субота, 05. јануар 2019.

Gledalo se 2018. godine



Uvreda (L'insulte) – Ziad Dueiri (LIBAN)
„Uvreda“ je inače prvi i za sada jedini film Zijada Dueirija koji sam imao prilike da pogledam. Čuo sam za režisera zahvaljujući jednom eseju, iz odlične knjige Borisa Trbića „Bilo jednom na Bliskom istoku“. Film sam pogledao na prošlom Festu. Dueiri je moderan filmmejker, koji je zanat pekao u Holivudu kao asistent kamere na filmovima Kventina Tarantina, Džima MekBrajda, Endrjua Dejvisa. Kao reditelj debitovao je 1998. godine filmom „Zapadni Bejrut“. „Uvreda“ je njegov četvrti film. U pitanju je izuzetno ostvarenje koje ostavlja jak utisak. Dobra priča, jaki karakteri, politika, traume građanskog rata, pitanje humanosti. Sve to bez patetike, nategnutih konstrukcija i onog „ljudskopravaškog“ zakukavanja. Ovakvi filmovi, sa osetljivom tematikom, moraju biti pošteni da bi bili katarzični, jer nijednom narodu ne pripada monopol na patnju, kako reče jedan od likova.





First Reformed – Pol Šreder (SAD)
U jednom intervjuu koji je za Sineast napravio Dinko Tucaković, Pol Šreder je još 1983.godine rekao: „Volim filmove sa usamljenim ljudima u praznim sobama, kao što su „Taksista“ Skorsezea, „Džeparoš“ Bresona, „Samuraj“ Melvila.“ U svom poslednjem filmu taj usamljeni čovek je sveštenik kojeg igra Itan Houk. Na neki način je sličan onom liku kojeg je igrao De Niro u Taksisti, Delon u Samuraju, ali najdirektniji omaž se zapravo odnosi na Bresona i njegovo remek-delo „Dnevnik seoskog sveštenika“. „First Reformed“ je odličan film koji hrabro postavlja neka pitanja koja muče savremenog čoveka.




Roma – Alfonso Kuaron (MEX)
Priznajem da mi se sam početak filma učinio kao nekakvo umetničarenje, međutim, vremenom sam se otkravio i prepustio filmu. Priča o ostavljenim ženama, služavki-dadilji i njenoj gazdarici, lepo ispričana kroz crno-belu fotografiju, što možda na prvi pogled ukazuje na autorsku pretencioznost, ali ipak je sve opravdano jer se radnja dešava ranih sedamdesetih. Kuaron je zapravo želeo, usput da ispriča i priču o svom odrastanju, i na neki način je posveti i njegovoj dadilji. U jednom momentu sve je leglo i priča je zadobila smisao. Jedino me je mučio taj naziv filma. Otkud Roma? Zašto Roma? Onda sam negde pročitao da je to zapravo deo Meksiko Sitija u kojem je odrastao Kuaron. Kockice su se sklopile. Film je divan.




You Were Never Really Here – Lin Remzi (SAD)
Plaši me Hoakin Finiks. U njegovom igranju ima nečeg demonskog i neverovatno privlačnog u isto vreme. Imam utisak da on brutalno gradi likove koje igra i da tom prilikom umire jedan deo stvarnog Finiksa. Ako ovako bude nastavio, neće dočekati starost. Rediteljka Lin Remzi je po tajmingu starih majstora, uspela u sat i po vremena da spakuje sve ono što treba da se nađe u jednom dobrom bioskopskom filmu. Psihološka triler-drama koja uslovno može da se posmatra kao omaž Skorsezeovom Taksisti. Jedna on onih priča kojom vas autor pukne u glavu, i posle koje ne možete ostati ravnodušni.




