недеља, 25. децембар 2016.

Gledalo se 2016. godine - lista Jorgoslovlja


Svake godine produkcija je sve veća, a sve je manje pravih filmova. Ovde prvenstveno mislim na onaj deo sveta odakle smo navikli da nam stižu dobri filmovi. Hvala Bogu što je Klint Istvud još uvek živ i zdrav, i što je ove godine snimio jedan mali/veliki film kojim otvaram svoju listu igranih filmova. Zahvaljujući piratskim internet kanalima i filmskim festivalima koje ima Beograd, uspeo sam da pogledam još neke filmove koji zaslužuju da se nađu na godišnjoj listi Jorgoslovlja. Žao mi je što nisam stigao da pogledam u bioskopu nove filmove Mela Gibsona i Denisa Vilneva, ali pretpostavljam da su ta dva upražnjena mesta ostavljena za njih („Greben spasa“ i „Dolazak“). I ko zna za koliko sam dobrih filmova iz manjih kinematografija ostao uskraćen, ali o tome nekom drugom prilikom.  Na listu su uvršteni i najbolji dokumentarni filmovi koje sam uspeo da pogledam zahvaljujući isključivo festivalima. Od znamenitih TV serija izdvojene su tri u kojima sam posebno uživao. Sve se svodi, kao i uvek, na lični izbor, a liste su tada provereno najzanimljivije i najraznovrsnije.


IGRANI










Dokumentarni






SERIJE








четвртак, 15. децембар 2016.

THE CYCLIST CONSPIRACY – Mashallah Plan: Virility (Trashmouth)


The Cyclist Conspiracy neguju vizantijski pank/metal/kraut-rok/world anti-world zvuk. U pitanju je samosvojna i autentična pojava koja se ne stidi svojih balkanskih korena. Ceo rivju OVDE

петак, 09. децембар 2016.

четвртак, 22. септембар 2016.

четвртак, 18. август 2016.

Rođena kao Grkinja – Melina Merkuri (Plavi jahač)


Sve što sam stariji, sve više mi prijaju autobiografske knjige. Imam utisak da u toj jednostavnoj formi, dobijam mnogo toga što me čini srećnim čitaocem. Svako ima neke svoje heroje i heroine koje bi želeo da upozna malo bolje od onoga, kako ih je upoznao kroz njihova konkretna dela. Zato su autobiografije-memoari književna forma, koja nam omogućuje da dobrim delom zavirimo u živote tih ljudi, kojima se divimo na ovaj ili onaj način, kao i u epohu kojoj su pripadali. Čuvena grčka glumica Melina Merkuri je svoju autobiografiju Rođena kao Grkinja napisala 1971.godine. Naslov je uzet iz njene izjave koju je dala pošto su joj vlasti pukovnika Patakosa oduzele državljanstvo i zabranile povratak u Grčku. Melina Merkuri je tom prilikom rekla: „Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja. A gospodin Patakos je rođen kao fašista i umreće kao fašista.“



Kakva je bila Melina Merkuri? Zanosna, okata, helenski lepa, hrabra, luckasta, talentovana, divlja, pametna, emotivna, pravedna, slobodoljubiva. Bila je unuka Spirosa Merkurisa, čoveka koji je trideset godina bio gradonačelnik Atine, nestašna sestra čiju je čast često morao braniti njen rođeni brat, ćerka zavodnika Stamatisa, žena Žila Dasena, prijateljica Manosa Hadžidakisa, Mikisa Teodorakisa, Nikosa Kazancakisa, Grete Garbo i Fransoa Sagan. Velika glumica, političarka, ministarka kulture. Njena lična istorija se prepliće sa istorijom Grčke. Ona govori o svom životu kao žena, kao umetnica i kao Grkinja. Ono što takođe može biti zanimljivo srpskom čitaocu je uvid u zajedničko balkansko iskustvo i odnos velikih sila prema ovom delu sveta koji se nije promenio do danas.

