субота, 31. децембар 2011.

Čestitka za 2012.


Dragi drugari i čitaoci Jorgoslovlja želim vam u Novoj godini
da prestanete puziti pred onima koji manje vrede pod vas,
da nađete devojku ili dečka sa kojima ćete se ljubiti u usta,
da ipak očekujete rode,
da udomite nekog uličnog kera,
da počnete komšijama da se javljate u liftu,
da ne mračite i hejtujete,
da se skinete sa fejsbuka,
da ne zaboravite kevin rođendan,
da ne zaboravite ćaletov rođendan,
da ne zaboravite rođendan brata/sestre/najboljeg prijatelja,
da odete u Grčku na more,
da naučite još jedan strani jezik,
da nikada ne odbacujete sumnju,
da prestanete ljuštiti kikiriki,
da postanete dobrovoljni davalac krvi,
da ne uzimate kredit,
da sačuvate osmeh,
da počnete čitati poeziju,
da ugasite TV,
da idete u bioskop tri puta nedeljno,
da nemate povišeni holesterol i trigliceride,
da prestanete posećivati šoping molove iz zabave,
da ponovo počnete igrati bilijar,
da pijete sa prijateljima u kafanama,
da odete u šumu kao Dopler,
da prestanete pušiti,
da ponovo propušite,
da nikada ne “popušite”,

Srećna Nova godina!

PS: Družimo se i 2012. godine na istom mestu.
POZDRAV

недеља, 25. децембар 2011.

Pančo


Pančo je živeo odmah iza ugla. Tačnije, posle brojnih razgovora koje je njegova žena Radmila nazivala preispitivanja, Pančo se iselio iz kuće u koju je došao na miraz i dobri ljudi iznajmiše mu mali stan u blizini pijace. Imao je jednu sobu, malu kuhinju sa iskošenim zidom i kupatilom. Kiradžijka je bila neka udovica, do koje je došao zahvaljujući blagonaklonosti profesora Elijadesa koji je, kao i brojni meštani, jednostavno voleo Panča. Taj čovek je imao neki dobroćudni osmeh koji je na druge ljude delovao kao bensedin. Nije bio u stanju da pomisli išta ružno i pakosno, niti je bio u stanju da nanese zlo bilo kome. Moja baba je za njega jednom rekla da je golo dobro. Tehnička inteligencija mu je bila u minusu. Nije umeo ništa da uradi, napravi, popravi. Na vozačkom ispitu proglasiše ga nesposobnim. Iz vojske su ga otpustili posle mesec dana. Čudili su se kako je prošao regrutaciju. Jedino po čemu se Pančo izdvajao u odnosu na druge je njegova vanredna dobrota. Ljudi su se u njegovom prisustvu osećali blaženim. Uvek im je prilazio sa osmehom, grlio ih i srdačno im pružao ruku. Čovek bi rekao da je Pančo svetac. Kao takav, rekoše neki ljudi, potpuno je neupotrebljiv. Od takvih savremeno čovečanstvo nema nikakvu vajdu. Trebalo bi ga oterati. Uprkos otporu dobrih ljudi, Panča oteraše zli. Smestiše mu neku krađu, iako su svi oni znali da je za takve stvari nesposoban. Završio je iza rešetaka. Osudili ga na šest meseci zatvora i godinu dana uslovno. Kažu da je plakao svaki dan. Nisu uspeli da ga spasu ni profesor Elijades, ni advokat Tanasković, ni trener lokalnog fudbalskog kluba sa svojim poznanstvima u pravosuđu. Pančo je zauvek nestao iz njihovih života. Posle njegovog odlaska krenula je lagana propast te varoši. Danas je to jedna obična kasaba u kojoj i dalje vladaju zli. Profesor Elijades je otputovao u Grčku, advokat Tanasković se preselio u susedno mesto, a trener lokalnog fudbalskog kluba otišao u penziju i posvetio se unucima i ribolovu.
Pančo je posle izlaska iz zatvora živeo kao skitnica. Išao je od grada do grada ostavljajući svoj osmeh prolaznicima. Volela su ga deca ulice i psi lutalice. U varoš iz koje je proteran, nikada se nije vratio. Često je mislio o svojim prijateljima, ali više nije znao kako da pronađe put do njih. Pomislio je samo kako im želi dobro. Ništa više od toga. Dobro je najvažnije. Samo to. Ništa više.

субота, 24. децембар 2011.

The Kills - Blood Pressures (2011) - Ploča koja nema B stranu


Sinoć sam zapravo shvatio da je ovogodišnja ploča "Blood Pressures" blues-punk dvojca The Kills nešto što mi se najviše dopalo od ovogodišnje produkcije. Doduše, nisam pošteno preslušao dosta toga, ali ono što sam slušao, zaista sam slušao. Pored oproštajnog albuma REM-a "Collapse into Now" i Waitsovog "Bad As Me", "Blood Pressures" se najviše vrteo na "gramofonu" Jorgoslovlja.

Za one koji se nisu upoznali sa muzikom ovog sastava, u pitanju je londonski indie garage dvojac koji čine Alison Mosshart, Amerikanka sa Floride, i britanski alt gitarista Jamie Hince, od skoro poznat i kao suprug manekenke Kate Moss. Snimili su četiri albuma, Keep on Your Mean Side (2003), No Wow (2005), Midnight Boom (2008) i Blood Pressures (2011).


Iako po mišljenju kritike "No Wow" važi za njihovo remek delo, meni je njihova poslednja ploča apsolutno najkompletnija i najzrelija. To što je komercijalnija,odnosno popičnija od prethodnih, mislim da nije mana albuma. The Kills su uspeli da zadrže onaj esencijalni kvalitet koji je inspirisan njihovim uzorima. Od Captain Beefhearta i Velvet Underground, preko The Fall i Pj.Harvey do White Stripes i alternativnih elektro umetnika.


Album broji 11 pesama od kojih su sve do jedne apsolutno sjajne. Odavno nisam čuo album koji nema B stranu. Svaka od pesama bi mogla da bude hit. Takva izvrsnost danas je retkost. Njihova muzika i dalje odiše seksualnim nabojem i energijom koja raspaljuje uspavane strasti. Alison Mosshart je fantastičan vokal i osoba izrazito artificijelnog senzibiliteta. Nema sumnje da je već posle prvog albuma postala značajna persona pop kulture. Osim toga, pamtiće je potomstvo i kao sučesnika Jacka Whitea u supergrupi The Dead Weather.

Bilo kako bilo, ploča "Blood Pressures" je topla preporuka svim ljudima kojima rokenrol znači nešto više osim muzike. 

Obavezno pogledajte ovaj kratki film o  tome kako je snimljen poslednji abum.


уторак, 20. децембар 2011.

Melanholija - Lars Fon Trir (2011)


„Melanholija“ je definitivno film godine. Kao prvo, obeležio je ovogodišnji festival u Kanu kontraverznom izjavom reditelja, dok je u Berlinu proglašen najboljim evropskim filmom. Lars Fon Trir, verovatno nije ni sanjao davne 1984. godine, kada se u Kanu pojavio na premijeri svog filma „Elementi zločina“ u sakou Karla Teodora Drajera, da će 27 godina kasnije u tom istom Kanu postati Persona Non Grata. Glave mu je došla izjava : „Razumem Hitlera. On nije dobar momak, ali malo se saosećam sa njim.“ Dažba mu je bilo što je posle toga rekao da nije ni nacista, ni rasista, ni antisemita. Bilo je kasno.


Posle odgledane „Melanholije“ mogu reći da razumem Larsa Fon Trira. On je dobar i uplašen čovek koji snima teške i depresivne filmove. Njegovi filmovi se ne mogu voleti, ali se mogu (moraju) poštovati jer su intelektualno uzbudljivi. To su kontemplativne tragedije koje nemaju ambiciju da vas uljuljkuju u lažnoj slici sveta. Svet jeste grozan i ljudi su grozni. Grozan je posao koji većina nas mora da radi. Grozne su političke njuške koje gledamo godinama kako lažu i otimaju. To sve zna i depresivni Lars Fon Trir koji svojim filmovima želi da uznemiri gledaoca i podstakne ga na razmišljanje. Mislim da je takav pogled na život uzrokovan nordijskim polarnim danima i dubokom duševnom ranjivosti autora.

Film se sastoji od dva čina. Prvi čin po imenu “Justine” prati Kirsten Dunst na dan njenog venčanja i njen pad u duboku depresiju, dok drugi čin “Claire” prati njenu sestra Charlotte Gainsbourg. Trir se okreće psihološkom stanju dveju sestara i tome kako jedna i druga reaguju na predstojeću apokalipsu. Kirsten Dunst, odlična u ulozi depresivne i melanholične žene koja apokalipsu dočekuje kao vid olakšanja i oslobađanja, dok je Charlotte Gainsbourg još bolja u prikazu panike i straha, i koja se ne može pomiriti sa činjenicom da dolazi kraj. Zvezda je svakim danom sve bliža zemlji. Panika raste, nauka kaže sve je ok. Kakav je ishod. Pogledajte obavezno. Film beleži i veliki povratak Kifera Saterlenda u jednoj zanimljivoj ulozi. Osim njega tu su i nenadjebivi Džon Hart, sjajna Šarlota Rempling , maestralni Stelan Skarsgard i ljubimac Vorhol-Morisi projekata - legendarni Udo Kir.


