Iper”, ali i one u kojima nas Izabel Iper iznenadi, pa izađe iz uloga kontroverznih likova sa patološkim poremećajima. Izabel je ovde strejt, igra spisateljicu Sidoniju, koja se suočava sa traumom gubitka supruga. Odlazi u Japan radi promocije svoje knjige i tamo, malo-pomalo, započinje platonsku romansu sa svojim izdavačem Kendži Mizogučijem (svaka sličnost sa imenom čuvenog režisera je namerna) koja se na kraju pretvara u pravu romansu, opipljivu, poetičnu i nežnu. Kroz sve to vreme, ona u “zemlji duhova” kako kažu za Japan, vidi svog supruga, odnosno njegov duh i razgovara sa njim. Filmska priča je imala izuzetan emotivni potencijal koji je tokom realizacije pomalo zakržljao jer Žirarova je želela da ostavi umetnički dojam i onda je razvučenošću i vendersovskom sporošću ubijala melodramu. Japan je lepo uslikan, kao za razglednicu ili za prikaz u nekom sofisticiranom turističkom vodiču. Sama priča nije preterano originalna, jer me je previše podsetila na znatno bolji film Entonija Mingele “Truly, Madly, Deeply” (1990) sa Alanom Rikmanom i Džulijet Stivenson, u kojem se lik koji tumači Džulijet na identičan način suočava sa gubitkom partnera na putu do katarze. Moj najveći problem sa brojnim festivalskim filmovima je što uvek imam osećaj da predstavljaju kolaž sačinjen od parčića sličnih filmova, koje sam pogledao u poslednjih tridesetak godina. Zato mi sve to bude pomalo dosadnjikavo. Ipak, pogledajte film.

Sve te sitnice - Kler Kigan (Geopoetika)

 

Kratki roman Kler Kigan “Sve te sitnice” (Geopoetika) podsetio me je na neke od onih starih, lepih i dirljivih keltskih tradicionala koje je izvodila irska grupa The Chieftains, kao i mnogi američki Irci kroz kantri balade. Drugi utisak, kojeg nisam mogao da se otrgnem tokom čitanja, u vezi je sa vremenskim okvirom. Naime, sve vreme sam imao utisak da čitam priču koja se dešava u nekim dikensovskim vremenima, ali koja je istovremeno svesna ili podsvesna posveta Džejmsu Džojsu, jer ta božićna atmosfera, sneg, melanholija ranjenih duša, zaista podseća na pripovetku Mrtvi. Tek kada je jedna od ćerki glavnog protagoniste Bila Ferlonga, trgovca ugljem i drvnom građom, poželela da joj Deda Mraz za Božić donese Levis farmerke i ploču grupe Queen, shvatio sam da se radi o savremenom dobu. Okrenuo sam knjigu i na poleđini video da je u pitanju 1985.godina. Ovo naravno nije nikakva primedba, naprotiv, to poigravanje sa vremenom i omažima Dikensu i Džojsu, daje priči vanvremensku dimenziju i uzdiže je u umetničkom smislu. Kler Kigan je spisateljica koja ima stila, proza joj je poetski efektna, setna. Ovom novelom Kler Kigan prikazuje važnost empatije dok plete priču o buđenju nevidljivog heroja, običnog čoveka koji uspeva da ljudskost stavi iznad očekivanja sredine i porodice . Osim toga, izrazito je kritička prema gresima katoličanstva i države Irske, jer se dotakla mračne teme o Magdalenskim vešernicama kojima je upravljala crkva, i u kojima su kao pralje-robinje završavale “moralno posrnule” devojke, koje ili nisu imale kuda ili je porodica želela da ih se reši. Poslednja Magdalenska vešernica zatvorena je 1996.godine. Ovo je, dakle, jedna božićna priča koja prikazuje licemerje crkve i pastve, malograđanštinu zajednice, ali s druge strane suštinski je hrišćanska jer nam pokazuje da nisu svi takvi i da uvek u makar jednom čoveku čuči ono iskonsko dobro što nam daje nadu da idemo dalje. Vidim da je po romanu snimljen film sa Kilijanom Marfijem čija je premijera bila nedavno na nekom festivalu. Drago mi je što sam prvo pročitao knjigu, pa tek onda saznao ovu informaciju, jer moj Bil Ferlong je bio sasvim drugi lik.