Svi znaju – Ašgar Farhadi (ŠPA)
Iranski režiser Ašgar Farhadi je rešio da izađe iz nacionalnih okvira i napravi jedan film van Irana. Izabrao je Španiju, što se pokazalo dobrim i pametnim izborom. “Svi znaju” je priča koja počinje lepršavo kao razglednica sa Mediterana, zatim se polako pretvara u triler-otmice, da bi potom prešao u pravu dramu.  U tom trenutku pravila žanra u vezi sa filmovima otmice prestaju da budu bitna. Važni su samo likovi, njihove drame i dileme. Maestralno režiran, napisan, apsolutno zavodljiv i uzbudljiv. Ašgar Farhadi je više puta pokazao da je režiser koji ume da radi sa glumcima. Njegovi filmovi mogu da posluže kao master klas, kako studentima glume, tako i režiserima koji vole taj kamerni stil dramskog igranja na filmu.




Detroit – Ketrin Bajglou (SAD)
Veliki sam fan opusa Ketrin Bajglou i to zaključno sa filmom „The Weight of Water“ iz dvehiljadite godine. Žena koja se školovala na opusu Džona Milijusa, koja je izjavila da „ništa bolje ne pali od preterivanja“ (a bila je studentkinja Miloša Formana na Kolumbiji), nije za potcenjivanje. Ketrin je inače i žena koja je svoje srce, u jednom periodu svog života, poklonila Džejmsu Kamerunu, i po tome se odmah videlo da to nije obična žena. Postoji ona kovanica žena-zmaj. Možda bi se mogla upotrebiti u njenom slučaju? Posle pomenutog filma iz dvehiljadite je prestala da mi bude zanimljiva. Pogotovu posle oskarovca „The Hurt Locker“ koji je, složićete se možda, užasan film i svakako precenjen. „Zero Dark Thirty“ nisam gledao jer mi je takođe zasmrdeo na neko pentagonsko govno, iako to možda i nije. Međutim, Ketrin Bajglou se ovim poslednjim filmom vratila u sferu mog interesovanja, jer je ponovo snimila nešto vredno pažnje. U pitanju je jedan od onih filmova koji ubadaju prst u oko američkom establišmentu i njihovom snu o izuzetnosti. Film ogledalo na temu rasizma u najbogatijoj i najdemokratskijoj zemlji na svetu. Priča koja ostavlja gorak ukus u ustima. Odlično je režirana, a dokumentaristički realizam u igranom fimu doveden je do savršenstva. Priča koja štipa savest Amerike. Besni ste, plače vam se, nemoćni ste, jer nepravda uvek i svuda boli. Samo nemojte da budete selektivni u promišljanju. Pogledajte, svuda je oko vas, ima je i u našem/vašem dvorištu. Zove se drugačije. Krije se u drugim formama. Prepoznajte je bez nametnutih šablona. Smrt nepravdi!




BlacKkKlansman – Spajk Li (SAD)
Podsetio me je na bioskop iz devedesetih. Ima dobru atmosferu, iako je na momente prenaglašen u nekim segmentima. Spajk Li je definitivno podvojena ličnost. U njemu se neprestano bore Spajk Li filmmejker i Spajk Li politički aktivista. Najbolji je kada se trudi da bude kao Skorseze, i tada je filmmejker. Kada se trudi da bude aktivista, on je bledunjav i ponekad patetičan, a često pretenciozan. Aktivizam u tom smeru je jako ozbiljna i potrebna stvar, ali ume da ubije filmsku magiju. Isto kao i preterano eksperimentisanje sa pravilima žanra. Uprkos svemu BlacKkKlansman je jedno prijatno bioskopsko osveženje i film koji vredi pogledati, iako je na tu temu Ketrin Bajglou sve precizno objasnila u Detroitu.




Teška vremena u El Rojalu – Dru Godard (SAD)
Ako me je Spajk Li podsetio na bioskop devedesetih, ovaj film je skroz naštimovan u tom ključu. Radnja se dešava krajem šezdesetih u motelu El Rojal na granici Nevade i Kalifornije. Tu je jedan recepcioner sa tajnom, nekoliko iznenadnih gostiju, svako sa svojom pričom, i ubrzo kreće ludilo. U holu motela je restoran sa džuboksom, koji dobar deo filma vrti rok i soul hitove iz zlatnog doba vinila, tako da je pored izvrsne tarantinovsko-rodrigezovske priče i saundtrek jedan od razloga zbog kojeg bi trebalo da pogledate ovaj film. Da, tu je i Džef Bridžis.