Lars Fon Trir je autor koji veruje u snagu slike i njen filozofski potencijal. Taj skandinavski pogled na svet može biti pomalo stran našem levantskom senzibilitetu, ali s obzirom da smo kulturološki deo amorfne civilizacije, tanatos nam je mnogo bliži nego čoveku sa zapada. Kako je nasilna asimilacija zapadne hemisphere prema ovdašnjem čoveku izazvala žestoku frustraciju, bojim se da će se većina poistovetiti sa likom Kirsten Dunst i apokalipsu dočekati mirne duše.

недеља, 18. децембар 2011.

Nemirni - Vojislav Kokan Rakonjac (1967)


Film “Nemirni” Kokana Rakonjca za ono vreme je predstavljao apsolutni modernistički šok koji je radi malograđanske socrealističke stvarnosti gurnut na marginu. Kao što rekoh u prethodnom postu, dovoljno je bilo da se autor proglasi za jeretika i anarhistu i da se “zabrani bez zabrane”.


“Nemirni” je još jedan film koji je u načelu bačen na marginu iz razloga estetske nepodobnosti. Ovde nema ni eksplicitnih, a ni nekih posebno skrivenih političkih poruka, kojima su autori crnog talasa bili skloni, ovde imamo jedan životni stav koji je svojom modernošću i subverzijom odskakao od estetskog modela koji je tada bio prihvatljiv i zato je takav stav sam po sebi bio politički neprihvatljiv. “Nemirni” su pobuna u pravom smislu te reči. Prvi rokenrol film sa ovih prostora za koji su muziku radile “Elipse”. 
Jedne noci desio se udes u gradu. Očevici su tvrdili da je iza volana bila žena. Ispostavilo se da je četvoro maloletnika ukralo automobil i krenulo u ludačko zezanje. Tokom vožnje negde na autoputu, jedna devojka izlazi iz vozila dok je troje nastavilo vožnju koja se završila pogubnom saobraćajkom. Policija traga za devojkom koja je napustila vozilo. U filmu igra sjajna glumačka ekipa koju predvode Špela Rozin, Marko Todorović, Mića Orlović, Milena Dravić, Dušica Žegarac, Voja Mirić i Pavle Vujisić.
Posle ovog filma menjam intimnu listu najboljih domaćih filmova i upisujem ga među prvih pet. Ultimativno remek delo!

Pre istine - Vojislav Kokan Rakonjac (1968)


Prošle godine sam objavio ovaj filmski prikaz na istom ovom mestu ali je nekom greškom na blogu izbrisan. Iz navedenog razloga ga ponovo postavljam jer je u pitanju delo autora koji je u to vreme snimao bolje filmove od bilo kojeg reditelja istočnog bloka.


Patetične prozivke nekih intelektualaca iz našeg sokaka o tome kako nikada nismo bili Evropa i svet (šta god to značilo?!) uspešno demantuju određene ličnosti koje su stvarale svoju umetnost na ovim prostorima, a među koje sigurno spada i Vojislav Kokan Rakonjac. Odnosno, čak i ona deca komunističkih generala i poslenika koja idealizuju Titovo doba, ne mogu argumentovano da poreknu činjenicu da su svi pravi umetnici iz tog perioda imali negativan odnos prema sistemu u kojem su živeli i stvarali. Subverzivnost njihovog dela je predstavljala otpor sveopštoj gluposti ideologizacije. To se može pročitati iz većine filmova crnog talasa, tako da su nametnute priče o starim dobrim vremenima, nesumnjivo podložne kritičkom preispitivanju.
Zahvaljujući blagonaklonosti koju (na moju čast) uživam kod ozbiljnih blogerskih vedeta “Nasdvoje”, uspeo sam da dođem do nekoliko značajnijih filmova Kokana Rakonjca. Jedan od njih je film “Pre istine” iz 1968. godine. Nastajao je dakle u vreme lipanjskih gibanja, a pričao je priču sa ideološkim otklonom prema trenutnom modno-političkom bumu. Kokanovi junaci nisu deo mase. Oni su tragične individue koje je sudbina spojila dvadesetak godina ranije. Individue koje su pripadale nekoj drugoj revoluciji, koja na ovim prostorima još uvek nije završena i čije se reperkusije osećaju do današnjih dana.
Strahinja (Ljuba Tadić) i Mladen (Branko Pleša) u ovoj priči predstavljaju ljude sistema, koji u toku svojih sudbinski povezanih ličnih drama shvataju da su zapravo marginalci (uz sve počasti koje uživaju u društvu/ili koje su uživali) koje je sistem sažvakao i ispljunuo u jednu depresivnu beogradsku noć šezdesetih. Mladen je bivši partizan koji je pre dvadesetak godina vodio na streljanje Strahinju, koji je pripadao reakcionarnom-monarhističkom pokretu. Tom prilikom Mladen je “namerno” promašio i ostavio svog ideološkog neprijatelja na njivi. Do njihovog ponovnog susreta dolazi dvadeset tri godina kasnije u džeziranom- rokenrolerskom podrumu hotela Majestic. Mladen je zbog neke greške u službi odbačen od svojih dojučerašnjih saboraca, dok je Strahinja uspešan beogradski advokat koji Mladenu nudi pomoć. Tu kreće odmotavanje klupka I razvija se jedna dobra priča koja služi na čast srpskom filmu.
Što se tiče same estetike, ovaj film ni po čemu ne zaostaje za filmovima Džona Kasavetesa ili Žan Lik Godara. Naprotiv, on stoji rame uz rame sa svojim francuskim i američkim vršnjacima. Nije čudno to što je opus Kokana Rakonjca u ovoj zemlji skrajnut. Recimo, film “Pre istine” je za ono vreme bio previše provokativan I subverzivan. Dešava se u zaleđu šezdeset osme, glavni likovi su ex partizan i ex četnik, pleše se uz dekadentne američke zvuke džeza i rokenrola, pojavljuju se dve kurve (zar je moguće da u zemljama samoupravnog socijalizma ima kurvi) i u filmu je naznačen jedan noćni felacio u haustoru na Terazijama. To je bilo dovoljno da se takav autor proglasi za jeretika i anarhistu I da se isti film “zabrani bez zabrane”. Za takve metode je domaća UDBA bila ekspert. Izmislila je jedan model izopštavanja koji je bio dosta blaži od metoda koje su koristile službe SSSR-a I druge istočno evropske zemlje, a kojim je svrha ipak bila ostvarena. No da ne dužim sada se mračnom stranom kultur tregerskog dželatizma iz doba komunizma, već da poentiram za kraj konstatacijom da na nama ostaje da iznova otkrivamo filmove autora poput Kokana Rakonjca i da o istim, u najboljem svetlu, pričamo svima. To su ljudi koji su nas zadužili i red je da ih vratimo u istoriju srpske kinematografije i vrednujemo ih na pravi način.

субота, 17. децембар 2011.

Tom Waits / Bad As Me (2011)


Tom Waits kod mene od samog početka uživa status božanstva. Mislim da na svetu ne postoji umetnik prema kojem osećam veće divljenje. Zato je izlazak njegovog novog albuma “Bad As Me” u gnezdu Jorgoslovlja proslavljen kao praznični dan. Pio se burbon i pušio kvalitetan duvan, dok su niz zvučnike klizile hrapave pesme poslednjeg bitnika i pravovernog baštinika američke muzike. Moram priznati da je prvo preslušavanje ovog albuma za mene bilo spektakularno duševno iskustvo. Pogotovu što mi se poslednjih godina smučila jednoličnost i impotentnost indie ponude, tako da mi je stari majstor legao kao kec na desetku. Waits je u svoju bogatu diskografiju upisao još jedan odličan album, koji po kvalitetu pesama podseća na najbolje komade ovog autora. Ploča je realizovana u koautorstvu sa suprugom Kathleen Brennan, i uz sjajnu muzičku ekipu − u kojoj su, osim Marca Ribota i Waitsovog sina bubnjara Caseyja, i genijalni svirač usne harmonike Charles Musselwhite, saksofonista Clint Maedgen, a kao gosti Flea, Keith Richards i Augie Mayers.


Ploča broji 13 pesama koje se žanrovski kreću od rhythm and bluesa i gospela, preko rockabillya i country-folka, do alternativnog jazza. Dakle, muzika Toma Waitsa je duboko ukorenjena i na tim tradicionalnim temeljima autor gradi jedno raznovrsno, bogato i nadasve inspirativno remek delo koje se po kvalitetu može svrstati uz “Heartattack and Vine” i “Rain Dogs”.



“Bad As Me” je ploča kojom jedan vrhunski umetnik promuklo proslavlja svoje trajanje, koje je već ovenčano mitološkim oreolom, ali nas podseća na činjenicu da autor još uvek ima i želi mnogo toga da kaže. Waitsova pozicija je slična poziciji Clinta Eastwooda. I jedan i drugi su postali legende odavno, ali još uvek nam pričaju priče koje su veće od života.

петак, 16. децембар 2011.

