четвртак, 19. јануар 2023.

Tvrđava samoće – Džonatan Letem (Booka)


Počinjao sam nekoliko puta da čitam ovaj roman. Sve vreme mi je delovao privlačno, i instikt mi je govorio: To je tvoja priča, to su tvoji ljudi, ali prvi deo romana mi je u tih nekoliko navrata bio teško prohodan, saplitao sam se o reči, i jednostavno nije išlo. Imao sam u to vreme i probleme s koncentracijom, usled opterećenosti svakodnevnim obavezama, realnim životom i olako sam odustajao. Međutim, instikt je veoma dobra stvar, jer svaki put kad bih u prolazu ugledao knjigu na polici, znao sam da ću joj se vratiti i da nema odustajanja, kao što sam odustajao od mnogih većih knjiga. Ovog leta mi je Tvrđava samoće u prigodnom trenutku ponovo pala u šake i došlo je do konekcije. Iako me Džonatan Letem nije oduševio svojim prethodnim romanom Sva siročad Bruklina, koji je nesrećno preneo i na filmsku traku Edvard Norton, ovaj mi je tematski bio mnogo bliži. 

Mesto radnje jeste Bruklin sedamdesetih, mahom crnačka-latino četvrt, dok su glavni likovi dečaci, belac Dilan Ebdus (sin hipika umetnika koji je ime dobio po Bobu Dilanu) i crnac Mingus Rud (sin soul pevača koji je ime verovatno dobio po Čarlsu Mingusu). Taj crno-beli svet s bruklinskih ulica, koje su najautentičnije prikazane u filmovima sedamdesetih, mesto je na kome dolazi do prijateljstva između ova dva dečaka, koja odrastaju sa svojim očevima u bolnom odsustvu majki, jednako zaljubljenih u stripove o superherojima, i na putu postepenog navlačenja i na muziku tog vremena, tako da sam sve vreme u glavi pravio saundtrek s velikim soul, funk, R&B hitovima, koje i sam Letem apostrofira u priči. 

Ne znam koji je pisac rekao, da je čovek u detinjstvu imao sve ono za čime posle čitav život traga. Ima tu istine, ali ne može se prihvatiti kao aksiom. Nisu sva detinjstva protekla bezbrižno i u miru. Neki su još kao mali spoznali velike patnje. Međutim, jedna stvar je sigurna; mnoga ulična odrastanja su slična, bilo da su se odigravala po srpskim varošima i beogradskim četvrtima ili u Bruklinu sedamdesetih. Roman Tvrđava samoće je jedan od spomenika generacijama stasalim na popularnoj kulturi XX veka.

Nije teško shvatiti da je Dilan zapravo Letemov alter-ego, i cela priča je ispričana iz Dilanove perspektive. Naime, prvi deo romana je pisan iz trećeg lica i prati njegovo odrastanje od najranijeg detinjstva do odlaska na koledž. U priču ulazi i period koji se odnosi na rađanje njujorške pank-rok scene, a koja je više bila deo belačke supkulture. Autor podvlači i problematiku večitog i neuništivog rasizma, koja je sastavni deo američkog života, zatim puteve droge, kao i stereotipe u koje zacrtano upadaju pojedini pripadnici afroameričke zajednice. Momeni fantazije o superherojskim moćima su ubačeni u priču sa određenim smislom i kao takvu je boje na jedan osoben način. Drugi deo romana je zapravo pop kulturni esej, koji odrasli Dilan Ebdus piše kao rok kritičar o sastavu Mingusovog oca na poleđini reizdanja ploče/CDa. To je zapravo prelaz na treći deo, koji pripoveda odrasli Dilan iz prvog lica. Dilan, koji je jednim delom ostao isti onaj dečak iz bruklinske ulice, a drugim delom odrasli drkadžija koji traži alibi za svoje promene, nešto poput odraslog Dikensovog Pipa, koji živi pod teretom Velikih očekivanja.

