субота, 25. децембар 2010.

TOP albumi 2010. po izboru Jorgoslovlja

Ove godine sam najmanje slušao muziku. Ritam života i profesija mi ne dozvoljavaju da se posvećujem ovoj plemenitoj raboti kao nekada. Ipak, pored svih prepreka, nisam se dao tako lako. Iako mi je ove godine promakla gomila dobre muzike, uspeo sam da izvučem iz rukava petnaest ploča koje su mi delovale kao nešto najuzbudljivije od svega što sam čuo. Pretpostavljam da bi se ovde našlo još desetak naslova, ali to ću morati da proverim u narednoj godini. Na listi se nalazi samo jedan album sa naših prostora, jer je u pitanju jedini srpski bend koji mi je privukao pažnju.

1. The Black Angels - Phosphene Dream

Garažni rokenrol bend iz Teksasa. Sugrađani Rokija Eriksona. Najbolja ploča ove godine.


2. J. Roddy Walston and The Business - Self Titled

Bend iz Baltimora koji se kreće linijom garažnog rokenrola pod primetnim uticajem glam rocka sedamdesetih.


3. Robert Plant - Band of Joy

Šta reći za Roberta Planta kad sve znate. Genijalan album!


4. Surfer Blood - Astro Coast

Indie rock bend sa Floride. Ovo im je prvi album.


5. Endles Boogie - Full House Head

Pravoverni gitarski rokenrol. Ovo bi danas trebalo da slušaju klinci koji žele da naprave pravi bend.


6. The Black Keys - Brothers

Uh! The Black Keys pišu novu stranicu istorije rokenrola. Odličan album od benda koji se sprema da postane mit.


7. Gil Scott Heron - I’m New Here

Gil Scott Heron je veliki guru. Ovaj album je poezija.


8. Diplomats Of Solid Sound - What Goes Around Comes Around

Vanserijski soul funky. Ploča za žurke i objavu rata depresiji. Obavezna u kolekciji.


9.Tired Pony - The Place We Ran From

Tired Pony je zapravo jedna od onih tzv. supergrupa, koja je nastala kao plod ideje Garya Lightbodya (Snow Patrol) i Petera Bucka (REM).


10.Pete Molinari - A Train Bound For Glory

Britanac malteškog porekla koji je novu ploču snimio u Nešvilu. Prepoznatljivi uticaji Bitlsa, Vudija Gatrija, južnjačkog bluesa i rokenrola pedesetih.


11.Jamey Johnson - The Guitar Song

Country heroj!


12. Ryan Bingham - Junky Star

Još jedan country heroj


13. Isobel Campbell & Mark Lanegan - Hawk

Ovo je album o kojem su pisali mnogo pametniji i rečitiji ljudi tako da mi je glupo bilo šta da kažem osim da je ploča remek delo.



14. Ariel Pink’s Haunted Graffiti – Before Today

Ovo je jedan jako zanimljiv bend iz Los Angelesa. Sviraju neki uvrnuti psihodelični pop folk. To šarenilo zvuka me je podsetilo na šezdesete i kalifornijsku scenu iz tog perioda.


15.The Mothership Orchestra - Song For You

Bend iz Požege. Ako ih niste još uvek čuli, ne znate šta ste propustili.

SKANDINAVAC


Posvećeno Dragoslavu Mihajloviću i Ljubi Vrapčetu

Najveći deo života proveo sam po zatvorima, a sva je prilika da ću ostatak provesti mrtav. (Hemfri Bogart “Okamenjena šuma“)

Ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem. Majka me je rodila u leto 1952. i umrla. Ubio sam je svojim rođenjem. Od malena sam znao da nosim žig prokletstva. Nisam znao koji bih put izabrao, osim puta kojim kreću bitange. U domu sam dobio nadimak Skandinavac. Bio sam isuviše beo, ali još uvek živ. Izgledao sam kao albino; kao spermatozoid nekog Bergmanovog junaka. Voleo sam da se tučem i da pravim sranja. Kad mi je umrla baba, poslali su me u jedan depresivan vojvođanski gradić da živim sa drugom nezbrinutom decom. Bilo mi je teško. Pišao sam u krevet do trinaeste godine. Smejali su mi se zbog toga. Bilo me je stid. Dobijao sam batine od učitelja kad god bi se upišao. Ne morate da me sažaljevate ili da mrzite učitelja zbog toga. Taman posla. Vratio sam se ja posle deset godina da ga posetim. Mislim da je danima pišao krv posle moje posete. U tom domu je bila jedna Bojana...Cigančica, lepa kao anđeo. Sa njom sam često sedeo u menzi koja je vonjala na kiseli kupus i jeftine deterdžente za pranje sudova. Pričalo se da je žrtva incesta. Nije puno govorila. Meni se uvek smešila. Imala je dobre oči, kao neko malo lane. Odmah sam je zavoleo. Pored Bojane, jedina stvar koju sam voleo u tom domu bila je biblioteka. Tamo sam iz dosade počeo da čitam i ubrzo shvatio da je to jedina stvar koju zapravo želim da radim. Da sedim i da čitam. Više me nije zanimo stvarni svet. Otkrio sam Dikensa, Balzaka, Hemingveja, Prusta, Ničea. Bilo je dovoljno za početak. Što sam više čitao postajao sam zatvoreniji i počinjao da se pitam zašto me je zapravo razbijanje tuđih glava tako uzbuđivalo. Brzo sam shvatio da se sve svodilo na nedostatak ljubavi, ali nisam želeo da prihvatim ta frojdistička sranja, draži mi je bio Zaratustra. Želeo sam da postanem ratnik.
Sedamdesete sam napunio 18 godina. Vojsku sam služio u Sarajevu, ali ne ceo vojni rok. Uspeo sam da se skinem na ludilo. Osim toga, zabranili su mi da nosim pušku. Koristio sam svaku priliku da se potučem. Nisam birao po nacionalnosti, tada se to nije smelo. Bilo mi je sasvim svejedno da li je Šiptar, Srbenda, Purger, Čokalija, Slovenac ili Boske, bilo mi je samo bitno da gledam kako mu curi krv iz nosa, kako mu je pukla arkada, kako sam mu izbio keca ili dvojku. Osećao sam se mnogo dobro u takvim prilikama. Kao Muhamed Ali u ringu, kao General Paton na bojištu, kao Kazanova sa rukom položenom na međunožje neke device. Po izlasku iz vojske, preko jedne kurve koja je radila za UDBU, zapalio sam u Francusku. Tamo sam neko vreme petljao sa mafijašima Jugosima, koji su u to vreme bili veoma jaki u pariskom podzemlju. Zahvaljujući Alenu Delonu, beogradski asfalt se preselio na Sartrove i Preverove ulice. Nažalost, sav taj ološ kojem sam pripadao, nije mnogo mario za Sartra i Prevera. Više su se ložili na fiktivne likove iz filmova Žan Pjer Melvila. Voleo sam i ja te likove, te samuraje vrelog asfalta, samo što sam znao da su u stvarnosti te priče potpuno drugačije. Možda je to posledica moje inteligencije; možda zbog toga što nisam bio baš mnogo rđav; možda zbog toga što sam umeo vraški dobro da se tučem; možda zbog toga što su mi bili potrebni novci. Prepustio sam se stihiji i upadao iz sranja u sranje. Onda se pojavila Mišel. Ispeglala me je. Svojom nežnošću je ubila svu grubost u meni. Potpuno sam se promenio. Počeo sam da radim kao noćni čuvar u jednoj poslovnoj zgradi. Mogao sam da sedim i čitam do mile volje. Mišel je bila radost mog života. Želeo sam da joj ugađam i to sam nesebično činio. Zbog Mišel se nisam tukao dve godine. Onda je Mišel otišla. Dve nedelje kasnije ubio sam čoveka jednim udarcem ispred WC-a u jednom noćnom klubu. Rekao mi je da sam pička. Nabio sam mu vilicu u mozak. Umro je na licu mesta. Nisam bežao. Želeo sam da se spustim kraj njegovog tela i zaplačem kao onaj čovek u Rinu koji je ispalio metak u drugog čoveka samo da bi ga gledao kako umire, ali nisam stigao, uhapsili su me pre no što sam se sabrao.
Robijao sam petnaest godina. Nakačili su mi i neku pljačku. Francuski zatvori su grozni, ali svakako humaniji od balkanskih. Izašao sam devedesete. Već sam bio star. U ustima sam osećao ukus bede sa kojom se nosim čitav život. Sloboda je izmišljotina. Ceo svet je zatvor. Jedemo bedu i ropstvo, spavamo sa njima, udišemo je i izdišemo. Zaista, ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem.
Poslenjih dvadeset godina živim sa jednom ženom koja mi kuva i brine o meni. Dobar je čovek. Ne volim je na način na koji sam voleo Mišel, ali je poštujem. Ona je, jadnica, imala tešku životnu priču, a zbog jedne kraće noge potpuno je nesigurna u sebe. Boji se da je ne ostavim. Svakodnevno je ubeđujem da je sama sebi uvrtela u glavu takve gluposti, ali ona se nikako ne smiruje. Vodiću je večeras u bioskop. Možda stvari posle toga budu malkice drugačije. Dopala joj se ta ideja. Osmehuje se i gleda me bistrim očima. Trenutno je zadovoljna.