GRAD POBEDNIK


Svaki grad, koji liči na grad, noću je najlepši grad na svetu. Beograd ne liči na grad, Beograd jeste grad. Pravi grad. Velegrad. Rušili su ga nekoliko puta i nisu ga srušili. Ruže ga i dan danas, nikako da ga naruže. Pljuju ga primitivci, pljuju ga intelektualci. Pljuju ga susedi, pljuju ga uvređene mlade i nikako da ga napljuju. Ne da se kao tvrdoglava mazga. Drži se na nogama. Udaraju ga spolja. Udaraju ga iznutra. Grad heroj! Stoji ponosno kao Meštrovićev pobednik.
Volim beogradske ulice noću. Kad pružim korak od kafane Kalenić, u kojoj se često lečim, pa pođem preko Njegoševe ulice i spustim se do Manježa, osetim prisustvo svih dobrih duhova koji su danas mitologija ovog grada. Taj trenutak večnosti je možda deo moje uobrazilje, ali ga prihvatam kao istinu koja se ne preispituje. Ovaj grad su stvorili veliki ljudi. Duh ovog grada su živeli veliki ljudi. Grad ne čine građevine, grad čine ljudi. Ovde se i dalje rađaju i kriju sjajni ljudi i svet će ponovo začuti njihov glas.


недеља, 11. децембар 2011.

A Skin Too Few: The Days of Nick Drake (2002)


U istoriji kratkih, kao munjom zahvaćenih i sagorelih pesničkih života, mučeničko mesto zauzima Nick Drake. Pesnik suzdržane snage, senzibilne melanholije i gospodske skromnosti. Neprilagođeni introvert koji je jedino kroz svoje pesme i muziku pokušavao da komunicira sa svetom koji nije umeo da prepozna njegovu genijalnost. Sa svega tri albuma (Five Leaves Left 1969., Bryter Layter 1970., Pink Moon 1972.) ostavio je neizbrisiv trag u folk/pop muzici. S obzirom da mnogi njegovi savremenici nisu prepoznali genijalnost melanholičnog pesnika kojeg je boleo svet, potomstvo mu se odužilo kroz brojne omaže. Kao svog uzora navodili su ga mnogi, od Swansa i Richarda Thompsona, preko Jeffa Buckleya i Sonic Youth, do Morrisseya, Roberta Smitha i grupe Belle&Sebastian.


A Skin Too Few: The Days of Nick Drake (2002) je kratki dokumentarni film reditelja Jeroena Berkvensa koji se takođe kao poklonik Drejkovog dela odužuje pesniku. Prvi deo filma bavi se detinjstvom i njegovim rođenjem u Burmi gde mu je radio otac kao službenik britanske drvne industrije. Drugi deo obeležava dane provedene na Kembridžu gde je studirao englesku književnost, i gde je otkrio Viljema Blejka i francuske simboliste. Potom sledi period posle izlaska prvog i drugog albuma sa osvrtom na strepnje i nemire koji su ga mučili. O odlasku u London i njegovom napuštanju. O depresiji izazvanoj nerazumevanjem okoline i njegovoj samoizolaciji u malom mestu Tamworth-in- Ardenu. Glavni sagovornik u filmu je njegova sestra, glumica Gabrielle Drake, koja sa puno emocija priča o svom mlađem bratu i njihovim zajedničkim trenucima od Nickovog rođenja do overdouza antidepresivima.


Najveći britanski songwriter Nick Drake doista je prošao kratki, asketski put, slušajući i praveći muziku kiše i sonate neizrecivog. Da, bio je pesnik kojeg je boleo svet.

среда, 7. децембар 2011.

Play - Ruben Östlund (2011)


Film “Play” švedskog reditelja Rubena Ostlunda koji je beogradsku premijeru imao na Festivalu autorskog filma, sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Postoji za to više razloga, ali dva su ključna. Pod jedan, u pitanju je ingeniozno izvedena psihološka studija karaktera među tinejdžerima nasilnicima i njihovim žrtvama. Pod dva, film ruši granice političke korektnosti zbog čega autor filma veoma lako od strane praznoglavih lovaca na Trirovce, može biti optužen za rasizam i novošvedski fašizam.


U pitanju je istinita priča o klincima imigrantima (crncima/Afrošveđanima) koji su godinama maltretirali i pljačkali na foru druge klince. U filmu je ispričana jedna od tih epizoda kada su u mašinu ubacili dva klinca starosedeoca i jednog malog Azijata. Sama atmosfera koja kreće od njihovog prvog susreta izaziva kod gledaoca nelagodu koja će ga držati do samog kraja filma. Taj osećaj pogotovu pojačava činjenica što je kraj, dok gledate film, apsolutno neizvestan, pa niste sigurni da li će se završiti kao teška ili laka tragedija, ili je uopšte neće biti. Svako od nas je u detinjstvu imao iskustva sa nasiljem starijih nad mlađima, jačih nad slabijima, ali čini mi se da je potrošačko društvo stvorilo novi soj maloletnih monstruma, koji su pored fizičkog, naučili i usavršili tehniku sprovođenja psihološkog maltretiranja. Ovim fenomenom bi kolege iz PsihoBrloga sa Trablmejkera mogle mnogo ozbiljnije da se pozabave, dok ga ja pominjem samo ovlaš u cilju filmskog prikaza. Dakle, lopovi su se koristili razrađenim planom koji se zove “bratski trik” tako da nisu morali sprovoditi direktno fizičko nasilje, ali bilo je i toga. U filmu nema odraslih i čini mi se da se od njih ni u budućnosti ne može očekivati bilo kakva pomoć prilikom suzbijanja ovakvih devijacija. Roditelji starosedeoca su zaokupljeni svojim korporacijskim poslovima, dok su roditelji imigranata zaokupljeni svojim problemima i snalaženjem u novom okruženju. Deca su prepuštena urbanoj džungli u kojoj vladaju pravila preživljavanja i u kojoj nema milosti. Kada je jedan od roditelja pokušao da se umeša, odmah je naišao na nerazumevanje od strane jednog tako idealnog društva kakvo je švedsko društvo. Kritička nota koju je autor eksplicitno postavio, zahteva preispitivanje političke korektnosti i suštinsko rešavanje problema, i to je možda najznačajnije u celoj priči, pogotovu što su poslednjih desetak godina takva preispitivanja proglašena tabu temom. Zato je “Play” značajan film.

недеља, 4. децембар 2011.

Vrag ne spava

Počeo sam čitati tragediju sjajnog glumca Žarka Lauševića. Tek sam na početku i čini mi se da obećava, ali nisam želeo pričati o tome. Htedoh reći da me je priča o Žarku vratila na neke njegove sjajne uloge i na onaj sramni incident kada je u JDP-u od strane nekih budala prekinuta predstava "Sveti Sava". Sve se to dešavalo uoči velikog sunovrata. Žalosno je to što te budale i primitivci i dalje žive u svojoj mržnji i strahu od umetnosti i svega što je različito. Žalosno je i to što se takvi skandali mogu ponovo dogoditi. Problem je samo što je danas malo pravih umetnika. NGO umetnici su fejk baš kao i nacoši. Fejk su jer priželjkuju takve idiote na svojim performansima. To je ono što je žalosno. U pozorište ne idem više tako često. Mnoge koje sam voleo da gledam na daskama su umrli, neki više ne igraju ili su kao Žarko otišli negde daleko. Bez obzira na sve, ne bih voleo da više ikada čujem da je u Beogradu neka predstava prekinuta od strane primitivnog ološa zadojenog glupošću i mržnjom. Ako se takvi negde pojave i pokušaju nešto slično, nemojte sedeti i ćutati. Pitaće vas neko zašto niste reagovali. To je gore i sramnije od šamara.

Poslednje pismo Dubravke M.


Eh, dragi i voljeni moj Džoni!? Kako se ne sećaš?! Znaš kako smo osmišljavali zajednički život?! Volela sam te najviše na svetu celom. Bilo je to leta 1989. Poslednja godina nepodnošljive lakoće postojanja, što bi rekao Kundera. Iste smo snove tada sanjali. Seti se Džoni! Obećao si da ćeš zauvek biti tu, ali slagao si me. N. je plod naše ljubavi. Pustio si me da verujem u to. Nemoj da mi sjebeš sada svaki smisao. Ok je ovako. Otišao si za drugom. Neka te. Odhranila sam ga sama. Ne trebaš mi više. Ne ljutim se na tebe. Veruj mi Džoni! Ljutim se na sebe. Ljutim se što sam te volela. Ljutim se što se nisam izborila sa svojim osećanjem praznoglave šiparice. Jebi ga, Džoni. Bila sam mlada. Bilo je to davno. Sećam se kada sam te prvi put ugledala ispred lokalnog bioskopa. Gledali smo tada “Do poslednjeg daha” sa Ričardom Girom i Valerijom Kapriski. Ti si išao u usmereno, a ja sam još uvek bila osnovac. Bio si bitanga širokog srca i lepog osmeha. Bio si frajer Džoni. Verovala sam da ćeš zauvek biti moj. Imao si onu lažnu vijetnamku koju si prisvojio od ujaka šumara. Nosio si kaubojske čizme i kapu nikolsonku koju si prvi profurao u našem malom gradu. Bio si frajer. Svaka devojka iz mog odeljenja je mislila tako. Sve su te želele Džoni. Ti si izabrao mene. To sam cenila. Zapravo, to me je ponelo. Sada mislim da je sve to potpuni promašaj i potpuno krivo vreme za mene. Zavaravam i lažem sebe kako bih udovoljila sopstvenoj sujeti. Znam da je to jedan vid samodobrane, ali ne mogu da se suzdržim. Džoni, pičko jedno! Gde je tu ljubav? Da li je uopšte bilo sa tvoje strane? Volela sam te. Umirala sam za tobom. Bio si moj Bog. Lepi Džoni! Kad god si svirao gitaru, imala sam utisak da sviraš samo meni. Sada se preispitujem Džoni! Da li si me voleo? Da li ti moja priznanja deluju kao priznanja paćenice zaglavljene između stvarnosti i uobrazilje u kojoj si glavni protagonista ti? Džoni, znala sam tada da će jednom doći neko sa namerom da ostane i pitala se da li ću tada prestati da mislim na tebe i uspeti da ga ne upoređujem sa tobom. Znala sam da će retko koji od njih umeti da igra bilijar kao ti i držati cigaretu na usnama kao da je rođen sa njom. Sigurna sam bila da niko neće umeti da tiltuje fliper kada mu dopizde lične frustracije. Bio si buntovnik Džoni. Rokenrol ti je dobro stajao. Nosio si ga kao pravi epikurejac. Bio si broj jedan Džoni.