Prevodilac Oto Oltvanji je ranije negde rekao ili napisao da su mu se prve sede vlasi na glavi pojavile kada je prevodio ovo delo. Zaista, iz samog prevoda, koji je sjajan u svakom smislu, vidi se da roman, zgusnut i pun slenga, nije bio nimalo lak za prevođenje. Srećom, Oto je zbog same tematike bio pravi čovek za ovu knjigu, kao što je odlično preveo i prethodni Letemov roman.

Kritika zbog same ambicioznosti dela, većim delom nije bila blagonaklona prema Letemu, dok je publika ostala podeljena. Ne znam kakav je prijem doživeo kod naše publike, ali ja se ovim prikazom očigledno upisujem među fanove.



среда, 18. јануар 2023.

Niotkuda s ljubavlju – Đorđe Matić (KOSMOS)


Đorđa Matića sam kao čitalac prvenstveno upoznao čitajući njegove vrsne eseje. Video sam učenika Montenja, Krleže, Igora Mandića. Potom sam ga upoznao kao pesnika, a nedavno kao i romanopisca. Znajući da je liričar, zanimalo me je koliko se u svom proznom prvencu realizovao kao pesnik, a koliko i kako kao romansijer. S obzirom na to da je sam naslov romana omaž Josifu Brodskom, moja pretpostavka je bila da Matić neće ugušiti pesnika u sebi. Otvorio sam knjigu i pročitao prvih nekoliko rečenica: „Krajnji peron na kojem iza razduženog zadnjeg tamonzelenog vagona raste trava iz tračnica, usred grada, to je prvo na što pomislim. Pogled mi bježi pored tih vagona i vidim panoramu: ispružio se grad nisko, raštrkano, nejednakim visinama zgrada i staklenim okruglim sjajnim tornjem usred svega, ponad svega. Lijevo i desno od staklene kule grad se razvija, polegao, prema jugu. Najljepši je kad ga gledam iz te točke.“

To je to, pomislio sam. Matić romansijer je sačuvao Matića pesnika, baš onako kako je jedan veliki srpski pesnik i pisac, rođen krajem XIX veka u Čongradu, takođe liričar, prelaskom u prozni žanr, tamo negde kada je XX vek bio mlad, ostao pesnik u prozi, podarivši srpskoj i južnoslovenskoj književnosti jedan veličanstveni opus, grandiozan po poetskoj dimenziji. Da, mislim na Crnjanskog i nisam prvi koji je Matića doveo u vezu s njim. Obojica su u jednom periodu života delili sudbinu stranca i putnika, emigranta i usamljenika, koja ih je duboko povezala u duhovnom smislu. Posle Crnjanskog nameće se i Kiš, jer oseća se ta nežnost u stilu i lepota rečenice. Osim toga, Matić je kao esejista i ovde solirao kao Majls Dejvis, lične i eurditske uvide, glede brojnih pojava i ličnosti iz sopstvene mitologije. Posebno me je dirnula tragična sudbina i priča o jednom sjajnom glumcu, koji je igrao u čuvenoj TV seriji koju smo kao deca, osamdesetih, redovno pratili. Bio je to takođe jedan Džo (Rapajić) koji je uz drugog Džoa (Štulića) važio za legendu zagrebačke štrafte. Onda dođe rat, dođe mržnja, prebrojavaju se nacionalna krvna zrnca i egzil je jedino rešenje. Unutrašnji ili spoljašnji, oba su teška i bolna i mogu biti spasonosna, ali ne uvek.

Niotkuda s ljubavlju je roman o egzilu, ni prvi ni poslednji u našoj literaturi, biće ih još jer sudbina nam je takva. Autofikcijska proza u kojoj je glavni junak, još jedan zagrebački Džo, koji je početkom raspada Jugoslavije i krvavog rata otišao. Prvo se obreo u Rimu, gde silom prilika upražnjava nonkonformističko preživljavanje, a potom u Amsterdamu. Sve vreme ga prate odrednice „jug-sever” i potraga za Mašom Koen, ženom divnog glasa koja peva neke tužne pesme. Maša je njegova neostvarena ljubav iz mladalačkih dana, večita čežnja, možda i uobrazilja pretvorena u stvarnost. U svojoj srži, ovo je zapravo ljubavni roman, arhitektonski izgrađen kao muzičko delo, kao simfonija, što je i sam autor potvrdio. Pokojni Igor Mandić je u jednoj od svojih poslednjih kritika primetio da su Matićeve asocijacije otmene i distingvirane, i to je ono što sam sve vreme i sam osećao dok sam čitao roman.

