Porodica Paskvala Duartea – Kamilo Hose Sela (IPCMedia)

Kamilo Hose Sela (1916-2002) je rodonačelnik pravca tremendizam, nastalog u španskoj književnosti početkom četrdesetih godina XX veka, odnosno odmah posle građanskog rata. Zapravo, mnogi kritičari i teoretičari književnosti smatraju Selin kratki roman „Porodica Paskvala Duartea“ (1942) prvim tremendo romanom koji je znatno uticao na razvoj savremenog španskog romana. Tremendo (šp.užasan, strašan) u književnom smislu predstavlja deskriptivnu tehniku i tematiku koja se bavi brutalnim aspektom realizma, marginalnim likovima, pesimizmom i psihološkim motivima antijunaka sa kojima nema identifikacije i koji su najčešće uzor za izbegavanje. Ako je verovati Polu Šrederu, veliki Sem Pekinpo je izjavio da je za razumevanje „Divlje horde“ poželjno pročitati ovaj roman. 

Roman je, kao što sam nagovestio u vezi sa njegovim uticajem, imao izuzetno modernu konstrukciju za ono vreme, koju su nemilosrdno kasnije rabili brojni postmodernisti. Prvenstveno je predstavljen kao ostavljeni rukopis kakvim nam ga u uvodu predstavlja „Beleška daktilografa“, potom sledi propratno pismo uz izvorni rukopis sastavljeno od Paskvala Duartea iz zatvora u Badahosu, od 15.februara 1937.godine upućeno Hoakinu Barera Lopesu, zatim „Odredba iz oporuke Hoakina Barera Lopesa“ koji tekst sa svom svojom imovinom ostavlja časnim sestrama. Sam tekst se sastoji od XIX kazivanja iz prvog lica samog Paskvala Duartea, sa završnicom „Druge napomene daktilografa“ i dva pisma, zatvorskog kapetana i parohijskog sveštenika.

Paskval Duarte je kao lik jako kompleksan i slojevit. U njemu je posejana klica dobra i klica zla. I jedna  i druga se razvijaju istovremeno, međutim klica dobra na tom putu polako odumire, vene i pretvara se u korov. Paskval postaje ubica, patološki slučaj, ravnodušan prema moralnim normama. S druge strane, sve vreme nam sugeriše da je taj njegov put posledica teškog i mučnog života, rođenja u okolnostima u kojima nije imao šansu. Okružen nasiljem od malih nogu, nije imao drugog izbora nego da isto prihvati kao svoju odbranu i svoje opravdanje. Lanci koji su mu nametnuti od strane same porodice, odnosno samim činom njihovog postojanja, i genetike koju nosi, ukazuju negde da je i naslov romana jako bitan za brižljiviju analizu psihološkog sklopa Paskvala Duartea i motivacije, kojom prilikom se ne smeju izostaviti njegovi najbliži i njihovi međusobni odnosi. Jedino što je meni ovde bilo čudno, je način na koji nam se Paskval obraća, kao čovek koji je savršeno pismen i koji nam lepo i smisleno govori, što je teško moglo da bude po socijalnom statusu i “pedigreu“, kao i miljeu iz kojeg je potekao. Takav pristup ovakvim likovima su kasnije ispravili Vilijam Fokner i Dragoslav Mihailović, kao i mnogi drugi koje nisam čitao.

Kamilo Hose Sela je dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989.godine) kao i brojnih književnih nagrada Španije. Kao intelektualac pripadao je konzervativnom bloku, sa nečasnim epizodama iz frankističkog perioda, kada je bio cenzor i ispao hulja prema mnogim neistomišljenicima, što mu protivnici fašizma nikada nisu zaboravili. Međutim i sam je na kraju u režimu kojem je služio bio žrtva cenzorske politike, kada je katolička crkva tražila zabranu „Porodice Paskvala Duartea“ pa je prvenstveno objavljen u Argentini. Svakako, kao pisac je bio čista suprotnost u odnosu na to kakav je bio kao čovek. U postfrankističkom periodu je nastavio svoju konzervativno-desnu političku delatnost doguravši i do senatora. Njegova biografija je jedno, njegovo delo nešto drugo. Sela se ovim sjajnim romanom uzdigao do umetničke istine i nije ostao na opasnoj granici fotografskog naturalizma i pričama nalik onim iz crne hronike tabloidnog novinarstva. Treba naglasiti, da je u svom tom mraku ljudske egzistencije, ovo delo ipak humanističko i to je ono što nikako ne bi trebalo smetnuti sa uma.