Razgovori sa Borhesom- Ričard Bergin

Borhes nikada nije postao moj pisac. Ono malo što sam čitao ili pokušavao da čitam od njegove proze bilo je veoma hladno i neprohodno. Uprkos tome, ne može se sporiti njegov značaj i uticaj u razvoju postmoderne, niti se može sporiti njegova erudicija i intelektualni autoritet. On je svakako jedna od najznačajnijih književnih figura u XX veku. Zato mi je ova knjiga bila zanimljiva, jer sam Borhes mi je privlačniji kao ličnost i intelektualac nego kao pisac. Ričard Bergin je bio pisac koji je umeo da razgovora sa drugim piscima i tokom svog spisateljskog života priredio je dve knjige iz tog žanra, od kojih u jednoj razgovara sa mojim piscem Isakom B. Singerom (1985) i to je jedna jako dragocena i pametna knjiga, a u drugoj sa Horhe Luisom Borhesom (1969). Čak i kada zvuče kao dva velika intelektualna snoba, Borhes i Bergin, uočljivo je da ovde ima soli i mudrosti, ima i istina ili mi se bar tako čini, ali takođe ima i sudova koji nisu preživeli test vremena. Odmah sam prijavio drugaru kako nam s visine gledaju na Skota Ficdžeralda, kažu nema dubine i metafizike. Neki ljudi , koliko god bili genijalni, nemaju talenat da uoče metafiziku u jednostavnim stvarima. Inače, ima dosta dobrih delova u kojima pretresaju Dostojevskog, Džojsa, Kafku, filmsku umetnost. Borhes je, pre nego što će oslepeti, bio veliki ljubitelj filma i pisao je filmske kritike za neke časopise u Buenos Airesu. Takođe je voleo da čita krimi romane. Pričao je šta spaja njega i Migela De Unamuna, a šta ih razdvaja. Takođe je pričao o motivima i slikama oko kojih je izgradio svoju poetiku; slika lavirinta, slika palate, slika ogledala. Bilo mi je pomalo smešno kada je govorio kako ga Tolstoj umara i kako ne voli da čita pisce koji ga umaraju. Ja volim Tolstoja, a sve ono što on misli o Tolstoju, ja mislim o njemu. 

Nije sporno da je Borhes značajan, verovatno to mnogo bolje i pametnije mogu da objasne teoretičari književnosti i ljudi iz struke, ali čini mi se da je taj uticaj u jednom momentu proizveo gomilu njegovih epigona, koji su sebe nazivali borhesovcima i među kojima je manjim delom bilo dobrih ali većim delom običnih prodavaca magle. Tu modu je prihvatila i akademska elita pa je književnost sve više bežala u formu, konstrukte, postajala dosadna i zatvorena. Srećom, to je u jednom momentu krenulo da se menja. Kad mi neko govori o formi uvek se setim kako je Živojin Pavlović jednom cinično primetio: “Što uočljivija forma, to dublja rana.” Video sam negde da je izašla knjiga razgovora između Borhesa i Sabata. To je nešto što ću sigurno proveriti jer Sabato je odavno moj pisac. Biće zanimljivo.

 

FIL(M)OVANJE 22

Eileen (2023)

Za ovaj, uslovno rečeno krimić, sa jačim elementima drame, može se reći da je jedan od zanimljivijih noir-hičkokijana snimljenih u poslednje vreme. Zapravo, nema puno ovakvih filmova koji su zadržali staromodni štimung, ali "dišu" i za modernu publiku (pogotovo arthaus), bez želje da se dopadnu svakom i po svaku cenu.  Odlične ženske uloge, psihologizacija likova jako dobro izvedena, zaplet i rasplet efektni. Muzički izbor koji prati radnju je veoma zanimljiv i uspešno boji atmosferu tog vremena. Pored strašne i tenzične originalne muzike Richarda Reed Parrya, provlače se jazz i country šlageri iz pedesetih kao i stvari Allena Toussainta, Brooka Bentona, Bobbya Blanda. Dobar je ovo film.

EMILY THE CRIMINAL (2022)

Debitantski celovečernji film režisera po imenu Džon Paton Ford podsetio me je na zlatna vremena pravih bioskopskih filmova. To su oni „mali“ filmovi napravljeni za običan svet koji ume da razume, da oseti nešto što nije laž i pronađe utehu ili nekakav smisao u sopstvenom životu, mereći ga sa životom filmskih protagonista čije probleme, uspone i padove gleda na velikom bioskopskom platnu ili na televizijskom/kompjuterskom ekranu u kutku svog stana, dok svi ostali spavaju.

Za neke filmove se odmah na početku vidi da li imaju dobru krvnu sliku i u kojem smeru to može da ode. Kod „Emily the Criminal“ se video potencijal čim je u kadar ušetala Obri Plaza, glavna glumica, koja je svojom harizmom i ubedljivom minimalističkom glumom, superiorno stavila do znanja da će gledalac ostati zakucan narednih sat i po vremena i odgledati ceo film sa velikim zadovoljstvom. Ova adrenalinska krimi drama, zaista jeste impresivno delo. Prošao mi je ispod radara kada se pojavio, kao i mnogi noviji filmovi, ali srećom našao je put do mene ili sam ja našao put do njega, nebitno je. Razumeli smo se Džon Paton Ford (nomen est omen) i moja malenkost.