Melina Merkuri je kao glumica ostavila za sobom dubok trag, kako u grčkom pozorištu, tako i u grčkoj kinematografiji. Završila je Nacionalnu školu glume u Atini i u početku igrala isključivo u pozorištu, ali posle uspeha doživljenog ulogom u Kakojonisovom filmu Stela (1955) i planetarnog uspeha filma Žila Dasena Nikad nedeljom (1960) postaje prava filmska diva. Za ulogu prostituke Ilje u pomenutom Dasenovom filmu dobija nagradu u Kanu i nominaciju za Oskara. Bila je veliki borac protiv nepravde i dikatorskih režima koje su podržavali Amerikanci u njenoj zemlji. Radila je na očuvanja nacionalnog kulturnog blaga Grčke i zalagala se za vraćanje opljačkanog kulturnog bogatstva koja su se nalazila u britanskim muzejima.
Rođena kao Grkinja je knjiga koja ostavlja prijatan utisak i mnogima može biti inspirativna, pogotovu ako se spremate na put u Grčku, tu prelepu zemlju u kojoj sunce drugačije sija.

„Roditi se kao Grk znači biti pod neobičnom kletvom. Za veliki broj ljudi to znači da si lično sagradio Akropolj, podigao Delfe, izumeo pozorište, izrodio ideju demokratije. A zapravo si siromašan, mnogi od tvojih rođaka ne znaju da čitaju, a tek što si okusio demokratiju i nezavisnost, oteli su ti je strani zaštitnici i njihovi grčki hamali.“

  „Odakle da počnem da pričam o Manosu Hadžidakisu? Od njegovog šarma? Taj šarm me je osvojio još od prvog puta kada smo sarađivali, kad je pisao muziku za komad Elektri priliči crnina...U svakom slučaju, za sada ću se ograničiti na Manosovu borbu za grčku muziku. Učinio je da slušamo buzuki. Bitka nije bila laka. Morao je da se sukobi sa našom srednjom i višom klasom. Prezirali su muziku buzukija jer su njeni izvori bili turski, a oni su insistirali na tome da su Evropljani. Njihova posvećenost Atini bila je u suštini lažna jer bi više voleli da je ona London ili Pariz. Ali Manos se borio. Borba ga je vodila u mračne taverne na obali Pireja i u radnička naselja Atine i Soluna. Mnoge od njih su bile male. Neke su imale svega tri ili četiri stola, ali sve su imale bar jednog čoveka koji svira buzuki. Manos je uletao u njih sa groznicom arheologa koji je na pragu da otkrije neki važan lokalitet. Slušao je pesme u udžericama, pesme robijaša i ljudi koji su uzimali drogu, pesme o zatvoru, o nevoljama sa policijom.“

„Mnogo puta smo se razočarali. Mnogo puta smo se osramotili. Ali postoje sunce i more i sećanje na sve one dobre ljude koji su umirali za slobodu Grčke, da nam pruže novu nadu. Možda će nove nade doneti nova razočaranja, ali iz čistog helenstva naći ćemo način da se nada ponovo rodi.“


уторак, 03. мај 2016.

Amajlija - Roberto Bolanjo (LOM)


Kada sam pre par godina, u kafani Mornar, razgovarao sa drugarom koji je bio strastveni čitalac, sećam se da mi je rekao sledeće: „Pisac koji nije patio, koji nije bio gladan i čija egzistencija nije bila ugrožena, ne može biti dobar pisac. Ja takve ne čitam. Pogledaj samo biografije Knuta Hamsuna, Dostojevskog, Selina, Gajta Gazdanova. To su bili pisci koji su osetili glad. Zato su njihove knjige od krvi i mesa. Zato su velike i istinite, i ne mogu se meriti sa svim ovim sranjima koja nam se u šarenim koricama smeše iz izloga gradskih knjižara. Ne može meni jedan razmaženi bogati degenerik poput Frederika Begbedea da otkriva životne istine. To je fejk u svakom pogledu.“


