субота, 25. децембар 2010.

TOP albumi 2010. po izboru Jorgoslovlja

Ove godine sam najmanje slušao muziku. Ritam života i profesija mi ne dozvoljavaju da se posvećujem ovoj plemenitoj raboti kao nekada. Ipak, pored svih prepreka, nisam se dao tako lako. Iako mi je ove godine promakla gomila dobre muzike, uspeo sam da izvučem iz rukava petnaest ploča koje su mi delovale kao nešto najuzbudljivije od svega što sam čuo. Pretpostavljam da bi se ovde našlo još desetak naslova, ali to ću morati da proverim u narednoj godini. Na listi se nalazi samo jedan album sa naših prostora, jer je u pitanju jedini srpski bend koji mi je privukao pažnju.

1. The Black Angels - Phosphene Dream

Garažni rokenrol bend iz Teksasa. Sugrađani Rokija Eriksona. Najbolja ploča ove godine.


2. J. Roddy Walston and The Business - Self Titled

Bend iz Baltimora koji se kreće linijom garažnog rokenrola pod primetnim uticajem glam rocka sedamdesetih.


3. Robert Plant - Band of Joy

Šta reći za Roberta Planta kad sve znate. Genijalan album!


4. Surfer Blood - Astro Coast

Indie rock bend sa Floride. Ovo im je prvi album.


5. Endles Boogie - Full House Head

Pravoverni gitarski rokenrol. Ovo bi danas trebalo da slušaju klinci koji žele da naprave pravi bend.


6. The Black Keys - Brothers

Uh! The Black Keys pišu novu stranicu istorije rokenrola. Odličan album od benda koji se sprema da postane mit.


7. Gil Scott Heron - I’m New Here

Gil Scott Heron je veliki guru. Ovaj album je poezija.


8. Diplomats Of Solid Sound - What Goes Around Comes Around

Vanserijski soul funky. Ploča za žurke i objavu rata depresiji. Obavezna u kolekciji.


9.Tired Pony - The Place We Ran From

Tired Pony je zapravo jedna od onih tzv. supergrupa, koja je nastala kao plod ideje Garya Lightbodya (Snow Patrol) i Petera Bucka (REM).


10.Pete Molinari - A Train Bound For Glory

Britanac malteškog porekla koji je novu ploču snimio u Nešvilu. Prepoznatljivi uticaji Bitlsa, Vudija Gatrija, južnjačkog bluesa i rokenrola pedesetih.


11.Jamey Johnson - The Guitar Song

Country heroj!


12. Ryan Bingham - Junky Star

Još jedan country heroj


13. Isobel Campbell & Mark Lanegan - Hawk

Ovo je album o kojem su pisali mnogo pametniji i rečitiji ljudi tako da mi je glupo bilo šta da kažem osim da je ploča remek delo.



14. Ariel Pink’s Haunted Graffiti – Before Today

Ovo je jedan jako zanimljiv bend iz Los Angelesa. Sviraju neki uvrnuti psihodelični pop folk. To šarenilo zvuka me je podsetilo na šezdesete i kalifornijsku scenu iz tog perioda.


15.The Mothership Orchestra - Song For You

Bend iz Požege. Ako ih niste još uvek čuli, ne znate šta ste propustili.

SKANDINAVAC


Posvećeno Dragoslavu Mihajloviću i Ljubi Vrapčetu

Najveći deo života proveo sam po zatvorima, a sva je prilika da ću ostatak provesti mrtav. (Hemfri Bogart “Okamenjena šuma“)

Ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem. Majka me je rodila u leto 1952. i umrla. Ubio sam je svojim rođenjem. Od malena sam znao da nosim žig prokletstva. Nisam znao koji bih put izabrao, osim puta kojim kreću bitange. U domu sam dobio nadimak Skandinavac. Bio sam isuviše beo, ali još uvek živ. Izgledao sam kao albino; kao spermatozoid nekog Bergmanovog junaka. Voleo sam da se tučem i da pravim sranja. Kad mi je umrla baba, poslali su me u jedan depresivan vojvođanski gradić da živim sa drugom nezbrinutom decom. Bilo mi je teško. Pišao sam u krevet do trinaeste godine. Smejali su mi se zbog toga. Bilo me je stid. Dobijao sam batine od učitelja kad god bi se upišao. Ne morate da me sažaljevate ili da mrzite učitelja zbog toga. Taman posla. Vratio sam se ja posle deset godina da ga posetim. Mislim da je danima pišao krv posle moje posete. U tom domu je bila jedna Bojana...Cigančica, lepa kao anđeo. Sa njom sam često sedeo u menzi koja je vonjala na kiseli kupus i jeftine deterdžente za pranje sudova. Pričalo se da je žrtva incesta. Nije puno govorila. Meni se uvek smešila. Imala je dobre oči, kao neko malo lane. Odmah sam je zavoleo. Pored Bojane, jedina stvar koju sam voleo u tom domu bila je biblioteka. Tamo sam iz dosade počeo da čitam i ubrzo shvatio da je to jedina stvar koju zapravo želim da radim. Da sedim i da čitam. Više me nije zanimo stvarni svet. Otkrio sam Dikensa, Balzaka, Hemingveja, Prusta, Ničea. Bilo je dovoljno za početak. Što sam više čitao postajao sam zatvoreniji i počinjao da se pitam zašto me je zapravo razbijanje tuđih glava tako uzbuđivalo. Brzo sam shvatio da se sve svodilo na nedostatak ljubavi, ali nisam želeo da prihvatim ta frojdistička sranja, draži mi je bio Zaratustra. Želeo sam da postanem ratnik.
Sedamdesete sam napunio 18 godina. Vojsku sam služio u Sarajevu, ali ne ceo vojni rok. Uspeo sam da se skinem na ludilo. Osim toga, zabranili su mi da nosim pušku. Koristio sam svaku priliku da se potučem. Nisam birao po nacionalnosti, tada se to nije smelo. Bilo mi je sasvim svejedno da li je Šiptar, Srbenda, Purger, Čokalija, Slovenac ili Boske, bilo mi je samo bitno da gledam kako mu curi krv iz nosa, kako mu je pukla arkada, kako sam mu izbio keca ili dvojku. Osećao sam se mnogo dobro u takvim prilikama. Kao Muhamed Ali u ringu, kao General Paton na bojištu, kao Kazanova sa rukom položenom na međunožje neke device. Po izlasku iz vojske, preko jedne kurve koja je radila za UDBU, zapalio sam u Francusku. Tamo sam neko vreme petljao sa mafijašima Jugosima, koji su u to vreme bili veoma jaki u pariskom podzemlju. Zahvaljujući Alenu Delonu, beogradski asfalt se preselio na Sartrove i Preverove ulice. Nažalost, sav taj ološ kojem sam pripadao, nije mnogo mario za Sartra i Prevera. Više su se ložili na fiktivne likove iz filmova Žan Pjer Melvila. Voleo sam i ja te likove, te samuraje vrelog asfalta, samo što sam znao da su u stvarnosti te priče potpuno drugačije. Možda je to posledica moje inteligencije; možda zbog toga što nisam bio baš mnogo rđav; možda zbog toga što sam umeo vraški dobro da se tučem; možda zbog toga što su mi bili potrebni novci. Prepustio sam se stihiji i upadao iz sranja u sranje. Onda se pojavila Mišel. Ispeglala me je. Svojom nežnošću je ubila svu grubost u meni. Potpuno sam se promenio. Počeo sam da radim kao noćni čuvar u jednoj poslovnoj zgradi. Mogao sam da sedim i čitam do mile volje. Mišel je bila radost mog života. Želeo sam da joj ugađam i to sam nesebično činio. Zbog Mišel se nisam tukao dve godine. Onda je Mišel otišla. Dve nedelje kasnije ubio sam čoveka jednim udarcem ispred WC-a u jednom noćnom klubu. Rekao mi je da sam pička. Nabio sam mu vilicu u mozak. Umro je na licu mesta. Nisam bežao. Želeo sam da se spustim kraj njegovog tela i zaplačem kao onaj čovek u Rinu koji je ispalio metak u drugog čoveka samo da bi ga gledao kako umire, ali nisam stigao, uhapsili su me pre no što sam se sabrao.
Robijao sam petnaest godina. Nakačili su mi i neku pljačku. Francuski zatvori su grozni, ali svakako humaniji od balkanskih. Izašao sam devedesete. Već sam bio star. U ustima sam osećao ukus bede sa kojom se nosim čitav život. Sloboda je izmišljotina. Ceo svet je zatvor. Jedemo bedu i ropstvo, spavamo sa njima, udišemo je i izdišemo. Zaista, ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem.
Poslenjih dvadeset godina živim sa jednom ženom koja mi kuva i brine o meni. Dobar je čovek. Ne volim je na način na koji sam voleo Mišel, ali je poštujem. Ona je, jadnica, imala tešku životnu priču, a zbog jedne kraće noge potpuno je nesigurna u sebe. Boji se da je ne ostavim. Svakodnevno je ubeđujem da je sama sebi uvrtela u glavu takve gluposti, ali ona se nikako ne smiruje. Vodiću je večeras u bioskop. Možda stvari posle toga budu malkice drugačije. Dopala joj se ta ideja. Osmehuje se i gleda me bistrim očima. Trenutno je zadovoljna.

