Baumgartner - Pol Oster (Geopoetika)

S obzirom da sam poštovalac i ljubitelj dela Pola Ostera, moglo bi se dovesti u pitanje izlaganje suda koje će uslediti ovim prikazom. Subjektivnost je teško suspendovati, pristrasnost je u samom startu prisutna, ali potrudiću se da budem pošten i zamenim je blagonaklonošću, s obrisma objektivnih kritičkih nota. Ovo je ipak oproštajni roman jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca. 

Prvog maja odjeknula je vest da je preminuo Pol Oster. Oprostili smo se od pisca na društvenim mrežama, malim ličnim omažima, onako kako dolikuje. Mnogima iz moje generacije, ali i šire, ostao je kao jedan od književnih stvaralaca, koji su nam početkom milenijuma pomogli da se osetimo kao čitaoci koji nisu isključeni iz ostatka sveta. Pol Oster je zaslužio takav ispraćaj. „Baumgartner“ me je vratio u melanholični svet Osterovih promišljanja iz kojeg nikada suštinski nisam ni izlazio. Bilo da se bavi mladim ljudima, njihovim agonijama i ekstazama, sredovečnim ili starim, kod Ostera se uvek oseća ljubav prema likovima. Njihova zapitanost nad stvarima, koje nam se kao običnim smrtnicima čine nedokučivim, bolnim ili nepravednim, kao da je upućena i nekoj višoj sili, svevišnjem ili već nekom ko je gospodar naših sudbina, od koga se traži da nam odgovori ili barem da misli na nas, da nas pomiluje, i ta emocija nastavlja da živi čak i kada zatvorimo knjigu posle poslednje pročitane stranice. Stiče se utisak da nastavljamo da dišemo osterovski. 

Prisutna je i u ovom romanu dobro poznata intelektualna atmosfera njujorške zaljubljenosti u evropski senzibilitet. Saj Baumgartner je intelektualac, profesor emetritus na Prinstonu, koji poslednjih desetak godina živi kao udovac. Godinama pokušava da se oprosti od svoje voljene supruge, spistaljice i pesnikinje, koja je stradala nesrećnim slučajem na okeanskom surfovanju. Baumgartner se vraća njenim razmišljanjima kroz priče i pesme koje je pisala, istovremeno kopajući po talogu sopstvenih sećanja koja ga još uvek čine živim i daju nekakav smisao njegovom životu. Ima jedna rečenica u kojoj Baumgartner razmišljajući dolazi do spoznaje: „Živeti znači osećati bol, kaže sebi, a živeti u strahu od bola znači odbiti živeti.“ Započinje romansu sa drugom ženom, posle toliko godina, sledi ponovna zaljubljenost, očekivanja koja su možda prevelika i empirijski zaključak da „živeti znači osećati bol“. Ovo jeste jedna od onih priča u kojima se ne dešava bogznašta, u kojima je naracija na momente izlomljena jer upadaju pisma, priče i pesme sa tačkom gledišta supruge Ane. Neki delovi su tu da bi se popunila praznina i odužio dug poreklu sa pričom o ukrajinskim Jevrejima, što jeste na momente dosadno, a nije ni na korist funkcionalnosti same priče koja nema zaplet, već se sve vrti oko lika i njegovog unutrašnjeg života. Ovo je jedna setna oda starosti koja dočarava bolove i poniženja, momente kada telo počinje da ti se ruga, ali i mozak krene u tom smeru, pa se bude paranoje koje na samom kraju Saja vode do vrata od kojih počinje poslednje poglavlje o S.T. Baumgartneru. Dovršite ga sami, Oster vam je ostavio tu slobodu.

Zbogom maestro, bilo je lepo družiti se sa tvojim knjigama. Priredio si nam oproštaj sa stilom.