Setio sam se njegove priče, kada mi je do ruku došao roman „Amajlija“ Roberta Bolanja (prevod Dušan Vejnović, izdavač LOM), jer je u pitanju pisac čiji život nije bio nimalo lak. Rođen je 1953. godine kao sin kamiondžije i učiteljice u Santjago de Čileu. Njegova porodica se 1968. godine seli u Meksiko Siti u vreme velikih društvenih promena. Tamo se kao srednjoškolac „navlači“ na poeziju i pisanje. 1973. godine, kao dvadesetogodišnjak, Bolanjo se vraća u Čile kako bi podržao borbu i reforme Salvadora Aljendea, međutim posle državnog udara i uvođenja diktature Augusta Pinočea, biva uhapšen i sigurno bi ga ubili da ga nisu spasili školski drugari iz redova policije. Naredne godine se vraća u Meksiko Siti i sa nekoliko prijatelja pesnika osniva avangardni pesnički pokret infrarealizam. Posle par godina kao imigrant odlazi u Španiju, i nastanjuje se u Barseloni gde radi kao perač sudova, lučki radnik, noćni čuvar, smetlar. Bolanjo je prvenstveno bio pesnik, a prozu je aktivno počeo da piše i šalje izdavačima tek pošto je postao otac. S obzirom da je dugo godina zloupotrebljavao alkohol i heroin, zakačio je hepatitis što mu je prilično narušilo zdravlje. Umro je 2003. godine u Barseloni dok je čekao operaciju presađivanja jetre. 
Pre ovog romana sreo sam se sa Bolanjovom prozom samo jednom, i to takođe sa jednim, po obimu, nevelikim romanom, koji se zove „Udaljena zvezda“ i koji mi je, koliko se sećam, ostavio dobar utisak. Nisam pročitao njegovo kapitalno i veoma hvaljeno delo „2066“, niti sam pročitao „Čile noću“ i „Divlje detektive“ tako da ne mogu da dam pouzdan lični osvrt na Bolanja kao pisca, ali probaću preko „Amajlije“ da se dotaknem makar delića njegovog književno-poetskog univerzuma.

Roman „Amajlija“ otvara moćan početak u kojem pripovedač iz ženskog ugla priča sledeću priču:

„Ovo će biti pripovest strave i užasa. Biće to jedan krimić, jedna detektivska i horor priča, mada neće tako izgledati. A neće tako izgledati zato što je ja pričam. Ja sam ta koja govori i zbog toga se ova priča neće činiti onakvom kakva u suštini jeste. Pa ipak, to je priča o strašnom zločinu.
Ja sam prijateljica svih Meksikanaca. Mogla bih da kažem: ja sam majka meksičke poezije, ali bolje da se uzdržim od toga. Ja poznajem sve pesnike i svi oni poznaju mene.“

Ovakav početak je bio dovoljno jak razlog da nastavim sa čitanjem. Prema Bolanjovoj biografiji, rekao bih da je ovaj roman posvećen burnom periodu Latinske Amerike, šezdesetosmaškom masakru na trgu Tlatelolko, kao i sagledavanju avangardnog pesničkog pokreta kojem je pripadao mladi Bolanjo. Glavni lik u romanu je Auksilio Lakutur, Urugvajka rodom iz Montevidea, koja je u Meksiko Siti došla šezdesetih ali „ne znajuću tačno zbog čega, ni radi čega, ni kako, ni kada“. Auksilio sebe doživjava kao „majku meksičke poezije“, koja „nije imuna ni na jednu vrstu lepote“. Po dolasku u Meksiko Siti, Auksilio odlazi na prag Leona Felipea i Pedra Garfijasa, španskih pesnika, pripadnika generacije 27, koji su bili učesnici Španskog građanskog rata, na strani republikanaca i koji su po dolasku Franka na vlast pobegli u Meksiko. Kod njih počinje da radi kao spremačica i to samo sa jednim jedinim ciljem - postati svedok poslednjeg poglavlja života velikih pesnika i stasavanja novih generacija. Neko vreme je spavala na fakultetima i po univerzitetskim bibliotekama. Svakodnevno visila u jeftinim zadimljenim kafeima u kojima se okupljaju mladi pesnici i umetnici. Auksilio postaje svedok epohe i nezaobilazna figura pesničkih krugova Meksika. Ona je opsesivna, nežno uznemirena, siromašna, poetična, čudna.