петак, 03. децембар 2010.

When You're Strange - Tom DiCillo (2009)


Tom DiCillo je reditelj koji je među filmofilima poznat kao čovek koji je radio zanimljive niskobudžetne B filmove u kojima je najčešće igrao Steve Buscemi (Living In Oblivion, Delirious, Double Whammy). Ove godine se pred našom publikom pojavio sa zanimljivim rokumentarcem WHEN YOU'RE STRANGE - A FILM ABOUT THE DOORS (2009) koji predstavlja još jedno (novo/ponovno) čitanje jednog od najvećih mitova rokenrola.

Gledajući ovaj film, shvatio sam da je od mog poslednjeg susreta sa Mr. Mojo Risinom, a posredstvom Olivera Stouna (kojim nisam baš bio zadovoljan), prošlo gotovo 19 godina. Tada sam imao 15 godina i bio sam opčinjen harizmom I buntovništvom Jima Morrisona. Sinoć shvatih da je čovek umro u dvedeset sedmoj godini. Istu sudbinu su doživeli Jimi Hendrix i Janis Joplin. Dakle, umrli su “u čizmama” u životnoj dobi koju sam lično (pro)živeo, pre sedam godina. Shvatih da I dalje nemam pojma o životu I da nemam dovoljno mudrosti da bih mogao da delim bilo kakve velike savete. Onda sam pokušao da se prisetim kako sam izgledao sa 27 godina i setih se da sam tada bio u vojsci. Jeste, i dalje sam bio naivan i pogubljen, ali imao sam srce. Mr. Mojo je imao srce, ali ruku na isto, pomalo je bio i pozer. Taj ničeansko- bodlerovski trip su kasnije zloupotrebljavali mnogi Morrisonovi epigoni, a možda je svemu kriva i ona njujorška pederčina i neopevani srebroljubac slovačkog porekla. Lester Bengs je verovatno bio u pravu kada je kao lik iz filma “Almost Famous” rekao malom rok kritičaru, alter egu Kameruna Kroua, kako je Lizard King zapravo lažni šaman. 


Dakle, autor je ovim filmom, služeći se poznatim i nepoznatim arhivskim snimcima, napravio jedno zanimljivo putovanje kroz biografiju Doorsa i Jima Morrisona, uz naraciju Johnnya Deppa, kao I jedno zanimljivo i dobro poznato putovanje kroz šezdesete, od ubistva Kenedija, preko rokenrol kontrakulture i LSD revolucije, borbe za ljudska prava, demonstracija protiv rata u Vijetnamu, ubistva Martina Lutera Kinga do Helter Skelter histerije. Uspeo je da dočara jedan period na isti način na koji je to uradio Skorseze u filmu “No Direction Home” o Bobu Dylanu. Pri tom je DiCillo dopustio gledaocu da sam proceni ličnost i značaj Jima Morrisona i izgradi spostveni sud o Morrisonu kao umetniku i čoveku, iako se na jedan malo sugestivniji način dotakao mita o lažnoj smrti. 


Kako god okrenemo, vraćamo se na početak i ponovnu konstataciju da uprkos svemu ne možemo srušiti značaj i lepotu muzike koju su stvorili The Doors. Možemo preispitivati mitološku dimenziju cele priče, ali ista se obično završi ličnom frustracijom onoga koji preispituje, tako da cela priča obično zaglavi u nekom ćorsokaku. DiCillo je toga bio svestan, zato je napravio pošten dokumentarac.


недеља, 21. новембар 2010.

„El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima) 2010


Ako vam nekada ovaj film dođe na red, nemojte ga preskočiti. Vi ćete i dalje nastaviti da živite u kaljuzi srpske svakodnevnice, a nećete biti svesni da je makar jedno veče u toku radne nedelje, ili još bolje subote popodne, moglo biti ulepšano dvočasovnim argentinskim remek delom „El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima).

U pitanju je oskarovac iz 2010.godine za najbolji film van engleskog govornog područja. Na samom početku sam imao predrasudu, misleći da je u pitanju još jedno pretenciozno i udvoričko filmsko kopile koje se kroz žanr dodvorava Holivudu, a suštinski bi želelo da bude mezimče evropskih art festivala. Međutim, drugari, usledio je žestoki demant moje predrasude. To je bila šamarčina od koje se crveni obraz. Posle filma sam morao da priznam sebi da je reditelj Juan Jose Campanella zapravo genije. Možda će se njegova genijalnost završiti na ovom filmu, ali će film svakako ostati upamćen.



Benjamin Esposito je proveo čitav radni vek kao istražitelj krivičnog suda. Nakon penzionisanja, Esposito odlučuje da napiše roman o svome radu u javnoj službi i o istinitoj, potresnoj i tragičnoj priči u kojoj je svojevremeno učestvovao. Njegovom je sudu 1974. godine dodeljena istraga slučaja silovanja i ubistva lepe mlade žene. Pisanje priče iz prošlosti više nije samo način da ispuni svoje časove dokolice, već se Esposito susreće sa samim sobom i sa svojim emocijama prema nadređenoj saradnici Irene.
Juan Jose Campanella je priču izgradio na dva nivoa, vešto spojivši žanr noir trilera i ljubavne melodrame. Sve je na svom mestu; ubistvo, ljubav, osveta i pravda. Simbolika pogleda vezana je za krimi priču i zločin iz strasti, kao i za ljubavnu priču i potisnuta osećanja Benjamina i Irene. Osim toga, autor je sa strane kritički potkačio i korumpiranost svoje države koja se još uvek bori sa bolestima svih sistema koji su dugi niz godina bili diktotorski, ali taj deo priče je zapravo najmanje bitan. Verovatno bi ovaj film bio solidan i kao čistokrvni triler, ali ovde sam prvi put, posle dugo vremena, prepoznao melodramski patos na granici patetike, koji se sve vreme nosi kao vrhunska umetnost i nikako ne dozvoljava sebi da sklizne u patetičnu banalnost. To je ono što ovaj film posebno izdvaja I što je na potpisnika ovih redova ostavilo najveći utisak. Osim toga čovek ne može ostati ravnodušan na glumačke bravure Ricardo Darina i Soledad Villamil (koja je jedna od najlepših žena na svetu), a koji se u filmu nose poput velikih parova filmskih klasika, kao i sjajnim epizodama Pablo Ragoa koji igra verenika ubijene devojke i Guillerma Francelle kao Benjaminovog pomoćnika Sandovala, simpatičnog alkosa. 



“Tajna u njihovim očima” će se jednog dana definitivno tretirati kao klasik iz perioda kada se film još uvek trudio da bude čaroban. Neka bude tako. Campanella je to zaslužio jer je otvorio vrata raja i pustio da se anđeli poput Soledad Villamil konačno ukažu oku običnog smrtnika. Hvala mu!

субота, 20. новембар 2010.

High Hopes - Mike Leigh (1988)

High Hopes je jedan od retkih filmova Mike Leigha koji me je iz nepoznatog razloga sačekao tek ovih dana, iako je isti snimljen još 1988.godine. S obzirom da mi je većina njegovih filmova posebno draga, ako izuzmemo Veru Drejk, mogao bih mirne duše da kažem da mi je od autora transnacionalne struje britanskog filma definitivno najdraži Mike Leigh. Kako realizam bez zadrške smatram zrelošću literature, kod filma ne primenjujem iste aršine (film je veći od života), ali autorima realistima poput Leigha i Loacha uvek se prepuštam sa velikim zadovoljstvom.



 Mike Leigh je socijalista-levičar koji tu ideju provlači kroz sve svoje filmove u kojima se obično bavi suburbijom, malim – običnim ljudima I njihovim komplikovanim porodičnim odnosima. Njegove priče oplemenjuju jer je većina ispričana kroz model melodrame sa elementima komedije, ali se tom prilikom često naglašava i visoka artificijelnost sa apokaliptičnim ispadima (Naked, Secret & Lies).
High Hopes je jedna predivna priča, koja svojom jednostavnošću i emocijom zadivljuje čoveka. Ispod jedne porodične drame, krije se kritika britanskog društva iz perioda tačerizma. Leigh je celu priču klasnih odnosa postavio kroz povezanost tri para. Cyril i Shirley su bivši hipici-marksisti koji žive na maloj gajbi, puše hašiš, hejtuju fašiste i kraljevsku porodicu, vole da igraju bilijar, blagi su i brižni, kako jedno prema drugom, tako i prema Cyrilovoj dementnoj majci i slučajnim prolaznicima. Cyril radi kao kurir-raznosač, dok je Shirley baštovanka. Jasno je na samom početku da su sve autorove simpatije poklonjene ovom paru. Prikazujući njihov mikroskosmos, Leigh nije upao u zamku jeftinog političarenja i poturanja svojih levičarskih ideja po svaku cenu, već je hrabro potkačio i svoje istomišljenike aktiviste, koji uveče razglabaju o marksističkim idejama, a preko dana razmišljaju o velikom biznisu. Drugi par su Cyrilova sestra Valeria i njen muž Martin. U pitanju je par skorojevića koji je krenuo da zarađuje solidne novce, ali ih frustriranost klasnim poreklom čini karikaturalnim i smešnim. Treći par su komšije Cyrilove i Valerijine majke, tipični predstavnici fašizoidnog elitizma visokog društva koje je izrodila klima vladavine Čelične Lady. Sva tri para se vrte oko stare dementne bake koja negde, između redova, personifikuje prolaznost i opomenu potomcima.

