недеља, 24. јануар 2010.

U SRCU PUSTINJE



U kalifornijskoj pustinji Mojave živi čovek po imenu Don Van Vliet. Posvećen je slikarstvu i svojoj ženi. Priča se da boluje od neke teške bolesti. Sklonio se osamdesetih od očiju javnosti, na isti onaj način na koji se u brda Nju Hempšira sklonio i pisac Dž.D.Selindžer. Verovatno mu je bilo svega preko glave. Želeo je da pronađe sopstveni mir koji se po odabiru ekscentričnog gospodina Don Van Vlieta mogao osetiti jedino u srcu pustinje. To je priča koja nije toliko bitna i toliko poznata, i koja na kraju krajeva nije dobila svoj epilog, ali prava priča o Don Van Vlietu zapravo počinje 1941.godine u Los Anđelesu gde se rodio. Odrastao je u zanimljivom okruženju gde je njegova umetnička dečačka kreativnost brzo uočena od strane nastavnika. Kažu da je kao dete umeo da valja figure od gline tako da su svi tipovali da će jednog dana postati vrhunski kipar. Međutim sudbina je htela da njegovi roditelji (prosečni Amerikanci) odbiju stipendiju koja je nuđena malom Vlietu za studije umetnosti u Evropi. Preselili su se u Lancaster gde je Vliet pošao u High School. Kao i svaki normalan klinac počeo je da se interesuje za blues, jazz i rock and roll muziku. U školi upoznaje čoveka po imenu Frank Zappa sa kojim se skapirao na keca, pritom nemajući pojma da će taj susret za tridesetak godina golicati mnoge radoznale kritičarske njuške, koje su se pitale ko je na koga imao veći uticaj, Zappa na Vlieta ili Vliet na Zappu. Na kraju krajeva, to više nije ni bitno, jer su u svakom slučaju i jedan i drugi apsolutni geniji. Don Van Vliet je tada postao CAPTAIN BEEFHEART, naučio je da svira saksofon, harmoniku i gitaru i tajnom bratstvu rokenrola ostavio neprocenjive albume. Njegov uticaj na dalji razvoj rok muzike je nemerljiv i bitan isto onoliko koliko je bitan uticaj Velveta, MC5 ili The Stooges.



Captaina Beefhearta sam otkrio negde pred završetak Gimnazije jer se, igrom slučaja, našao na kompilaciji jedne nasnimljene TDK kasete koju sam maznuo (posudio bez pitanja) na nekoj žurci u srednješkolskom internatu u Kruševcu. Bile su tu pesme "Sure 'Nuff 'n Yes I Do" i "Zig Zag Wanderer" sa albuma Safe As Milk. Bio sam fasciniran, jer sam tada bio veliki ljubitelj rhytham and bluesa, ali to što je radio Captain Beefheart je bilo više od običnog bluesa. To je bio nekakav divlji mojo blues koji vas je direktno vodio u voodoo močvare u kojima su umirali junaci Hilovog filma "Južnjačka uteha" ili memljivi hotel u kojem je Miki Rurk divljački vodio ljubav sa Lizom Bone u filmu "Angel Heart". To je bio trenutak kada sam shvatio da je vreme za novo putovanje i polako sam počeo da otkrivam bendove koji su javno isticali Beefhearta kao najvećeg uzora. Bili su to ljudi iz bendova Meat Puppets, Dionosaur Jr., Soundgarden. Prošlo je od tada prilično godina, ali strast koja se budi pri slušanju Beefheartove muzike i dalje ne jenjava. To je dokaz da je čovek odradio pravu stvar. Zato sam siguran da je Bog umešao prste u situaciji kada su njegovi priprosti roditelji rešili da odbiju evropsku stipendiju. Don Van Vliet je ušao u istoriju na teži način ali pravi.




