понедељак, 31. мај 2010.

Djeca Patrasa - Zoran Ferić



Sa Zoranom Ferićem sam se do sada susreo samo jednom, pre nekoliko godina, kada sam slučajno naleteo na zbirku priča "Anđeo u ofsajdu". Kada sam čuo da je Profil objavio njegov roman "Djeca Patrasa" znao sam sa kime imam posla i da se ta čitalačka avantura može debelo isplatiti. Ionako sam se poslednjih par meseci smorio nekim klasicima, tako da sam bio sasvim siguran da će mi neki "naš čovek" leći ko kec na deset. Pride što sam znao da je to tip koji pripada generacijama koje su u doba mog odrastanja bili heroji ulice i koji su intenzivno živeli subkulturnu scenu bivše Jugoslavije. To je bilo dovoljno.

Kod Ferića je rečenica majka pripovedanja. Prva rečenica u romanu glasi: "Čovek je izmislio kotač da bi što brže pobjegao od sebe, a onda mu se dogodila povijest." Dok poslednje tri rečenice kojim poentira glase: "Preostalo mi je još da ostarim i sa svojom ženom. U međuvremenu rodit će se dijete i učiniti nas još starijima. Kad se to dogodi, podignut ću ga na ruke, stat ćemo pred ogledalo i čekati tko će se prvi nasmijati." Razmatrajući ovo malo ali vredno delo opet sam došao do zaključka da Hrvatska trenutno ima bolje pisce od Srbije. Izgleda da je postmodernizam zaista upropastio mnoge talente sa ovih prostora. Imam utisak da je suština storytellinga koju su Hrvati sačuvali, kod nas zamenjena povlađivanju formi. A zna se da se iza forme skrivaju umetnici koji nemaju šta da isporuče. Forma je velika koska, dok je suština mali batak sa sočnim parčetom mesa. Ferić nam je to ovom knjigom isporučio. Njegovo pripovedanje ima stilsku lepotu Albaharijevog opisa, ali za razliku od Albaharijeve proze, Ferić uspeva da u samu priču unese više akcije, tako da čitalac nijednog momenta neće osetiti dosadu.

U pitanju je priča koja prati život sredovečnog muškarca od četrdeset i kusur godina, inače profesora književnosti u srednjoj školi, čiji brak polako zapada u monotoniju i na pragu je raspada, dok se on zaljubljuje u sedamnaestogodišnju učenicu koju počinju da sustižu prvi simptomi multipleks skleroze. Kada sam počeo da čitam knjigu i kada sam video u kojem pravcu ide, pomislio sam da je ovo jedan mali omaž "Loliti" Vladimira Nabokova, ali sam shvatio da mu to nije bilo na umu, iako u par navrata pominje Nabokova. Nije želao da bude toliko pretenciozan. Tematikom se više odužio savremenoj britanskoj prozi koja se poslednjih desetak godina bavi krizom srednjih godina. Osim toga, u pitanju je jedna ljubavna priča, koja bi svojom univerzalnošću mogla da komunicira sa bilo kojim stanovnikom globalnog sela. Definitivno, pojedini kinky momenti mogu zasmetati nekim puritancima, ali nadam se da među čitaocima Jorgoslovlja takvih nema.

Da ne dužim dalje za sam kraj bih citirao Jagnu Pogačnik koja je za ovu knjigu izjavila: "Djeca Patrasa jedan su od najlepših ljubavnih romana koje smo čitali u zadnje vreme. Iako se radi o "zabranjenoj ljubavi" profesora i bolesne učenice, komisije za moralna pitanja mogu ostati mirne jer je sve što se među njima dešava, a dešava se ljubav, više nego literarno utemeljeno."

недеља, 30. мај 2010.