Prošlo je dvadeset dve godine od onda. N. je već student. Svašta se promenilo. Ja još uvek mislim na tebe. Nikada nisam prestala da te volim. Želela sam da te zaboravim, ali nisam mogla Džoni. Nisam imala snage. Ostavio si mi duboku ranu. Lizala sam je kao ranjena kučka, ali nikada nije zarasla. Udala sam se za drugog čoveka. Trudila se da ga volim. Uspela da ostanem brižna žena i da iskazujem elementarno poštovanje prema njegovoj pažnji i jednosmernoj ljubavi. Rodila sam mu dve ćerke. N. ga je prihvatio kao pravog oca. Zajedno su išli na pecanje, na fudbalske utakmice, na skijanje. Ja sam i dalje mislila na tebe. Kada bih kuvala ručak, zamišljala sam da ga kuvam tebi. Kada bih peglala kušulje, zamišljala sam da ih peglam tebi. Kada bih gledala filmove u kojima se dvoje ljudi vole, uvek bih mislila na tebe i mene. Znala sam da mi je duša grešna. Proklet da si Džoni! Godinama pokušavam da prokljuvim zašto me je Bog osudio na tebe. Ne uspevam da nađem odgovor. Ne znam koji si se kurac navrzo na moju dušu ranjenu. Pusti me, leba ti! Hoću i ja da živim sa mirom. Idi svojim putem i ne navraćaj mi više u misli. Dopizdilo mi je da budem robinja. Hoću i ja malo slobode Džoni. Pusti me da plačem zbog nekog smislenijeg razloga. Ne dam ti više nijednu svoju suzu. Dosta si mi uzeo. Odlazi Džoni! Odlazi!




уторак, 29. новембар 2011.

Kirios Kostas


Letos sam saznao da je Kirios Kostas iz Thessalonikia umro. Samo nekoliko godina pre toga mi je rekao da ga duša savremenog čoveka podseća na praznu i zgužvanu limenku od piva ili coca cole (sasvim je svejedno) koja čeka da je pokupi neka mašina za reciklažu i napravi od nje opet jednu takvu limenku . Kirios Kostas nije bio neki akademski intelektualac, niti je uopšte bio neki školovan čovek, ali je za razliku od većine “promuti pa prosi” intelektualaca, spoznao neke životne istine o kojima građanska akademska bulumenta može samo da sanja. Kirios Kostas iz Thessalonikia je sigurno čovek koji će trajati. Legenda o njemu će živeti svuda gde Grci budu živeli. Bio je majstor koji je drevni zanat pravljenja buzukija izučio od oca Dimitriosa, a osećaj za muziku nasledio od majke Elefterije, iz čuvene epirske porodice Angelos koja je Grčkoj naciji dala jednog kompozitora (Takija Angelosa), jednog operskog pevača (Hristosa Angelosa) i jednog kafanskog pevača (Janisa Angelosa) koji je odmah posle drugog svetskog rata u jednoj kafanskoj tuči u Janjini zaradio smrtonosni ubod nožem. Janis je bio crna ovca familije, tako je govorio Kostas, ali je imao najveće srce. Obično to tako bude.
Kirios Kostas je napravio tačno osamdeset osam buzukija. Većina tih buzukija je otišla u vlasništvo talentovanih kafanskih muzičara koji su po tavernama zarađivali svoje parče hleba. Jedan deo je otišao u ruke propalih muzičara koji su iste propili ili prokockali, dok je nekoliko završilo u kolekcijama poznatih domaćih (grčkih) i belosvetskih kompozitora. Jedan koji je napravljen od maslinovog drveta sa Sitonije završio je u vlasništvu Dejvida Birna. Priča se da je Birn do Kirios Kostasa došao preko Filiposa Logaridisa koji je 1986.godine posle albuma Little Creature bio organizator grčke turneje Talking Headsa.
Kirios Kostas nije mnogo imao, a nije mnogo ni tražio. Bilo mu je dovoljno da ima za vino, masline i drvo. Alat je ionako nasledio. Imao je svoj buzuki koji je svirao u jednoj taverni u komšiluku. Tu su obično dolazili mladi ljudi, koji su inače slušali Lu Rida i Rollingstounse, ali koji su u Kostasovim interpretacijama grčkih tradicionala prepoznali iskrenost I jedan senzibilitet koji je merljiv sa sa pravim rokenrol desperadosima.
Kirios Kostas je prema svedočenju Nika Papulosa, šankera iz taverne u kojoj je Kostas svirao, te večeri znao da mu je došao kraj. Popio je svoju buteljku belog vina, ispušio nekoliko cigarilosa i najavio svojim Grcima da je vreme za odlazak. Žao mu je samo, rekao je, što će ga kroz nekoliko meseci kao pripadnika jednog naroda belosvetski mešetari proglasiti neradnikom. Ako tako bude, onda neka bude. Ja ću se zajedno sa Zorbasom smejati sa onoga sveta, a vi ćete u to ime zaigrati.
Ko ih jebe, deco moja draga!


понедељак, 28. новембар 2011.

Udaljeno predgrađe - Sam Garbarski (2010)


Ovo je jedan zanimljiv francusko-belgijski film, koji je rađen prema japanskom manga stripu Jira Tanigučija. U pitanju je jedna lepa i topla priča koja tematski obrađuje povratak rodnom gradu, detinjstvo i pokušaj rekapitulacije svih događaja koji su na duši jednog čoveka ostavili neizbrisive tragove i negde ga odredile kao umetnika koji se ostvario kao autor stripova u francuskoj prestonici. Posle jednog comics salona koji se održavao u unutrašnjosti, igrom slučaja ili sudbine, pedesetogodišnjeg Tomasa, posle mnogo godina, put navodi u grad u kojem je odrastao. Prilikom posete grobu svoje majke, Tomas gubi svest i budi se kao petnaestogodišnji dečak. Ubrzo shvata da trenutno stanje nije san i da se vratio u prošlost. Ponovo će sresti oca koji ih je napustio jedne noći i zauvek nestao.

Garbarski nam ne priča ništa novo, ali nam jednu večnu temu o povratku u rodni grad iz kojeg smo nekada pobegli, toliko puta ispričanu u književnosti, drugim filmovima i kantri rok pesmama, priča na jedan osoben način koji sadrži izvesnu dozu sentimentalnosti i patosa koja je neizbežna u ovakvim pričama. Podvlačenje crte, svođenje računa i ponovno pronalaženje sebe. Dramaturški je pristojno sveden, likovi su dovoljno razrađeni i ne ostavljaju prostora za glumatanje. Leo Legrand/mladi Tomas i Paskal Gregori/stari Tomas su maestralno odigrali svoje uloge, dok je kamera verno uslikala pejzaže francuske provincije gde Bog nije štedeo svoj talenat kada je stvarao to parče zemlje.

Film nije remek delo, niti je nešto što će ostaviti neizbrisiv trag u svremenom francuskom filmu, ali s obzirom da dolazi sa prostora koji je poslednjih petnaest godina filmski totalno nezanimljiv, morao sam da se osvrnem i napišem nešto o njemu. "Udaljeno predgrađe" je sitno zrno žita u silosu kukolja i zato zaslužuje opisani osvrt.

недеља, 13. новембар 2011.