Bravo, imenjače, bravo!



Šta se gledalo 2022.


Od svih stvari koje su me nekada radovale, mnoge su u međuvremenu usahnule, ali gledanje filmova je ostalo kao velika strast. Možda je filmovanje ludom radovanje ali pristajem na to, budimo i dalje ludi, svi mi iz tog plemenitog bratstva. Uvek se podvlači crta kad prođe godina, a ja nemam listu omiljenih deset iz protekle godine jer sam pogledao svega desetak filmova novije produkcije, ali nisam prestao da gledam filmove. Gledam koliko mi dozvoljavaju vreme i životne obaveze. Mnogo manje nego nekada. Kad se sve sabere i nije tako loš skor. Šezdeset pet filmova i jedna serija. Mnoge sam reprizirao jer sam ih gledao odavno, neke repriziram često, na svake tri-četiri godine, a neke sam pogledao prvi put. Jedini koji mi je od navedenih bio gubljene vremena je "Top Gun: Maverick", a što sam negde i očekivao. Serije slabo pratim, mada se nekada pogleda nešto što mi baš izgleda privlačno. Ove godine je to bila serija "The Offer", takođe filmofilska, jer se bavi pričom oko snimanja filma "Kum" i neviđeno je zabavna. Ostalo su klasici koji su manje više dobri, odlični ili remek-dela.  