Eric Clapton: Life in 12 Bars – Lili Fini Zanuk (SAD)
Ovo zapravo i nije neki vrhunski rokumentarac. Gledao sam mnogo bolje i znatno vrednije filmove o rokenrol zvezdama. Ovaj film je prosečan, ali ipak mi je ostavio utisak zbog Kleptona i muzike koju je stvarao. Preovladao je lični sentiment, jer mi je u jednom periodu života njegova muzika značila. Osim toga, film mi je otkrio i neke detalje iz Kleptonovog života koje nisam znao. Svakako ako imate mitomanski odnos prema rokenrolu, volite Cream i Yardbirdse, ovo jeste film za vas. U svakom slučaju je jedan od vrednijih iz 2018.




Južni vetar – Miloš Avramović (SRB)
Za kraj bih izdvojio i jedan srpski film, koji je sa svim manjkavostima, ipak prijatno iznenađenje. Dobar i uzbudljiv akcioni krimi film. Odeš u bioskop i nemaš transfer blama kao ranije dok su se m(učili) da porode nešto slično Zečević, Skerlić i ostali.


недеља, 15. јул 2018.

Zavada (Feud) TV serija - kreatori Rajan Marfi, Džefi Koen i Majkl Zem (SAD) 2017


Nisam od onih koji gutaju TV serije. Nisam se čak upecao ni na one najpopularnije, ako izuzmemo „Sopranose“ i „Treme“ koji su remek-dela. Za takozvano „bindžovanje“ nemam vremena, a i kada se rešim da krenem u takvu avanturu, ukoliko se ne primim posle dve epizode, onda odustajem. Međutim, pre nedelju dana, posle nekoliko preporuka, krenuo sam da gledam seriju „Zavada“ (Feud) o čuvenom rivalitetu između Bet Dejvis i Džoan Kraford, tokom snimanja Oldričevog „Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?“ (What Ever Happened to Baby Jane?). Ne verujem da bih se zainteresovao za ovu seriju, da nije u pitanju priča vezana za onaj stari Holivud, koji je u mom slučaju oduvek bio velika inspiracija. Gledati dve sjajne glumice, poput Suzan Sarandon i Džesike Lang, kako igraju svoje starije koleginice, dve velike filmske dive, u toj takozvanoj „fabrici snova“ koja je samlela mnoge velike talente, upropastila im živote i uzela dušu. Tužna priča o lažnom glamuru, velikom bolu, borbi i intrigama, usponu i padu, jurnjavi za slavom, sujeti i frustracijama kao pokretaču. Roberta Oldriča igra fenomenalni Alfred Molina, Džeka L.Vornera perfektni Stenli Tuči, Hedu Hoper sjajna Džudi Dejvis, Oliviju De Hevilend glamurozna Ketrin-Zita Džons, dok je celu priču kreirao trio Marfi-Koen-Zem. U pitanju je jedna izvrsna serija, odlično napisana, režirana i odglumljena. Sigurno nešto najkvalitetnije od igranog programa, što danas, usled kliničke smrti Holivuda, samo televizija može da ponudi.


субота, 14. јул 2018.