Momčilo


Hteli to da priznamo ili ne, kao narod smo skloni da određene vrednosti proglasimo svetinjom i da ih se držimo kao pijani plota, a da pri tome druge vrednosti ignorišemo, jer je nekome ko forsira već proglašenu vrednost, palo na pamet da ništa više nije tako vredno i zbog toga što je takvo kakvo jeste ne zaslužuje nikakvu pažnju. U tom takvom svetu, određene vrednosti su ustoličene, i posle toliko godina su postale opšte mesto. Na primer, Novi Talas iz osamdesetih jeste nešto najbolje što se dogodilo u domaćem rokenrolu, bar što se mene tiče, ali rokenrol je postojao i pre i posle novog talasa. Niko ne može da ospori činjenicu, da su se onomad u bivšoj Jugoslaviji, istovremeno i zdravo razvijale kako underground scena, tako i mainstream scena, i obe su u jednom trenutku bile na veoma zavidnom nivou. Danas postoje samo underground bendovi, dok je mainstream scena pop rock bendova u Srbiji odavno mrtva.



Svaki ozbiljniji hroničar onoga što se eufemistički naziva "jedinstvenim kulturnim prostorom" bivše SFRJ u svoju enciklopediju-hroniku mora uvrstiti ime Momčila Bajagića-Bajage. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je Bajaga zapravo bio personifikacija, odnosno udarni reprezent glavnotokovske pop rock scene na celom prostoru bivše Jugoslavije (tada je zasenio slavu i Gorana Bregovića koji je već poprilično zagazio u narodnjake). Skoro sam pričao sa jednim drugarom, koji je inače veliki ljubitelj nove srpske scene (Goribor, Repetitor, Petrol,Nežni Dalibor,Žene Kese) i isti mi je rekao da ga je sramota da prizna pred nekim ljudima da mu se veoma često na gramofonu vrti neka Bajagina ploča. Moram priznati da sam bio skroz zbunjen. Bilo ga je sramota! Od koga? Zbog čega? Međutim, tada mi je postalo jasno da svi mi pomalo patimo od elitizma i intelektualnog snobizma i veoma često sečemo na panju jer "fazon" tako nalaže. Ne kažem da čovek ne treba da ima jasan stav po pitanju muzičkog ukusa, ali zbog raznoraznih snobova, mora naučiti i da ga brani. Gde ćeš jači argument od reči VOLIM. Mi ćemo posle toga da procenjujemo da li si mentol ili nisi mentol. Mada, ako si rođen u rasponu od 1972. do 1978. sigurno si zakačio brojne ekskurzije na kojima si se nevino ljubio sa nekom devojčicom uz Bajagine pesme ili pesme Plavog orkestra. Ne znam zašto onda da se pravimo blesavi na tu temu i zašto da se ponašamo kao da smo sa 10 godina provalili Husker Du ili Pixies.



Elem, u to ime ponosno ističem da imam prva četiri albuma Bajage & Instruktora. Posle toga je Bajaga skroz izašao iz sfere mojih interesovanja, i napisao je neke grozne pesme koje se čak pevaju i po svadbama, ali za prva četiri albuma ne mogu da kažem ništa loše, već naprotiv, to su ploče koje su mi veoma drage.




Bariton šansonjerskog senzibiliteta je na ovim pločama isporučio neke pesme koje će sigurno ostati u kolektivnom sećanju generacijama sa kojima sam delio užinu. 1985.godine sam bio kod tetke u Leskovcu i vodili su me na Bajagin koncert na kojem je promovisao album "Sa druge strane jastuka". Imao sam 9 godina i to mi je bio prvi veliki koncert u životu. Svi su palili upaljače dok je pevao pesmu "Zažmuri". Bio sam fasciniran. Prijatelji, to se ne zaboravlja. Osim toga, Jorgoslovlje se ne stidi svojih prvih ljubavi, a pogotovu kad za to nema nikakvih razloga.

четвртак, 27. мај 2010.

Kad porastem biću Anthony Bourdain

Ne znam koji je naš pisac izjavio da retko gleda TV, jer mu se u tim trenucima čini da bulji u đavolovu zadnjicu. Da li je u pitanju Voja Despotov ili Vladimir Kopicl, nisam baš siguran, ali biće da je možda i neko skroz treći. Mada, suštinski nije ni bitno ko je rekao, već šta je rekao. A čovek je rekao istinu. Televizijski program zaista globalno izgleda kao štrokavi đavolov anus. Trijumf beznačajnosti i diletantizma. Malo dobrih stvari.