Emili je mlada umetnica, slikarka, kojoj kao omča oko vrata stoji neotplaćeni studentski kredit, čije rate otežano zatvara, radeći kao raznosač hrane. Živi kao podstanar sa cimerima, ne može da nađe nijedan normalan ili bolje plaćeni posao zato što joj u dosijeu stoji „crna mrlja“ kojom je obeležena kao pomalo neuračunljiva osoba. Naime, Emili je kao studentkinja ispoljila prekomernu agresiju braneći sopstveno dostojanstvo. Kako radnja odmiče, sve više počinjenete da je razumete i da se identifikujete s njom, ali i da navijate za nju punim srcem. Scena razgovora za posao sa Đinom Geršon je esencijalna za razumevanje sveta u kojem živimo, sveta u kojem govnari koji zarađuju basnoslovne cifre traže od vas da radite za njih kao robovi i da budete srećni zbog toga. Strašna slika jednog vremena i mat pozicije u kojoj se našao veliki broj nas, bar jednom u životu. S druge strane stoji taj put koji Emilii odvodi u kriminal (ne preterano krupan, ali ipak nezakonit) i koji može da ostane jednosmeran, jer povratak obično bude težak. Sjajnu ulogu je odigrao Teo Rosi koji je glumio Jusufa, njenog partnera, mladog Libanca, između kojih se pored trilerskog plete i ljubavni, melodramski element priče. Teo me je u nekim momentima podsetio na Vensana Kasela iz filmova devedesetih. 

Ovakvi filmovi zaslužuju veću pažnju publike.

L'ultima notte di Amore (2023)

Film "L'ultima notte di Amore" u režiji Andrea Di Stefana, italijanskog glumca, scenariste i režisera, solidan je krimi triler koji se može pogledati u beogradskim bioskopima ovih dana. Franko Amore (Pjerfrančesko Favino) je policijski inspektor pred penzijom, koji tokom poslednje radne noći, najduže i pune izazova, gubi kolegu-najboljeg prijatelja i shvata da je upao u mrežu iz koje nije lako naći izlaz. Noć i grad, uzbudljiva strana Milana, kineska mafija, korumpirani sistem, sve ono što se uklapa u ikonografiju policijskog krimića je tu. Favino je odličan glumac koji je ovde napravio još jednu dobru ulogu, ali imao je i briljantnije nastupe u nekim ranijim filmovima. Možda je problem taj što je režiser Di Stefano prvenstveno glumac, a režiseri glumci znaju da se zaborave kad stanu iza kamere (nisu svi Orson Vels!!!), pa svojim glumcima trpaju reči u usta kao da su u pozorištu ili preteruju sa iskazivanjem emocija koje ne priliče jednom tvrdokornom krimiću. Zbog toga je lik Viviane (Linda Karidi), supruge inspektora Franka, najproblematičnije izveden jer “ova glava previše priča, odsecite je”, a i neka rešenja u samoj radnji, pomeranje njenog lika od tačke A do tačke B, i pojavljivanje na mestima na kojima je ne očekujete, ostavljaju začuđenost sa velikim znakom pitanja. Ne znam šta bi rekao na to Brajan De Palma koji nije voleo puno priče u filmovima. Pored tih mana, koje se i ne primećuju, ako baš ne želite da ih primetite, sve ostalo je korektno. Akcioni delovi čak dobacuju do nivoa najtvrdokornijeg italijanskog režisera krimića, Stefana Solime, što nije mala stvar, ali ipak Di Stefano nije Solima. Početak je malo kilav i nategnut, mada nam flešbek kasnije razrešava zašto je to tako. Svakako, ne treba biti preterano strog. Ovo je dobar bioskopski film koji vredi pogledati u bioskopu, ali i u kućnom ambijentu. Siguran sam da ćete uživati.

KAD ĐAVO DRŽI SVEĆU - KARIN FOSUM (Samizdat)

Za norvešku spisateljcu Karin Fosum, prvi put sam čuo od Ju Nesbea, koji je pohvalio u jednom intervjuu. Njen roman „Kad đavo drži sveću“ iz 1998.godine, kod nas je izdao Samizdat 2017.godine. Mislim da je ovo jedan od prvih prevoda njene proze na srpski jezik. Moram priznati da sam očekivao mnogo više. U pitanju je jedan mlaki krimić iz serijala o detektivu Sejeru. Ovo nije čak ni prvi roman iz serijala, već treći ili četvrti, nisam siguran. Uspeo sam da ga pročitam do kraja, čak nije bio ni dosadan, ali nema tu magiju misterije koja vas uvuče odmah na početku i onda želite da je pročitate u jednom dahu. Čitao sam, pa ostavljao, a kad je trebalo ponovo da joj se vratim, osetio bih ravnodušnost i razmišljao o tome šta bi trebalo čitati posle ovoga. To je znak da priča ne dobacuje do očekivanih i željenih visina. Sve vreme sam takođe imao utisak, da sam sve to odgledao u nekoj od onih drugoligaških krimi serija koje se vrte na nekim kablovskim kanalima. A i ovaj blurb na koricama knjige o „romanu koji se na nov način dotiče nekih od najvažnijih tema savremenog društva“ je notorna glupost koju možemo pripisati marketingu. Verovatno je Karin Fosum mnogo bolja spisateljica nego što je kao takvu prezentuje ovaj roman, ali ja sam izgubio želju da tragam za nekim drugim njenim delima. Ima toliko nepročitanih knjiga.