Diskografija:

* Safe as Milk (1967)
* Strictly Personal (1968)
* Trout Mask Replica (1969)
* Lick My Decals Off, Baby (1970)
* Mirror Man (1971)
* The Spotlight Kid (1972)
* Clear Spot (1972)
* Unconditionally Guaranteed (1974)
* Bluejeans & Moonbeams (1974)
* Shiny Beast (Bat Chain Puller) (1978)
* Doc at the Radar Station (1980)
* Ice Cream for Crow (1982)

уторак, 12. јануар 2010.

Kick Out The Jams Motherfuckers !



Prvo su mi stariji znalci iz okruženja otkrili Rolling Stones, Yardbirds i Who, a onda je jednog leta na red došla ploča detroitskog sastava MC5. Dobio sam je na vikend preslušavanje od jednog pokojnog prijatelja, koji je svoj kratki život proživeo veoma distorzirano, poput rifova koji su se samo mogli čuti na nosačima zvuka detroitskih heroja. Bilo kako bilo, život kao kurva stara, iz igre prerano izbacuje najbolje među nama, ali zato ostaju sećanja koja nikada neće izbledeti. Podsećanje na priču o MC5, ujedno je i podsećanje na Peđu, dobrog momka iz komšiluka, koji mi je nesebično davao ploče kada sam bio klinac i kada sam shvatio da je tajna života skrivena u pesmama rokenrol desperadosa otisnutim na vinilu i da mi to u budućnosti neće otkriti nijedna zvanična institucija (Univerzitet, Crkva, Država).



Danas kada posmatram grandiozni uticaj MC5 na garažnu undergound scenu i alternativne bendove iz devedesetih, postajem svestan činjenice da bi njihovo odsustvo značilo i odsustvo (onog oblika koji poznajemo) Rage Against The Machine, Sonic Youth, Jon Spencer Blues Explosion, Screaming Trees, Nirvane i White Stripes. Pitanje je kako bi izgledali neki bendovi. Imali su podjedno jak uticaj kako na rađanje punka, tako i na rađanje heavy metala.




Bend je nastao 1965.godine kao Motor City Five u Lincoln Parku blizu Detroita. Prvo su se skontali pevač Rob Tyner i gitaristi Wayne Kramer i Fred "Sonic" Smith (životni saputnik Patti Smith)a onda su im se pridružili bubnjar Dennis Thompson i basista Michael Davis. 1967.godine upozanju Johna Sinclaira, radikalnog underground novinara i vođu političke organizacije White Panther Party, koji im postaje menadžer i koji u njihovoj muzici prepoznaje energiju koja je potrebna za revoluciju. MC5 spajaju rokenrol i političko delovanje na jedan način koji je za to vreme bio veoma hrabar. U isto vreme praše najtvrđi rokenrol koji se šezdesetih mogao čuti. Usklik "Kick Out The Jams Motherfuckers" je bio prava revolucija koja nije mogla proći nekažnjeno. John Sinclair je 1969.godine zaglavio 9 godina zatvora zbog dva jointa. Bend je posle toga snimio još dva albuma "Back in the USA"(1970) i "High Time"(1971) posle čega su se raspali. Međutim, reputacija benda je sve više rasla jer su ih otkrili Elvis Costello, The Clash, Damned, a Michael Davis se muvao sa pokojnim Ronom Ashtonom oko sastava Stooges. Mnogi garažni bendovi i danas MC5 pominju kao svoje uzore, što ukazuje da sve prave vrednosti nalaze putanju do mitološkog značaja, dok je sve ostalo pičkin dim.



2005.godine u Domu Omladine u Beogradu preživeli članovi MC5-Wayne Kramer, Dennis Thompson i Michael Davis, uz pojačanje Lise Kekaule iz Bell-Raysa, Gilby Clarka iz benda Guns N Roses i punkera Handsome Dick Manitobe iz benda Dictators, pripredili su nam nezaboravno rokenrol iskustvo. Za potpisnika ovih redova to je životni koncert broj 2 kojem je prisustvovao. Bili smo Kum, Ljolja i ja. Falio je samo Peđa.

четвртак, 7. јануар 2010.