Međutim, postoji kanal Travel&Living koji je takođe pun smeća i svakakvih sranja, ali tu se emituje jedina emisija kojoj se radujem kao malo dete crtanom filmu. U pitanju je emisija Anthony Bourdaina NO RESERVATION, čoveka koji je za mene danas ono što su nekada bili Joe Strummer ili Mickey Rourke. Dakle HEROJ!

Anthony Bourdain je jedina zvezda-anti zvezda koja u sebi ima nečeg zdravog-punkerskog što je debilni šoubiznis ubio u skoro svim svojim departmanima. Underground više ne postoji. Mislim da je i on privid, opsena, deo sistema. Sve je igra kojom upravlja veliki brat. U takvoj raspodeli uloga, pre ćete među glavnotokovskim, da ne kažem mainstream predstavama, sresti ljude koji su duhom ljući underground od nekih mrsimuda iz art podzemlja. To je cena postmodernizma. Jbga, područje borbe je prošireno, a učesnici su pomešali oružje i taktiku.


Što se mene tiče, ja hoću kad porastem da budem Anthony Bourdain. Nepopravljivi sam epikurejac i hedonista. Poroci mi nisu strani, volim rock and roll više no išta, a volim i da kuvam. Hoću i ja da šetam Klivlendom sa Harvijem Pikarom, da večeram sa Marki Ramonom i da sa vikinzima bajkerima bacam sekiru na disk Abbe. Hoću da imam odjavnu špicu za koju mi je muziku radio Jon Spencer, a u pauzi da uživam u hrskavoj kožici svinjetine. Hoću da sanjam o svemu tome jer će mi biti lakše da zaspim sa idejom da imam još uvek vremena da postanem Anthony Bourdain, iako negde u dubini duše znam da me sutra čeka još jedan grozan poslovni dan u kojem šetaju ljudi koji su davno izdali sebe.


субота, 22. мај 2010.

FREDE, LAKU NOĆ


Petak je dan za druženje sa prijateljima. Taj petak smo morali da zaobiđemo prijatelje, jer nas je zvala na večeru dalja rođaka moje majke. Suštinski, uvek se trudim da izbegnem susrete za koje unapred znam da će mi biti težak smor, ali ponekad su i oni neizbežni. Ne volim da se uvaljujem ljudima na gajbu. Više volim da se viđamo po kafanama ili restoranima. Tamo se osećam slobodnije. Mogu da pušim koliko hoću, i ne moram da razmišljam o tome da li će žar da progori tepih, stolnjak ili mebl na krevetu, i da li će nekome smetati što posle nekoliko piva odlazim na svakih petnaestak minuta da pišam. Znao sam jednog čoveka koji je posle svake posete koju je imao, WC šolju polivao kiselinom, a ljude koji su se usrali u njegovoj klonji smatrao divljacima i neandertalicma. Zbog takvih tipova ja zaobilazim kućne posete. Inače, volim kada meni dolaze gosti, a još više volim da im spremim neku hranu. To je poseban gušt.
Rođaka je generalno OK lik. Profesorka književnosti u srednjoj školi. Ima taj senzibilitet daveža, kao i svi prosvetni radnici, ali je podnošljiva. Takve osobe bude u meni zaboravljene frustracije mog putešestvija kroz kaljugu obrazovnog sistema otadžbine. Rođaka ima pedesetak i kusur godina. Muž joj je umro pre nekoliko godina. Bio je fini čovek. Pisao je filmske kritike. On mi baš nedostaje.
Rođaka je, pored mene i moje žene, na večeru zvala i decu svoje prijateljice, koji su po godinama bliski nama, jer je ona smislila da bi to baš bilo zgodno, da se tu kao nešto mi i ubuduće družimo. Bili su to brat i sestra. Brat ima oko trideset godina i radi kao novinar u nekom dnevnopolitičkom listu. Sestra je neka umetnica, par godina mlađa. Zgodnjikava, ali ružnjikava. Mislim da se cele večeri dosađivala. Imao sam utisak da je tako želela da priča o sebi, ali nije umela da započne priču. Uostalom, od brata daveža nije mogla ni da dođe na red. Brat je brže bolje krenuo da drvi o dnevnoj politici i o tome kako je umetnost u Srbiji zatajila u smislu društveno-političke angažovanosti. Baljezgao je nešto i o denacifikaciji, a ja sam samo želeo da popijem do kraja bocu dobro ohlađenog belog Krstača, i da se u potpunosti isključim iz cele priče. Razmišljao sam o tome kako ću sutra sa Serđom i Zekom da idem u Kinoteku; posle sam razmišljao o glupom keru dalmatincu koji živi na mom spratu; zatim o patikama koje sam kao klinac kupio na letovanju u Leptokariji i koje su mi ukrali u zgradama limenkama, kada sam bio na rođendanu kod drugarice iz razreda, zbog glupog orijentalnog običaja izuvanja pred vratima. I zbog toga ne volim provincijske i južnjačke kućne posete. Pričao mi Bata da je kao student bio na žurci, negde na Miljakovcu-Šiljakovcu i da su ladno svi bili u čarapama. Jebote, ljudi nisu normalni.