Partizanski vestern Žike Mitrovića - Nedeljko Kovačić (FCS)

Nedeljko Kovačić, po profesiji filmski i TV režiser (Vera, Drug Marko, Jovanka Broz i tajne službe), nije slučajno izabrao Žiku Mitrovića. Strast prema žanrovskom filmu i stripu je nešto što je kod Kovačića probudilo interesovanje za ovog režisera, i početkom dvehiljaditih iniciralo je susret starog i mladog kolege. Iza tih susreta ostalo je nekoliko audio snimljenih razgovora, koji će se, kako sam načuo, prema nekim planovima autora, verovatno iskoristiti i za dokumentarni film. Mitrović to svakako zaslužuje. Dok se ne pojavi film, ova knjiga predstavlja svedočanstvo o jednoj izuzetnoj ličnosti, režiseru koji je Prokletije uzeo za svoju Dolinu spomenika (Monument Valley), Aleksandra Gavrića za svog Džona Vejna, i onda poput Forda i Hoksa, snimio nekoliko sjajnih partizanskih vesterna koji služe na čast jugoslovenskoj kinematografiji (Ešalon doktora M, Kapetan Leši, Obračun, Brat doktora Homera). Rođen u Beogradu 1921.godine, u Savamali gde je i odrastao, u živopisnom ambijentu „na potezu od Kalemegdana i tvrđave, duž Karađorđeve ulice, pa do Glavne železničke stanice“, Mitrović se kalio kao svako gradsko dete. Kao mladić zaljubljuje se u strip i palp romane, a odlazak u bioskop postaje deo njegovog svakodnevnog hodočašća. „Dao sam sebi reč da moram da gledam sve američke filmove koji dolaze u Beograd...I gledao sam!“ kaže Mitrović. Bavi se neko vreme crtanjem stripova, a posle rata ulazi u filmske vode, prvo kao dokumentarista, a potom kao režiser igranih filmova. Sve ostalo je istorija. Žika je jedan od pionira i rodonačelnika autentične lokalne pop kulture, sineasta urbane svesti, koji je u tim zajebanim vremenima, opterećenim ideologijom nove vlasti, uspevao da provuče svoj koncept i akcenat stavi više na akciju nego na agitprop. Tačnije, ideološka potka nije mogla biti izbegnuta, ali ostajala je u drugom planu, jer su u prvom planu bili „entertejnment“ i harizmatične face Aleksandra Gavrića i Bate Živojinovića. Osim toga, Žika nije snimao samo partizanske vesterne, njegovi krimići, koji korespondiraju sa francuskim krimi filmovima, takođe predstavljaju bisere, koji su sa svim manama ipak pravi biseri (Poslednji kolosek, Nož, Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda). Prema Ranku Munitiću, Mitrović je spadao u sineaste „sa kojima ni vlast ni kritika nisu znali šta da urade“, zato što su to bili sineasti „koji su razmišljali o vlasti koliko su morali, o kritici nisu, ali o gledaocima jesu.“

Kovačićeva nesputana elokvencija i erudicija, blještavilo brojnih eskapada, logičnost i intelektualna prefinjenost, čine ovu knjigu posebnom. Pored svega toga, u svakoj rečenici se oseća velika ljubav i poštovanje prema liku i delu Živorada Žike Mitrovića, ali i prema filmu, filmskoj kulturi i njenim vrednostima i tajnama.

FAŠIZAM ANTIFAŠISTA -PJER PAOLO PAZOLINI (Oksimoron, 2023)

 

Da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili. Jedan od najvećih umetnika XX veka, genijalni filmski autor, pisac, pesnik, politički mislilac i polemičar, nikada nije prestao da bude aktuelan. Komunista kakvog nije prihvatala komunistička partija, vernik koji se borio protiv crkve i snimio najhrišćanskiji film po jevanđelju, intelektualac koji je beskompromisno stajao iza svog dela, mišljenja i hrabro izlazio na crtu, čak i jednom Italu Kalvinu, Albertu Moraviji i mnogim drugim savremenicima.

Ovom malom i vrednom knjigom obuhvaćen je isključivo aspekt Pazolinijevog učešća u javnom životu italijanskog društva, u periodu od 1962. do 1975.godine, njegova dubinska esejistička sagledavanja fašizma i njegovih preobražaja u politici, kulturi i lingvistici. Takođe tu je i jedan intervju koji je dao Masimo Finiju za L’Europeo iz decembra 1974. Svi tekstovi su pisani kolumnističko polemičkim stilom za dnevne/nedeljne novine i počivali su na nekoj aktuelnoj dnevnopolitičkoj temi, koja bi se pod Pazolinijevim perom preobražavala u nešto što je mnogo dublje, ozbiljnije i vizionarski bezvremeno.