Ovo jeste film koji će vam više puta nabaciti osmeh na lice, ali će vas posle svega negde raniti i navesti na samopreispitivanje. Zbog toga je Mike Leigh veliki filmski autor i zbog toga bi trebalo odgledati sve njegove filmove.



недеља, 14. новембар 2010.

Tired Pony - The Place We Ran From (2010)


Tired Pony je zapravo jedna od onih tzv. supergrupa, koja je nastala kao plod ideje Garya Lightbodya (Snow Patrol) i Petera Bucka (REM) koji su posle jednog koncerta REM u Berlinu (Jula 2008) i posle nekoliko piva došli do zaključka da bi njihova saradnja bila značajna kako za jednog, tako i za drugog. Gary nije imao nijednu napisanu pesmu, ali je imao ideju i volju da napravi jednu dobru alt country pop ploču. Peteru Bucku kao cenjenoj personi od strane svakog ozbiljnijeg muzičara predloženo je da na albumu učestvuje samo kao muzičar i inspiracija celog projekta, dok će pisanje pesama i produkcija biti rezervisane za Gurya i producenta Garreta "Jacknife" Leea. Peter Buck je inače poznat kao čovek koji je pomogao mnogim (mladim i starim) bendovima, tako da učestvovanje u ovom projektu nije bilo iznenađujuće. Projektu su se pridružili Richard Colburn (bubnjar grupe Belle&Sebastian), Iain Denis Archer (Snow Patrol) kao i Scott McCaughey (The Young Fresh Fellows, The Minus 5).



Album je snimljen u Portlandu (Oregon) za 8 dana i sve pesme su napisane ad hoc. Gary je za vreme snimanja dobijao napade panike, jer nije verovao da će uspeti ceo projekat da izgura do kraja. Pomislio je da je to preveliki zalogaj, ali anđeli kreativne energije su ipak bili na njihovoj strani. Peter Buck je po završetku albuma rekao da nije godinama osetio takvu slobodu i takvu spontanost. Taj vid slobode je opisao kao njegovo ranije iskustvo vezano za jednu pauzu REM-a, kada je pio po barovima i družio se sa lutalicama. "The Place We Ran From" je zaista ploča koja odiše autentičnom americana atmosferom  (iako je većina učesnika iz UK) zabojena keltskim soulom i britanskim folkom i koja sigurno ulazi na moju listu najboljih albuma u ovoj godini.



петак, 12. новембар 2010.

Naš čovek Bobi


Priča o Bobiju Mičamu bi mogla biti propraćena stihom iz pesme grupe DLM koji glasi “moja je sudbina da budem ljudina“. To bi ujedno bila i priča o dvadesetom veku. Starije generacije pamte vremena u kojima su se cenile hrabrost, odgovornost, čast i poštenje. Na takvom kodeksu se posebno insistiralo po završetku drugog svetskog rata, jer se svet posle hektolitara prolivene krvi konačno oslobodio pošasti Hitlerovog nacizma. Šta se dešavalo posle toga pisali su mnogi istoričari, sociolozi i terotičari drugih društvenih nauka. U tom pionirskom i plemenitom zanosu uspostavljanja novih vrednosti, Holivud je odigrao značajnu ulogu, jer je ponudio običnom smrtniku nekoliko harizmatičnih individua sa kojima je mogao, donekle da se identifikuje. Prvi se zvao Džon Vejn, drugi Hemfri Bogart, treći Robert Mičam. Vejn i Bogart su igrali i pre rata, kao i za vreme rata, ali su ipak u potpunosti zablistali kao legende u vremenima kada se stvarao novi svet. Ovo nije priča ni o prvom, ni o drugom, ovo je priča o trećem.

Robert Mičam je rođen u Bridžportu (6.08.1917.godine). Bio je klinac sa rupicom na bradi, koji nije mogao da podnese lažni autoritet svog očuha (koji ga je usput lemao) tako da je rano otišao od kuće i bavio se svim i svačim kako bi sebi obezbedio elementarna sredstva za egzistenciju. Bio je rudar, šljaker, bokser. Bio je sin ulice, ostavljen na milost i nemilost suburbanih marginalaca i svega što su nosila ta vremena. 1943 godine započinje glumačku karijeru, a prvu ozbiljniju ulogu je ostvario u Velmanovom klasiku „Priča o redovu Džou“. Brzo se nametnuo svojom osobenošću i odigrao gomilu karakterističnih uloga po kojima će se dugo pamtiti. Bilo da je kauboj, bilo da je vojnik, bilo da je Filip Marlou, bilo da je autoritativni mudri otac, Mičam je svojom harizmatičnošću uvek ostavljao jak pečat u svakom filmu u kojem se pojavio. Imao je u sebi nešto što bi moglo da ga odredi kao dobrog i lošeg momka. Spuštene veđe i podočnjaci, zagonetnost i distanciranost, flegmatične reakcije, živopisnost usamljenog heroja koji je u stanju da se potuče sa životom hrabro i isto tako da ode u smrt, najčešće zbog greške iz prošlosti ili zbog neke žene.

Lično bih izdvojio pet meni najdražih uloga Roberta Mičama.


Skoro sam sa jednim prijateljem komentarisao kako danas ljudi ne izgledaju kao ljudi (više liče na ulickane kreature). Možda su zaista Zigelovi/Kaufmanovi kradljivci tela odradili svoj posao. Više nema takvih ljudina kakav je bio Robert Mičam. Nije njega džaba onaj estradni pandur iz „LA Confidential“ kojeg igra Kevin Spejsi, 1949.godine uhapsio zbog posedovanja i konzumiranja marihuane. Želeo je da se ogrebe o tuđu slavu i nije mu padalo na pamet da će od Mičama napraviti ikonu modernog buntovništva. Hvala mu na tome. Bobi je posle toga napravio još osamdesetak uloga i postao legenda. Umro je 1.jula 1997.godine u Santa Barabari.

Za odjavu slušamo jednu pesmu sa mog omiljenog CD-a „Calypso is like so“.








понедељак, 01. новембар 2010.

The Road - John Hillcoat (2009)


Film “The Road” Johna Hillcoata snimljen je prema istoimenom romanu Cormaca McCarthya (All the Pretty Horses, No Country for Old Men) koji je prema svedočenju brojnih ljubitelja amerikane i američke hard proze, jedan od najznačajnijih prekookeanskih pisaca. Nisam još uvek proverio navedene tvrdnje kroz literarni oblik, ali ako je verovati pričama koje su pre Hillcoata, putem filma ispričali Billy Bob Thornton i Brothers Coen, zaista se radi o postmodernom Fokneru.

John Hillcoat je čovek koji je samo nekoliko godina ranije snimio neprocenjivo remek delo (lični favorit) “The Proposition” poetični bodlerovski vestern za koji je scenario napisao Nick Cave. Pretpostavljam da je ozbiljnom autoru, posle jednog remek dela, veoma teško da se uhvati u koštac sa novim delom, jer je uvek prisutan duh prethodnika kao dodatno opterećenje. Neki se reditelji u takvim situacijama često okliznu na koru pretencioznosti i usliljenog umetničarenja, tako da od drugog filma obično ispadne nešto što se ne može upoređivati sa ranijim delima. U ovom slučaju nije došlo do takvog obrta. John Hillcoat je snimio jedan dobar i pošten film koji će živeti svoj život mimo prethodnika. Kao prvo, pažljivo je izabrao literarni predložak, što govori da je Hillcoat čovek od ukusa, zatim je pažljivo podelio uloge i ponovo angažovao provereni tandem za pisanje muzike (Nick Cave and Warren Ellis). Treće, usudio se da se lati poetike distopijskog apokaliptičnog filma koji nema nezanemarljivu tradiciju kroz istoriju filma a čije domete nije tako lako prevazići ili im se makar približiti (Mad Max). 



"The Road" je gorka, apokaliptična priča o mračnoj budućnosti, očito nastaloj kao posledica tehnološkog razvoja i nebrige čovečanstva za svetom u kojem živi. Sivilo i tamne boje su dominantne tokom celog puta kojim se kreću bezimeni otac (Viggo Mortensen) i bezimeni sin (Kodi Smith McPhee) po sprženim prostranstvima Amerike u nadi da na moru vlada toplija klima i da tamo negde još uvek ima života. Međutim, na putu se susreću sa brojnim šljamom preživelog ljudskog roda koji su u apokaliptičnim vremenima svedeni na postmoderno parafraziranje Manove sentence: Čovek je čoveku vuk (kanibal). Otac kojem se bliži kraj prinuđen je da odbaci sva prethodna uverenja i da kroz obuku za dalji put dehumanizuje sina kako bi što duže poživeo. Da li će se na kraju filma videti neka svetlost i da li će vam ovaj film probuditi nadu, ostavljam vam da sami proverite kroz bioskopsko ili DvdRip iskustvo. Kako vam drago. “The Road” to sigurno zaslužuje, jer je jedan od boljih filmova koje sam gledao u poslednje vreme.