Bolanjo je vrhunski stilista. Njegove rečenice su bogate, ritmične i lepo zvuče. Prisutna je određena doza intelektualizma, kao i brojne reference koje zahtevaju malo više od prosečnog čitaoca, ali sve je to postavljeno sa merom koja ne prelazi granicu dobrog ukusa i ne zaglavljuje na teritoriji nepodnošljive pretencioznosti. Bolanjo je definitivno zaslužio kultni status koji ima među brojnim čitaocima Severne Amerike i Evrope. Naravno, kako to obično biva sa najvećim umetnicima, slava im obično dođe posle smrti. Bolanjo drugačije nije ni želeo.



субота, 16. април 2016.

Half Japanese - "Perfect" (Joyful Noise, 2016)


Ruski filozof Nikolaj Berđajev je pisao da u modernim vremenima u vladajućoj svesti nedostaje stvaralačka smelost. Danas mahom postoje umetnici i mislioci koji pričaju o nečemu, a nekada su postojali umetnici i filozofi koji su pričali nešto. Ispada da su se svi uplašili genijalnosti i kanona onih koji su pričali nešto, odbijajući da izgovore svoju reč ili da odsviraju svoj rif, već su se sa takvim bremenom i odsustvom smelosti pomirili da će stvarati pričajući o nečemu. Kako reče Berđajev, bolje je biti trećerazredni Avgustin, običan stvaralac duha “nečega“, nego provrazredni prorok duha  “o nečemu“. Hoću reći, to što su braća Fer (Dejvid i Džad) voleli da slušaju The Beatles koji su umeli odlično da sviraju i komponuju, nije ih sprečilo u tome da uzmu u ruke instrumente, koje nisu umeli da sviraju, i da krenu da prave svoju muziku koja ni malo neće ličiti ni na The Beatles, ali ni na pank bendove koji su par godina ranije pokrenuli revoluciju. Kada su se Half Japanese pojavili na sceni krajem sedamdesetih, čuveni rok kritičar Lester Bengs je primetio da su oni, sami po sebi, jedan potpuno novi muzički žanr. I zaista je bilo tako. Njihov prvi EP Calling All Girl ih je svrstao među bendove, koji su pripadali takozvanom naivnom roku, koji je viziju i muzički primitivizam stavljao u prvi plan, dok je tehničko-muzičko umeće u njihovom konceptu bilo nebitno. Osamdesetih su počeli da se kale i kao muzičari, ubacili su saksofone u bend, naučili da sviraju (svi osim Džada Fera), ali su i dalje zadržali osnovnu premisu koja ih i danas drži ljutim andergraundom. Devedesetih su sarađivali sa Mo Taker iz grupe Velvet Undergroung, kao i sa Džonom Zornom, dok su se kao veliki fanovi ovog benda deklarisali Kurt Kobejn (Nirvana), Turston Mur (Sonic Youth), Stiv Malkmus (Pavement), Ajra Kaplan (Yo La Tengo).



Perfect je petnaesti studijski album Half Japanese i sastoji se od 13 pesama koje su duboko ukorenjene u garažni post-punk lo-fi zvuk, po kojem je uvek bio prepoznatljiv ovaj bend. Od uvodne, kakofonične i ritmične That Is That, preko filmične You and I, žovijalne Perfect, kabaretske Here We Are, pa do popičnih That`s Called Love i That`s Right nalazi se jedan zanimljiv i smeli komad muzike. U svim tim pesmama oseća se duhovna veza sa Džonatanom Ričmenom i Danielom Džonstonom. Half Japanese spadaju u one koji su rekli nešto. Bez obzira što nemaju brojnu publiku, Džadu i ekipi ne smeta da prave pesme koje će voleti oni i njihovi malobrojni fanovi. Zar nije to suština stvaralaštva?