Zlatni paviljon – Jukio Mišima (NOLIT)

 

Kada se pomenu Japan i japanska kultura XX veka, prvo nam na pamet padnu imena Akire Kurosave i Jukia Mišime. Njih dvojica su sigurno najuticajniji i najpoznatiji na Zapadu, a kao autentični modernisti koji su spajali te dve kulture, upisali su se u duh jednog vremena, kada su se u celom svetu dešavale neverovatne stvari u umetnosti. Stvaralaštvo je tada mirisalo na hrabrost, rušili su se tabui, sjaj nije bio lažan, bunt nije bio poza, sloboda je bila ideal kojem su svi misleći ljudi težili. Vrednosni kriterijumi u samoj percepciji dela su takođe bili na visokom nivou. Jukio Mišima (1925-1970) spada u najznačajnije japanske pisce koji su stvarali posle Drugog svetskog rata. Svojim kontroverznim životom je ostavio dubok trag, kako u kulturi Istoka, tako i u kulturi Zapada. Nema tog stvaraoca koji se nije dotakao Mišime makar jednom u životu. Svojim odlaskom, odnosno činom sepukua ili harakirija, kako ga već zovu, uspeo je da napravi još jedno remek-delo kojim je posvedočio svoju misiju samuraja-umetnika.

Njegov roman Zlatni paviljon (1956) inspirisan je istinitim događajem koji se desio 1950.godine kada je mladi monah u Kjotu zapalio Zlatni paviljon, zen-budistički hram iz četrnaestog veka. Taj događaj je izazvao veliku pažnju u japanskoj javnosti, kao i zgražavanje što mladi monah Hajaši Šoken, tokom suđenja nije pokazao ni trunku kajanja zbog svog piromanskog čina. To je bilo dovoljno da Mišima maštovito rekonstruiše taj događaj na umetnički način, nadenuvši ime Mizoguči glavnom liku, emotivno ranjenom usled kompleksa niže vrednosti, zbog govorne mane i ružnjikavog izgleda, sa duševnim sklopom pogodnim za razvoj ozbiljne patologije. Zato je taj slučaj Mišima uzeo kao kostur, a u samoj priči više bacio svetlo na psihološko stanje glavnog junaka, njegovu opsesivnu prirodu, traganje za korenom zla, nemogućnost objašnjenja i nošenja sa lepotom, potrebom da se ista prilikom spoznaje odmah oskrnavi. Mizogučijevo prijateljstvo sa Kašivagijem, obogaljenim učenikom mefistofelovske pameti i karaktera, još vise rasplinjuje tu patologiju. Prijateljstvo sa Curukavom, oličenjem dobrote, za njega je predstavljalo vezu sa svetlom stranom života. Likovi su vešto nijansirani tako da ne možete ni na jednog da gledate crno-belo, ali svakako se prepoznaje taj demonski put koji će Mizogučija preko tamne strane odvesti do ponora. Ovde su se sreli Kami i Dostojevski, ali je Mišima možda vrsniji stilista, jer pripada kulturi, koja pored surovosti življenja i discipline, ima osećaj za nijanse i sofisticiranu “tanku liniju”. 

Nije čudno što je američki reditelj Pol Šreder poželeo i uspeo 1985. godine da snimi film o Mišimi (Mishima: A Life in Four Chapters) koji ima veze sa Zlatnim paviljonom, ali tokom čitanja ovog romana mogu se prepoznati brojne dileme koje je Šreder imao kao mladi kalvinista, koji se čitav život razračunavao sa svojim traumama iz tog perioda života. Često radikalno i surovo. Verovatno ga je kod Mišime inspirisalo i nešto drugo, iz njegovog ličnog života, ali scene Mizogučijevih poseta bordelima su slično opisane u nekim drugim Šrederovim filmovima. Mizoguči je na neki način veoma sličan liku Trevisa iz Taksiste, a pojedine slike sam možda video i u filmu Hardcore, ali to bi mogla da bude jedna posebna priča. Svakako, Zlatni paviljon spada u književna remek-dela XX veka, a takvim delima je potrebno vraćati se iznova kako ne bi zaboravili šta je to prava proza.

Vremensko sklonište – Georgi Gospodinov (Geopoetika)

Najbolje knjige, najčešće su one o kojima posle pročitanog ne umeš da daš nekome odgovor na ono banalno pitanje - o čemu se tu radi? – jer nema zapleta u pravom smislu, nema neke razigrane fabule, ali sve vreme ti je zanimljivo i postavljaš sebi brojna pitanja koja se čitanjem nameću. Ovo je sofisticirana proza, pametna, tužna i smešna, svakako strašna. Kada kažem strašna ne mislim na pisanje Gospodinova, već na temu koju obrađuje. Ovo je roman o vremenu, zapravo o monstruoznosti vremena i nama koji ne umemo sa time da se nosimo. O nama koji smo u jednom sistemu bili izloženi obećanju „svetle budućnosti“, a onda, kada se ta svetla budućnost nije dogodila, pristali na to da nam populisti prodaju „veliku prošlost“. U stvari, najkraće rečeno, ovo je roman o gubitku pamćenja, ličnog i kolektivnog. 