Tok mojih misli prekinula je priča brata denacifikatora koji je na ivici ejakulacije pričao o Ketrin Bigelou i njenom filmu The Hurt Locker. Mrzelo me da mu otkrijem, da mi je taj film dosadan i besmislen, jer sam se bojao da će mi celo veče držati predavanje. Sve vreme sam se suzdržavao. Uspeo sam. Rođaka je načela još jednu bocu Krstača. Brat je onda počeo da baca drvlje i kamenje na pisca Dragoslava Mihailovića. Pitao sam ga da li je čitao „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“, „Čizmaše“. Reče da je čitao „tikve“ u školi, a „Petrijin venac“ je gledao na filmu i reče da je to teško sranje poput proze Dobrice Ćosića. Onda sam definitivno zaključio da je tip potpuni retard. Htedoh da se pošibam sa njim, ali ne ide. U gostima sam. Gde ću se tući u tuđoj kući. Eto, to još jedan razlog za kafansko viđanje. Tamo uvek možeš da se potučeš a da ne razmišljaš o inventaru. Sve će to naplatiti onaj odozgo. Kako inventar naše ludosti tako i bratove gluposti. U svakom slučaju te večeri sam ispao pička i nisam fizički odbranio čast Dragoslava Mihailovića, ali zato jesam ovom pričom. Makar malo.

субота, 15. мај 2010.

Right Place Wrong Time


Čitave večeri smo pričali o M-ovim nedoumicama oko budućnosti balkanskih zemalja. Složili smo se da nam je pun đoka priče o devedesetim, o Miloševiću, o nacionalizmu I kosmopolitizmu, o političkoj korektnosti, o svemu što je prethodilo našim sadašnjim životima. Bilo nam je muka, kako od dežurnih patriota, tako i od svetopopraviteljki mondijalističkog zaleđa, humanitarnih radnika I ostalih lihvara koji su našli način da svoju priču pretvore u profit. Trebalo bi se pokenjati na celokupnu kliku tih beskorisnih ljudi. Loženje na bilo koji oblik takvih manipulacija je odlika gluposti. Tranzicija je naša realnost. Svet koji je počeo da se raspada je naš oslonac. Da li se ostvaruju slutnje Osvalda Špenglera ili je u pitanju prolazno zapaljenje pluća? Ubrizgaće MMF određenu dozu deviznog penicilina I stvar će se srediti. Pitanje je koliko će se dugo moći tako. Ne bih da zvučim kao kakav mračnjak iz devedesetih ili neki deklarisani evroskeptik, ali jako me zanima koliko će kajmaka u slučaju propasti skinuti tzv. superiorni - civilizovani svet, a koliko će ostati za nas primitivne. Naravno, nisam budala da ne vidim da nam je sužen broj ponuđenih opcija. Negde smo krivi sami, a negde nas hebe globalna kriza I istorijski usud. Right Place Wrong Time, rekao bi Dr. John.