Crvena voda - Jurica Pavičić (Laguna)

 

Pavičićev roman me je oduvao. Bio sam pod utiskom nekoliko dana. Volim pisce koji umeju žanrovske konvencije vešto da spoje sa tzv. lepom književnošću. Iz takvog braka, obično može da se rodi sjajno delo, samo treba naći meru. Jurica Pavičić, filmski kritičar, publicista, pisac, ovde je pronašao meru za taj spoj i pokazao svoje spisateljsko majstorstvo kojim nadmašuje vođenje priče i zapleta u konkurenciji s bilo kojom drugom vrstom proze u našoj književnosti (kažem našoj za sve ono što se piše na srpsko-hrvatskom jeziku ili kako već). Inače, kada uzmem u obzir taj takozvani regionalni mejnstrim „lepe“ književnosti, mirne duše mogu da kažem da sam više dobrih i punokrvnih priča nalazio u potcenjenoj žanrovskoj prozi nego u realističnim romanima (bilo fikcije i/ili autofikcije) koji su najčešće napadno naštimovani u duhu nametnutih agendi i političkih očekivanja nove (malo)građanske elite, kako s liberalnog tako i nacionalističkog krila. Pavičić je napisao višeslojni roman, koji se može čitati i kao krimić i kao porodična drama sa komentarom društvene stvarnosti i promenama koje su nastale raspadom Jugoslavije. Bez banalne ideologizacije i nostalgičnih refleksa. Roman koji probija sve oklope naših duhovnih provincijalizama.

Radnja je smeštena u izmišljenu dalmatinsku varoš Misto, odmah kraj Splita, i sve se dešava u periodu od 1989. do 2017. godine. Jedne noći, posle žurke kraj mora, nestala je sedamnaestogodišnja Silva. Njen nestanak ostavlja traumu i obeležava živote cele njene porodice i mnogih meštana koji su je poznavali ili imali nekakve veze s njom. Pored veštog zapleta, likovi su savršeno izvedeni i uverljivi, a u njihovom kretanju kroz vremenski tok radnje i transformacijama koje doživljavaju, Pavičić je pokazao izuzetnu pronicljivost koja u brojnim pasažima diše kao velika književnost. Ne bih imao šta drugo da dodam, osim da mi je ovaj roman, uz „Polje meduza“ Ota Oltvanjija, doneo veliku čitalačku radost.

FIL(M)OVANJE 21

 The Continental: From the World of John Wick -  Albert Hjuz i Šarlot Brendstrom (2023)

Ova mini serija od tri epizode, svaka u trajanju kao jedan bioskopski film iz osamdesetih (najviše sat i po), zapravo je prikvel filmskog serijala Džon Vik, ali odmah da vam kažem bolje je i nemojte odustajati na keca ako ne volite Džona Vika (ja ga ne volim). Ovo je skroz drugačije. Prvu i treću epizodu je režirao Albert Hjuz, drugu epizodu Šarlot Brendstrom. Radnja je smeštena u prljavi stripovski, domaštani Njujork iz sedamdesetih i govori o vremenu kada je Vinston Skot (Ian MekŠejn) preuzeo upravljanje nad Kontinentalom, čuvenim hotelom za plaćene ubice, koji se posle provlači kroz serijal o Džonu Viku. Otimanje hotela je deo osvete Vinstona Skota prema  Kormaku O 'Konoru (Mel Gibson) koji mu se zamerio po više osnova, ali neću da otkrivam previše. Vinston skuplja ekipu sa raznih strana, gomilu zanimljivih likova, i onda kreće ludačka akcija koja je glavni adut priče. Sve to na visokoj temperaturi do tačke ključanja, mešavina Kill Billa sa gajričijevskom groteskom, kung fu-noir-blaxploitation prelivi i funk-soul sosevi, skroz nadrkano ali sa šarmom. Čak i kad vam se učini da je nešto glupo, zapravo nije. Osim toga, špica je sugestivna i dopamin odmah krene da se luči, jer pesma “Hard Times” Baby Hueya je jedna od himni američke crnačke muzike iz sedamdesetih i pukne te odmah na početku, ako si poklonik. Ostaje žal što likovi nisu bolje skrojeni, pogotovo glavni, jer ovo je moglo da bude savršenstvo, ali ja sam se nekako vezao za crnačku ekipu (Hjubert Point-Di Žur i Džesika Alejn) i ribu pandurku (Mišel Prada) jer su najubedljiviji, ali ne zaostaje ni pandur švaler kojeg igra Džeremi Bob. Jako mi je bilo čudno da gledam Mela Gibsona kao negativca, nisam navikao. Saundtrek je odličan, od Santane do Silvane (Done Samer) i tvrdog funka "za nas crnce". Ideološka komponenta je neizbežna, može se prepoznati, u duhu je vremena i dešavanja koja su promenila svet i Ameriku, ali bez udubljivanja, jebeš sve to, poenta je u dobroj filmskoj vožnji.