Narator nam pripoveda priču o „klinici za prošlost“ koja nudi izlečenje od Alchajmerove bolesti. Glavni junak, uslovno rečeno, je tajanstveni Gaustin, doktor bečke/ciriške gerijatrijske klinike, koji je svojim ekscentričnim i imaginativnim metodama, počeo da leči pacijente oživljavajući pojedine decenije iz njihovog života, iz perioda kada su se osećali srećnim i sigurnijim, vraćajući ih na taj način u prošlost. „Ući u trag Gaustinu“, kako veli narator, „koji se prebacuje iz decenije u deceniju kao što mi na aerodromima menjamo letove, prilika je koja se pruža jednom u sto godina.“ Klinika se širi po drugim zemljama Evrope, koncept počinje da se sviđa i porodicama obolelih koji provode sve više vremena u prošlosti sa svojim dementnim supružnicima, očevima ili majkama. Onda su se tu upleli političari i „prošlost je krenula poput reke koja izlazi iz korita i plavi sve uokolo“...Došli smo do tačke u kojoj je evidentan deficit budućnosti. 

Ono što je nama kao čitaocima blisko, to je iskustvo života u socijalizmu. Trauma prelaska iz nečega ili ničega u ništa. Bilo je komotnije u svetu nesvrstanih za razliku od bugarskog miljea, ali mešavina nostalgije sa traumama budi šizofreniju. Iz ove perspektive i ovog današnjeg ćorsokaka sve to zaista izgleda kao davno prošlo vreme. Pritom, reference koje se diskretno i smisleno provlače, upućuju nas jednim delom na popkulturni milje, drugim delom na veliku književnost (Tomas Man, Borhes). Iako se kao pisac, Gospodinov dobrim delom napajao na izvoru postmoderne, nema tu intelektualnu suvoparnost, čitko je ali nije površno i „lagano“. Prevod Jasmine Jovanović je odličan, a Geopoetika kao izdavač uvek o svemu tome vodi računa. 

Georgi Gospodinov (rođen 1968. godine u Sofiji) ovim je romanom doživeo veliki uspeh u Bugarskoj 2020.godine kada je objavljen, a 2023. godine nagrađen je Bukerovom nagradom.

Čedo apokalipse – Viržini Depent (Booka)

Posle čitanja prvog dela romana „Vernon Trodon“ zaključio sam da mi je Viržini Depent bolja od Uelbeka. Zapravo ona je oštra kao Uelbek, samo je utisak još življi, kao da joj je pero dodatno priključeno na distorziranu gitaru, pa iz njene proze pršti čistokrvni književni pank. Ona ne samo da ubada prst u oko i detektuje neuralgične tačke francuskog društva, ona u njima gasi pikavac čiji će žar naterati čitaoca da „vrisne“, odnosno da uključi mozak. Pritom, nije bitno da li se odnose na levicu ili desnicu, devijacija je devijacija, nema gledanja kroz prste. 

Dakle, “Čedo apokalipse” je roman sa trilerskim zapletom, odnosno roman potrage za nestalom tinejdžerkom, obojen noir atmosferom i žestokom kritikom francuskog društva. Lusi je smušena i nesigurna privatna detektivka, zaposlena u detektivskoj agenciji, na poziciji koja se u hijerarhiji nalazi na samom dnu. Bavi se mahom slučajevima problematičnih tinejdžera koje imućni roditelji žele da drže pod kontrolom. Tako je krenuo I slučaj sa Valentin, ćerkom neostvarenog francuskog pisca obuzetog sopstvenom veličinom, unukom dominantno nadrkane babe, skorojević buržujke. Sve je bilo u redu dok devojka jednog dana nije nestala. Istrazi se priključuje i samostalna „detektivka“ Hijena, siva eminencija podzemnog sveta, dobro upoznata sa estradno-političko-mafijaškim strukturama Pariza i načinom njihovog funkcionisanja. Zajebana lezbo cica, inteligentna i opasna, pravedna ali dekadentna, dobar igrač koji ima herca da pokuca na svaka vrata i po potrebi razbije svakog ko joj se nađe na putu. Lusi i Hijena kreću u Barselonu kako bi ušli u trag nestaloj Valentin. Rekao bih da su Lusi i Hijena sve ono što nosi u sebi Viržini Depent. Feministkinja koja nije pristala da bude žrtva, već fajter u onom smislu stare škole o kojem je pisala i pričala Kamil Palja. Ovde sam žanr i nije suštinski bitan, on je samo konstrukcija za čitaoca da mu ne bude dosadno, smisao je malo dublji i krije se u kritičkom osvrtu na klasne razlike, rasizam, seksualnost, netrpeljivost prema imigraciji, terorizam, mistične redove katolicizma i druge probleme koji razjedaju francusko društvo i evropski svet. Poglavlja koja se odnose na Lusi, pripovedana su iz prvog lica, dok se poglavlja između pripovedaju iz trećeg lica i dobijamo pozadinsku priču, sa jasnom radnjom i svim oživljenim likovima poput majke, maćehe, naci pankera, arapske familije, časne sestre i svih drugih sa kojima su Valentin i detektivke dolazile u kontakt. Naravno sve je to dobro napisano i ispričano u ritmu koji nalaže pravilo tvrdo kuvane proze.