Džambalaja



Siniša je dobio nadimak po pesmi koju je prvi put čuo kao klinac od jednog operativca Udbe u bašti hotela „Zvezda“ jednog vrelog bruskog leta krajem pedesetih. Taj udbaš, osim što je bio profesionalni likvidator koji je mogao ubiti čoveka a da ne trepne, mogao je savršeno, na tečnom engleskom, da otpeva sve pesme sa repertoara Neta King Kola, Fetsa Domina i Henka Vilijemsa. Kažu da je takvim svojim umećem u početku izazivao sumnju svojih šefova koji nisu mrdnuli dalje od Kaljinke i Podmoskovskih večeri, ali je svoju odanost revoluciji i državi dokazao akcijama koje se nisu obavljale samo unutar SFRJ, već i u dijaspori. S vremena na vreme je tajno posećivao zemljake, reakcionare, u Londonu i Čikagu, ne bi li im prosledio čestitku kalibra 7,65mm. Posle toga je počeo da uživa i poštovanje nadaleko znanog Krcuna Penezića.
Siniša je bosonog i musav, u kratkim pantalonama, svake večeri visio na kaldrmi glavne džade i igrao krajcerice sa Beljuzom i Mucijem. Obično bi se posle toga nakačili na ogradu hotelske bašte i slušali kruševački orkestar kako svira džezirane šlagere. Te večeri, taj udbaš je, u društvu dve lokalne kurve i nekoliko pandura, uzeo gitaru od Steve Gancija i otpevao Džambalaju. Musavom Siniši, jednom običnom klincu iz glavne ulice, oči zasijaše kao da mu se upravo ukazao Sveti Jovan Krstitelj.
-„Kakva je to pesma, Bog te mazo!“
-„Nemam pojma“, reče Beljuz.
-„Džambalaja! To sam ja. Od sutra me tako zovete,“ reče Siniša.
-„Džambalaja pita Paja, imaš li ti Siki jaja“ iskarikirano otpeva Beljuz i iskezi se kao siroti Meksikanac iz nekog vesterna.
Siniša je posle te večeri postao Džambalaja. Ubrzo je naučio da igra poker, da svira kontrabas ,da pije kao smuk i puši kao Turčin. Žene je znao da zadovolji, a da se tuče, uvek je umeo. Kažu da je bio brz i na obaraču. Naučio je to u bioskopskoj sali i na privremenom arbajtu u Italiji. Bio je dete ulice, jedan od onih anđela garavog lica, koji su se divili Kegniju dok nisu shvatili. Džambalaja je odavno shvatio, da je nekoliko dana posle one večeri, kada je dobio svoj nadimak, njegovog oca ispod Diskove vodenice, likvidirao udbaš iz hotelske bašte. Tražio ga je posle toga godinama. Našao ga je 1976. godine u Londonu i prosvirao mu glavu u jednoj hotelskoj sobi u blizini Sohoa. Bio je to trenutak kada je došao do cilja, koji bi verovatno bio smisleniji i drugačiji, da one večeri nije čuo Džambalaju. U tom slučaju ostao bi samo Siniša, fini mladić iz komšiluka, koji bi od 7 do 3 radio u fabrici, a posle toga sa Beljuzom i Mucijem ubijao dosadu u lokanim kafanama. Ovako je morao da ode nekim drugim putem, uvek pomiren sa činjenicom da svakog trenutka može zauvek napustiti priču. Ubacio je novčić u džuboks i izabrao originalnu verziju Henka Vilijemsa. Otpio je gutljaj viskija i zalio ga pivom. Bilo mu je žao što nema verzije Fetsa Domina. Odavno je konstatovao da ga je ta verzija više podsećala na kaldrmu čaršije u kojoj je odrastao, kaldrmu na kojoj je ostavio svoje nežno srce pre nego što je shvatio da će morati da ostane Džambalaja.

понедељак, 7. новембар 2011.

Umeće putovanja (Nick Lowe: The Old Magic 2011)


Neke stvari nemaju cenu. Sećanja na lepa vremena nisu na prodaju. Svaki čovek ima svoja "lepa vremena" i ista se kvalifikuju kao takva samo po subjektivnim kriterijumima. Kategorija poznatija kao objektivno u tom slučaju je isključena. Moja lepa vremena vezana su za detinjstvo, i veoma često mi se dogodi da se osećanja vezana za to doba razbude posredstvom muzike. Muzika je čudo... najsavršenija od svih umetnosti...najkompleksnija i najčistija....Muzika je moja religija, moja strast i moj porok. Ne bih je izdao ni za šta na svetu.

Nick Lowe je još jedan bludni sin pop scene koji je u svetu muzike prisutan još iz zlatnog doba šezdesetih. Ovaj šezdesetjednogodišnji singer songwriter pripada proverenoj old school klasi. Karijeru je započeo u bendu Brinsley Schwarz koji je bio jedan od popularnijih pub rock bendova, koji su u to vreme imali misiju krčenja staze obrasle glem rok korenjem. Kasnije je nastupao samostalno svirajući country i blues rock. Pojavom punka i new wavea pomaže mnoge muzičare, a kao producent radi sa Elvis Costellom, Graham Parkerom i bendom Dr. Feelgood. Snimio je 13 albuma i sarađivao sa mnogim velikim imenima. Obaška što su mu mnoga vrata američkih muzičara bila širom otvorena, jer je bio zet June Carter Cash sa njenom ćerkom Carline Carter iz prvog braka sa Carlom Smithom.


Ploča "The Old Magic" je takva da samo ime govori o njoj. Album za uživanje sa patinom starinskih majstora. Možete ga konzumirati uz burbon (može i rakija) i cigarete, i sigurno ćete tih trideset i kusur minuta zaboraviti na sva sranja koja vas okružuju i koja svakodnevno proživljavate. Osim toga, ovo će biti jedna od onih savršenih ploča za zimske dane i novogodišnje praznike. Tom Waits je jednom rekao: "Oduvek sam želeo da živim u pesmi i da se nikad ne vratim." Time je poručio nama, običnim smrtnicima, koji preko rokenrola živimo naše snove i još uvek pokušavamo zauvek da ostanemo u nekoj pesmi, da smo osuđeni na večno vraćanje. Ali i to je nešto za šta vredi živeti. Ploča Nicka Lowa će vas sigurno odvesti na jedno lepo mesto ukoliko umete da putujete. Ako ne umete, onda sve ovo zaboravite.

субота, 5. новембар 2011.

The Bony King of Nowhere - Eleonore (2011)


Belgiju sam poželeo da obiđem posle odličnog frik trilera "In Bruges" i verovatno će se to moje putešestvije jednog dana ostvariti. Atmosfera u tom filmu mi je bila potpuno neverovatna, tako da sam vraški poželeo da osetim tu dosadu evropske svakodnevnice u jednoj sređenoj zemlji (barem dok još uvek postoji). Obaška što sam do juče mislio da osim žena, zanimljive arhitekture, piva i čokolade tamo nema ničega što bi me moglo uzbuditi. O muzici nisam razmišljao, ali me je prijatno iznenadilo saznanje da je ploča, koju sam u tom trenutku preslušavao, potekla od kantautora sa tog geografskog podneblja.

Iza imena The Bony King of Nowhere stoji Bram Vanparys, dvadesetčetvorogodišnji mladić iz Belgije, koji je ove godine snimio jednu od najlepših ploča, bar što se mene tiče. U pitanju je album "Eleonore" koji je na evropsku (britansku) nu-folk scenu izveo dečka iz belgijskog komšiluka. Još jedan singer songwriter koji se sa jedne strane drži tradicije britanskog i američkog folka, dok sa druge strane ne krije da su najveći uticaj na njega izvršili Radiohead i Fleet Foxes. Album krasi devet nežnih i melanholičnih pesama u kojima mladi Bony King melodramski preispituje svoja osećanja o različitim životnim temama. Svaka pesma je sastavljena od preciznih harmonija sa sanjalačkim vokalom koji će veoma brzo publika početi da poštuje kao što poštuje Bon Ivera ili Rufusa Wainwrighta.

Targets (1968)




Da nije bilo drugog svetskog rata i Hitlerovog osvajanja Evrope, Petar Bogdanović, sin jednog srpskog slikara i pijaniste i majke umetnice, austrijske Jevrejke, rodio bi se u Beogradu. Da se to dogodilo, svet bi verovatno ostao bez velikog filmskog reditelja, koji je američkom (čitaj:svetskom) filmu, ostavio jedan zanimljiv opus žanrovskog filma, koji je tradicionalno slavio klasični Holivud.



Započevši svoju rediteljsku karijeru u studiju Rodžera Kormana, dobija prvu priliku da sa 125.000 dolara, Borisom Karlovim i nekim preostalim trakama Kormanovog treš horor filma osmisli i snimi svoj prvi film. Negde u to vreme, u Ostinu se dogodio masakr koji je počinio student Čarls Vitman, tako što je snajperom sa jednog tornja, ubio šesnaestoro i ranio trideset dvoje ljudi. Pretpostavljam da je Bogdanovič negde u tom događaju imao inspiraciju za ovaj film, ali je toj temi prišao bez sociološko-kritičkih ambicija. Više se bavio samim filmom i svojim filmofilskim iskustvom, kao i ličnim impresijama i opsednutošću svojim uzorima. Bogdanovič je radnju smestio u drive-in bioskop (ono što većina nas iz Srbije nije imala priliku da iskusi) gde dolazi do "kraljevske završnice" sukobom filma i stvarnosti. "Targets" je dakle priča o mladiću iz tipične američke porodice sa reklamnog panoa "American way of life", koji je opsednut oružjem i kojeg jednog jutra ta opsesija pretvara u psihopatu. S druge strane, teče priča o mladom reditelju (Piter Bogdanovič) koji pokušava ostarelu zvezdu horor filmova (Boris Karlov) da nagovori da igra u njegovom filmu koji će po mišljenju mladog reditelja biti pravo remek delo. U jednom momentu dolazi do susreta te dve priče i to baš u drive-in bisokopu, u kojem se, sudeći po referencama, autor obrazovao klasicima Hoksa, Vejla i Fulera kao i svi veliki autori Novog Holivuda.

Zato ovaj film nije samo običan B triler, i filmografski statistički podatak u opusu Pitera Bogdanoviča, već jedan pravi filmofilski biser kojim je autor nagovestio dalje kretanje jedne osobene autorske poetike i politike koja svoju inspiraciju traži u tradiciji američkog žanrovskog filma. Dakle, obavezno štivo!


недеља, 30. октобар 2011.