субота, 30. октобар 2010.

BUDI BAJA!



 Slušaj sinko. Nema tu previše filozofiranja. Čarobna formula je skrivena u tri prava rifa. Kažu da se u dolini Graševke pojavio novi mesija. Ako malo bolje otvoriš oči shvatićeš da je u pitanju lažni mesija. Svi ti likovi koji misle da je jazz fusion vrhunac umeća sviranja gitare su izgubljeni slučajevi. Veruj mi. To su umišljeni likovi koji se bave muzikom da bi im se divili lažni intelektualci. Takvi likovi nikada nisu verovali u sveto trojstvo – gitara, bas, bubanj. Smislili su način da svoju nekreativnost sakriju iza peglanja nekih besmislenih solaža koje ničemu ne služe. To ti je kao drkanje bez svršavanja. Niko od njih ne shvata da je za dobru stvar potreban Groovy. Mora da se oseti miris ljudskog mesa, živosti, znoja. Mora da poteče krv, da se probudi dionizijska strast u tebi kao stvaraocu i izvođaču, kako bi istu preneo na slušaoca. Ne smeš sebe da štediš ni jednog trenutka. Taram Tam Tam Taram Tam Tam, kapiraš...samo distorzirano...i naravno, pažljivo koristi wah wah pedalu. Nemoj da preteruješ. Jedan je bio Hendrix. Nemoj da se ložiš kao što se prosečni gitaristi lože. Većina njih nije mrdnula dalje od Erica Claptona ili Stevie Ray Vaughana. Njima je svaki pokušaj pomeranja granica, bogohulništvo. Kloni ih se. Oni su uniformisani umovi. Mrzeće tvoju potrebu da preispituješ miteme koje se ne dovode u pitanje.
Druga bitna stvar sinko, skrivena je u jednostavnosti. Nemoj da je mešaš sa banalnošću i prostaštvom. Recimo, jednostavnost ti budi dobar osećaj koji prepoznaješ kad slušaš neke Dilanove ili Parsonsove pesme, kad čitaš Karvera koji piše o bivšim alkosima kako sede kod kuće i gledaju bejzbol utakmicu, ili kad čitaš Fantea kako kreše matoru gazdaricu, koju ne voli kao ženu, ali ipak počinje da plače u mračnoj ulici L.A-a, kada saznaje da je matorka umrla. To je ta emocija koja mora da se oseti u tvojoj muzici. Nemoj da se hvataš velikih tema koje žele da razotkriju velike istine. To je pretenciozno. Drži se malih priča o običnim ljudima. Pevaj za ljude, ne za elitu. Budi baja.
Slušaj sinko, ovo što sam ti ispričao zavređuje bar jedan dupli burbon. Ni ti ni ja nismo Bogu skrivili ništa, ali je proviđenje htelo da se rodimo i živimo u ovoj vukojebini, miljama daleko od delte Misisipija. Ništa nam drugo ne preostaje nego da osmislimo naš imaginarni Memfis i tako nađemo po koje parče slobodnog neba. Ako hoćeš pozajmiću ti svog Gibsona....da, onog crvenog...pa ti kad me vidiš na vratima kreni sa onim dobro poznatim rifom. Možda se desi čudo. Trebalo bi verovati u to.

субота, 23. октобар 2010.

Machete - Robert Rodriguez (2010)



Da se razumemo odmah na početku, nikada nisam bio potpuno lud za filmovima Roberta Rodrigeza, šta više, posle gledanja većine njegovih filmova izlazio sam razočaran ili ravnodušan iz bioskopa. Jedina njegova dela kojima je uspeo u potpunosti da me kupi su trash horor “The Faculty” koji je neviđeno zabavan i u kojem je, na svoj način, Rodrigez posredno skinuo kapu filmovima poput “Invasion of the Body Snatchers” i “Alien”, kao i “Sin City” koji je pomerio granice u sedmoj umetnosti i dokazao njenu neraskidivu vezu se stripom.
B filmovi su ozbiljna stvar i isti nisu za zajebanciju. Rodrigez se ovde ponovo zajebava sa jednom ozbiljnom estetikom, što je radio i u nekoliko prethodnih filmovia poput “Desperada” ili “Once Upon a Time in Mexico”, i na jedan perfidan način, šlepajući se uz Tarantina, pokušao da obezbedi sebi (što je očigledno uspeo) konformistički položaj u fotelji holivudske A produkcije, služeće se naprljavijim trikovima agenata degradacije starog Holivuda. To je legitiman metod, koriste ga Kventin Tarantino i donekle Kevin Smiti, s tim što za razliku od trojice navedenih jedino Tarantino to radi sa stilom, i njegov postmodernizam ima smisla, dok je kod Rodrigeza u pitanju jeftino ziherašenje. Poenta je u tome, bar što se mene tiče, ako pretenduješ na A nemoj da se igraš B obrascima i prilagođavaš ih mediokritetskoj A publici. Ili budi Stiv Karver, Džozef Ruben ili Robert Kluoz do kraja (što će reći budi heroj) ili živi i radi konformistički kao Stiven Spilberg ili Oliver Stoun (što će reći budi pizda).
Kao prvo originale ovakvih filmova sam kao klinac gutao, a isti su dolazili u naše bioskope iz radionica Hong Kong majstora, ili direktno iz bruklinske I harlemske škole crnačkog filma sedamdesetih, ali problem je u tome što sam tada gledao originale koji su prezentovali B estetiku kao jedan ozbiljan fenomen, dok je Rodrigez od cele priče napravio parodiju u postmodernističkom smislu, za velike pare, sa sve Robert De Nirom i Džesikom Albom.
Dakle, ovde imamo problem “drugosti po svaku cenu” pravljen na način da se dopadne prvima. Valjda razumete šta hoću da kažem?! Film nije uspela da spasi ni harizmatičnost nenadjebivog ex robijaša iz zatvora Sent Kventin, Denija Treja, niti je uspela da ga u potpunosti izvuče iz mediokritetskog blata dijaloška stripovska duhovitost koja je iz filma isijavala na momente. Na žalost, ovo je još jedno delo koje dokazuje da je bioskopski film u dubokoj krizi i da nam samo bog (Klint Istvud) može pomoći i ubediti nas da nije uzaludno izdvojiti 300 kinti za jednu projekciju u multipleks bioskopu.

петак, 15. октобар 2010.

Grbavi



-Kamarad…kamarad…jesi li i dalje sa onom tvojom? Znaš li sinko da te vara?! Videh je pre neko veče sa onim zalizanim mamlazom Čalijom. Držala ga je za ruku. Poljubila ga jedared ispred Mijine kafane. ’Beš mi mater! Crko dabogda ako te lažem.

Tako je Grbavi Raša jednog jutra saleteo Stevu Filipovića Francuza na glavnoj džadi naše male varoši. Steva ga ljutito pogleda i zavali ga dlanom posred grbe.

– Marš bre u pičku materinu, govedo jedno grbavo! Ko te šta pitao?!

Raša zacvile kao pseto i otrča do Ružine trafike.
-Koj ti je bre kurac kamarad?! Nisam ja kriv što si fuksu odabrao za ženku. ‘Bem ti sestru onu gastarbajtersku!

Siknu tada Steva kao guja ljuta i potrča prema Grbavom, više onako da ga zaplaši, nego da ga tuče. Grbavi pobeže niz put. Meštani su bili svesni da je dovoljno to što ga je bog ubio u glavu i leđa, tako da ga niko nije fizički maltretirao, ali uvek bi se našla neka budala koja bi ga u prolazu odvalila đonom, na isti način na koji udara džukca lutalicu. Ljudi se na taj način brane od pomisli da bi i oni jednog dana mogli da postanu jurodivi Hrista radi, klošari, skitnice, prosjaci, lude Naste. Grbavi je bio lokalna luda. Spavao je po kafanama , budžacima, u crkvenoj porti. Cepao je drva za tanjir pasulja. Znao je svakog po imenu, a s obzirom da je bio čuvar ulice, uvek je znao ko se sa kim smuca i ko koga tuca.
Najviše je obitavao u dvorištu gospođe Milke, koja je gajila posebnu blagonaklonost prema Grbavom. Hranila ga je i davala mu garderobu njenog pokojnog muža, ali Grbavi pet para nije davao za garderobu. Voleo je da nosi svoje odrpotine dok se potpuno ne raspadnu. Smrdeo je kao kaca kupusa.
Za Grbavog se pričalo da je proteran iz svog sela pošto je poludeo. Kažu da je postao lujka, kada je uhvatio ženu u preljubi sa ocem. Priča se da je hteo sve da ih pobije ali ga komšiluk u tome sprečio. Te noći je plakao kao kiša, dok ga do jutra nisu savladali demoni. Posle toga je zauvek napustio selo i postao deo čaršijske mitologije.
Kada sam poslednji put bio u rodnom gradu, sreo sam ga na periferiji. Sedeo je u jednoj kafani. Obradovao se kada me je video.

