Stara afrička izreka glasi: „Reci mi koga voliš, pa ću ti reći ko si.“
Mohamed Mbugar Sar je Senegalac, dakle Afrikanac, a iz samog uvoda ovog romana, odmah nam ukazuje da voli Roberta Bolanja, jer je sam naslov njegovog dela skriven u uvodnom citatu. Ni sam nisam krio svoje oduševljenje, kada sam prošlog leta (konačno) pročitao Bolanjove „Divlje detektive“ koji su od kraja devedesetih klasik među ljubiteljima savremene literature. Ovog leta, i to na samom početku, zahvaljujući preporuci Žikice Simića, pao mi je u ruke „Najskrovitiji spomen ljudi“, roman koji možda ima potencijal da postane klasik. Bar tako mi se čini.
Mohamed Mbugar Sar je rođen u Dakaru 1990. godine. Njegov kreativni i intelektualni život kreće u Francuskoj, u Parizu, gde je započeo studije na Visokoj školi društvenih nauka, koju je posle nekog vremena napustio, kako bi se posvetio isključivo pisanju. Imao je oko trideset godina kada je napisao ovaj roman, a pre toga je objavio tri romana. Za „Najskrovitiji spomen ljudi“ dobio je Gonkurovu nagradu. Dakle, imamo jednog mladog pisca, koji je napisao pozamašno i ambiciozno delo, od skoro pet stotina stranica, čija se radnja odvija na tri kontinenta. Likovi šetaju kroz Pariz, Amsterdam, Dakar, Buenos Aires, a cela priča se vrti oko prokazane i zaboravljene knjige „Lavirint nečovečnog“ afričkog pisca T.Š Elimana koja je navodno objavljena u Parizu 1938.godine. T.Š Elimana kritika uzdiže u nebesa, ali pošto se pročulo da je crnac, ubrzo ga ruše, dok knjigu koja je pisana postupkom koji je bio inovativan u to vreme (vidi pod Grobnica za Borisa Davidoviča) njegov Lavirint, proglašavaju za plagijat posle čega nestaju i pisac i knjiga. Vraćamo se u 2018. godinu kada njegov život pokušava da rekonstruiše i istraži mladi pisac Dijegan Latire Faje (alter ego M.M. Sara) koji je na fakultetu listajući „Kratki pregled crnačke književnosti“ nalateo na njemu nepoznato ime pisca i romana. Posle toga kreće roman potrage kroz koji se provlače brojni likovi do kojih je Dijegana odveo slučaj, ili kako mu je Siga D-Majka Pauk objasnila „sudbina ispisana nevidljivim mastilom“. Pored brojnih fiktivnih likova koji su u službi priče, pojavljuju se u argentinskom delu pisci Ernesto Sabato i Vitold Gombrovič, jer „Najskrovitiji spomen ljudi“ jeste roman o piscima, o književnosti i njenoj snazi, ali nije samo to. Ovo je roman i o identitetu, strašnom kolonijalnom učinku, kao i tragedijama koje je nosio XX vek. Jedna velika posveta fiktivnom dokumentarizmu, borhesovsko- bolanjovskoj maštovitosti prikazanoj kao istina, koja nije nemoguća, a iza koje se najčešće krije suštinska istina.
Imam utisak da je prevodilac Goran Kostrović uživao dok je prevodio ovo delo, jer se tokom čitanja ne oseća nikakva jezička nelagodnost. Nema saplitanja o rečenične konstrukcije, priča teče kao savršena harmonija, vidi se stil. To je jako bitna stavka kod prevođene književnosti jer loš prevod gotovo uvek uništi lepotu jednog književnog dela. Izdavač je ovde imao tu svest i ceo poduhvat je uspešno izveden. Dobili smo kao čitaoci jedan odličan roman, koji bi trebalo da čitaju i ovi naši mladi pisci, kako bi videli gde su i šta su na mapi savremene književnosti. Nisu baš dobacili do nekih visina, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, kad neko od njih dođe na red. Do tada ova književna utopija će naći svoje mesto među čitaocima. Nekima će biti odbojna, neki će je držati pod glavom. Ostaje nada da M.M.Sar nije usamljen na poziciji pametne neokolonijalne književnosti, koja na jedan osoben način, kroz zanimljivo i vešto pripovedanje govori o nekim krucijalnim stvarima. Šta nam više treba od jednog takvog romana?