Moja draga Clementina (John Ford, 1946)



John Ford je 1946.godine snimio jedan od najveličanstvenijih i najpoetičnijih western filmova. Priča o Klementini Karter, šarmantnoj mladoj dami, koja iz Bostona dolazi na Divlji Zapad kako bi pronašla Doka Holideja koji je nekada u prošlosti osvojio njeno srce i nestao. Međutim, bonvivanski duh Doka Holideja gura Klementinu u zagrljaj Vajata Erpa, koja ubrzo shvata da je čovek njenog života zapravo legendarni šerif. Fantastični Henri Fonda kao Vajat Erp, Viktor Mejtur kao Dok, Keti Dauns kao Klementina.


Posle ovog filma poželeo sam da postujem jedan isečak sa plesom ispred crkve koji na esencijalan način prikazuje tradicionalne vrednosti jednog naroda. Scena je kultna, a iz iste se može zaključiti zašto je Džon Ford najznačajniji i najveći američki reditelj. (navedni deo kreće od 5-og minuta).


понедељак, 4. јануар 2010.

AVATAR - Džejms Kameron (2009)



Visokotehnologizirani Holivud ima nekoliko reditelja koji uz pomoć kompjuterske animacije umeju da naprave spektakl. Mnogi od njih, poput Ronalda Emeriha, jesu majstori spektakla, ali samo spektakla lišenog sadržine, jer su uspeli da naprave gomilu najgroznijih bioskopskih šitina koje je mogla da nam ponudi Amerika. Spilberg je umoran, istrošen i nema šta da kaže. Braća Vačovski mudro ćute. Gomila malih Spilberga kao na traci štancuje visokobudžetne projekte koji su lišeni svakog smisla. Zato se kao veliki poklonik žanrovskog filma uvek obradujem svakom novom filmu Džejmsa Kamerona. Da, obradovao sam se i Titaniku. Gledao ga više puta. Mogao bih opet. Svađao sam se po slavama i rođendanima sa ljudima koji su pljuvali Titanik. Niko od njih nije imao nijedan smisleni argument. Samo su se hvatali za izanđalu floskulu "američko sranje", "holivudsko govno" ili za "groznog Leonarad Di Kapria". Ni dan danas mi nije jasno zašto se mnogim ljudima ne dopada taj film? Uglavnom, ja sam posle Titanika rešio da budem obazriv i da ne verujem ljudima koji se kunu samo u evropski film. To mi je bilo dobro polazište jer sam iza sebe imao učitelja Tirketa koji je sjajno primetio da je odrednica američki film pleonazam.



Moram priznati da sam u jednom momentu pomislio i da je Kameron zapao pod uticaj industrije, jer trejler nije previše obećavao. Sa druge strane, kako sam ispratio njegov opus od filmova "Pirane 2" i "Osmog putnika 2", preko oba "Terminatora" i "Bezdana" do pomenutog "Titanika", morao sam da odem u bioskop zarad poštovanja prema opusu proverenog asa. Čovek je pokazao da je i dalje broj 1. King of the World žanrovskog visokobudžetnog filma.



Avatar je arhetipska priča o borbi dobra i zla, pri čijem se osmišljavanju autor ponovo latio proverenog recepta starog Holivuda začinjenog antropološkim znanjima i mitologijom. Kameron je ukrstio sledeće žanrove: akcioni SF film (epske fantastike) sa melodramom, koja usput prati ljubavnu priču glavnih protagonista, i koja je uvek prisutna u svim Kameronovim filmovima. Osim toga, u sociološko-političkom smislu Avatar je izuzetno antiamerički film i daje jedan veoma kritički osvrt na spoljnopolitičku ulogu SAD u savremenom svetu. Ono što je veoma važno film je, između redova, i ekološki angažovan, ali je sve upakovano po starom principu dramaturgije termita (kako je naziva Meni Farber) tako da gledalac koji misli može da pročita skrivenu poruku i ujedno da uživa u akciji koju sa sobom nosi žanrovski film, dok gledalac koji ne misli može samo da uživa u akciji i efektima. Kameron je definitivno nastavio filmsku tradiciju koju je utemeljio njegov filmski predak Džon Ford i to radi veoma uspešno i moćno. Pored umeća pravljenja spektakla, Kameron se kao autor emotivno vezuje za svoje likove, što publika ume da oseti i pre svega da ceni, što je na kraju krajeva najbitnije za uspešnost jednog dramskog dela. Aristotel je ponešto o tome pisao u svojoj "Poetici", a Kameron je sve to pročitao i shvatio da je to prirodan tok kretanja. Zato je katarza uvek prisutna. To ceni i Jorgoslovlje.