DE PALMA -Noa Baumbah i Džejk Paltrou (2015)

Dokumentarni film "De Palma" je nastao posle razgovora, koje su nedelju dana Noa Baumbah i Džejk Paltrou vodili sa De Palmom u Njujorku tokom 2010. godine. Sve su to zabeležili kamerom i posle nekoliko godina shvatili da se od toga može sklopiti dokumentarac. Bilo mi je čudno, otkud Noa u toj priči. Da je snimio film o Vudiju Alenu ne bih se iznenadio, ali De Palma i Baumbah "dva su sveta različita". Ipak, film nije ispao tako loš. Pomalo konfuzan i pretrpan informacijama ali nije mi otkrio ništa što već nisam znao o Brajanu De Palmi. Otkrio mi je samo da sam prestao da ga pratim posle "Misije Mars" (2000). Iako mi je jedan od omiljenih režisera, prestao sam da gledam njegove filmove u XXI veku. Kad stvaralac ne shvati da je došao trenutak "da okači alatku o klin" i povuče se dostojanstveno, onda se povlače najveći fanovi. Načuo sam da je "Crna Dalija" neslavno prošla i to me je rastužilo. Odličan krimi roman Džejmsa Elroja trebalo je da dobije dostojno filmovanje, kao što, bez svake sumnje, De Palma zaslužuje bolji i kompleksniji dokumentarni film o sebi i svom stvaralaštvu od ovog. Naime, Baumbah i Paltrou su se zadovoljili opštim mestima o režiseru, "koji je u početku bio Godar, pa posle toga Hičkok". Nisu uspeli da izvuku iz njega ni nagoveštaj tajnovitosti stvaralaštva, eros koji jednog umetnika i njegov opus čini tako velikim i zanimljivim. Ovde je vidljiv samo površinski sloj. Kad režiser razgovara sa režiserom uvek mi je na umu razgovor između Trifoa i Hičkoka. Uostalom, kada se samo prisetimo kadrova iz filmova "Sestre", "Keri", "Obučena da ubije", "Pucanj nije brisan", "Karlitov put", "Nesalomivi", znamo da je u pitanju veliki filmmejker, zato mi je ostao osećaj da je ovaj dokumentarac nedovršen.

RACE WITH THE DEVIL - Džek Steret (1975)

Race with the Devil (1975) Džeka Stereta ima sve vrline i sve "mane" eksploatacijskog filma iz sedamdesetih i zato je neodoljiv. Steret je inače bio poznat kao veteran niskobudžetnih filmova, ljubitelj motorcikala i tvrde akcije. Ovde je uspeo da napravi ekscentričan spoj roud-akcije i horora. 

Rožer (Piter Fonda) i Frenk (Voren Outs) su ortaci koji sa ženama (Loreta Svit i Lara Parker) kreću na putovanje bespućima američkih drumova, modernim kamperskim kombijem. Tokom jednog noćnog predaha, mimo glavnih drumova, negde u Teksasu, slučajno su naletetli na satanistički ritual lokalnih meštana. Videli su ono što nisu smeli da vide i kreće akcija.

Fil(m)ovanje 20

 MAESTRO - Bredli Kuper (2023)

Bredli Kuper je poželeo da bude umetnik intelektualac. Nemam ništa protiv čoveka, igrao je u nekim dobrim filmovima, simpatičan je glumac, ali prethodnim filmom, „Zvezda je rođena“, pokazao je da nije neki režiser. Ipak, to ga nije obeshrabrilo, rešio je ponovo da režira. U produkciji Netflixa, pretpostavljam sa solidnim budžetom, Kuper je snimio biopik posvećen Lenardu Bernštajnu. Sebi je dodelio glavnu ulogu, verovatno sa namerom da uđe u trku za Oskara. Ta nagrada je još uvek u Holivudu važna, iako van zidina Vavilona, izaziva sprdnju među ozbiljnim bioskopskim filmofilima, ali i među blaziranom skorojevićkom publikom festivala evropskih i egzotičnih filmova. Ipak, trka za Oskarom nije uspela. Kuper se vratio kući praznih ruku. 