M. je konstatovao da je svet bio pristojnije mesto za život dok se primenjivala ekonomska doktrina Džona Majnarda Kejnza (to je onaj za kojeg Slobodan Homen u “Utisku nedelje” nije čuo - čudi me da smo završili isti fakultet I da sam verovatno bio gori student od njega). Evropa je tada bila ono o čemu sadašnji evropski čovek sanja. Mi o tome ne znamo puno, jer smo još uvek u nekom međusvetu koji poslednjih sto godina čezne za svetom. Ne znam da li smo zauvek zakasnili, ali fakat je da smo kasnili I da kasnimo. Kasnili su I Grci I Rumuni I Bugari, pa na kraju uhvatiše vagon. Pitanje je da li je to OK ili nije OK? Ne bih smeo da zauzmem stav. Posle svih ovih godina sranja bilo bi nepristojno da zauzmem stav zakletog evroskeptika, s druge strane smatram da je projekcija EU mita koju nam servira naša elita dostigla vrhunac demokratskog kiča. Samo budala može da poveruje da će nam iza brda poteći med i mleko. Pravila igre su takva da moraš da budeš zajeban igrač. Pitanje je kako će tu utakmicu odigrati naše pleme (to na znači da ne treba da igra). Pogotovu kada se radi o plemenu koje je nedoraslo takvim pravilima igre (ovo se prvenstveno odnosi na domaću elitu). Biće tu dosta crvenih kartona. Neki će biti opravdani, a neki će se deliti po zakonu jačeg. Sve u svemu, nije baš neka svetla slika. Možda je to glavni problem što svakodnevno susrećem svoje depresivne prijatelje, koji su više duha imali onomad dok smo rušili diktatora, nego danas dok uživamo “blagodeti osvojene slobode”. Nešto se u međuvremenu dogodilo sa našim snovima. Biće da nam je java poremetila koncepciju. Mada, mnogi su se na račun naših snova lepo uhlebili I boli ih uvce za Kejnzovu doktrinu, a slika Srbije im još realnije izgleda sa Mikonosa. Tako svaka revolucija pojede svoju decu, a posle toga deca jedu jagnjetinu i piju špricere na račun države, a ostatak pati i čeka svojih pet minuta da se proda. Baš smo stoka! Ljudska!

недеља, 9. мај 2010.

Čovek koji se zvao Sam Peckinpah


Pre desetak godina, zadao sam sebi zadatak, da makar jednom godišnje odgledam pet najboljih filmova Sema Pekinpoa, ne bi li kojim slučajem zaboravio kako izgleda pravi film. Tako su se veoma često na mom sobnom TV-u smenjivali kadrovi "Divlje horde", "Bivšeg prijatelja Kida", "Majora Dendija", "Šampiona rodea" i ostalih Pekinpoovih remek dela. Poslednji put, dok sam uživao u "Psima od slame" uspeo sam sebi da definišem ono što sam sve vreme osećao a nisam do tada sebi umeo da kažem - Sem Pekinpo je bio idealista koji je iskreno verovao u raj i pakao. Autor koji je na celuloid utisnuo ono o čemu je Dostojevski pisao u "Zločinu i kazni", a o čemu su mnogi filozofi razglabali kroz svoja dela na temu pravde i nepravde. U današnjoj pičkastoj politici ratovanja i vladanja svetom snažnih protiv slabijih moglo bi se štošta razglabati na temu pravde i nepravde, ali to bi bila neka druga priča.