-Kamarad…kako je u prestonici?! Ima li tamo mesta za mene, kamarad? Koji ste kurac svi vi dobri momci otišli iz ove čaršije!? Ostavili ste me ovde sa nekim polusvetom da venem. Vidiš da više nisam ni na glavnoj džadi. Preselio sam se u donji kraj. Spremam se da palim kamarad! Nemoj da se iznenadiš ako me ne vidiš sledeći put kada budeš došao. Vreme je da Grbavi potraži novu glavnu džadu.
Nasmeših se njegovoj priči i naručih mu pivo. Grbavi ga sruči na eks. Naručih mu još jedno. Možda ga zaista neću videti sledeći put. Ko zna?! Pripalio sam cigaretu i odmerio konobaricu u borosanama sa dlakavim nogama. Neke stvari se nikada neće promeniti.

понедељак, 04. октобар 2010.

Gastro šetnja - I deo


Pre nekoliko dana sam konstatovao da se među jednim delom mladog gradskog sveta praktikuje new age gastronomija. Kod njih su vegetarijanski recepti dominantni. Prasetina, masna gibanica i crevca na žaru, smatraju se ostacima varvarske (ne) kulture. Ko još koristi mast da bi ispržio jaje na oko? Samo seljaci. Gradski čovek je evoluirao u čoveka od ukusa. Jede se zrnevlje, žvaću se salatice, a sarma i slični old school specijaliteti samo o većim praznicima, i to kad keva zove na ručak. Kod drugog dela mladog gradskog sveta praktikuje se junk food. Jedu ona govna po McDonaldsu i po fancy pekarama. Uskoro će da izgledaju kao Englezi što ih znamo sa grčkih i turskih plaža. Niko od njih ne kuva kod kuće.

Jorgoslovlje ne priznaje vegetarijanstvo i gastronomske folirante koji u pasulj stavljaju šargarepu ili, ne daj bože, origano. To su zločinci. Nemaju pojma o životu! A tek što mu idu na ganglije oni koji pričaju kako je meso nezdravo. Njih bi poslao u Sibir. Niko od njih neće da prizna da je guda kraljica životinja, da su čvarci zakon, da su pihtije gastronomsko čudo. S druge strane Jorgoslovlje ne voli ni junk. McDonalds je u svakom pogledu zlo, kako ideološkom tako i gastronomskom smislu.

Mnogi ljudi su me, na primer, pitali šta su to šerdeni. Bilo mi je jako čudno da ne znaju šta je to, s obzirom da je to jedan fantastičan specijalitet koji je u mom rodnom kraju uobičajen i predstavlja sastavni deo đurđevdanske trpeze, kao i bilo koje druge slavske, svadbarske ili neke druge gozbene sovre. Služe se kao predjelo uz rakiju prepečenicu. Specijalitet od iznutrica koji bi se, siguran sam, jako dopao i Vokiju Kostiću. (Voki nas je pre nekoliko dana zauvek napustio, ali ga nikada nećemo zaboraviti, što zbog muzike koju je stvorio, što zbog lekcija kuvanja u kojima smo uživali).

Šerdeni su mnogo dobra stvar. Prvo morate da ubijete jedno jagnje. Znam da je to mnogima tužno, ali priroda je tako udesila stvari. Dakle, kada utihne jagnje, rasporite ga i sve iznutrice izvucite u jedan lonac. Creva operete, prevrnete ih štapićem, ponovo ih operete (malo pipav posao), pospete ih solju i sirćem, izgnječite ih rukama i isperete hladnom vodom. Onda ih prokuvate, pa ih ponovo isperete hladnom vodom. Škembe se namaže gašenim krečom, pusti se da malo odstoji i onda isti postupak kao sa crevima. So sirće i ispiranje, prokuvavanje, opet ispiranje. Džigerica (bela i crna) kao i srce se posle jednočasovnog stajanja u vodi, vade i seku na komade dužine 5-6 cm i širine 2 cm. Škembe takođe iseckate na slične komade. Onda uzmete jedno parče crne džige, jedno bele džige, jedno parče srca i jedno parče škembeta/maramice, sastavite i vežete crevom da se ne razdvoji. Tako sve do poslednjeg parčeta i ređate u šerpu kao sarme. Nalijete ih vodom da ogreznu, posolite, pospete alevom paprikom, biberom, dve-tri kašike masti, lovorov list. Dinstati 3-4 sata i na kraju ih spakovati u rernu da se zapeku još jedno 45 minuta. Dok jedete šardene obično se pije rakija, ali ja ih volim više uz belo vino, tako da po tom pitanju možete da eksperimentišete.

Eto, nek ovo bude moj doprinos očuvanju tradicionalne kuhinje. Najjače svetske kuhinje su duboko nacionalne (kineska, indijska, tajlandska, italijanska, japanska) i to morate shvatiti. Svi varjače u ruke, šerpe na šporete i kuvajte. Nema predaje.


субота, 02. октобар 2010.

O liftovima i lakim notama


Među ljubiteljima oštrijeg zvuka i underground rokenrola neguje se poseban vid prezira prema nečemu što se zove muzika za liftove. Naravno, taj podžanr je naširoko poznat u razvijenom evro- anglosaksonskom i azijatskom svetu, jer tamo ljudi imaju moderne liftove u kojima, između ostalog, možeš da slušaš i muziku dok se voziš. Kod nas se ovaj običaj praktikuje u nekim stranim predstavništvima i (pretpostavljam) hotelima A kategorije u koje odsedaju bogati i uticajni stranci. Muziku sigurno nećeš čuti u liftu solitera 45. Bloka. Dakle, muzika za lifove je nešto što se ne uzima u ozbiljno razmatranje. Lake note koje služe ubijanju vremena na putu od prizemlja do četvrtog sprata. Ljudi koji zastupaju taj stav, potpuno su u pravu, mada, u međuvremenu se pojavio jedan podžanr koji je grozniji od muzike za liftove, a zove se Lounge Music. Pušta se u hotelskim holovima i čekaonicama nekih ekskluziv ordinacija. E to je baš grozno i zaslužuje prezir, ali postoji jedna stvar o kojoj se mora voditi računa. Ta stvar se odnosi na to koga smemo strpati u taj koš prilikom diskvalifikacije, a koga ne smemo. Ljudski je grešiti, a greške se praštaju pošto ih ljudi priznaju. Tako sam jednom „oprostio“ svojoj staroj prijateljici kada je Burta Bacharacha olako diskvalifikovala strpavši ga u istu kantu sa kompozitorima muzike za liftove. Burt Bacharach je sve, samo nije kompozitor muzike za liftove. Grešna vam duša!

Burt Bacharach je najznačajniji kompozitor (festivalske) evergreen pop muzike XX veka. Čovek koji je napisao neke nezaboravne melodije koje su mnogim pevačima pomogle da postanu prave zvezde. Komponovao je pesme koje su izvodili Dusty Springfield ("The Look of Love" from Casino Royale), (a cover of Dionne Warwick's "Wishin' and Hopin"), Cilla Black (a cover of Dionne Warwick's "Anyone Who Had A Heart"), ("Alfie"), The Shirelles, The Beatles ("Baby, It's You"), The Carpenters ("(They Long to Be) Close to You"), Aretha Franklin, Isaac Hayes ("Walk On By"), B.J. Thomas ("Raindrops Keep Falling on my Head"), Tom Jones ("What's New, Pussycat"), Engelbert Humperdinck ("I'm A Better Man"), The Stranglers, The Drifters, Jack Jones ("Wives and Lovers"), Jackie DeShannon ("What the World Needs Now is Love"), Gene Pitney, Herb Alpert, ("This Guy's In Love With You"). Sarađivao je sa eminentnim jazz muzičarima, a veliku naklonost ka njegovoj muzici gajili su i  umetnici poput Toma Waitsa i Elvisa Costella, što nikada nisu skrivali. Za mene je Burt čovek koji  predstavlja simbol velegradske X-mas and Happy New Year atmosfere. Obično ga uz Franka Sinatru najviše slušam u tom periodu i moram priznati da mi njegova muzika život čini lepšim. To je više nego dovoljno.


Osim toga Burt Bacharach je gospodin čovek. Uspeo je da osvoji srce glumice Angie Dickinson i bude sa njom u braku neko vreme. To nije mala stvar. Angie je bila riba i po. Najbolje noge celuloidne trake. Njegov veliki uspeh vezan je i za saradnju sa holivudskom ikonom Marlene Dietrich i njen čuveni koncert na Broadwayu iz 1968.godine.

Gledao sam pre desetak godina jedan sjajan film koji se zove “Grace of my heart” i koji je inspirisan biografijama ljudi koji su stvarali pop muziku XX veka (film je režirala Allison Anders-topla preporuka). Mislim da je tu najvernije oslikan background iz kojeg je kao stvaralac potekao Burt Bacharach. Zato pazite koga ćete ubuduće izbaciti iz igre etiketirajući ga kompozitorom muzike za liftove. Može se desiti, kao u mom slučaju, da vas posle toga neko smesti u lift za gubilište.

Za kraj slušamo ( i gledamo) njegovu najslavniju kompoziciju iz filma Butch Cassidy and the Sundance Kid.