Prvi deo filma, nekih sat vremena, umalo nisam prokrvario od dosade. Još taj rediteljski zahvat sa crno-belim filmom, dramom sa mjuzikl ispadima, toliko je neubedljiv i pretenciozan, što mi je očigledno ukazalo da je Kuper zapao u opasno stanje samozadovoljstva. Malo je falilo da odustanem u potpunosti od gledanja. Ipak, ostao sam kad je krenulo nešto da se dešava, a to je bilo posle tih prvih sat vremena. Od momenta kada je krenula drama između supružnika, Keri Maligen koja igra Bernštajnovu suprugu, glumicu Felisiju Mantalegre, malo vadi stvar i film dobija zamajac. Njena uloga je daleko superiornije izvedena, pa kad se već dodeljuju te nagrade, mogla bi da se nagradi Maligenova bez problema. Ono što je dobro u filmu to su delovi u kojim je Bernštajn prikazan kao stvaralac. On je bez sumnje bio veliki umetnik i to nije sporno. Scene dirigovanja orkestrom i horom, kada izvode Gustava Malera, same po sebi su savršene i one filmu daju dignitet. Takođe je jako ubedljivo prikazano i odigrano suočavanje Felisije Mantalegre sa bolešću i patnja cele porodice koja je potom usledila. Bernštajnov homoseksualni, odnosno biseksualni identitet je u odnosu na sve to prenaglašen. On jeste važan za razumevanje njega kao ličnosti, i braka koji je imao sa Felisijom, ali ne toliko koliko je taj segment obrađen u samom filmu. Pojele su ga druge drame, tako da je ostao da visi sam za sebe ili donekle kao uzrok Felisijinog gašenja u njihovoj ljubavi, odnosno krizama ljubavi. Nije to baš jasno i uverljivo prikazano. Ne verujem da će mi ovaj biopik ostati dugo u sećanju. Iskustvo sa nekim sličnim filmovima mi govori da sam ih brzo zaboravio.

LOGAN - Džejms Mangold (2017)

Odbijao sam da pogledam ovaj film poslednjih šest godina osećajući neverovatan animozitet prema marvelizaciji Holivuda. Sigurno sam bio u pravu za veliki broj takvih filmova. Međutim, po pitanju "Logana" sam se zajebo, iako sam verovao svim drugarima koji su ga hvalili. Ovo je jedan vrhunski akcioni SF paklenog tempa, koji direktno evocira uspomenu i na neke velike vesterne, a ujedno dekonstruiše žanr stripovskog superherojskog filma. Zato je jedan od najznačajnijih superherojskih filmova ikada snimljenih. Džejms Mangold je pokazao da je dostojan naslednik velikih režisera akcije. I ona referenca na Šejna, srce da ti se stegne. Opak film ( za nas male veseljake!!!).

TUTSI - Sidni Polak (1982)

Reprizirao sam ovih dana, između ostalog, "Tutsi" (1982) Sidnija Polaka, koji je lepo ostario. Film je na neki način prikazao problem nerazumevanja među polovima kroz fenomen prerušavanja, odnosno transvestije. Motiv prerušavanja Majkla Dorsija (Dastin Hofman) je dobijanje uloge u TV sapunici. Kreće zaplet 'screwball' komedije u kojoj muškarac ima problem kako da se obračuna sa drugim muškarcima koji se motaju oko žene u koju je zaljubljen (Džesika Lang) i kako da se odbrani od potencijalnog tasta i matorog kolege glumca koji bi želeli da smuvaju Tutsi, odnosno njega. Pored Hofmana i Džesike Lang, u filmu igraju Bil Marej, Dabni Koleman, mlada Đina Dejvis, Sidni Polak, Čarls Durning. "Tutsi" je stvarno dobar izbor za novogodišnji i božićni kućni bioskop.

ISTERIVAČ ĐAVOLA - Vilijam Fridkin (1972)

Kako nas je tokom 2023. godine napustio Vilijam Fridkin, sinoć sam posle mnogo godina reprizirao „Isterivača đavola“. To je i dalje fascinantan film, ali ne toliko strašan koliko mi je bio nekada ranije. Prolog koji je snimljen na arheološkom nalazištu u Iraku, moćan je u svakom smislu. Otvara priču misteriozno i zlokobno, uvodi nas na pravi način u film koji je danas kult, kako među ljubiteljima, tako i među onima koji ne ljube horore. Majstorski režiran, sa dobrim ritmom i atmosferom, sjanim ulogama Elen Berstin, Linde Bler, Maksa von Sidoua, Džejsona Milera i uvek harizmatičnog i neponovljivog Li Džej Koba. Tačnije, Li Džej Kob je svojom epizodom ovde progutao sve glavne zvezde. Scena šetnje Elen Berstin ulicama Džordžtauna, dok u pozadini kao muzička podloga ide kompozicija „Tubular Bells“ Majka Oldfilda, vrhunski je vizuelno-zvučni užitak. 