Tajne veze - Đorđe Matić (Heliks)




Vislava Šimborska, poljska pesnikinja, ali i nobelovac, krajem 60-ih pisala je u jednom krakovskom književnom časopisu prikaze knjiga pod nazivom „Neobavezna lektira“. Kasnije su ti brojni prikazi sakupljeni i objavljeni u jednoj knjizi. Taj fenomen pod nazivom „Neobavezna lektira“ izbor je svakog slobodnog čitaoca na svetu. Svaki knjigoljubac u svom čitalačkom iskustvu uspeo bi da sklopi svoju kolekciju „neobavezne lektire“. Lično, uvek sam bio skloniji knjigama koje nisu bile obavezne, i koje nisu baš svi čitali. S druge strane, bio sam sumnjičav prema delima koje mi neko gura pod nos. Knjiga „Tajne veze“ Đorđa Matića ne spada u takve knjige. Hoću reći, nije je pratila agresivna reklamna kampanja, i  sasvim slučajno sam došao do nje. Međutim, nije slučajno to što ovaj mali osvrt započinjem pesnikinjom Vislavom Šimborskom. Đorđe Matić je prvenstveno pesnik, a pored toga publicista i muzičar. Možda je još nešto, što nam još uvek nije poznato, ali u svakom slučaju je intelektualac koji sebe ne ograničava uspostavljenim poretkom stvari, i koji hrabro promišlja pojedine oblasti izlazeći iz šablona i diskursa urbano-ruralno. Možemo se složiti sa njegovim stavom i sentimentom kojim ga potkrepljuje ili ne, ali u svakom slučaju je za poštovanje.  Što reče Muharem Bazdulj: „Đorđe je čovek koji ume da se divi.“ Ovo je zbirka esejističke poetične proze o muzici, tajnim kulturnim vezama, ali i o jednom vremenu i neposrednom ličnom iskustvu autora u tom vremenu. Priča o nekim od najvećih imena jugoslovenske scene, koju autor promišlja iz egzila, na osnovu doživljaja i susreta sa nekim od „bogova“ te muzike (Štulić, Bregović, Đorđević). I dok piše o njima, on zapravo piše i o sebi, dok nam kroz digresije, kao vrhunski erudita mandićevskog kova (mislim na Igora Mandića), otkriva lepotu neosvojenog duhovnog prostranstva. Tu su takođe i priče o Arsenu, Aznavuru, Okudžavi, Visockom, Majlsu Dejvisu, ali i one priče o stvaraocima takozvanih lakih nota, koje mogu prilično zbuniti, ali i iznervirati „urbane rasiste“. Pitaće se verovatno mnogi, otkud to da ovakva ličnost, pridaje važnost takvim “trivijalnostima“.
Pored eseja iz ove knjige, preporučio bih i Matićev tekst „Ja nemam drugi dom“ (o fenomenu emisije „Nikad nije kasno“) iz časopisa „Moderna vremena“. Ovde autor zalazi na teren folka, ali nikako u maniru nametnutog hipsterskog razumevanja drugosti i pravljenja od toga nekakvog novog hedonističkog kulta, već više kao montenjovski mudri posmatrač, slobodan kao ptica i bez ikakvih predrasuda. Makar sam ja sve to tako doživeo. Ako grešim, nemojte da me demantujete. Pustite me da živim u svom doživljaju, a vi gradite svoj lični. To je sloboda prilikom odabira „neobavezne lektire“.



субота, 03. фебруар 2018.