Do poslednjeg daha



Prva verzija je dugo bila rezervisana za kevu i ćaleta. Film njihove mladosti. Ali iver ne pada daleko od klade. Matori je to provalio i navuko me na filmove. Navuko me na bisokop. Magiju mraka i projektora. Najplemenitiju zabavu modernog doba. To nije bilo teško. Pokazivao sam sklonost ka takvom navlačenju. Voleo sam priče, voleo sam slike, voleo sam „priredbe“, plašio se dosade. To je bilo dovoljno.


O prvoj verziji sam puno slušao, pre no što sam je prvi put odgledao. Znao sam priču i slutio da je reč o prvorazrednom filmskom doživljaju. Nisam se prevario. Zaista je bilo magično iskustvo. Pariz koji najavljuje šezdesete. Harizmatični Belmondo kao antiheroj. Cigarete, kafeterije, ulice velegrada, predivna Džejn Siberg. Bio sam pubertetlija, koji je želeo da pogleda što više filmova i pokupi što više fora za muvanje riba. Lično, nikada posle toga nisam postao ljubitelj Godarove estetike, njegovih brzih kadrova i minimalističkih dijaloga, ali prvenac je bio upečatljiv, jer se zahvaljujući roditeljima provlačio kroz moje odrastanje kao neki poseban i veoma cenjen mit . Veći deo ostatka njegovog opusa, odgledao sam u Kinoteci kao student. Dopalo mi se dosta toga, ali bliži su mi Trifo, Melvil i Šabrol.


Kao što rekoh na početku, znao sam priču jer sam pre originala odgledao verziju koja je opet pripadala malo starijima od mene (ali ne mnogo) a koja je na mene ostavila tako jak utisak, da je to za mene dugo bio neprevaziđen ljubavni film. Mada, kada malo bolje razmislim, još uvek je neprevaziđen, iako mnogi smatraju da ovaj film nema neku vrednost (Tarantino se u ovom slučaju slaže sa mnom). Ovu verziju je režirao Džim MekBrajd i ista predstavlja jednu rokenrol fantazmagoriju u kojoj je Belmonda zamenio Ričard Gir, a Džejn Siberg je odmenila Valeri Kapriski. Da se razumemo i Gir i Valerija Kapriski su daleko od harizme koju imaju Godarovi junaci, ali te boje, to loženje na Srebrnog letača, ta muzika i čarobna džuboks estetika, scene vođenja ljubavi (uz Elvisa), čine ovaj film posebnim, bar što se mene tiče. Balans između evropskog arta i kalifornijskog kiča ovom delu daje poseban „patos“ koji na samom kraju rezultira vrhunskim bioskopskim doživljajem i posle odslušanog Džerija Li Lujsa sa odjavne špice završava se paljenjem cigarete i izlaženjem iz bioskopa sa osmehom na licu.

недеља, 19. септембар 2010.

Simple Men - Hal Hartley (1992)

Napolju je bilo puno ljudi i svi su zeljno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.
- Ali on nema nista na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.
(CAREVO NOVO ODELO - Hans Kristijan Andersen)



Hal Hartli je za "Simple Men" 1992.godine dobio silne nagrade na brojnim prestižnim festivalima i od tada se navedeno delo slavi kao neprocenjivi klasik indie kinematografije. Prvi put sam ga odgledao depresivne devedeset treće i potpuno odlepio. Bio je to jedan od onih filmova koji vam menjaju život, pogled na svet, utiču na vašu svest i izgradnju intimnih estetskih kriterijuma vezanih za umetnost. Sve što je bilo vezano za ovaj film nosio sam u svom sećanju kao neku vrednost koja se ne dovodi u pitanje, i duboko sam verovao u činjenicu da je "Simple Men" remek delo, sve dok ga posle sedamnaest godina nisam odgledao ponovo. Srušio se kao kula od karata. Shvatih da je Car go i da kroz film duva promaja sa svih strana.

Simple Men je priča o dva brata (jedan krimos i jedan student intelektualac) koji kreću u potragu za ocem, anarhistom, bivšim šezdesetosmašem, koji je osumnjičen za postavljanje bombe u zgradi Pentagona gde je život izgubilo sedmoro ljudi. U potrazi za izgubljenim ocem, braća zaglavljuju na farmi sa kafe restoranom koji drži rapuštenica Kejt (čiji je muž u zatvoru i koju mnogi žele) i oko kojeg se motaju ekscentrični likovi koji izgledaju kao da su ispali iz neke Karverove zbirke priče. Tu je Elina, emigrantkinja iz Rumunije, bolesna od epilepsije, inače ljubavnica oca anarhiste, zatim šerif koji je potpuno sjeban zbog svojih bračnih problema, simpatični radnik na pumpi koji u slobodno vreme uči francuski i praši distorziranu gitaru. Otac je anarho guru čiji duh provejava kroz ceo film, ali je neki upečatljiviji intelektualno ideološki osvrt na celu priču izostao. Sve od suštinskog anarhizma se završilo čitanjem Pjera Džozefa Prudona na Martinovom brodiću. Hoću reći da je autor imao veće želje od sopstvenih mogućnosti. Želeo je u isto vreme da bude Kami, Kafka, Kropotkin i Vorhol, da bi došao do rezultata koji se može definisati kao NIŠTA.

Hartli je slušao dobru muziku, čitao dobre knjige, gledao ART filmove, ali jednostavno nema ono što ima svaki pravi autor (to se valjda zove autorski pečat). Nedostaje mu psihološka dubioznost Toda Solondza, popičnost Jima Jarmuscha, lepota kadra Wima Wendersa, emocija Fatiha Akina. Znam da su mnogi navedeni autori snimili prvi film posle Hartlijevog kukavičjeg jajeta, ali to ne menja činjenicu da je Car go.

Osim toga, sa ove vremenske distance "Simple Men" mi izgleda kao film koji je prokrčio put brojnim fake mediokritetima koji svoju kreativnu autorsku impotenciju  maskiraju indie etiketom. Slično je stanje i u rokenrolu. Indie je zasebna grana globalne industrije. Indie je laž. Zabava za hipstere koji kao kapiraju, a u stvari ne kapiraju. Jedini blistavi momenat filma iza kojeg mogu i dalje mirne duše da stanem je scena plesa uz "Kool Thing" od Sonic Youth kojom se odjavljujem. (Ubeđen sam da ljudi samo zbog ove scene misle da ovaj film ima neki dublji smisao)


субота, 18. септембар 2010.

KLJAKA MANGAŠ



Nikoga nije jebo ni za žutu banku. Autoriteti za njega nisu postojali. Najveći skandal-majstor kojeg sam poznavao. Živeo je u mom komšiluku. Tu je i umro. U trideset trećoj godini. Kao i Hrist. Njegova majka mi je jednom rekla da se previše družio sa đavolom.
Kljaka Mangaš je bio jedan od mladića koji su potekli iz onih starih gradjanskih porodica koje je nemilosrdni istorijski usud dva puta u toku dvadesetog veka dovodio do samog raspada. Osamdesetih je stasao u buntovnika i dangubu koja je u slavu besmisla svojim životom, kao i većina njegovih vršnjaka, pokušavao da uzdrma idiotski sistem vrednosti koji je uspostavila generacija posleratnih dušebrižnika. Kljaka Mangaš je, uslovno rečeno, bio slobodni umetnik čija se dela nisu mogla uobičajeno definisati kao umetnička. Sve je to izgledalo isuviše šašavo i lično da bi se moglo podvesti pod neki pravac ili neku umetničku disciplinu. Rekao bih da je jedino imao potrebu da zadovolji sopstvene opsesije i da živi svoj život onako kako želi. Kao klinac sam se beskrajno divio žigu gubitništva koji je hrabro nosio. Osećalo se čudesno prisustvo romantike u njegovom habitusu. Poslednji vitez subjektivnosti. Nežna protuva koja se mogla videti samo u američkim filmovima iz sedamdesetih. Neobičan mladić na običnom mestu.

Taj je odgledao sve vestern filmove koje ste mogli da zamislite. Čitao je dobre knjige i šetao najbolje ribe u gradu. Oblačio se šmekerski i nosio majice sa eksplicitnim porukama. Bio je to pritajeni oblik subverzije, koji danas izgleda skroz naivno. Jednom prilikom mi je objasnio da je to životna filozofija koja se ponekad usmrdi na znoj, ali se lako pere, tako da je uvek sveža i opasna. Kada sam jednom pokisao do gole kože, posle nekakvog roštiljanja u njegovom dvorištu, poklonio mi je majicu sa likom Denis Hopera fotografisanog u policijskoj stanici posle hapšenja. Čuvam je i dan danas.



