недеља, 15. јул 2018.

Zavada (Feud) TV serija - kreatori Rajan Marfi, Džefi Koen i Majkl Zem (SAD) 2017


Nisam od onih koji gutaju TV serije. Nisam se čak upecao ni na one najpopularnije, ako izuzmemo „Sopranose“ i „Treme“ koji su remek-dela. Za takozvano „bindžovanje“ nemam vremena, a i kada se rešim da krenem u takvu avanturu, ukoliko se ne primim posle dve epizode, onda odustajem. Međutim, pre nedelju dana, posle nekoliko preporuka, krenuo sam da gledam seriju „Zavada“ (Feud) o čuvenom rivalitetu između Bet Dejvis i Džoan Kraford, tokom snimanja Oldričevog „Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?“ (What Ever Happened to Baby Jane?). Ne verujem da bih se zainteresovao za ovu seriju, da nije u pitanju priča vezana za onaj stari Holivud, koji je u mom slučaju oduvek bio velika inspiracija. Gledati dve sjajne glumice, poput Suzan Sarandon i Džesike Lang, kako igraju svoje starije koleginice, dve velike filmske dive, u toj takozvanoj „fabrici snova“ koja je samlela mnoge velike talente, upropastila im živote i uzela dušu. Tužna priča o lažnom glamuru, velikom bolu, borbi i intrigama, usponu i padu, jurnjavi za slavom, sujeti i frustracijama kao pokretaču. Roberta Oldriča igra fenomenalni Alfred Molina, Džeka L.Vornera perfektni Stenli Tuči, Hedu Hoper sjajna Džudi Dejvis, Oliviju De Hevilend glamurozna Ketrin-Zita Džons, dok je celu priču kreirao trio Marfi-Koen-Zem. U pitanju je jedna izvrsna serija, odlično napisana, režirana i odglumljena. Sigurno nešto najkvalitetnije od igranog programa, što danas, usled kliničke smrti Holivuda, samo televizija može da ponudi.


субота, 14. јул 2018.

Tajne veze - Đorđe Matić (Heliks)




Vislava Šimborska, poljska pesnikinja, ali i nobelovac, krajem 60-ih pisala je u jednom krakovskom književnom časopisu prikaze knjiga pod nazivom „Neobavezna lektira“. Kasnije su ti brojni prikazi sakupljeni i objavljeni u jednoj knjizi. Taj fenomen pod nazivom „Neobavezna lektira“ izbor je svakog slobodnog čitaoca na svetu. Svaki knjigoljubac u svom čitalačkom iskustvu uspeo bi da sklopi svoju kolekciju „neobavezne lektire“. Lično, uvek sam bio skloniji knjigama koje nisu bile obavezne, i koje nisu baš svi čitali. S druge strane, bio sam sumnjičav prema delima koje mi neko gura pod nos. Knjiga „Tajne veze“ Đorđa Matića ne spada u takve knjige. Hoću reći, nije je pratila agresivna reklamna kampanja, i  sasvim slučajno sam došao do nje. Međutim, nije slučajno to što ovaj mali osvrt započinjem pesnikinjom Vislavom Šimborskom. Đorđe Matić je prvenstveno pesnik, a pored toga publicista i muzičar. Možda je još nešto, što nam još uvek nije poznato, ali u svakom slučaju je intelektualac koji sebe ne ograničava uspostavljenim poretkom stvari, i koji hrabro promišlja pojedine oblasti izlazeći iz šablona i diskursa urbano-ruralno. Možemo se složiti sa njegovim stavom i sentimentom kojim ga potkrepljuje ili ne, ali u svakom slučaju je za poštovanje.  Što reče Muharem Bazdulj: „Đorđe je čovek koji ume da se divi.“ Ovo je zbirka esejističke poetične proze o muzici, tajnim kulturnim vezama, ali i o jednom vremenu i neposrednom ličnom iskustvu autora u tom vremenu. Priča o nekim od najvećih imena jugoslovenske scene, koju autor promišlja iz egzila, na osnovu doživljaja i susreta sa nekim od „bogova“ te muzike (Štulić, Bregović, Đorđević). I dok piše o njima, on zapravo piše i o sebi, dok nam kroz digresije, kao vrhunski erudita mandićevskog kova (mislim na Igora Mandića), otkriva lepotu neosvojenog duhovnog prostranstva. Tu su takođe i priče o Arsenu, Aznavuru, Okudžavi, Visockom, Majlsu Dejvisu, ali i one priče o stvaraocima takozvanih lakih nota, koje mogu prilično zbuniti, ali i iznervirati „urbane rasiste“. Pitaće se verovatno mnogi, otkud to da ovakva ličnost, pridaje važnost takvim “trivijalnostima“.
Pored eseja iz ove knjige, preporučio bih i Matićev tekst „Ja nemam drugi dom“ (o fenomenu emisije „Nikad nije kasno“) iz časopisa „Moderna vremena“. Ovde autor zalazi na teren folka, ali nikako u maniru nametnutog hipsterskog razumevanja drugosti i pravljenja od toga nekakvog novog hedonističkog kulta, već više kao montenjovski mudri posmatrač, slobodan kao ptica i bez ikakvih predrasuda. Makar sam ja sve to tako doživeo. Ako grešim, nemojte da me demantujete. Pustite me da živim u svom doživljaju, a vi gradite svoj lični. To je sloboda prilikom odabira „neobavezne lektire“.