1. The Verdict- Sidney Lumet (SAD) 1982 , drama

2. A Dog's Life - Charles Chaplin (SAD) 1918, komedija/drama 

3. Candyman - Nia DaCosta (SAD) 2021, horor

4. L'Avventura - Michelangelo Antonioni (ITA) 1960, drama

5. La Notte - Michelangelo Antonioni (ITA) 1961, drama

6. L'eclisse - Michelangelo Antonioni (ITA) 1962, drama

7. Johnny Handsome - Walter Hill (SAD) 1989, krimi

8. A Place in the Sun – Georg Stevens (SAD) 1951, drama

9. They Live by Night - Nicholas Ray (SAD) 1948, noir

10. The Lady from Shanghai - Orson Welles (SAD) 1947, noir

11. Kes - Ken Loach (VB) 1969, drama

12. Roadrunner: A Film About Anthony Bourdain - Morgan Neville (SAD) 2021, dokumentarni

13. One Flew Over the Cuckoo's Nest - Milos Forman (SAD) 1975, drama

14. Evolution - Kornél Mundruczó (Germany/Hungary) 2021, drama

15. Belfast - Kenneth Branagh (VB) 2021, drama/melodrama

16. Licorice Pizza - Paul Thomas Anderson (SAD) 2021, drama/melodrama

17. The Asphalt Jungle - John Huston (SAD) 1950, noir

18. The Lost Weekend - Billy Wilder (SAD) 1945, noir/drama

19. Leave Her to Heaven - John M. Stahl (SAD) 1945, noir

20. His Girl Friday - Howard Hawks (SAD) 1940, komedija

21. The Last Detail - Hal Ashby (SAD) 1973, drama

22. Leto kad sam naučila da letim – Raša Andrić (SRB) 2022, komedija/melodrama/dečiji

23. Pig - Michael Sarnoski (SAD) 2021, drama

24. Ride the High Country - Sam Peckinpah (SAD) 1962, vestern

25. Bad Company – Robert Benton (SAD) 1972, vestern

26. The Culpepper Cattle Co. - Dick Richards (SAD) 1972, vestern

27. The Silent Partner - Daryl Duke (SAD) 1978, krimi

28. Night Moves - Arthur Penn (SAD) 1975, krimi

29. The Thing Called Love - Peter Bogdanovich (SAD) 1993, melodrama/muzički

30. The Hired Hand - Peter Fonda (SAD) 1971, vestern

31. The Split - Gordon Flemyng (SAD) 1968, krimi

32. Au hasard Balthazar - Robert Bresson (FRA) 1966, drama

33. Across 110th Street - Barry Shear (SAD) 1972, krimi

34. The Friends of Eddie Coyle - Peter Yates (SAD) 1973, krimi

35. Throne of Blood - Akira Kurosawa (JAP) 1957, drama

36. Viridiana - Luis Buñuel (Spain/Mexico) 1961, drama

37. The Taking of Pelham One Two Three- Joseph Sargent (SAD) 1974, krimi/akcija

38. Young Mr. Lincoln- John Ford (SAD) 1939, drama

39. The Hot Spot - Dennis Hopper (SAD) 1990, neo-noir

40. Top Gun: Maverick - Joseph Kosinski (SAD) 2022, akcija/drama

41. Marathon Man - John Schlesinger (SAD) 1976, triler

42. Close Encounters of the Third Kind - Steven Spielberg (SAD) 1977, SF

43. Cinema Paradiso - Giuseppe Tornatore (ITA) 1988, drama

44. Straight Time - Ulu Grosbard (SAD) 1978, drama

45. The Color of Money - Martin Scorsese (SAD) 1986, drama/sport

46. Classe Tous Risques - Claude Sautet (FRA) 1960, krimi

47. Q: The Winged Serpent - Larry Cohen (SAD) 1982, horor

48. It's Alive - Larry Cohen (SAD) 1974, horor

49. Gravity- Alfonso Cuarón (SAD) 2013, SF

50. Vera – Nedeljko Kovačić (SRB) 2022, špijunski/melodrama

51. McCabe & Mrs. Miller – Robert Altman (SAD) 1971, vestern

52. Thieves Like Us – Robert Altman (SAD) 1974, krimi

53. Shampoo- Hal Ashby (SAD) 1975, melodrama/komedija/drama

54. Bound for Glory- Hal Ashby (SAD) 1976, biopic/drama

55. Being There - Hal Ashby (SAD) 1979, drama

56. Athena - Romain Gavras (FRA) 2022, drama/akcija

57. Point Blank - John Boorman (SAD) 1967, krimi/noir

58.  In a Lonely Place - Nicholas Ray (SAD) 1950, noir

59. Other Music - Puloma Basu &Rob Hatch-Miller (SAD) 2019, dokumentarni/muzički

60. Eyes of Laura Mars - Irvin Kershner (SAD) 1978, triler/horor

61. Dressed to Kill - Brian De Palma (SAD) 1980, triler

62. Unforgettable - John Dahl (SAD) 1996, triler

63. Subotom uveče – Vladimir Pogačić (YUG) 1957, omnibus- melodrama

64. Subbura – Stefano Sollima (ITA) 2015, krimi

65. Skriveno lice jugoslovenskog filma – Dejan Nikt Vlaisavljević (SRB) 2022, dokumentarni

66. The Offer – Creators: Leslie Greif & Michael Tolkin (SAD) 2022 TV Series, biografski/drama

уторак, 17. јануар 2023.

Skriveno lice jugoslovenskog filma - režija: Dejan Nikt Vlaisavljević (2022)


Imao sam tu čast i privilegiju da pogledam Niktov film ( Dejan Nikt Vlaisavljevic ) o Joci Jovanoviću, mimo Festivala Meta filma ("Meta filmovi su ostvarenja u kojima akteri jasno ukazuju da je ono što gledamo proizvod fikcije i filmovi koji govore o filmovima – o procesu pripreme i snimanja filma, baš kao i korišćenje već gotovih filmova različitog porekla"). Kada malo bolje razmislim, ne postoji autor koji je mogao da napravi bolji film o Jovanoviću od Dejana Nikta Vlaisavljevića, i to na onaj način osećanja tradicije mlađeg prema starijem, učenika prema učitelju, koje je identično onom poštovanju kakvo je, na primer, Piter Bogdanovič imao praveći film o Džonu Fordu (Directed By John Ford). U pitanju je duhovna vertikala. Sam autor je izbegao zamku upadanja u idolopoklonstvo i pustio je Jocu da govori o sebi kako bi gledalac sam mogao da zauzme neki stav ili stekne nekakav utisak o Joci, bilo da je tačan ili pogrešan, nebitno je. 