Kljaka, po vokaciji ''buntovnik bez razloga'', bio je sklon porocima kao i svi, njemu slični. Za vreme bezuspešnog studiranja medicine uspeo je da navuče hepatitis zbog prevelike ljubavi sa heroinom. Lečio se dugo. Nekoliko godina. Žene su ga volele, ali se nisu baš dugo zadržavale u njegovom životu. Terao ih je od sebe u slavu besmisla. Voleo je samo jednu Marinu. Bila je dobra riba, furala je martinke i volela Pistolse. Ne znam šta se desilo u njenoj glavi kada se početkom devedesetih udala za nekog mafijaša.
Kaže mi njegova majka da je kao klinac preležao tuberkulozu. Dugo je ležao u bolnici. Pričao joj je često kako sanja da jede led i kako mu trnu desni. Nikada joj nije bilo jasno šta ga je to mučilo. Zube je pedantno negovao. Želeo je da budu beli kao Bertu Lankasteru u filmu Vera Cruz. Njegov prijatelj G. nije imao takve zube. Iste je poprilično zahvatio karijes. Kljakini su bili kao Lankasterovi. Da, baš takvi, ali Kljaka je uvek više voleo Indijance. „Uvek sam na stranih onih koji gube“, rekao mi je jednom. Čitao je dosta knjiga o verovanjima Indijanaca. Ne bih mogao sa sigurnošču da se setim koje su to knjige, ali sam siguran da će mi jednog dana doći u ruke. Postoji neka jaka, kosmička veza, kojom se prožimaju prava prijateljstva, s toga znam da će mi jednog dana mnoge stvari biti znatno jasnije.
Ispred amfiteatra na Pravnom fakultetu, sustigla me je vest da je Kljaka Mangaš umro od infarkta. Pripalio sam cigaretu i naslonio se na oglasnu tablu. Pred očima mi je bio njegov lik i osmeh sa belim zubima. Imao sam utisak da je želeo da mi kaže kako je Gari Kuper ipak u pravu, i kako nemamo prava na ljutiš. Đavo uvek dođe po svoje, a po Kljaku je došao pre no što sam mu rekao kakav je zapravo Gari Kuper. Zakasnio sam. Žalim zbog toga.


среда, 08. септембар 2010.

Bubili



-Kad bih se ponovo rodio, poželeo bih da se rodim kao Grk - prokomentarisao je Bubili dok je kiksom oblagao vrh bilijarskog štapa.

Bubili je bio čovek koji je početkom osamdesetih ušetao u varoš niotkud. Poprilično kosmat, bradat, u zvoncarama i izandjaloj bundi, kažu da je podsećao na roudija grupe Grateful Dead. Palanka se zgrozila nad njegovom pojavom. Gradski oci ga nezvanično proglasiše za persona non grata. Sva sreća pa sam imao babu koja je imala veliko srce, te primismo Bubilija pod naš krov. Od tada pa do 1993.bio je naš stanar. Živeo je u letnjoj kujnici našeg dvorišta. Zavoleli smo ga kao člana porodice. O svojoj prošlosti nije puno pričao, ali je povremeno stavljao do znanja da se tamo skriva neka tužna priča, tako da iz obzira pristojnosti niko nije želeo da mu otvara stare rane. Iz očiju mu se čitao ceo jedan proživljeni život, onaj u kome se svašta dešavalo. Na rečima je bio škrt, ali ono malo odgovora je bilo koncizno i oštro kao sama britva. Više je govorio pogledom, iako je vešto baratao sa nekoliko stranih jezika. Mnogo puta mi je palo na pamet da pod mojim krovom živi Ahasver iz mita o Jevrejinu lutalici, kojeg je Bog osudio na večni život jer Hristu nije dao čašu vode na putu do Golgote. Godine su prolazile, a on se nije menjao. Uvek je bio isti onakav kakvog ga pamtim, otkad sam ga prvi put video. Jedino je menjao frizure i povremeno brijao bradu. Novac je zarađivao tako što je nadničio po okolnim selima, prodavao ribu koju je sam pecao u Rasini, posle velikih kiša sakupljao pečurke žule po šumama, a preko zime igrao bilijar za lovu po celom regionu. Tu je bio neprikosnoven. Majstor karambola. Kažu da je jednom odrao i ljubavnika Ljupke Dimitrovske, nekog Milisava Robota.

Taj Bubili je bio živopisan lik. Nije imao pravo ime, niti je imao prezime. Kao neko kuče. Samo Bubili. Ništa više. Više mu nije ni trebalo. Jednom dok je pio rakiju na tremu, rekao mi je da su mu dosadile lokalne raspuštenice. Previše su radoznale, osećaju se na zapršku i ne briju se ispod miške.

Spustio je vrh štapa između kažiprsta i srednjaka i udario lopticu. Kegle su pale.

-Znaš...Ti Grci su čudo...Heraklitovi potomci...

Negde početkom 1993.godine Bubili je rešio da nas napusti. Reče da je vreme i da ima neodložna posla. Ostavio mi je šešir koji je dobio jednom na bilijaru kada je razbio nekog našeg čoveka koji je posle četrdeset godina izgnanstva došao iz Čikaga da deli lekcije. Koji će mu đoka šešir kad je četnik. Oni nose šubare. Pored šešira, ostavio mi je knjigu »Rubaije« Omara Hajama u kojoj je napisao : »Nisam Ahasver! Suviše sam običan da bih bio takav. Zovem se Radivoje...ali zaboravi na to...za tebe ću uvek biti Bubili najbolji igrač karambola kojeg si upoznao.«

Više nikada nisam video Bubilija. Neki kažu da je otišao u Grčku i da tamo, na nekom ostrvu igra bilijar. Neki pak kažu da se skrasio negde u okolini Beograda, oženio neku hromu domaćicu i bavi se proizvodnjom sireva. Treći kažu da su ga izboli nožem Cigani u nekoj kafanskoj tuči oko Vladičinog Hana. Četvrti kažu da je u Makedoniji zaglavio zatvor zbog marihuane. Peti kažu da se zamonašio.

Moram priznati da se i sam često pitam da li je Bubili uopšte postojao.

субота, 04. септембар 2010.

Poslednji fajront - The Pogues



Zima je 1993. Imamo po šesnaest godina. Ležimo na krevetu potpuno goli i pušimo. Ona me voli. Ja volim nju. Ona je crna, mala i okretna. Zanima je svašta. Otkrivamo svet. Sa zvučnika klizi raspukli glas Shanea Macgowana. Peva zajedno sa Kirsty MacColl pesmu Fairytale of New York. Lepo nam je. Te večeri sam joj snimio kasetu. Volela je Irsku.


Sada je 2010.godina. Prošlo je 17 godina. Ne znam šta se dešava u životu crne, male okretne devojke. Nadam se da je srećna. Setio sam se tog lepog trenutka (koji dokazuje da su najbolje stvari na svetu besplatne) kada sam pročitao u nekim novinama da The Pogues imaju oproštajni koncert 20. i 21. decembra u Londonu (O2 Academy Brixton). Završava se jedna od najlepših ostrvskih rokenrol priča. Vreme je za fajront. Verovatno je Shane rešio da spusti loptu.


Kada bi ovaj svet bio skrojen smisleno, verovatno bih ja trebalo da budem na tom koncertu. Ovako nemam drugog izbora nego da lamentiram nad životnim trenucima čiji je propratni soundtrack bio sastavljen od pesama najvećih keltskih desperadosa.

четвртак, 26. август 2010.

U zadnji čas - Igor Mandić


Igor Mandić je za mene, pored Bogdana Tirnanića-Tirketa, najznačajnije "novinarsko" pero sa prostora one Jugoslavije. Uvek je pisao oštro, zanimljivo i beskompromisno. Danas nema takvih faca među kolumnistima srednje i mlađe generacije. Mandić je i dalje poslednji preživeli mohikanac "starozavetne škole" koja svojim suštinskim modernizmom može da posluži kao primer mlađim generacijama koje pokušavaju da se bave novinarstvom. Tirke je jednom napisao kako mu je Danilo Kiš rekao da je problem svakog pisanja samo to pisanje i ništa više. Kiš je bio jedinstven i trebalo bi mu bez rezerve poverovati, ali ipak bih danas kao još jedan problem samom pisanju dodao i političko ideološku dimenziju koja ga prati. Ne volim kada naletim na mlade talentovane ljude koji se oštre na ideološkim glasilima poput NSPM ili E-novina. Imam utisak da se više trude da udovolje gazdi, nego da izraze svoj lični stav. Na one koji imaju zakržljali moralni sklop, takvo tezgarenje ne ostavlja nikakve posledice, ali na one koji još uvek nemaju izgrađenu moralnu muskulaturu takvo lutanje može ostaviti trajne frustracije. Naravno, uvek će imati pravo na iskupljenje, ali trebalo bi im objasniti da samobičevanje nije neophodno. Elem, zapravo ovim uvodom želim reći da današnje novinarstvo polarizovano između neo-levice i neo-desnice predstavlja sužen prostor za delovanje individualistički nastrojenih pojedinaca. Ali da ne kukumavčimo mnogo, za razliku od pre dve ili više decenija, danas postoje blogovi i svako može pisati šta želi. Da li će se od toga ovajditi, čisto sumnjam, ali opet svako ko sedne da piše blog, ne radi to radi neke vajde, već što ga sam đavo tera da izbaci iz sebe sve što ga tišti ili raduje. Da podeli sa nekim svoju misao.

Moja misao večeras je okrenuta knjizi Igora Mandića "U zadnji čas" koja predstavlja autobiografski reality show i nastavak prve knjige Sebi pod kožu (koju nisam čitao). Naime, kao što rekoh na početku, Mandić je moj omiljeni individualac hrvatske javne scene, koji ne daje pardona mediokritetskim stavovima tamošnje kvazi elite.