субота, 03. фебруар 2018.

BEZ "DRAGI MOJI" - Lidija Jelisavčić Ćirić (SOLARIS) 2017


Negde pred kraj godine, namestilo se da između dva Singerova romana koja su ponovo objavljena kod Flavia Rigonata (LOM), pročitam zbirku priča čuburske propovednice i spisateljice Lidije Jelisavčić Ćirić. Slučajno se dogodilo da mi Singerova učenica dođe baš u tom trenutku (imala je ona i Magičnog i Puškina za učitelje, ali Singer je takođe bio jedan od njih). Ne znam da li postoji nešto što se zove ženska proza. Ako se komentariše pejorativno, obično se u tu fijoku guraju spisateljice ženskih srceparajućih romančića ili ove šarene knjige što ih pišu voditeljke i modne blogerke. Opet, sa druge strane postoji i ona napadno-ozbiljna feministička proza sa intelektualističkim pretenzijama, koja oružjem političke korektnosti vodi krstaški rat protiv falusa i militantno se bori za svoju posebnost ili nekakvu pomirljivu gender neutralnost. Nisu mi baš bliske te grupe, ali srećom Ćirićka ne pripada ni jednoj od pomenutih. Ruku na srce, uvek sam više voleo da čitam muške pisce. Nisam seksista, obožavam žene, ali to je jednostavno tako. Pitali su jednom onu rusku spisateljicu Viktoriju Tokarevu šta misli o talasu „ženske proze“ u Rusiji, a ona je odgovorila: „Ne slažem se da postoji neki talas. Postoji tek nekoliko književnica koje pišu dobro. Ne bih sada o onima koje pišu loše.“ Lidija Jelisavčić Ćirić je žena koja dobro piše, a da li joj je proza „ženska“, time će se baviti kritičari. Možda je najzanimljiviju definiciju dao književni teoretičar Igor Perišić, koji je smatra „prividnom antifeministkinjom, a zapravo postfeministkinjom“. Neka to bude nekakav putokaz u svet proze L.J.Ć., ali nikako jedini.


Zbirka Bez „Dragi moji“, sastoji se od petnaestak priča i jednog uvodnog poetskog prologa, jer je Ćirićka, između ostalog i pesnik. Prva i najvažnija osobina njenog pisanja jeste, svakako, oblikovanje priče intimističkim „tračarenjem“ same sebe i sveta koji je okružuje. Stilski, sve je naizgled jednostavno, ali kada pogledate malo bolje strukturu rečenica, videćete da je u pitanju izrazito pismena i slojevita proza. Nema šmiranja digresijama, niti se spisateljica, shodno vladajućim trendovima, postavlja kao osvešćena svetopopraviteljka koja palamudi o politici, krizama u svetu i ostalim trtomuđenjima. Ovde je opisan život na jedan osoben i vrcav način, kroz seksi diskurs i čuburski mikrokosmos koji je metafora sveta u malom. Glavna junakinja po imenu Kili, pripoveda i propoveda, podjebava i provocira, smeje se od srca, ali nas u nekim momentima tera i da se začudimo nad neminovnim tokovima ljudske egzistencije, kao u dirljivoj i životno opipljivoj priči o starosti i smrti „Mrtvi ne znaju da su živi“. Ćirićkina proza deluju okrepljujuće i isceljujuće, kako je primetila jedna gospođa na promociji, i zato je treba čitati. 

"Znam da su ljudi poput mene u svojim kakvim-takvim kućicama, ne pate od plazma-televizora sa kojih se neprestano keze vesele porodice okupljene oko velikog trpezarijskog astala i stilskog nameštaja koji niko nije poneo u grob, već se šćućure jedni uz druge u svojim toplim krevetićima i šapuću, da ih ne čuju takvi kao ti!"

"Suštinski, svaka žena, od domaćice do direktorke, pravi je intelektualac kada je stvaran život u pitanju. Žene od malena uče, pre svega, kako da prejebu muškarce, to je osnova ženskog vaspitanja. A muškarci čitaju stripove, igraju tapke i gledaju kako im rastu dlake na kurcu. I tako to biva, najveća gunđala stalno drndaju i žale se na tuđa gunđanja."

"Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene život ne zaobilazi. Kod mene se dešava kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija."

"Seks je seks, a keš je keš. Menjam suze za smeh. Hajde, živela ti meni, sele."