Frka koja se te godina digla oko filma, danas je više nego simpatična i smešna, i naravno sve vreme je išla u prilog samom filmu. Feministkinje su mrzele film jer je navodno prikazao mušku noćnu moru ženskog puberteta, odnosno prikaz ženske seksualnosti kao opsednutosti, dok su muškarci sveštenici mučili malu Regan, ne bi li je vratili u preseksualnu nevinost. S druge strane, vernici katoličke crkve su posećivali svoje sveštenike i tražili od njih da sprovedu čin egzorcizma kad bi posumnjali u sopstvenu zaposednutost ili u nekog od bližnjih. Gužve u bioskopima, kolabiranje tokom projekcija, kofice za povraćanje, samo su neke od manifestacija koje su pratile histeriju oko Fridkinovog filma. Jedina stvar koja mi je ostala nerazjašnjena je u vezi sa sveštenikom Demianom Karasom. S obzirom da je poreklom Grk, sa grčkim prezimenom (dakle i otac mu je Grk), čija majka negde u Bronksu govori grčko-engleski (dakle prva generacija imigranata), otkud on u jezuitskim redovima. Ili je prodao veru za večeru, ili se o tome nije vodilo računa, ili među Grcima zaista ima Lojolinih sledbenika? Ne znam odgovor. Svakako, film je remek-delo.

Momci iz Nikla - Kolson Vajthed (Laguna)

Posle sjajnog romana „Ritam Harlema“ pojurio sam za ranijim delima Kolsona Vajtheda. Ovo je potresna priča o prijateljstvu dvojice crnih dečaka u paklu Niklove akademije, popravnog doma-škole u kojoj je nastavnički kadar sastavljen od rasističkih belih sadista i korumpiranih službenika. Elvud Kurtis, inteligentan, vredan i dobar dečak, odrasta sa bakom u Talahasiju na Floridi početkom šezdesetih. Ide u školu, voli da čita, zanima ga sve i svašta. U slobodno vreme radi u prodavnici kod lokalnog gazde Italijana, divi se govorima Martina Lutera Kinga, uspeva da izgradi nekakav moralni kodeks i oblikuje svoj stav o svetu koji ga okružuje. S obzirom da gazda Italijan shvata da je dečak nadaren, saznavši da postoji program za siromašne crnce na nekom koledžu u blizini, predlaže mu da se prijavi i iskoristi mogućnost ozbiljnijeg školovanja. Elvud se upisuje na koledž, ali prvog dana, prilikom odlaska na predavanja, stopira pogrešan auto. Ta sudbinska greška, u kojoj nema njegove krivice, odvodi ga pravo u popravni dom. Tamo upoznaje Tarnera.

Priča počinje slučajnom ekshumacijom grobnice nestalih štićenika Nikla od strane studenata arheologije univerziteta Južne Floride. Zapravo, Vajthed je uzeo priču iz stvarnog života, o stvarnim forenzičkim istraživanjima studenata arheologije i otkrićima u muškoj školi „Artur Dž. Dožer“ u mestu Marijani na Floridi u kojem su se dogodile strašne stvari afroameričkim tinejdžerima, rođenim bez prava na šansu. Rasizam u Americi kao književna (I filmska) tema, od šezdesetih do danas privlačio je mnoge pisce.  Nekad bi je dobro obradili, nekada ne bi uspeli u tome. Vajthed spada među pisce koji znaju da ispričaju priču, a to je kod pripovedanja najbitnija stvar. Često imate romane koji imaju veliku temu ali priča bude “musavo” ispričana, nekako tanka. “Momci iz Nikla” imaјu sve odlike dobrog romana, odličnu priču sa zapletom i raspletom, jake likove, emociju i jasnu poentu. I pored te lepo promišljenje konstrukcije, autor sve vreme želi da imate na umu da je ista izgrađena oko istinskog zločina, oko nečega što se nikada nije smelo dogoditi. To je ono što je izdvaja i što je čini uvek aktuelnom. Vajthed je za ovaj roman dobio drugog Pulicera, što nije mnogo važno. Čak i da nije dobio tu nagradu, ovaj roman bi bio vredan pažnje.