Ljepši kraj - Bekim Sejranović (Booka)

U svom drugom romanu Sejranović ukršta dve priče. Jednu koja se dešava u Bosni, u nekom selu, u napuštenoj dedinoj kući, u koju se glavni junak vraća posle tragičnog završetka ljubavne veze sa jednom Norvežankom, dok se druga odigrava u Oslu i tiče se baš te, nazovi ljubavne priče. Pitanje je ko je tu koga voleo i ko je koliko bio u stanju da voli. Sebe da, ili ne, drugog možda, ili ipak...Glavni junak je sjeban lik, ni drugi ne zaostaju, potraga za ljubavlju i potreba za bekstvom iz autodestruktivnog kaveza nešto je za čim čeznu protagonisti ovog romana. U tom životnom lavirintu nije lako naći izlaz ili doći do cilja, tako da glavni junak priče, nestalan i emotivno nesiguran tip, bauljajući u mraku veštačkih zadovoljstava narkotika i pornografije, često udara glavom o zid. U brvnari bosanske nedođije podvlači crtu. Kad utvrdi bilans stanja, igrom slučaja mu se nameće novi krug još jednog puta. 

"Ljepši kraj" je solidan roman, mada ima nekih svojih problema. Tu je sve što već znamo od ranije, pripovedanje iz prvog lica, duhom ispovedne proze, inače prepoznatljiv stil Sejranovićevog rukopisa, prilično autobiografski ali obogaćen fikcijom koja u nekim momentima biva lako uočljiva kad se autor zanese i pretera. Dve trećine romana, tematikom i atmosferom, podsećaju na prvenac "Nigdje, niotkuda", jedna trećina podseća na čemer prohujalih ratnih vremena izmeštanjem glavnog lika iz Norveške (Brazila, Indije itd..) u postratnu Bosnu. Teskobna slika sveta i tamo i ovde.  Pisac se u nekim delićima fabularne konstrukcije, kod nekih likova, navukao na hridi banalnosti koje, rekao bih, nalaže savremeni trend ex-yu poetike (I ne samo ex-yu), tako da taj deo nije baš ubedljiv u celosti, ali ako to zanemarimo i pripišemo svemu onome što pripisujemo trend manama, ovo je jedan roman koji bi trebalo pročitati. Ne smetaju čak ni bosanski klišei o “ono malo duše” u ambijentu kuduzastog foto tapeta, sa njegovim jednookim rođakom, ratnim invalidom, vehabijama iz napuštenog vlaškog sela i trudnom rođakom Almom koja hoće/mora da zapali u beli svet. Iz potencijalnog gliba sve izvlači humor i Sejranovićevo nemirno i pametno pero, pero melanholika i depresivca koji je čitav život bežao u avanturu poput Hemingveja ili u poroke poput brojnih prethodnika. Mentalitetsko skeniranje jednookog rođe je precizan foto-robot koji nam otkriva jednog od onih likova koji će da te grle, ljube, da ti tepaju “rođo” dok piju sa tobom, a onda će u jednom momentu pijani da prezube poput besnog psa i iz nekog njima poznatog razloga poželeti da te odvale pesnicom u glavu ili da te prikolju, onako rođački, bratski, prijateljski. Balkan bluz, stare podele, neobjašnjivi usudi.

Ipak "Ljepši kraj" se završava hepiendom jer tako je moralo da bude. Kako bi se drugačije zvao roman? Zašto bi svi ti likovi bili uskraćeni za Ljepši kraj ? Nema potrebe, dosta je čemera u životu, pustite nek ide odjavna špica, bez cinizma molim. Javljam se kad pročitam Haklberi Fina. Sejranović je bio talenat, šteta što je umro mlad. Mogao je taj čovek da ispriča još dobrih priča.