Obavezno odgledati u bioskopu.

недеља, 3. јануар 2010.

Jutro



3.januar. Pada sneg. Obožavam jutra neradnim danima. Razvlačenje i dugo ispijanje kafe. Na stolu gomila filmova koji čekaju. Mamurluk je zalečen. Napravljen je prostor za još jedan. Na TV-u, kao i obično, ništa pametno. Listam knjige koje sam u međuvremenu kupio i slušam muziku. Sitnice koje život znače.

субота, 2. јануар 2010.

NOVOGODIŠNJI BALOVI



Prošla su vremena takozvanih novogodišnjih balova. Do devedesetih je "balove" organizovalo skoro svako preduzeće koje je držalo do sebe. Doduše, tu su se guzila i raznorazna udruženja, od lovačkih i ribolovačkih društava, do udruženja filatelista, šahista i autoprevoznika. Zakupi se hotelska sala, angažuje orkestar i zabava može početi. Moja kuća se nalazila odmah pored jednog hotela u kojem su se održavale takve manifestacije. Bio sam klinac, radoznao i jebeno dosadan, tako da sam uvek gledao da ispratim makar delić te priče. Novogodišnji balovi o kojima pričam, nisu se održavali 31.decembra, već nekoliko dana ranije. To je bila neka vrsta zabave za zaposlene, nešto što se danas, u srpskom neokapitalističkom novogovoru zove TEAM BUILDING.



Orkestri su svirali hitove Tozovca, Tome Zdravkovića, Silvane Armenulić, Duška Lokina, sa blokovima u kojima se igralo kolo (obično užičko), i onda ste sa ulice mogli da vidite sve te lepršave ondulacije džirlo žena, koje su još početkom decembra zakazivale termin kod svojih frizerki. Svaka od njih je imala šansu da bude proglašena za drugaricu-gospođu sa frizurom večeri. Novogodišnja lutrija je, uz vinjak, prasetinu i špricere, bila sastavni deo novogodišnjih balova. Drugovi direktori su nazdravljali drugovima i drugaricama radnicima, koji su podizali čaše od dva decilitara, trudeći se da ne sruše ispred sebe vaznu-bokal sa plastičnim karanfilom. Mnogi penzosi iz mog kraja, često u parku ispred zgrade lamentiraju nad tim vremenima. Kažu da su to bile najlepše godine njihovog života. Kažem im da je dobro to što je bar jedna generacija u ovoj zemlji imala "najbolje godine svog života" iako cela ta priča sa novogodišnjim balovima izgleda smešno i karikaturalno. Oni mi ništa ne kažu. Ćute i nastavljaju svoju partiju šaha.

Pokušavam da se setim, kada sam poslednji put video da se jedan takav novogodišnji bal odigrao u hotelskoj sali kraj moje kuće, i sve mi se čini da je to bilo negde 1992.godine. Već tada je cela manifestacija mutirala u nešto, što nije slutilo na dobro. Više se nisu pevale pesme pomenutog Tome, Silvane i Tozovca već su himne večeri bile pesme "Srpska se truba s Kosova čuje" i "Sprem'te se sprem'te". Ratno ludilo je počelo da se zahuktava, dok su nam kriza i nemaština dahtale za vratom. Bilo je vreme da se odjavimo, što smo nesvesno i uradili. Novogodišnji balovi u navedenom obličju danas predstavlju deo prošlosti. Vremena su se promenila, tako da je sve to i logično, ali nije zgoreg podsetiti se takvih fenomena, jer su to ipak fusnote istorije jednog vremena koje smo zajedno živeli na ovim prostorima.