BEZ "DRAGI MOJI" - Lidija Jelisavčić Ćirić (SOLARIS) 2017


Negde pred kraj godine, namestilo se da između dva Singerova romana koja su ponovo objavljena kod Flavia Rigonata (LOM), pročitam zbirku priča čuburske propovednice i spisateljice Lidije Jelisavčić Ćirić. Slučajno se dogodilo da mi Singerova učenica dođe baš u tom trenutku (imala je ona i Magičnog i Puškina za učitelje, ali Singer je takođe bio jedan od njih). Ne znam da li postoji nešto što se zove ženska proza. Ako se komentariše pejorativno, obično se u tu fijoku guraju spisateljice ženskih srceparajućih romančića ili ove šarene knjige što ih pišu voditeljke i modne blogerke. Opet, sa druge strane postoji i ona napadno-ozbiljna feministička proza sa intelektualističkim pretenzijama, koja oružjem političke korektnosti vodi krstaški rat protiv falusa i militantno se bori za svoju posebnost ili nekakvu pomirljivu gender neutralnost. Nisu mi baš bliske te grupe, ali srećom Ćirićka ne pripada ni jednoj od pomenutih. Ruku na srce, uvek sam više voleo da čitam muške pisce. Nisam seksista, obožavam žene, ali to je jednostavno tako. Pitali su jednom onu rusku spisateljicu Viktoriju Tokarevu šta misli o talasu „ženske proze“ u Rusiji, a ona je odgovorila: „Ne slažem se da postoji neki talas. Postoji tek nekoliko književnica koje pišu dobro. Ne bih sada o onima koje pišu loše.“ Lidija Jelisavčić Ćirić je žena koja dobro piše, a da li joj je proza „ženska“, time će se baviti kritičari. Možda je najzanimljiviju definiciju dao književni teoretičar Igor Perišić, koji je smatra „prividnom antifeministkinjom, a zapravo postfeministkinjom“. Neka to bude nekakav putokaz u svet proze L.J.Ć., ali nikako jedini.


Zbirka Bez „Dragi moji“, sastoji se od petnaestak priča i jednog uvodnog poetskog prologa, jer je Ćirićka, između ostalog i pesnik. Prva i najvažnija osobina njenog pisanja jeste, svakako, oblikovanje priče intimističkim „tračarenjem“ same sebe i sveta koji je okružuje. Stilski, sve je naizgled jednostavno, ali kada pogledate malo bolje strukturu rečenica, videćete da je u pitanju izrazito pismena i slojevita proza. Nema šmiranja digresijama, niti se spisateljica, shodno vladajućim trendovima, postavlja kao osvešćena svetopopraviteljka koja palamudi o politici, krizama u svetu i ostalim trtomuđenjima. Ovde je opisan život na jedan osoben i vrcav način, kroz seksi diskurs i čuburski mikrokosmos koji je metafora sveta u malom. Glavna junakinja po imenu Kili, pripoveda i propoveda, podjebava i provocira, smeje se od srca, ali nas u nekim momentima tera i da se začudimo nad neminovnim tokovima ljudske egzistencije, kao u dirljivoj i životno opipljivoj priči o starosti i smrti „Mrtvi ne znaju da su živi“. Ćirićkina proza deluju okrepljujuće i isceljujuće, kako je primetila jedna gospođa na promociji, i zato je treba čitati. 

"Znam da su ljudi poput mene u svojim kakvim-takvim kućicama, ne pate od plazma-televizora sa kojih se neprestano keze vesele porodice okupljene oko velikog trpezarijskog astala i stilskog nameštaja koji niko nije poneo u grob, već se šćućure jedni uz druge u svojim toplim krevetićima i šapuću, da ih ne čuju takvi kao ti!"

"Suštinski, svaka žena, od domaćice do direktorke, pravi je intelektualac kada je stvaran život u pitanju. Žene od malena uče, pre svega, kako da prejebu muškarce, to je osnova ženskog vaspitanja. A muškarci čitaju stripove, igraju tapke i gledaju kako im rastu dlake na kurcu. I tako to biva, najveća gunđala stalno drndaju i žale se na tuđa gunđanja."

"Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene život ne zaobilazi. Kod mene se dešava kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija."

"Seks je seks, a keš je keš. Menjam suze za smeh. Hajde, živela ti meni, sele."

петак, 29. децембар 2017.

Gledalo se 2017. godine - lista Jorgoslovlja


Ovogodišnja filmska lista bloga Jorgoslovlje izdvaja deset (jedanaest) filmova po snazi utiska. Skoro sve od izdvojenih filmova uspeo sam da pogledam na velikom platnu. To je znak da je bioskopska godina bila plodna. Osim toga i festivali su imali dobru selekciju. Puno toga nisam pogledao, a neki favoriti svetskih i domaćih kritičara, nisu bili po mom ukusu, pa ih nema na ovoj listi. Deseto mesto dele dva filma, jer nisam mogao da se odreknem jednog zarad drugog.