Jovan Joca Jovanović je zaista bio jedna osobena pojava u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, pankerski duh pre zvaničnog rođenja panka, anarhoidni (levi/desni) liberal, "američki" konzervativac zaljubljen u holivudske B filmove, antititoista, kurčevit i logoreičan, bez dlake na jeziku, sa izvajanim ego tripom kojim je provocirao, a često i iritirao (malo)građanski duh čaršije, gde god bi se pojavio. Zbog svoje prirode, stavova i rampi koje su mu spuštane, nikada nije uspeo da se filmski realizuje u potpunosti kao neki njegovi savremenici, jer je snimio svega dva igrana filma i par kratkih remek-dela poput "Izrazito ja" i "Kolt 15 Gap". Ipak kao aktivni učesnih filmskog života i tribina na kojima se razgovaralo o filmu sedamdesetih i osamdesetih, Jovanović je ostavio dubok trag i izvršio je uticaj na žanrovce koji nisu imali konformističke i institucionalne pretenzije, a koji su podjednako bili distancirani i od jugoslovenskog crnog talasa. Niktov dokumentarac se vrti oko premijere Jovanovićevog filma "Mlad i zdrav kao ruža" koji je 2006.godine prikazan na beogradskom Festu, posle 35 godina. Jovanović je tada, već dugi niz godina živeo u Sloveniji, gde je predavao istoriju filma, montažu i dramaturgiju. U prvim kadrovima vidimo Dejana Nikta Vlaisavljevića kako u prepunim hodnicima Sava centra traga za Jovanovićem kojeg je nemoguće naći, a koji je tog dana propustio da se pojavi i u Hronici Festa na RTS-u. Zatim se priča seli u jedan od bifea u kojem Jovanović razgovara sa nekoliko filmskih kritičara (Dejan Nikolaj Kraljačić, Goran Gocić, Viktor Čikeš, Jovan Bačkulja) o svojim i tuđim filmovima, o savremenicima i prethodnicima, sa preplitanjem umontirane tribine sa FDU gde je nadahnuto razgovarao sa studentima. Neprocenjivi momenti, mnogi oštri i duhoviti, a iznad svega zanimljivi. Može se prepoznati, na momente i ta njegova tamna strana o kojoj mnogi njegovi saradnici i savremenici svedoče, ali nađite makar jednog njegovog savremenika iz Novog Holivuda, koji nije bio malo lud. Joca je voleo američki žanrovski film i voleo je kada film ima ritam. Siguran sam da bi mu se dopao i Niktov film, koji ima opasan ritam i u skladu je sa muzikom koja ga prati. Ukoliko se bude prikazivao na martovskom Festivalu dokumentarnog filma ove godine, nemojte da ga propustite.



понедељак, 22. август 2022.

Dobar rep - Bege Fank (Popbooks)



 „Po mom mišljenju i argumentima koje iznosim pravi rep je razmetljiva, hvalisava priča o samom sebi, potrebna čoveku, u nekom motivacionom smislu, da se predstavi u idealnom obličju i motiviše da to postigne u stvarnom svetu". Bege Fank

Devedesetih je u Srbiji supkulturna muzička scena bila najraznovrsnija, najbogatija i najiskrenija. Iako se osamdesete ovde sve vreme podgrevaju i nameću kao nešto najbolje što se dogodilo u rokenrolu i uopšte na pop kulturnoj sceni, svaki učesnik i svaki pratilac sunovrata i otpora koji se probudio u tom sveopštem ludilu devedesetih, zna da je skoro svaka nesistemska muzička akcija tada podrazumevala gerilski oblik borbe i stvaralaštva. U supkulturnom smislu, takva pozicija ih uzdiže na pijedestalu u odnosu na osamdesete, bar što se mene tiče, iako osamdesete nesumnjivo imaju svoju vrednost (kada se odbaci ta propratna mitologizacija).