Pazolini je kao osvedočeni antifašista, šezdesetih godina detektovao problem na Levom frontu, shvativši da njegovi ideološki „istomišljenici“ nisu u stanju da prepoznaju novi fašizam koji se rodio u potrošačkom društvu, fašizam koji je od radnika i seljaka napravio malograđane. Ili nisu bili u stanju to da shvate, mislio je Pazolini, ili im je konformistički položaj kritike uperene ka „arheološkom fašizmu“, kako je nazivao onaj musolinijevski, bio lagodan i nekako im se usladio. Front bez borbe je uvek rađao konformiste, nešto poput današnjih lažnih „tastatura“ aktivista. Zaista, ne bih mogao da zamislim Pazolinija na društvenim mrežama. Još tada je shvatio moć medijske manipulacije i lobotomije koja će biti sprovedena nad čovečanstvom zloupotrebom televizije. Šta bi tek rekao za današnje digitalno doba kojim se sprovodi kretenizacija i potpuna dehumanizacija, pitao sam se.

Takođe, ne bih mogao da ga zamislim kako sedi ne nekom forumu zajedno sa Pitersonom, Žižekom ili već nekim trećim, za koji se kupuju skupocene karte preko interneta i gde se razglaba o klimatskim promenama, ratu u Rusiji i Ukrajini, krizi na Bliskom Istoku. Ne zato što to nisu bitne teme, već zato što bi se sam način njihovog sagledavanja drastično razlikovao, ali i sam taj momenat komercijalizacije bi se kosio sa njegovim svetonazorima.

Pazolini je bio intelektualno pošten, a takvim ljudima u današnjim vremenima sledi margina ili smrt. Nisam siguran da svet danas daje prostora takvim intelektualcima. Fašizam je pobedio, a taj glavni, globalni, kojem danas služe mnogi ubeđeni „antifa“ ratnici, rađa male nacoške, primitivne, populističke, povampirene arheološke oblike koji daju poseban štimung ovom vašarskom horor filmu u kojem se odigrava novi svet.

Da, siguran sam, da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili.

Razgovori (Noe, Žulavski, Kronenberg, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov)

Red Box je manja izdavačka kuća koja se u poslednjih nekoliko godina upisala u knjižarski život sa sofisticiranim izborom literature. Mene je prvenstveno privukla edicija kojom se promoviše filmska kultura. Jedna od knjiga iz te edicije je zbirka razgovora sa filmskim autorima (Žulavski, Kronenberg, Noe, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov) koji na prvi pogled nemaju puno toga zajedničkog. Različite poetike, stilovi, svetonazori, ali ono što ih spaja je napad na vizuelne i druge tabue. Kao velikom fanu Kronenberga, Fasbindera i Balabanova, najviše su mi prijali razgovori sa njima. Žulavskog nikada nisam voleo, ali sam ga poštovao, Hodorovskog takođe. Najproblematičniji mi je bio Gaspar Noe, jer njegov autorski  svet izrazito ne volim, ali sam razgovor mi je bio više nego zanimljiv. 

Razgovori su ranije objavljivani po različitim časopisima i isti su prevedeni za potrebe ove knjige po izboru samog izdavača.

"Ja ne pravim ustupke gledaocima, tim žrtvama života, koji misle da se filmovi prave samo zbog njihovog zadovoljstva, i koji ne znaju ništa o svojoj egzistenciji." Andžej Žulavski

Opekotine - Lora Lipman (Laguna)

Obično kažu da tamo gde ima dima, ima i vatre. Tako je i ovaj neonoir krimić podeljen na dva dela, „Dim“ i „Vatru“, dok ispod površine tinjaju sile Erosa i Tanatosa. U jednom od onih malih, usputnih i neupadljivih američkih gradova, našlo se dvoje stranaca u istom trenutku. Paulina Kostelo je bežala od prošlosti u kojoj se svašta dešavalo, dok je Adam Bosk tragao za nečim, ubeđen da će to nešto biti još jedan rutinski posao. I tako u jednom lokalnom belvilskom baru, oboje sede na barskim stolicama sa sopstvenim tajnama, primećuju jedno drugo, ali još uvek ne komuniciraju. Adam je zagledan u njene opekotine od sunca na leđima i čudi se neiskustvu zgodne crvenokose tridesetogodišnjakinje, dok ona primećuje dobrog frajera sa kojim bi možda imala nešto. Igrom slučaja ili namere, ni jedno ni drugo ne odlaze iz Belvila, već dobijaju posao u baru u kojem su se sreli. Ona počinje da radi kao konobarica, on počinje da radi kao kuvar. Godina je 1995., dakle još uvek vreme kada su junaci filmova i romana, mogli lako da nestanu iz jednog života i započnu drugi, potpuno novi život, u nekoj trećoj severnoameričkoj državi. U današnjoj digitalnoj eri, kad su ljudi postali robovi aplikacija, ovakve postavke stvari su znatno otežane. Dovoljno je da te neko slučajno uslika dok pravi selfi za društvene mreže i bićeš otkriven. Još kad budu ukinuli keš, što se uveliko najavljuje, mogućnost bekstva će u potpunosti biti isključena. Elem, taj početni dim u kojem se upoznajemo sa glavnim i sporednim likovima nagoveštava vatru koja će se ubrzo razbuktati. S obzirom da je snaga ovakvih romana prvenstveno u zapletu i obrtima, bilo bi glupo da otkrivamo detalje onima koji nisu čitali.