петак, 3. децембар 2010.

When You're Strange - Tom DiCillo (2009)


Tom DiCillo je reditelj koji je među filmofilima poznat kao čovek koji je radio zanimljive niskobudžetne B filmove u kojima je najčešće igrao Steve Buscemi (Living In Oblivion, Delirious, Double Whammy). Ove godine se pred našom publikom pojavio sa zanimljivim rokumentarcem WHEN YOU'RE STRANGE - A FILM ABOUT THE DOORS (2009) koji predstavlja još jedno (novo/ponovno) čitanje jednog od najvećih mitova rokenrola.

Gledajući ovaj film, shvatio sam da je od mog poslednjeg susreta sa Mr. Mojo Risinom, a posredstvom Olivera Stouna (kojim nisam baš bio zadovoljan), prošlo gotovo 19 godina. Tada sam imao 15 godina i bio sam opčinjen harizmom I buntovništvom Jima Morrisona. Sinoć shvatih da je čovek umro u dvedeset sedmoj godini. Istu sudbinu su doživeli Jimi Hendrix i Janis Joplin. Dakle, umrli su “u čizmama” u životnoj dobi koju sam lično (pro)živeo, pre sedam godina. Shvatih da I dalje nemam pojma o životu I da nemam dovoljno mudrosti da bih mogao da delim bilo kakve velike savete. Onda sam pokušao da se prisetim kako sam izgledao sa 27 godina i setih se da sam tada bio u vojsci. Jeste, i dalje sam bio naivan i pogubljen, ali imao sam srce. Mr. Mojo je imao srce, ali ruku na isto, pomalo je bio i pozer. Taj ničeansko- bodlerovski trip su kasnije zloupotrebljavali mnogi Morrisonovi epigoni, a možda je svemu kriva i ona njujorška pederčina i neopevani srebroljubac slovačkog porekla. Lester Bengs je verovatno bio u pravu kada je kao lik iz filma “Almost Famous” rekao malom rok kritičaru, alter egu Kameruna Kroua, kako je Lizard King zapravo lažni šaman. 


Dakle, autor je ovim filmom, služeći se poznatim i nepoznatim arhivskim snimcima, napravio jedno zanimljivo putovanje kroz biografiju Doorsa i Jima Morrisona, uz naraciju Johnnya Deppa, kao I jedno zanimljivo i dobro poznato putovanje kroz šezdesete, od ubistva Kenedija, preko rokenrol kontrakulture i LSD revolucije, borbe za ljudska prava, demonstracija protiv rata u Vijetnamu, ubistva Martina Lutera Kinga do Helter Skelter histerije. Uspeo je da dočara jedan period na isti način na koji je to uradio Skorseze u filmu “No Direction Home” o Bobu Dylanu. Pri tom je DiCillo dopustio gledaocu da sam proceni ličnost i značaj Jima Morrisona i izgradi spostveni sud o Morrisonu kao umetniku i čoveku, iako se na jedan malo sugestivniji način dotakao mita o lažnoj smrti. 


Kako god okrenemo, vraćamo se na početak i ponovnu konstataciju da uprkos svemu ne možemo srušiti značaj i lepotu muzike koju su stvorili The Doors. Možemo preispitivati mitološku dimenziju cele priče, ali ista se obično završi ličnom frustracijom onoga koji preispituje, tako da cela priča obično zaglavi u nekom ćorsokaku. DiCillo je toga bio svestan, zato je napravio pošten dokumentarac.