KELER - PLAĆENI UBICA (BeoBook – izdanje 1998.god)

Lorens Blok je u američkoj prozi prisutan šezdeset i više godina. Pisac kriminalističkih romana, veoma cenjen među ljubiteljima žanra. Tokom pedesetih godina je u Njujorku, pod pseudonimom, pisao pornografske palp romane kako bi mogao da preživi i da plati sve račune. Kaže da mu je to iskustvo, pisanje tih petnaest do dvadeset romana godišnje, pomoglo da se uvežba za ono što ga je kasnije čekalo i ono što je oduvek želeo. Pod književnim uticajem Dešijela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Agate Kristi, mogao je na miru da se posveti pisanju krimića i misterija. Prvi roman je objavio pod svojim imenom 1961. godine i od tada je napisao preko pedeset romana i stotine priča. Po nekim njegovim novelama snimljeni su filmovi poput „8 Million Ways to Die“ (1982) Hala Ešbija, „Burglar“ (1987) Hjua Vilsona, „A Walk Among the Tombstones“ (2014) Skota Frenka, dok je zajedno sa Vong Kar-Vajem napisao scenario za film  „My Blueberry Nights“ (2007). Takođe je poznat i kao autor non-fiction knjiga o pisanju kao zanatu.

„Keler-plaćeni ubica“ ( BeoBook) u prevodu Ivane Ćirković, prvi je i jedini njegov roman koji je kod nas preveden i objavljen. To o Bloku ne govori ništa, ali govori o propustima i slepilu našeg izdavaštva. Zapravo, ovo nije konvencionalni roman sa uobičajenom strukturom, zapletom i raspletom, već više predstavlja niz povezanih priča koje prate Kelera na svojim egzekutorskim avanturama. Nešto kao roman u epizodama. U originalnom nazivu „Hit Man“ prvi je u nizu u kojima je glavni lik plaćeni ubica po imenu Keler. Pogledao sam toliko filmova o plaćenim ubicama, ali nikada nisam uspeo da shvatim taj mentalni sklop čoveka koji za novac briše ljude sa ovog sveta. Kako je moguće da neko tako nema razvijenu empatiju ili da nema moralnu dilemu kad ulazi u takvu igru? U stvarnom životu, to su sigurno grozni ljudi, nezanimljivi, hladni i surovi, ljudi bez savesti, sa kojima nikada ne biste popili piće. Na filmu ili u priči oni izgledaju kao Alen Delon iz Melvilovog „Samuraja“, Čarls Bronson iz Vinerovog „The Mechanic“ ili kao Majk Fasbender koji voli da sluša The Smithse u Finčerovom „The Killer“. Dakle, nije im oduzeta ljudskost u potpunosti. Ostavljene su nijanse koje boje njihov karakter, na osnovu kojih možete da prihvatite lika i pratite ga kroz priču. Keler je usamljenik, rođeni Njujorčanin, koji voli vestern filmove, rešava ukrštene reči, razmišlja o skupljanju markica, popije nekad nekoliko viskija ili konjaka, živi mirnim životom dok ne dobije poziv. Onda se pakuje i kreće u Ajovu, Ohajo, Indijanu ili Kaliforniju da nekoga pošalje na onaj svet. U jednom trenutku dokolice, između dva zadatka, počinje da se pita gde je tu život. Trenutak spoznaje krize srednjih godina. Posećuje psihoterapeuta, nabavlja psa, upoznaje devojku. Saznajemo nešto više o njemu, ali Blok kao pisac ne želi da izađe iz žanra i sve pretvori u neku psihološku didaktičnu priču, već ostaje dosledan. Nema sumnje u Blokovo spisateljsko umeće, on je maestro. Vešto napisan, zabavan, na momente mračan ali sa određenom dozom humora i odličnim dijalozima. Ovo je bio moj prvi literarni susret sa Lorensom Blokom, nadam se da neće biti poslednji i da će neko od ovdašnjih izdavača objaviti još neki njegov roman.

Polje meduza - Oto Oltvanji (LAGUNA)

Ukoliko volite krimiće, novi roman Ota Oltvanjija je pravi izbor za vas. Uživao sam u čitanju. Posle svakog poglavlja sam spuštao knjigu na neko vreme, kako bi čitanje što duže trajalo, samim tim i uživanje. Majstorsko pripovedanje, misterija koja vas drži u neizvesnosti, likovi sa kojima se brzo saživljavate i počinjete da ih doživljavate kao svoje saputnike, tokom uzbudljive čitalačke avanture. Mnogi veliki krimići su počinjali u bife-vagonima vozova, neki su se tamo i završavali. Ovaj započinje u jednom bife-vagonu. Skeptik je novinar, a igrom slučaja se našao u ulozi detektiva, koji istražuje misteriozni nestanak žene starog prijatelja. Svašta će se dogoditi na relaciji od Beograda do Rovinja, svašta se dogodilu i u tridesetak godina daljoj prošlosti, još dok je trajala bivša zemlja. Tu se nadovezujemo na još jednu misteriju, koja ima veze sa glavnom. „Polje meduza“ je zaista „triler koji nanosi opekotine“ kako stoji na koricama romana. Sve je tu živo, stvarno, opipljivo, opasno, jasno i žari kao meduza. Nema foliranja, da je Igor Mandić živ, sigurno bi Ota Oltvanjija svrstao u one pisce, kako je govorio, koji toliko dobro pišu da bi mogli da budu čak i strani pisci.