U toj kreativnoj eksploziji, u kojoj je na mejnstrim liniji dominirao treš, u muzičkom podzemlju su se valjale prave stvari. Brzi bendovi Srbije su pokrenuli cunami na gitarskom frontu. Hip-hop kultura je takođe počela da cveta na drugom frontu, oštro i zajebano, jer su vremena bila takva, a to je bio novi jezik ulice koji je jako dobro artikulisala generacija malo mlađa od moje. Naime, kako između redova piše Predrag Vukčević a.k.a. Bege Fank, bili su u to vreme ovi malo stariji koji su pripadali tzv. „padavičarima“ (izgleda i moja malenkost) i ovi malo mlađi, koji su visili ispred Narodnog muzeja na Trgu Rep publike, i stvarali jednu novu stranicu beogradske muzičke scene, koja je i danas veoma živa, i sigurno jedina koja još uvek privlači veći broj mlađih ljudi.

Meni cela ta priča sa hip-hopom nikada nije značila nešto u životu, uhvatio sam nešto malo od toga kad sam bio mlađi gledajući MTV, i to zicere poput Public Enemy, Cypress Hill ili House of Pain koji su mi se dopali na prvu loptu. Sve ono što su radili drugi, u tim brojnim hip-hop podžanrovima bilo mi je nezanimljivo, uz još veću odbojnost prema prvom talasu domaćih izvođača, koji su se pajtali sa dizelaškom ekipom. Tu se izrodio neki gadan mutant koji se motao po Pinku i Palmi, a koji mi nije bio nimalo prijemčiv. Kasnije su mi se dopali Sunshine zbog toga što su mešali hip-hop sa gitarskom muzikom, ali kapiram da to puritancima nije bilo okej. Prošlo je mnogo godina od tada, a ja sam uvek nekako menjao kanal kada krene neki hip-hop. Onda sam upoznao Marka Nikolića Mareta, velikog ljubitelja muzike, znalca mnogih muzičkih žanrova, naslušanog do koske, sa kojim sam postao dobar prijatelj. Mare je pisao za Popboks i još neke portale, i mogu da kažem da je važio za jednog od kritičara, koji je pored svega drugog, mnogo dobro poznavao i hip-hop kulturu, kao i sve što se oko nje vrtelo. Veoma je pazio da je ne uprlja intelektualnim elitizmom predstavljajući je drugima. On je prvi koji je uspeo da mi približi tu priču na pravi način. Naravno ja nikada nisam postao fan hip-hopa ali sam naučio da ih poštujem, kao i braću metalce.  Bilo mi je veoma drago kada sam video da Bege Fank pominje Martea u ovoj knjizi, i to sa velikim uvažavanjem. Mislim da je to zaslužio. „Bio je baš veliki car, mnogo je uradio za razne priče, pa i za srpski rep, iako su za većinu ljudi njegovi doprinosi, nažalost, nevidljivi“, piše Vukčević u jednom poglavlju knjige.

Bege Fank nam je ovde ispričao priču o tome „kako je objasnio i završio rep“. Ima teoretisanja, ima istorije, ima anegdota. Veoma živo štivo, zahvalno za svakog koga zanima rep kao fenomen. Kreće se od fanka kao temelja, uz neminovan osvrt na Jamesa Browna i Iceberga Slima, kao neizostavnih preteča, ali i na kurčevitost stava koji je demonstrirao Muhamed Ali i koji su mnogi reperi nastavili kasnije da podražavaju. Svi su oni, na neki način, očevi te crne dece koja je preko repa potvrdila svoj indentitet u dekadama koje su dolazile. Hoću reći, Chuck D, Ice-T i Jay-Z su sve vreme potencirali da nisu rep(a) bez muzičkog korena. Kroz priču sa domaćeg terena, Vukčević pominje ulične bleje, čiji su protagonisti likovi poput Đusa, Timbeta, Ajs Nigrutina, Ikca, Šortija i mnogih drugih koji su ostavili svoj trag na nekom nosaču zvuka i tag na nekom zidu, jer gde je rep tu su i grafiti. Gde su grafiti, tu je srce grada. Skejteri, takođe. Fanatičnost kao najveća vrednost reperske ekipe, rasprave ko je bolji, Easy-E ili Dr.Dre, glad za informacijama i saznanjima u Srbiji pod sankcijama i nastavak stvaralaštva u XXI veku.... I još mnogo toga što ovu knjigu čini jako zanimljivom.