Opekotine su neskrivena posveta Džejmsu M. Kejnu na čije naslove se sama autorka kroz fabulu poziva, posebno na Dvostruku odštetu (Double Indemnity), Poštar uvek zvoni dva puta i Mildred Pirs. Lora Lipman za protagoniste bira obične ljude koji su najčešće žrtve, osumnjičeni ili počinioci zločina. Glavna junakinja nije obična stereotipna fatalna žena, ona je mnogo više od toga. Paulina je neko ko je na teži način došao do saznanja šta je, ko je i kako dalje. Moralni sklop likova je karakterističan za noar, dakle i dalje važi pravilo da niko nije svetac, a pogotovo to nisu ni Adam, ni Paulina.

Lora Lipman je spisateljica koja bez sumnje ima oštro oko za detalje. Radno iskustvo reporterke časopisa Baltimore Sun sigurno je uticalo na životnost njene proze. Očigledno je da ne izvire sve samo iz pročitanog, već i iz proživljenog. Takođe, njen brak sa scenaristom Dejvidom Sajmonom, kreatorom kultnih serija The Wire, Homicide: Life on the Street, Treme, ukazuje o kakvoj je osobi reč. Lora Lipman je spisateljica sa kredibilitetom koja je napisala dobar roman. Ovo je moj prvi susret sa njenom prozom, a privirivši u njen curriculum vitae, shvatio sam da ima tu još puno toga za čitanje. S obzirom da je sve veoma filmično, ovo bi lako mogao da režira Džon Dal, ekspert za ovakve teme, jedan od najboljih režisera iz devedesetih. Ipak, Dal se već duže vreme vrti samo oko televizijskih serija, pa bi možda mogao da uleti i neko od mlađih snaga. Džon Paton Ford, zašto da ne? Do tada ćemo čitati i sami praviti filmove u sopstvenim glavama, birati glumce, zamišljati pejzaže kroz koje furaju svi ti likovi sa mračnim tajnama i zabranjenim željama u potrazi za srećom, šta god to značilo.

Bioskopska promišljanja - Kventin Tarantino (Laguna)

 

Tarantino nije samo reditelj, Tarantino je generacijska vrednost. Ne svih generacija, ali sigurno jeste većini onih koji su rođeni sedamdesetih. Kada su se pojavile „Petparačke priče“ na mene su ostavile utisak ravan onom koji je možda na neke starije generacije ostavilo gostovanje Bitlsa kod Eda Salivena. Video sam tada nešto novo i neverovatno uzbudljivo, obojeno retro šmekom, pričama koje sam ranije sretao u B filmovima, ali ispričanim na novi način, kroz izlomljenu dramaturgiju, flešbekove, sa harizmatičnim glumačkim ikonama i magičnim saundtrekom. Osetio sam to njegovo loženje. Odmah me je kupio za sva vremena. Ta ljubav i danas traje, a svaki njegov film dočekivao sam sa velikom radošću. Posle odlaska u bioskop dobijao sam nezaboravno filmofilsko iskustvo koje se najčešće nije završavalo samo na jednom gledanju. Meni je to dovoljno od jednog režisera. 