KOSTINA PRIČA


Zovem se Kosta. Mogao sam se zvati Igor, Marko, Dobrosav, Bora, Siros ali se stvari suštinski ne bi promenile. Bio bih isti. Prijatelji me zovu Kokan. Taj nadimak mi baš prija. Nekako sam se saživio sa njim. Rođen sam 1980. Te godine je Volter Hil snimio “The Long Ryders” i umro je J.B. Tito. Dakle, nije se desilo ništa značajno. Mnogo je značajnija godina rođenja mog starijeg brata Miloša. On je rođen sedamdeset šeste. Te godine je Karpenter snimio Napad na policijsku stanicu broj 13, Sex Pistolsi su zapalili Britaniju, a Bob Dilan je i dalje pravio velike pesme. Jednom prilikom mi je rekao da sam došao suviše kasno na ovaj prastari svet. Kasnije sam shvatio da kenja. Obojica smo došli suviše kasno na ovaj svet. Miloš je oženjen Jovanom i ne živi više sa nama. Preselili su se u drugi kraj grada gde su kupili stan na kredit. Planiraju porodicu. Ja sam ostao da živim sa Branislavom i Cvejom. To su moji roditelji. Dobri su. Nisu loši. Ni ja nisam loš. Biću još bolji kad nešto krene da se dešava. U mojoj zemlji je opasno živeti bez roditelja jer možete umreti od gladi. Dobio sam ime po dedi, a nadimak po ćaletovom prijatelju iz studentskih dana. Bio je to neki filmski reditelj koji je umro od infarkta jako mlad. Deda je takođe umro od infarkta, par godina pošto sam se rodio. Nisam ga upoznao. Taj infarkt je pokosio mnoge ljude iz mog okruženja. Mamin brat, ujka Bole, umro je od infarkta, pre dve godine.

Tamarin otac, čika Ljuba, umro je na patosu pozorišnog bifea. Srušio se kao klada. Doktori su prvo mislili da je moždani udar, međutim ispostavilo se da je bio srčani udar. Bio je to jedan od najvećih džez pijanista ove zemlje. Svirao je šezdesetih po Nemačkoj i Švedskoj i uvek je tvrdio kako niko nije veći od Djuka Elingtona i Telonijusa Monka. Sedamdesetih je svirao u Big Bendu Radio televizije Beograd. Umro je od srčanog udara za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, kada je posle flaše viskija priznao sebi da ga bombarduju zemljaci Djuka Elingtona i Telonijusa Monka. Sedeo je tada sa prijateljima iz kvarteta u bifeu pozorišta u kojem su tezgarili, i kada je pošao da piša, srušio se na patos i umro. Simptomi: jak bol ispod grudne kosti koji guši i traje duže od 20 minuta; bol se često širi ka levoj ruci; otežano disanje; plave usne, bledilo lica; hladni dlanovi i stopala; hladan znoj i veliki strah od smrti, koji se objašnjava opštim nedostatkom kiseonika. Grozna stvar. Meni je posle njegove smrti bilo žao što mu bar jednom u životu nisam rekao da mi džez zapravo i nije toliko dosadan, koliko sam koristio svaku priliku da mu to predočim. Ipak sam se tu ponašao kao krelac koji otima nečiju ćerku i bori se za njenu naklonost. Kad je umro, pročitao sam knjigu o Djuku Elingtonu koju mi je poklonio. Bilo je to iz poštovanja. U međuvremenu, Tamara je prestala da bude moja devojka, I zbog toga često razmišljam o njenoj bambi njuškici koju sada ljubi neki jebeni bankar. Ostavila me je zato što sam neodgovoran i neambiciozan. Rekla mi je da ne želi da prolazi kroz iste muke kroz koje je prolazila njena keva. Šta god joj to značilo. Nismo se više čuli. Pošto je prošlo skoro godinu dana otkad sam diplomirao, a posao još uvek nisam našao, iako se redovno javljam na biro, uredno šaljem CV na oglase sa Infostuda i niko me ne zove, rešio sam da neko vreme zapalim u kevinu porodičnu kuću u Brus i započnem pisanje planiranog romana o Miodragu Miki Đorđeviću, pioniru srpskog i jugoslovenskog filma, koji je bio kafanski prijatelj mog dede i jedna veoma zanimljiva ličnost. O njemu sam puno slušao od pokojne nane i od Radeta Švabe (hodajuće filmske enciklopedije i najvernijeg hroničara bruske čaršije iz perioda okupacije). Posle mnogo godina, dok sam visio u Kinoteci, naleteo sam na tekst Saše Erdeljanovića koji na najbolji način opisuje Miodraga Miku Đorđevića, a koji ovde u celosti prenosim:


Mika Đorđević – Jedan neočekivani heroj

Miodrag Mika Đorđević, rođen je 14. jula 1896. godine u Brusu, ovaj pionir našeg filma se nije pripremao za filmsku profesiju. Kao i njegov kolega i prijatelj Mihajlo Al. Popović, završio je trgovačku akademiju, a od 1920. kad se stalno naselio u Beogradu pa do kraja decenije uglavnom se izdržavao kao bankarski činovnik.
Hobi mu je bio film, pa je već 1924. godine kupio prvu filmsku kameru i počeo sa amaterskim snimanjima. Međutim, ubrzo ga je filmska umetnost toliko zaintrigirala da je doneo odluku da se potpuno posvetu filmu.
Još od prvog naručenog filma "Belje" iz 1929. godine (snimljenog u saradnji sa Mihajlom Al. Popovićem), o poznatom gazdinstvu sa najkvalitetnijim stočnim fondom, gde se proizvodio najbolji maslac u Kraljevini, on je zavoleo čergarski život snimatelja. Do početka Drugog svetskog rata, snimio je više desetina filmskih reportaža u svim krajevima Jugoslavije, najintenzivnije sarađujući još od 1930. godine sa najpovlašćenijom filmskom kućom u državi, "Jugoslovenskim prosvetnim filmom". Među mnogobrojnim naslovima ističu se: "Brod kraljice Marije", "Kraljevići na Bledu", "Sušak", "Sarajevo", "Dubrovnik biser Jadrana", "Split"... Bio je i jedan od snimatelja velikih dokumentarnih filmova "Sveslovenski slet sokola u Beogradu" 1930. godine i "Sahrana kralja Aleksandra I Karađorđevića" iz 1934. Ipak, njegov vizuelni dar je najviše došao do izražaja u turističkim filmovima, kao što su "Lepa naša domovina" iz 1932. godine i, naročito, "Pod jugoslovenskim nebom" iz 1934. godine. Ovaj poslednji, satkan od niza vinjeta koje dočaravaju freskopis nekih od najlepših delova i mesta prirodom bogate Jugoslavije, sa velikim uslehom je prikazivan u inostranstvu (na primer u Čehoslovačkoj i Francuskoj), čineći značajnu potporu širenju turističke propagande naše zemlje.
Krajem tridesetih, on osniva sopstveno filmsko preduzeće, "Jugoslavija film", sa sedištima u Zagrebu i Beogradu. U tim godinama, on beleži važne političke događaje u zemlji filmovima "Proslava godišnjice sporazuma Cvetković-Maček" i "Veličanstvena proslava rođendana i imendana vođe hrvatskog naroda dr Vlatka Mačeka" (iz 1940. godine), pripremajući se za snimanje prvog zvučnog dugometražnog filma jugoslovenske kinematografije.
Kao predigru dugometražnom filmu, Đorđević je u Zagrebu započeo ekranizaciju operete "Pobjednik", u korežiji sa Markom Fotezom, koju nije dovršio, da bi se potom bacio na svoje životno delo, režiju filma "Ljubica i Janja". Ovo dugometražno zvučno ostvarenje sa snažnom socijalnom tematikom, u kome su od poznatijih glumaca nastupali Fran Novaković i Ljubiša Jovanović, bilo je u završnoj fazi kada je započeo aprilski rat 1941. Pošto su ustaše ubrzo preuzele Hrvatsku, filmu se gubi svaki trag.
Nakon okupacije Srbije od nemačkih nacista, i Miki Đorđeviću se naizgled izgubio svaki trag, i tu je zapravo i koren njegove kontraverznosti. U privatnom životu bonvivan, ljubitelj lepih žena i luksuza, među prijateljima i kolegama je bio poznat kao "dvorski snimatelj". Dokaz tome su bila njegova česta prisustva na dvoru i snimanja važnih događaja iz života kraljevske porodice, po čemu je bio sličan svom prijatelju Kosti Novakoviću. Kada je rat započeo, a Đorđević nestao, poznanici su verovali da se zbog konformizma sklonio na neko mirnije i bolje mesto, a na kraju rata se pak sumnjalo da je postao kolaboracionist i možda čak pobegao zajedno sa Nemcima.
Istina je bila dijametralno drugačija - Miodrag Mika Đorđević se na početku rata sklonio u Brus, ubrzo dobivši specijalni zadatak da bude kurir-veza sa pokrajinskim komitetom Komunističke partije u Beogradu. Niko nije znao da je on predratni komunista i da je verovatno na svojim čestim putovanjima po zemlji i inostranstvu obavljao važne zadatke za partiju. Početkom leta 1943. godine, došlo je do provale partijske organizacije u Kruševcu, a Mika Đorđević je dopao zatvora i mučenja od strane Specijalne policije u Beogradu. Šarmantni i veseli dvorski snimatelj, koje se pre rata prijateljima kao hipohondar žalio na brojne potencijalne bolesti, vraćen je polumrtav u kruševački zatvor. Pošto ni pod najstrašnijim mukama nije odao ni jedno ime, streljan je 8. juna 1943. godine. Za njegovo hrabro držanje i mučeničku smrt, niko od njegovih predratnih prijatelja i kolega nije saznao sve do kraja rata.
Čudan je i neuobičajen put Miodraga Mike Đorđevića, pre rata sjajnog snimatelja i čoveka cenjenog i rado viđenog u visokim krugovima, u ratu iznenadnog i neočekivanog heroja - dva lica jedne iste snažne i neobične osobenosti. Možda će nam tek njegovi sačuvani filmovi, koje baštini Jugoslovenska kinoteka, ukazati na deo ljudske i profesionalne tajne ovog prerano zaboravljenog velikana srpske i jugoslovenske kinematografije.