1. Trgovački putnik (The Salesman) – Ašgar Farhadi (Iran)


Zato što je jak, razoran, a jednostavan. Čehovljevski ispisan. Farhadi je trenutno jedan od najozbiljnijih filmskih autora. Njegovi prethodni filmovi poput „Sve o Eli“ i „Razvod“ mnogim filmofilima su otkrili jedan novi svet koji je kancerogenom evropskom filmu pokazao “kako ničija ne može goreti do zore“. Hoću reći, prave stvari se već duže vreme valjaju na Bliskom Istoku.

2. Laki (Lucky) – Džejms Kerol Linč (USA)


Dirljivi oproštaj sa Harijem Dinom Stentonom.

3. Bar (El Bar) – Aleks de la Iglesia (Španija)


Talentovani ludi Španac sa uvrnutim smislom za humor. Uvek neodoljiv i uvek nenadjebiv.

4. Počasni građanin (El ciudadano ilustre) – Gaston Diprat & Mariano Kon (Argentina)


Jedan od onih filmova kakve bih ja voleo da snimam da sam režiser.

5. Bez ljubavi (Nelyubov) – Andrej Zvjagincev (Rusija)


Zvjagincev, hvaljen i osporavan. Pesnik samoće i otuđenosti.

6. Toplotni udar (Suntan) – Argiris Papadimitropulos (Grčka)


Priča o usamljenosti i posledicama. Grčka, ostrvo, hedonizam, seks, nerazumevanje, crnotalasovski patos. 

7. Potpuni stranci (Perfetti sconosciuti) – Paolo Đenoveze (Italija)


Ovo je više pozorište nego film, ali je zabavno, dobro napisano , lepo odigrano i ipak snimljeno.

8. Jezivi (Kurîpî: Itsuwari no rinjin) – Kijoši Kurosava (Japan)


Bizarna horor priča koju samo Azijati umeju da ispričaju na ovakav način. 

9. Projekt Florida (The Florida Project) – Šon Bejker (USA)


Citiraću sebe: „Projekat Florida“ je jedan od onih filmova „Sundance“ estetike, realistična drama sa socijalnom tematikom lišenom patetike i odličnim glumačkim ostvarenjima. Deca naturščici su nadmašili odrasle, a takođe su sjajni Vilijem Defo i Bria Vinejti. Jedno od vrednijih ostvarenja ovogodišnje produkcije i verovatno će se naći na mnogim godišnjim listama.

10. Valerijan i carstvo hiljadu planeta (Valerian and the City of a Thousand Planets) – Lik Beson (FRA) i T2 Trainspotting – Deni Bojl (VB)


Valerijan zato što je zabavan, raskošan, maštovit, bioskopski. Nije doživeo veliki uspeh, ali njegovo vreme tek dolazi. Živi bili pa videli. Trainspotting iz čisto nostalgičnih razloga jer je prvi deo obeležio jedno zanimljivo razdoblje u mom životu, a i taj čuveni saundtrek se i dalje vrti u našoj kući.


уторак, 26. децембар 2017.

КИРА КИРАЛИНА - Панаит Истрати (Издавач КОВ)