Njegova knjiga „Bioskopska promišljanja“, u sjajnom prevodu Gorana Skrobonje, namenjena je prvenstveno filmofililma i fanovima zajubljenim u žanrovski američki film sedamdesetih, bioskopski fetišizam i sve ono zbog čega su mnogi od nas postali sledbenici ezoteričnog celuloidnog bratstva. Tarantino ovde nije imao ambiciju da napiše nekakav udžbenik ili da se dodvori snobovsko akademskoj publici mistifikovanjem sopstvenih uzora, on svoje filmske bogove i osvrte na njihova dela izvodi iz ličnog iskustva, nepretenciozno i dečački iskreno. Bulit, Prljavi Hari, Oslobađanje, Pekinpo, Zigel, novoholivudski dop, De Palma, Šreder, Skorzeze, „šundići“ iz noćnih bioskopa, blaxploitation, kung-fu...eto skraćenog popisa Tarantinovih opsesija i uzora na čijim će „skrivenim značenjima“ on prikazati jednu od najuzbudljivijih st(r)anica svetske kinematografije. Jako su simpatične  epizode iz njegovog detinjstva, par duhovitih anegdota sa majkom i bioskopski avanturizam sa vagabundom Flojdom, crncem koji se motao oko cimerke Kventinove keve. Sve nas to podseća na jedno vreme koje se nažalost završilo. Epoha kada su filmovi bili veći od života.

Ne znam da li bi vredelo ovu knjigu preporučiti hejterima Kventina Tarantina, verovatno bi ga bolje razumeli, ali s obzirom da njima nema spasa, kako god okreneš, bolje je ostaviti ih da žive u neznanju i svojim nesrećnim konstrukcijama. Što se mene tiče, ovo je sigurno jedna od najlepših knjiga o filmu koje sam čitao.

FIL(M)OVANJE 23

 Cipele mrtvog čoveka - Šejn Medouz (2004) 

Film Šejna Medouza snimljen je pre dvadeset godina. Mislim da sam ga gledao odmah čim se pojavio ili godinu dana kasnije. Bio je jako popularan u jednom malom forumskom krugu, tako da sam ga brzo dobio u nekom DiVX formatu. Šejn Medouz mi je bio poznat odranije, od prvog Festivala autorskog filma 98., na kojem sam pogledao njegov film “TwentyFourSeven”. Videlo se odmah da je u pitanju potentan autor, koji nastavlja tradiciju britanskog filmskog rukopisa na liniji realista Majka Lija i Kena Louča, ali generacijski je ipak više iz pop kulture i najmlađi među podmlatkom te struje, koju su tada činili već etablirani Majkl Vinterbotom i Deni Bojl. “Cipele mrtvog čoveka” su mi u to vreme ostavile baš jak utisak. Uostalom, film koji počinje pesmom ’Vessel in Vain’ Bila Kalahana, u samom startu je morao da bude poseban. Sinoć sam ga reprizirao, a posle odgledanog filma utisak mi je još jači. 

Kada se sa skromnim budžetom, mimo Holivuda, snimi film osvete, to u samom startu može da bude ili totalni promašaj ili nešto mnogo dobro. Fabula je jednostavna, Ričard (Pedi Konsidajn) se vraća iz vojske, odnosno neke legije u kojoj je služio kao komandos, u gradić u kojem je nekada živeo. Dolazi sa razlogom. Tamo još uvek žive sitni dileri sastavljeni od engleskog “belog ološa” koji su mu maltretirali mlađeg, mentalno zaostalog brata Entonija (Tobi Kebel). Ne znamo puno o njemu, o odnosima, ni o samom događaju, ali polako se odmotava klupko kroz scene maltretiranja kojih se prisećaju učesnici događaja. Nasilje je prikazano antiglamurozno, a samim tim i ološ koji izgleda zaista tako. Medouz je napravio odličan film, brutalan i uznemirujuć, koji se pretvara u antičku dramu i koji će vas, bez sumnje, zaboleti. Dozvolite mu, jer sve ima smisla.

Sunce mamino - Kosta Đorđević (2023)

Koliko našoj kinematografiji nedostaju „coming of age“ filmovi, vidljivo je tek kada se nađe neko poput režisera Koste Đorđevića i kada jednim takvim filmom obraduje deo bioskopske publike. Tinejdžerske teme su u našoj kinematografiji gotovo ekscesne, dese se ponekad, ali ih publika obično ignoriše. Ne znam koji je razlog. Intelektualcima je to neozbiljno, a široj publici nije do takvih filmova, više jure za nekakvim jeftinijim razbibrigama. „Sunce mamino“ je film koji bi trebalo da bude na obaveznom repertoaru, ako ne za sve starije osnovce, onda sigurno za sve srednjoškolce i gimnazijalce. Ne znam da li još uvek postoji ono što se nekada zvalo „odlazak u bioskop sa školom“, ali svakako bi ga trebalo uvesti kao nešto neophodno u edukaciji mladih ljudi. Što reče jednom pokojni režiser Joca Jovanović (parafraziram): „Da nisam gledao filmove, nikada ne bih postao čovek urbane svesti.“ Koliko god ekscentrično zvučalo, to jeste istina. 

