Momci iz Nikla - Kolson Vajthed (Laguna)

Posle sjajnog romana „Ritam Harlema“ pojurio sam za ranijim delima Kolsona Vajtheda. Ovo je potresna priča o prijateljstvu dvojice crnih dečaka u paklu Niklove akademije, popravnog doma-škole u kojoj je nastavnički kadar sastavljen od rasističkih belih sadista i korumpiranih službenika. Elvud Kurtis, inteligentan, vredan i dobar dečak, odrasta sa bakom u Talahasiju na Floridi početkom šezdesetih. Ide u školu, voli da čita, zanima ga sve i svašta. U slobodno vreme radi u prodavnici kod lokalnog gazde Italijana, divi se govorima Martina Lutera Kinga, uspeva da izgradi nekakav moralni kodeks i oblikuje svoj stav o svetu koji ga okružuje. S obzirom da gazda Italijan shvata da je dečak nadaren, saznavši da postoji program za siromašne crnce na nekom koledžu u blizini, predlaže mu da se prijavi i iskoristi mogućnost ozbiljnijeg školovanja. Elvud se upisuje na koledž, ali prvog dana, prilikom odlaska na predavanja, stopira pogrešan auto. Ta sudbinska greška, u kojoj nema njegove krivice, odvodi ga pravo u popravni dom. Tamo upoznaje Tarnera.

Priča počinje slučajnom ekshumacijom grobnice nestalih štićenika Nikla od strane studenata arheologije univerziteta Južne Floride. Zapravo, Vajthed je uzeo priču iz stvarnog života, o stvarnim forenzičkim istraživanjima studenata arheologije i otkrićima u muškoj školi „Artur Dž. Dožer“ u mestu Marijani na Floridi u kojem su se dogodile strašne stvari afroameričkim tinejdžerima, rođenim bez prava na šansu. Rasizam u Americi kao književna (I filmska) tema, od šezdesetih do danas privlačio je mnoge pisce.  Nekad bi je dobro obradili, nekada ne bi uspeli u tome. Vajthed spada među pisce koji znaju da ispričaju priču, a to je kod pripovedanja najbitnija stvar. Često imate romane koji imaju veliku temu ali priča bude “musavo” ispričana, nekako tanka. “Momci iz Nikla” imaјu sve odlike dobrog romana, odličnu priču sa zapletom i raspletom, jake likove, emociju i jasnu poentu. I pored te lepo promišljenje konstrukcije, autor sve vreme želi da imate na umu da je ista izgrađena oko istinskog zločina, oko nečega što se nikada nije smelo dogoditi. To je ono što je izdvaja i što je čini uvek aktuelnom. Vajthed je za ovaj roman dobio drugog Pulicera, što nije mnogo važno. Čak i da nije dobio tu nagradu, ovaj roman bi bio vredan pažnje.

KELER - PLAĆENI UBICA (BeoBook – izdanje 1998.god)

Lorens Blok je u američkoj prozi prisutan šezdeset i više godina. Pisac kriminalističkih romana, veoma cenjen među ljubiteljima žanra. Tokom pedesetih godina je u Njujorku, pod pseudonimom, pisao pornografske palp romane kako bi mogao da preživi i da plati sve račune. Kaže da mu je to iskustvo, pisanje tih petnaest do dvadeset romana godišnje, pomoglo da se uvežba za ono što ga je kasnije čekalo i ono što je oduvek želeo. Pod književnim uticajem Dešijela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Agate Kristi, mogao je na miru da se posveti pisanju krimića i misterija. Prvi roman je objavio pod svojim imenom 1961. godine i od tada je napisao preko pedeset romana i stotine priča. Po nekim njegovim novelama snimljeni su filmovi poput „8 Million Ways to Die“ (1982) Hala Ešbija, „Burglar“ (1987) Hjua Vilsona, „A Walk Among the Tombstones“ (2014) Skota Frenka, dok je zajedno sa Vong Kar-Vajem napisao scenario za film  „My Blueberry Nights“ (2007). Takođe je poznat i kao autor non-fiction knjiga o pisanju kao zanatu.