За Панаита Истратија сам први пут чуо недавно од пријатеља. Истратијева биографија ми је наговестила да би то могао да буде писац са којим се морам срести што пре. Рођен је у Браили 1884.године од оца Грка, кријумчара са Кефалоније, и мајке Румунке, сељанке. Истратија је као Џека Лондона, или много касније Џека Керуака, гонио демон лутања. У дванестој години одлази од куће. Радио је све и свашта, био је келнер, посластичар, бравар, лимар, механичар, шљакер, амалин, слуга, човек –сендвич, молер, фирмописац, новинар, фотограф. Једно време активни учесник револуционарних покрета. Прошао је Египат, Сирију, Јафу, Дамаск, Либан, Оријент, Грчку, Италију. Гладовао као и Хамсун. У овом маленом роману, Истрати је описао суровост и лепоту једног ишчезлог света, стилом својственим великим приповедачима Истока.
Преко свог уличног дилера књига, успео сам да дођем до романа. И то за свега 100 динара. Сама књига је мирисала на буђ и имала оне гриње које су ми приликом читања изазивале пролазне нападе алергијског кијања, али сам је некако средио, обрисао је са мало алкохола натопљеним на обичан туфер, онај који жене, глумци, кловнови и трансвестити користе за скидање шминке. Међутим у самој књизи није било никакве шминке, нити је живот самог аутора био шминка која је својствена савременим књижевним звездама. Панаит Истрати је спознао патњу, самим тим је спознао живот и успео уметнички да га уобличи кроз своју прозу као сви велики писци.

четвртак, 07. децембар 2017.

Još jedan osvrt na FAF 2017


Kako nas je ujka Hari nedavno napustio, čini mi se da sam tek na ovom festivalu dobio priliku da se oprostim od njega kao čovek. Da ga ispratim onako kako dolikuje, sa suzom i osmehom, setom i divljenjem, molitvom i filmofilskom evharistijom. Uz glas Džonija Keša i savršenu pesmu I See a Darkness.  Film „Laki“ Džona Kerola Linča je malo remek-delo koje je kod mene izazvalo oduševljenje slično onom koje sam imao kada sam prvi put gledao „Dim“ Vejna Vonga. Ovaj dirljivi testament Harija Dina Stentona govori o čoveku koji se gasi. U strahu, ali za šankom, sa cigaretom i čašom bladi merija u ruci, i osmehom starog lisca na licu. „Laki“ je priča o ljudinama kakvih više nema. O generaciji naših staraca koji nisu znali mnogo o tehnologijama, ljudskim pravima, i ostalim curcima-palcima, ali su znali u čemu je keč. Znali su da vole, pecaju, pucaju i tucaju. Imali su kodeks koji je izjelo zlo vreme. Mi smo samo njihova bleda senka. Razgovori između Lakija i njegovog ratnog pajtosa kojeg tumači Tom Skerit, kao i dijalozi sa likovima iz kafea i dajners-restorana čista su poezija. Nešto što će vas sigurno pretvoriti u boljeg čoveka ukoliko imate onaj dvadesetjedan gram u grudima. 


Moj prijatelj Skaramuš je za Zvjaginceva jednom rekao da je u pitanju „nevernik koji traga za Bogom i manijakalni depresivac koji (možda) želi da ozdravi... Slika obezljuđenost, svet u kome nema SAUČEŠĆA, kao potencijalno jedine vezivne karike među ljudima. Rus slika samoću.“ Film „Bez ljubavi“ je još jedan vrhunski film ovog autora koji udara tamo gde najviše boli i razbija sve u paramparčad. Savremeni svet je neprijatelj ljubavi. Zvjagincev nam kao kreativni očajnik još jednom prikazuje koliko smo otišli dođavola. 


Za razliku od njega Haneke, autor nihilističnog osećanja sveta, ovog puta nije uspeo da filmski uobliči smisleno delo, ali je jasna njegova poetska naznaka. I Haneke nam u filmu „Happy End“ kroz život jedne francuske buržoaske porodice prikazuje dehumanizovani svet u završnoj fazi malignog kancera. Šteta je što ovo na kraju nije ispao onakav film kakav dolikuje jednom takvom autoru, i šteta je što cela priča nije bazirana isključivo na liku dede kojeg tumači veličanstveni Žan-Luj Trentinjan, i devojčice koju tumači Fantina Harduin. Matje Kasovic i Izabel Iper su u tom slučaju mogli da budu samo ukras, što u konkretnom slučaju i jesu. Autor je hteo da kaže nešto važno, ali je zalutao negde u građenju priče i likova, u referencama na prethodne filmove, pa se ni sa jednom započetom na kraju nije izborio.