Relja (Pavle Čemerikić) je gradski klinac iz komšiluka, potajno zaljubljen u jednu Anu (Alisa Radaković) koja živi tu, odmah za ugla. Relji umire baka, koju njegova majka (Branka Katić) ne želi da sahrani, jer nisu razgovarale godinama. Relja na konto bakine smrti izvlači neku emociju od Ane i dobija malo više pažnje, ali kada je rešio da sam organizuje i sprovede sahranu kako bi skroz pridobio Anu stvari počinju da se komplikuju. Sjajna ekipa mladih glumaca, koji jesu nove nade srpskog glumišta, jer su se mnogi od njih već dokazali kao veliki talenti. Pomenuti Čemerikić iz sebe ima nekoliko zapaženih uloga (Ovde mora proći put, Trag divljači, Jorgovani), Alisa Radaković (Čuvari formule, Dara iz Jasenovca, Švindleri, Zlatni dečko) sa potencijalom nove mlade zvezde, zatim Denis Murić (Ničije dete, Enklava, Indigo kristal) vanserijski u svakom pogledu i Pavle Mensur (Usekovanje, Indigo kristal) koji je ovde jednom manjom ulogom uspeo da zaseni sve glavne glumce u nekoliko navrata. Sama stilizacija podseća na mešavinu holivudskih tinejdž klasika sa realizmom Sandens estetike, lepom fotografijom, dobro odabranom muzikom i lokacijski autentičnim izborom beogradskog pejzaža. Svi ti krovovi starog dela Beograda su zaista lepo uslikani. S obzirom da se nije imalo novca za veći sjaj, ovde je dobijeno više od očekivanog. To su alhemijske tajne kojima neki autori raspolažu. Naravno, ovaj film nije bez mana, ima ih kao i u mnogim drugim filmovima ali ne bih im pridavao neki veći značaj. Kosta Đorđević je napravio dobar film u potcenjenom žanru kod naroda koji se seče mahom na istorijske teme. To je za poštovanje, bar što se mene tiče. Kosti želim sve najbolje, da ode u Holivud, jer u našoj pripizdini slaba vajda „za našu decu“, a još slabija za filmove o njima.

SIDONIE AU JAPON (Sidonija u Japanu)  (2023)

Nisam ranije gledao filmove Eliz Žirar. Verovatno ne bih pogledao ni ovaj da u njemu nije igrala Izabel Iper. Jedan sam od onih fanova koji vole filmove za koje kažu “još jedan film sa Izabel Iper”, ali i one u kojima nas Izabel Iper iznenadi, pa izađe iz uloga kontroverznih likova sa patološkim poremećajima. Izabel je ovde strejt, igra spisateljicu Sidoniju, koja se suočava sa traumom gubitka supruga. Odlazi u Japan radi promocije svoje knjige i tamo, malo-pomalo, započinje platonsku romansu sa svojim izdavačem Kendži Mizogučijem (svaka sličnost sa imenom čuvenog režisera je namerna) koja se na kraju pretvara u pravu romansu, opipljivu, poetičnu i nežnu. Kroz sve to vreme, ona u “zemlji duhova” kako kažu za Japan, vidi svog supruga, odnosno njegov duh i razgovara sa njim. Filmska priča je imala izuzetan emotivni potencijal koji je tokom realizacije pomalo zakržljao jer Žirarova je želela da ostavi umetnički dojam i onda je razvučenošću i vendersovskom sporošću ubijala melodramu. Japan je lepo uslikan, kao za razglednicu ili za prikaz u nekom sofisticiranom turističkom vodiču. Sama priča nije preterano originalna, jer me je previše podsetila na znatno bolji film Entonija Mingele “Truly, Madly, Deeply” (1990) sa Alanom Rikmanom i Džulijet Stivenson, u kojem se lik koji tumači Džulijet na identičan način suočava sa gubitkom partnera na putu do katarze. Moj najveći problem sa brojnim festivalskim filmovima je što uvek imam osećaj da predstavljaju kolaž sačinjen od parčića sličnih filmova, koje sam pogledao u poslednjih tridesetak godina. Zato mi sve to bude pomalo dosadnjikavo. Ipak, pogledajte film.