Prijala mi je ova čitalačka avantura, nisam uzalud straćio vreme. Želeo sam samo u nekoliko rečenica da napišem svoju impresiju ali eto, malo se odužilo. 




The Hot Spot - Denis Hoper (1990)

 


Posle tridesetak godina, pogledao sam sinoć ponovo "The Hot Spot". Odličan je to film. Glumci kada stanu iza kamere, obično ostanu više glumci nego režiseri, a ovde to nije slučaj. Denis Hoper je učinio veliku uslugu Donu Džonsonu što ga je izabrao za glavnog glumca, jer mislim da pored serije "Poroci Majamija" koja ga je uzdigla u zvezde, Džonson nije igrao u boljem filmu. Šteta je što taj čovek nije ostavio više, nego što je ostavio. Ovaj neonoir se oslanja na Kasdanovu "Telesnu strast" ali ga možda i prevazilazi jer najavljuje nešto što je vrhunski kasnije uobličio Džon Dal u filmu "Red Rock West". Kadrovi sa pustinjom u teksaškoj vukojebini, privlačni automobili, vrelina, atmosfera intrigantnosti i fotogeničnost miljea u samom startu već deluju na gledaoca hipnotički. Muzika Džeka Ničea, glas i gitara Džona Li Hukera, sa prelepom Dženifer Koneli, koja je ovde imala dvadeset godina (samo šest godina više nego u "Bilo jednom u Americi") i seksipilnom Virdžinijom Medsen, koja je savršeno odigrala femme fatale bitch, sve to daje ovom filmu neizostavne elemente koje mora da sadrži jedan pravi film noir. Hoper je uposlio i nekoliko vrhunskih epizodista poput Džeka Nensa, Vilijema Sedlera, Čarlsa Martina Smita. Rađen je prema palp romanu Čarlsa Vilijamsa, koji je među francuskim sineastima imao veći kult nego među američkim. Svakako, ovaj film nije bez mana, ali je krajnji efekat jebitačan. Hoper, kao neko ko je prošao kroz sve faze razvoja američkog filma, najavljuje poslednju holivudsku dekadu u kojoj su se snimali dobri filmovi.



Četvrti zid - Sorž Šalandon (Geopoetika)


Dobar roman, potresan. Sorž Šalandon je jedan od onih francuski levičara, intelektualaca, koji se na kraju balade nije pretvorio u ološa poput Bernara Anri Levija i sličnih protuva. Ostao je dosledan onim idealima u koje veruju ljudi humanističkog pogleda na život i svet. Novinar Liberasiona prvenstveno, koji je sedamdesetih na terenu pratio dešavanja u Iranu, Libanu, Somaliji i Avganistanu, kasnije u Irskoj. Prekaljen i živopisan, onako kako to može biti samo jedan reporter, koji je dobar deo života proveo na liniji vatre. S druge strane, u pitanju je čovek posebnog senzibiliteta, izuzetne kulture i obrazovanja, neko ko ume da gleda i ume da vidi, i da pronađe reči kojima bi opisao sve ono što je video.

Priča se vrti oko antičke tragedije Antigona. Libanski građanski rat, jedan grčki revolucionar jevrejskog porekla po imenu Sem, želi da postavi "Antigonu" u adaptaciji Žana Anuja, u zaraćenom Bejrutu. Znam, sve vam zvuči kao neka fondaška tema za ubiranje nagrada i sinekura, ali nije. Kako je određeni splet okolnosti sprečio Sema da ode u Bejrut, po prijateljskom zavetu na taj put kreće Žorž, rekao bih piščev alter ego. "Četvrti zid" je priča o obećanju, o granicama umetnosti, šta je stvarnost, a šta osnova naših individualnih identiteta. Da li će se probiti taj četvrti zid?! Osim toga, saznao sam nešto, da ne kažem naučio, o libanskom građanskom ratu, o kojem nisam znao skoro ništa. Licemerje velikih sila vidljivo onda, kao i danas. Zna se ko pali vatru i gde je najzgodnije zapaliti je. Sve smo videli, ako slepi nismo bili.