U ovoj knjizi Igor Mandić surovo i beskompromisno beleži pedeset godina svog života i rada sa osvrtom na događaje, ljude i sitne detalje koje knjizi daju nešto više od obične autobiografije. Posebna vrednost je u tome što nije štedeo ni sebe ni druge. Posebno zanimljiv deo je onaj koji se odnosi na konstantne momente represije države naspram mislećeg pojedinca, koji će i najvećeg jugonostalgičara uveriti da se samozavaravao ili se još uvek samozavarava. Nikada nije bilo zlatnog doba, niti će ga ikada biti. Ja sam tu iluziju, malo pre čitanja ove knjige, izbacio iz svoje glave. Moja jugonostalgija se svodila samo na jedan kulturni prostor koji se trideset godina veoma kreativno rušio. Devedesetih je potpuno srušen uz zvuke nihilističke distorzije. Danas su ostali samo zaperci koji su čista obmana. Jedna grana zabavne industrije.

Igor Mandić je čovek koji je svima priznao da je imao tri oca. Biološkog (svog oca), ideološkog (J.B.Tito), i kulturološkog (Miroslav Krleža), i svu trojicu je, frojdistički uobičajeno, morao da "ubije" da bi postao ličnost. To je vešto izveo jako davno i postao to što jeste. Ovo je jedna divna knjiga koja se svojom snagom i iskrenošću može meriti sa Hjustonovom "Otvorenom knjigom", Vadimovim "Memoarima đavola" i Mihizovom "Autobiografijom o drugima".

среда, 25. август 2010.

Čija baba peder?



Opšta istorija beščašća se nastavlja. Neko je nekad rekao da nam je UDB-a sudba, a Želimir Žilnik je jednom na nekoj tribini potvrdio iz ličnog iskustva da smo taoci udbaša i njihovih potomaka. Plastično rečeno, to znači da nas godinama jebu i jebaće nas u nedogled preostali old school udbaši i njihovi potomci, odnosno deca SFRJ generala, oficira i ostalih uniformisanih umova. Jedan od dokaza da je to tako, predstavlja i nedavno objavljivanje knjige „Goli otoci Jova Kapičića“ i pokušaj rehabilitacije glavnog čoveka UDB-e u Titovoj Jugoslaviji. Mnogi moji rođaci, prijatelji i kumovi ostali su bez svojih bližnjih zahvaljujući službi Jova Kapičića. Ljude, koji sa punim pravom ostavljaju negativne komentare na članke koji se bave ovom knjigom, libero levičarski intelektualci nazivaju srpskim desničarima, što je naravno notorne glupost. Ima među njima desničara, ali tu je i veliki broj ljudi koji jednostavno znaju šta se dešavalo 1945.godine u Beogradu, kada su kao oslobodioci u Beograd ušetali Dinaridi. To vam je onaj Džo sa svojim drugarima kojeg je tumačio Milan Štrljić u fenomenalnom filmu Jovana Aćina „Bal na vodi“. Baš tog Džoa danas brane NVO intelektualci, a one simpatične mladiće koji su nosili džins i slušali Glena Milera proglašavaju srpskim desničarima. Siguran sam da bi moja dobra prijateljica ovu zamenu teza prokomentarisala pitanjem: Čija je baba peder?!


Niti sam srpski desničar, niti imam otok na mozgu i zato mi smeta kada se takozvani istinoljubivi borci za ljudska prava pozivaju na moral kada su u pitanju zločini iz ratova devedesetih, dok se po pitanju zločina iz drugog svetskog rata i Titove Jugoslavije, koji su jedan od uzroka ratova devedesetih, prave blesavi ili iskopaju likove poput Jova Kapičića i pričaju da je reč "o čoveku koji snažno i nepokolebljivo veruje u sopstvene istine i koji je čitav svoj život dosledno posvetio jednoj ideologiji, čoveku čija su uverenja čak i u ovako poodmaklim godinama užarena i čvrsto utemeljena, i u dobru i u zlu, a strast kojom ih zastupa i brani izuzetna".  Onda se ni po čemu ne razlikuju od onog nesretnog Toholja ili Dragoša Kalajića. Samo druga strana medalje.

Siguran sam da niko od njih nije slušao Damira Avdića.

уторак, 24. август 2010.

EJ ŽIVOTE

Ne mogu saberem ni kolko je vremena prošlo od kad sam saranila Tadiju. Ubio me Bog ‘ko znam. Bilo negde uoči Božića posle rata. Onog velikog rata. Taman se sve stišalo. Nemci otišli. Tadija se vratio iz šume i počeli smo ponovo da živimo ko svaka porodica. Fino smo se slagali, iako je voleo često da dovaća rakiju. Al mu đavo nije dao mira, te se posvađo s onog Radišu iz Graševaca, znaš na kojeg mislim. Taj ti je radio za Udbu, a moj Tadija isto bio prvoborac, al bio naopak, Bog dušu da mu prosti, voleo nešto da zakera vazda. Kaže mi jedared da ga boli nepravda I da neke stvari nemož da gleda. Ja mu velim, crni Tadija man‘ se politike, no gledaj kako ćemo ovu decu da izvedemo na put. Al džaba! Tvrda glava bio, lebarnik mu poljubim. Sve nas zbog svoje ćukovine zavio u crno. Jedne večeri došli po njega. Bio tu i Radiša, sa onog Čilu što mu unuk uči s tobom. Joj, poganih li dušmana. Kumila sam ih, molila, plakala, al džaba…odvedoše ga te noći. Nisam znala dugo šta je s njim. Reče mi foto Dulina gospoja Milka, jedared na pijaci u Brusu, da je bio zajedno s njenog muža u zatvoru u Kruševcu, te da su ih posle nekoliko dana razdvojili. Sedela sam svako veče s decu i čekala ga da se pojavi na vratima . Plakala sam i molila Boga da ga sačuva. Nije mi ga sačuvo. Ubili ga dušmani. Vlasta iz Brzeća mi reko da su mog Tadiju streljali ko pseto u selu Mačkovac I bacilli ga u neku jamu za gašanje kreča. Tu ga zatrpali. Ma to bilo negde 1948… jes bogami…ja mu palim sveću svake nedelje…dobar mi bio Tadija…mučenik…
Posle toga sam, neko vreme, s decu sišla iz Vlajkovaca u Brus, de sam radila ko švalja u Jeličicku kuću. Oni bili fini ljudi…gospoda…I na nji su se nešto navrzli zbog politike…šta ti ja znam…sve neki ološ udario…Tu sam upoznala Stanka…on pravio lebac u pekari…nije mu smetalo što sam udova…prihvatio je lepo decu..i oni su njega brzo zavoleli. Venčali smo se i otišli da živimo u Jagodinu. Ja se preudado, tako da me malko bilo sramota od svetine, te sam predložila Stanku da odemo u Jagodinu. On je tamo u jedno selo imao pravo da koristi kuću I imanje koje mu ostavio stric, s tim što posle njegove smrti sve ima da pređe na Jelicu, njegovu sestru od strica iz Ćuprije. Pola mu uzela država, al ostalo bogme lepo parče. Tu smo se lepo smestili. Ubrzo se rodila Slavica, a posle toga i Steva. Stanko je našo bolji poso. Zaposlio ga neki rođak ko konduktera na Autobusku stanicu u Jagodinu. Radio je vredno siroma, i požrtvovan bio, al umro od srca kad se vraćao kući s posla, jedan dan. To bilo 1958.
Kuću i šta ću, s četvoro dece, njegova sestra došla na selo i rekla nam da moramo didemo negde…više nismo mogli da ostanemo tu. Nisam imala drugog izbora no da potražim Jovana. Nisam ga videla od kad smo bili deca. Njegova majka je bila rodom iz mog sela, ali su svi živeli u Aleksandrovcu. On je kao dete dolazio da obilazi babu. Ko deca smo se igrali dok ja nisam počela da se devojčim, a on da se momči. Bio je lep. Najlepši. Na jednom vašaru, na Sv.Iliju, igrali smo kolo. Držala sam ga za ruku i drhtala ko prut. Primetio je to. Bio je fin. Gradsko momče. To veče me poljubio. Nikad posle toga nisam osetila ništa tako lepo. Jovan je bio moja prva ljubav.
Našla sam ga u Župi. Bio je oženjen I imao je dve ćerke. Pomogo mi je, al me više nije gledo ko ono devojče koje je ljubio nekad. Primetila sam to. Našo nam je smeštaj u Kožetinu, kod nekog kafedžije, kod kojeg sam počela da radim ko kuvarica. Dao mi je malko para dok ne stanem na noge I reko mi da mu javim bilo šta da mi treba. Jasno mi bilo da smo mi dva sveta. On školovan i lep gospodin, ja seljanka koja je nekad bila lepa. Nema veze što me nikad nije voleo. Dobar je čovek…pomogo mi kad mi bilo najteže…nikad mu nisam rekla da ću onaj poljubac čitav život da nosim u srcu. Nek bude tako do kraja…biće to tajna zauvek zakopana.