Aleksandar Saša Erdeljanović, Jugoslovenska kinoteka


Te večeri sam shvatio da mi je Mika Đorđević domaći zadatak, pogotovu što sam u to vreme, kod jedne ribe na Medaku, došao do nekih spisa reditelja Mihajla Al. Popovića, koji je pred kraj života živeo sa nekom babom, koja je ostavila tu gajbu u nasledstvo neobaveštenim rođacima jedne šarmantne studentkinje iz Valjeva. Prošlo je od tada nekoliko godina i ideja je sazrela. Moram otići na lice mesta, na izvorište, ne zvao se ja Kokan. Dakle, pravac Brus. Možda ću posle napisane knjige malo bolje shvatiti sebe. Možda mi se vrati Tamara? Možda ne? Možda je sve ovo jedan vid samosažaljenja i pokušaj odbrane ličnog dostojanstva, ali ipak nemam kud, jer to sam ja, a od sebe ne mogu pobeći. Zovem se Kosta. Mogao sam se zvati Igor, Marko, Dobrosav, Bora, Siros ali se stvari suštinski ne bi promenile. Bio bih isti.

недеља, 23. октобар 2011.

ČAVKA - Miloš Radivojević (1988)


"Čavka" je dirljiva melodrama Miše Radivojevića o prijateljstvu dvojice beogradskih dečaka koja potiču iz različitog socijalnog miljea, a koje spajaju razorene porodice, neuzvraćena ljubav i usamljenost. Ovo je jedan od onih domaćih filmova, o kojima se nikada nije pričalo onoliko koliko zaslužuju. Uvek su bili skrajnuti i svesno gurani negde ka margini, a suštinski su mnogo kvalitetniji i dublji od većine izvikanih dela praške škole. Mišu Radivojevića sam uvek doživljavao kao autentičnog autora beogradske filmske škole, koji je svojim individualističkim stavom i takvom poetikom, razarao maligno tkivo titoističko-građanske malograđanštine. Ko je gledao "Kvar" i "Dečka koji obećava" zna na kakve udarce mislim. To je ono što jednog autora svojom posebnošću izdvaja od ostalih savremenika.


Čavka (Marko Ratić) je dečak koji živi sam u napuštenom tramvaju smeštenom u neki od beogradskih parkova. Majka mu je umrla kada je bio mali, a otac je na izdržavanju zatvorske kazne. Očeva želja je da Čavka završi školu i dečak ubrzo počinje da pohađa nastavu u jednoj od gradskih osnovnih škola. Tu upoznaje Profu (Slobodan Negić - legendarni Maksić iz školskog programa)sa kojim ubrzo postaje jako blizak, ali stvari se odvijaju tako da svet odraslih uvek pobeđuje otkrivajući svoju sebičnost i gadost nežnim dečijim dušama.


Pored Ratića i Negića, odlične uloge su odigrali Aleksandar Berček, Milena Dravić, Bogdan Diklić, Dragan Nikolić i Sonja Savić. Ako mi ne verujete, vi proverite.

субота, 22. октобар 2011.

NUŽNO UBISTVO – Jerzy Skolimowski (2010)


Da se izjasnim na samom početku. Taman sam pomislio da me trenutno nijedan film savremene produkcije neće inspirisati da napišem neki kraći prikaz, koji će opet, s druge strane, inspirisati nekog filmofila koji je izgubio veru u kinematografiju, da ga iste večeri potraži u obliženjm DVD klubu ili da ga nabavi nekim alternativnim putem, kada mi po preporuci stiže “Nužno ubistvo” Jerzya Skolimowkog. Rekoh sebi, konačno jedan pravi art film bez umetničarenja. Savremeni evropski autori su skloni umetničarenju, i to ponekad ume da smori gledaoca. Jerzy Skolimowski u ovom slučaju ne spada u takve autore (mada, nisam gledao njegove prethodne filmove, tako da se unapred ograđujem). 


U pitanju je priča o bezimenom Talibanu, kojeg igra fenomenalni Vincent Gallo, a kojeg američki vojnici hvataju u pećinama Avganistana, pošto im je digao u vazduh trojicu drugara. Talibana prvo smeštaju u zatvor u kojem ga zverski muče, a potom ga deportuju u tajne zatvore CIA-e, koji su smešteni u nekim zemljama EU. U ovom slučaju radi se o Poljskoj. Prilikom deportacije, dolazi do sabraćajne nezgode u hladnim snežnim planinama u unutrašnjosti Poljske, i bezimeni se neočekivano nalazi u mogućnosti “osvajanja slobode”. Iskoristivši takvu situaciju pristaje da bude bude plen i kreće u bekstvo kroz surove snežne predele. Sam Skolimowski celu priču definiše kao “ekstremno autsajdersko putovanje kroz egzinstencijalno nigde” što je sigurno prava i precizna definicija ovog zanimljivog i provokativnog ostvarenja. Osim toga, u filmu ima veoma malo scenarija. Gotovo film bez reči, kao Bresonov “Osuđeni na smrt je pobegao”, a uzbudljiv poput akcionih filmova potere koji su snimani osamdesetih, posle prvog dela klasika Rambo.
Čini mi se da autor, prvenstveno nije imao ideju da političkom porukom eksplicitno gurne prst u oko evropskoj javnosti, već se više bavio ljudskom prirodom u borbi za preživljavanje i nužnim ubistvom koje bezimenom ostavlja vrata da krene dalje u “egzistencijalno nigde”. Scena sa sisanjem mleka dojilje i krik koji ispušta posle toga je zapravo ljutnja na tvorca zbog besmisla ljudske egzistencije. Sam taj bizarni čin, ukazuje i na besmisao globalne igre, gde Amerikanci love Talibana usred poljske nedođije. U svakom slučaju ovo je jedan od onih filmova koje nećete voleti, ali ćete ga sigurno pamtiti.

субота, 15. октобар 2011.

Žvaka za ludaka - Radovan Hiršl


Radovan Hiršl je bitna figura beogradske underground mitologije. Jedan od najznačajnijih predstavnika psihodelične umetničke scene Beograda, Srbije i bivše Jugoslavije. Njegova knjiga "Žvaka za ludaka" zapravo je biografska knjiga ispričana kroz epizode iz života "najvećeg gradskog Manijaka", bivšeg džankija, čoveka koji je težio apsolutnoj slobodi, igrajući se jednim ozbiljnim porokom i hodajući tankom linijom sa koje je mogao lako skliznuti u potpunu autodestruktivnu propast. To je odlika inteligentnih, osećajnih i genijalnih ljudi. Među njima nema mediokriteta, ali ako se i koji nađe, brzo završava u ludnici ili na groblju. Odabrani se izvlače iz kandži takvog poroka prosvetljenjem i izgradnjom novog identiteta. To se dogodilo i Hiršlu, koji danas živi u Cirihu sa troje dece. I dalje se bavi slikanjem, pisanjem, ali i uobičajenim šljakerskim poslovima, kao i svaki pravi umetnik koji po samoj prirodi svoje duše nije predodređen za intelektualno kreativnu prostituciju.

"Žvaka za ludaka" opisuje jedan Beograd, koji smo delom mogli videti u filmu "Pejzaži u magli" Joce Jovanovića, a o kojem se nikada nije tako puno pričalo, jer je u socijalizmu narkomanija bila tabu tema. Kako je moguće da titoistički ambijent "idealnog sveta" neguje i rađa takav otpad koji je svojstven samo trulom kapitalističkom zapadnom svetu? "Žvaka za ludaka" je priča o likovima koji defiluju kroz džanki Beograd od kraja šezdesetih do osamdesetih sa zanimljivim i uvrnutim nadimcima i tužnim opsesijama. Priča o depresivnim epizodama margine i lutanjima po istoj. Naravno, sve vreme se kroz te priče oseća nežnost autora i širina duha koja ga ga krasi, kao i ljubav prožeta čežnjom za univerzalnom slobodom koja je u ovom slučaju bila jača od poroka sa kojim se Manijak družio. Đavolu nije preostalo ništa drugo, do da  pokupi svoje pinkle i odvuče svoju crvenu guzicu u vulvu lepu materinu. Radovan Hiršl mu je pokazao da je zaista jedan sjajan tip.

субота, 24. септембар 2011.