„Keler-plaćeni ubica“ ( BeoBook) u prevodu Ivane Ćirković, prvi je i jedini njegov roman koji je kod nas preveden i objavljen. To o Bloku ne govori ništa, ali govori o propustima i slepilu našeg izdavaštva. Zapravo, ovo nije konvencionalni roman sa uobičajenom strukturom, zapletom i raspletom, već više predstavlja niz povezanih priča koje prate Kelera na svojim egzekutorskim avanturama. Nešto kao roman u epizodama. U originalnom nazivu „Hit Man“ prvi je u nizu u kojima je glavni lik plaćeni ubica po imenu Keler. Pogledao sam toliko filmova o plaćenim ubicama, ali nikada nisam uspeo da shvatim taj mentalni sklop čoveka koji za novac briše ljude sa ovog sveta. Kako je moguće da neko tako nema razvijenu empatiju ili da nema moralnu dilemu kad ulazi u takvu igru? U stvarnom životu, to su sigurno grozni ljudi, nezanimljivi, hladni i surovi, ljudi bez savesti, sa kojima nikada ne biste popili piće. Na filmu ili u priči oni izgledaju kao Alen Delon iz Melvilovog „Samuraja“, Čarls Bronson iz Vinerovog „The Mechanic“ ili kao Majk Fasbender koji voli da sluša The Smithse u Finčerovom „The Killer“. Dakle, nije im oduzeta ljudskost u potpunosti. Ostavljene su nijanse koje boje njihov karakter, na osnovu kojih možete da prihvatite lika i pratite ga kroz priču. Keler je usamljenik, rođeni Njujorčanin, koji voli vestern filmove, rešava ukrštene reči, razmišlja o skupljanju markica, popije nekad nekoliko viskija ili konjaka, živi mirnim životom dok ne dobije poziv. Onda se pakuje i kreće u Ajovu, Ohajo, Indijanu ili Kaliforniju da nekoga pošalje na onaj svet. U jednom trenutku dokolice, između dva zadatka, počinje da se pita gde je tu život. Trenutak spoznaje krize srednjih godina. Posećuje psihoterapeuta, nabavlja psa, upoznaje devojku. Saznajemo nešto više o njemu, ali Blok kao pisac ne želi da izađe iz žanra i sve pretvori u neku psihološku didaktičnu priču, već ostaje dosledan. Nema sumnje u Blokovo spisateljsko umeće, on je maestro. Vešto napisan, zabavan, na momente mračan ali sa određenom dozom humora i odličnim dijalozima. Ovo je bio moj prvi literarni susret sa Lorensom Blokom, nadam se da neće biti poslednji i da će neko od ovdašnjih izdavača objaviti još neki njegov roman.

Polje meduza - Oto Oltvanji (LAGUNA)

Ukoliko volite krimiće, novi roman Ota Oltvanjija je pravi izbor za vas. Uživao sam u čitanju. Posle svakog poglavlja sam spuštao knjigu na neko vreme, kako bi čitanje što duže trajalo, samim tim i uživanje. Majstorsko pripovedanje, misterija koja vas drži u neizvesnosti, likovi sa kojima se brzo saživljavate i počinjete da ih doživljavate kao svoje saputnike, tokom uzbudljive čitalačke avanture. Mnogi veliki krimići su počinjali u bife-vagonima vozova, neki su se tamo i završavali. Ovaj započinje u jednom bife-vagonu. Skeptik je novinar, a igrom slučaja se našao u ulozi detektiva, koji istražuje misteriozni nestanak žene starog prijatelja. Svašta će se dogoditi na relaciji od Beograda do Rovinja, svašta se dogodilu i u tridesetak godina daljoj prošlosti, još dok je trajala bivša zemlja. Tu se nadovezujemo na još jednu misteriju, koja ima veze sa glavnom. „Polje meduza“ je zaista „triler koji nanosi opekotine“ kako stoji na koricama romana. Sve je tu živo, stvarno, opipljivo, opasno, jasno i žari kao meduza. Nema foliranja, da je Igor Mandić živ, sigurno bi Ota Oltvanjija svrstao u one pisce, kako je govorio, koji toliko dobro pišu da bi mogli da budu čak i strani pisci.