Barney's Version (2010)


Barnijeva verzija je film reditelja Richarda J. Lewisa, snimljen po romanu kanadskog pisca Mordecai Richlera koji trenutno spada među najzanimljivije jevrejske pisce. U pitanju je još jedna priča koja svojim neodoljivim Jew šarmom podseća na najbolje momente proze Filipa Rota i Sola Beloua, ili nekog sličnog, tako zanimljivog jevrejskog pisca, koji na zavodljiv i inteligentan način ume da pripoveda. Priča je obojena humorom sa kojim ste se susretali u filmovima Woodya Allena i prožeta ironijom koja je proslavila Braću Koen. Glavni lik Barni Panofski je TV producent koji negde pri zalasku karijere podvlači crtu i pokušava da rezimira svoj život. Imao je tri braka, ali samo jednu ženu koju je zaista voleo; optužili su ga za ubistvo najboljeg prijatelja; peglao je svakodnevne nesuglasice sa najbližim okruženjem; vodio producentsku kuću “Potpuno nepotrebna produkcija” koja je proizvodila idiotske serije za široke mase. Svođenje računa sa samim sobom ume da bude veoma bolno, pogotovu kada na vrata zakuca Alchajmer. Barnija tumači Paul Giamatti kojem je posle filmova American Splendor, Sideways i Cold Souls, ovo zasigurno jedna od najboljih uloga. Ubedljivu epizodu je posle dužeg vremenskog perioda, odigrao Dustin Hoffman, koji tumači Barnijevog oca, ženskaroša i pandura u penziji kojem fali nekoliko dasaka u glavi. Lepo je bilo videti ga ponovo kako briljira. Uhvatio sam sebe kako se nostalgično prisećam svih njegovih velikih uloga i kako mu ponovo skidam kapu sa poštovanjem. Dame (Rosamund Pike i Minnie Driver) su takođe odlične, ali ipak nisu mogle da uđu u prvi plan jer je priča podređena muškim likovima. I naravno, radnja je smeštena u magični Montreal, grad hokeja, dimljenog mesa i Leonarda Koena.


Pored svega navedenog, Barnijeva verzija je jedan od onih filmova koji se na skali od jedan do pet, kod mene nagrađuje jakom četvorkom. Jedina zamerka je to što mu fali taj čarobni momenat koji remek delo razdvaja od odličnog filma, a čarobni momenat je, da ne bude zabune, isključivo vezan za subjektivni doživljaj gledaoca. Za mene je ovo odličan film, koji je mogao da bude remek delo, ali nije. Šteta što autor nije uspeo da prenese strast filmske ideje koja ga je vodila prilikom snimanja, na atmosferu u pojedinim delovima filma. Možda bi film izgledao celovitije, a ne kao niz epizoda o Barniju. Kao da se autor pred sam kraj probudio i uspeo da napravi i izazove emocionalni krešendo, koji je, priznajem, u stanju da zakuca svakog ljubitelja pravih starinskih melodrama. 


среда, 21. септембар 2011.

Ni za šta na svetu (jedna Sioranova ljubav) - Fridgard Toma



Mnogima koji su čitali Siorana bilo je teško da ga zamisle kao čoveka koji je bio u stanju da pokaže svoju nežnu stranu. Mislim da je to njihova velika zabluda. Sioran je u većem delu svojih fragmentarnih promišljanja zapravo nežan čovek. Čak i kada govori o samoubistvu, on pokazuje da u sebi krije čoveka koji je lomljiv i koji, prosto rečeno, ima dušu. To je kod njega, početkom 1981. godine, prepoznala mlada nastavnica filozofije iz Kelna, po imenu Fridgard Toma, koja je pročitala njegove aforizme i napisala mu u pismu šta misli o njima. Posle toga je krenula njihova dirljiva prepiska ,koja se pretvorila u jednu nesvakidašnju i neuobičajenu ljubavnu vezu i prijateljstvo koje je trajalo sve do Sioranove smrti. Ljubav starca i mlade devojke; ona koja voli duh starog filozofa i on koji voli njenu vitalnost i lepotu. Sva ta pisma sa nekoliko osvrta na zajedničke susrete Fridgard Toma je spakovala u knjizi sjajnog naslova “Ni za šta na svetu”, a koju je kod nas 2003. godine objavio nedavno preminuli Petru Krdu, urednik izdavačke kuće KOV. Knjiga za sve one koji vole epistolarnu književnost i za one koji vole Emila Siorana.


“Ni za šta na svetu ne bi se odrekla prava da lirski i skitnički uživa u svojoj ekstremnoj jeseni.”
(koleta o osamdesetogodišnjoj Margareti Moreno – kako je Sioran napisao na jednoj servijeti 19.juna 1981.)

недеља, 4. септембар 2011.

IZRAZITO JA - Režija: Jovan Jovanović (1969)


Pre nekoliko dana sam slučajno naleteo na kratki film Joce Jovanovića "Izrazito ja" iz 1969.godine. U pitanju je uvertira za film "Mlad i zdrav kao ruža". Individualistički "novotalasni" osvrt na 1968. Punk pre punka.
Joca Jovanović je definitivno jedinstveni autor sa ovih prostora, koji zbog svog nonkonformističkog stava i antikomunističkog građanskog bekgraunda nije uspeo da nam ponudi nešto više od tih par filmova (Mlad i zdrav kao ruža (1971) i Pejzaži u magli (1984)). Danas predaje režiju u Sloveniji i među našim rediteljima uz Slobodana Šijana važi za najvećeg poznavaoca holivudskog filma. Najbolju definiciju ove kompleksne ličnosti beogradske kaldrme i srpskog filma definisali su Nebojša Pajkić i Saša Radojević u knjizi "Nova filmska Evropa" Clio (1999) a ista glasi:
Nikada do kraja realizovani anarhični duh. Podjednako udaljen od istočnoevropskih šablona i zapadnjačke artificijelnosti, Jovanović je tragao za apsolutnom slobodom u zemlji u kojoj ona nikome nije bila potrebna.










недеља, 28. август 2011.

Pomorandže i sunce (Oranges and Sunshine) - Jim Loach (2010)


Kada bi krenuli sa nabrajanjem svih zločina koje je Engleska počinila kroz istoriju, sigurno se svi ne bi mogli nabrojati na prstima jedne ruke. Brojka je znatno veća i o njoj će suditi istoričari i sam engleski narod, a na to će ih, pored savesnih pisaca, podsećati i neki filmski autori koji su svesni da njihov nacionalni megalomanski „Great“ nije baš moralno najčistiji. Napraviti imperiju je lepo, ali kada je ista stvorena na tuđoj krvi i znoju kolonijalnih robova, postavljaju se brojna pitanja. Grandioznost ipak ostaje netaknuta u svoj svojoj veličanstvenosti. Nove generacije neće postavljati ponovo ista pitanja. Šta je bilo, bilo je. Istorija melje sve pored sobom. Neke stvari će se pamtiti, neke se nikada neće zaboraviti. Kako su prvi ustali protiv Hitlera, to im je dalo alibi za mnoge stvari, ili su barem tako mislili. Lurmanov film „Australia“ (2008) je pre nekoliko godina poslao samokritične signale i svetu predstavio jednu ružnu epizodu kolonijalnog nacizma. Danas je to uradio Džim Louč, sin reditelja Kena Louča, koji je u svom prvom filmu „Oranges and Sunshine“ (2011) obradio jednu osetljivu priču koja je uzdrmala britansku javnost, kako u vreme kada je isplivala na površinu, tako i danas po početku prikazivanja ovog filma.


Margaret Hemfriz je socijalna radnica iz Notingema, koja slučajno otvara „Pandorinu kutiju“ iz koje iskače tajni projekat vlada Velike Britanije i Australije, koji ni po čemu ne zaostaje za nacističkim projektima koje je Hitler sprovodio za vreme Drugog svetskog rata, s tim što su u ovom slučaju, beskrupulozno iskoristili svoje potomstvo zarad imperijalnih ciljeva. U pitanju je britanizacija Australije koja je sprovođena do 1970. tako što su britansku decu iz sirotišta, koja su bila oduzeta od „problematičnih“ roditelja, deportovali u Australiju obećavajući im „Pomorandže i sunce“ i bolji život. Svima su pre toga rekli da su im roditelji umrli, dok su roditeljima rekli da su deca usvojena od strane imućnih porodica koje će brinuti o njima i izvesti ih na pravi put. Tamo su ih smeštali u zajednice, komune i crkve, gde su ih čekali beda, težak fizički rad i nadređeni sadisti , često pedofili. Margaret Hemfriz je rešila da istraje u rasvetljavanju ovog zločina i ono što su brojne žrtve deportacija (oko 500.000 dece) uspele da dobiju je lakonsko izvinjenje vlada dveju zemalja iz 2007.godine i ovaj film. Pravda je delimično zadovoljena, ali ostale su rane na dušama te dece, koja su danas ljudi, a koje ne mogu zaceliti nikakva izvinjenja. Zločin je počinjen. Kasno je.
Džim Louč je pokazao da je dostajan očevog nasleđa, jer je na pravi način prihvatio očevu poetiku dokumentarističkog realizma socijalne orijentacije, i krenuo da je razrađuje na neki svoj način. U tome je imao podršku opasne glumačke ekipe, od fantastične Emili Votson , preko sjajnog Hugo Vivinga do zastrašujuće „iritantnog“ Dejvida Venhema. „Orange and Sunshine“ je jedna tužna priča o ranama napravljenim gadošću ljudskog roda. Čovek je zaista jedan neuspešan projekat.