Jednom me je neko pitao da li više volim Serđa Leonea ili Sema Pekinpoa. Rekao sam da mi je Sređo Leone otac, a Sem Pekinpo stric. Beše to ista krv. Sem Pekinpo je bio poslednji odmetnik, desperado, narkos, alkos, panker pre panka, i autor koji je zajedno sa Donom Zigelom, Robertom Oldričem i Semom Fulerom pripadao holivudskoj crnoj struji koja nijednog producenta nije šljivila ni za žutu banku. Takvima je danas zabranjeno da snimaju filmove u Holivudu, jer bi se čim pre oglasile feministiknje, borci za zaštitu životinja, borci za ljudska prava, frigidne kučke cenzorske poput gospođe Gor i ostali ološ. Elem, kod Pekinpoa je sve podređeno akciji "kučkinih sinova", a zabiberenost anarho-populističkim individualizmom, i izvesnom dozom predepresivnosti, kod mnogih intelektualaca i pobornika elitističkog monopola na temu ispoljavanja individualizma, Pekinpoova poetika izaziva bol u stomaku. Nikada neću zaboraviti svedočenje Krisa Kristofersona u jednom dokumentarcu koji kaže da je za vreme snimanja "Bivšeg prijatelja Kida" posle boce burbona i nekoliko popušenih džointa Pekinpo lupio šakom o sto i rekao da nema srca da u filmu ubije Bilija Kida (iako smo svi svesni da je Bili Kid zaista bio dripac kakvim ga je prikazao Sten Dragoti). Želeo je da promeni mit, ali je ipak  odustao. Posle mamurnog jutra je shvatio da to ipak mora biti još jedan film o vremenu koje neumitno teče i ljudima koji su u stanju da za 30 srebrnjaka izdaju nasvetiju stvar. Pekinpo je ideju pravde prikazivao kroz dela antiheroja pokajnika i time je oplemenio mnoge dečije duše koje su život otkrivale preko western filmova. Thank you Sam and God bless you!

недеља, 2. мај 2010.

Barbarogenije sa Balkana



Posle TV dokumentarca Antonele Rihe o Emiru Kusturici i njegovom pomirenju sa Abdulahom Sidranom, beogradska čaršija je reagovala očekivano. Od potpunog oduševljenja jednog dela javnosti, do glasnog negodovanja i napuštanja kafanskih stolova na pozitivan pomen Emira Kusturice. Ljudi koji ga vole, imaju svoje razloge za to i oni me suštinski ne zanimaju. Ovde me se konkretno tiču intelektualci koji na pomen Emira Kusturice iskeze zakrvavljene očnjake ili po difoltu dobijaju ospice. Većina njih Kusturicu smatra srpskim nacionalistom i prevrtljivcem; čovekom koji se devedesetih nije lepo poneo prema rodnom Sarajevu; čovekom koji je bio blizak Miloševićevoj politici; čovekom koji je dobar drugar sa Koštunicom; čovekom koji je zajebo seljake iz Kremana; čovekom koji je bio Leni fon Rifenštal Miloševićeve Srbije; čovekom koji je iz Islama prešao u Pravoslavlje; čovekom koji je zajebo Neleta Karajlića odvukavši ga u world music vode; i još štošta što mu ne služi na čast.




Kao neko ko ne voli opšta mesta i papagajske teze lansirane od strane uniformisanih umova, želeo sam prvo da proverim šta je od svega ovoga tačno, odnosno šta je istina. Da li je Emir Kusturica srpski nacionalista? Uzmimo na primer da jeste, i to neka bude nacionalista-šovinista u najgorem mogućem obliku, onaj koji mrzi sve što nije njegovo. Da li je to Emir Kusturica? Naravno da nije. Nikada nisam čuo ni jednu reč mržnje upućenu na račun bilo kojeg naroda ili manjine od strane Emira Kusturice. Naprotiv, smatram da je Kusturica uradio za afirmaciju romske kulture mnogo više od mnogih aktivista. To što je drugar sa Koštunicom je opet njegova stvar i ne znači da je kriv za sve ratove i zločine na ovim prostorima. Pa šta? Problem je jedino što Kusturica ne vidi da je Koštunica bezveze. Da li to njega čini zlim? Jok, more.



Izvesna rediteljka Jasmila Žbanić (Grbavica) izjavljuje da je Emir Kusturica zapravo Leni Rifenštal Miloševićeve Srbije. Ova kvalifikacija je apsolutno netačna. Da se ne lažemo, svi znamo da Milošević nije imao svoju Leni u srpskoj kinematografiji. Devedeset posto snimljenih filmova u Srbiji bilo je upereno protiv režima Slobodana Miloševića. Voleo bih da sam čuo obrazloženje od dotične G-đice Žbanić koji je to film Emira Kusturice glorifikovao režim Slobodana Miloševića. To je još jedna notorna glupost koja se olako primila među intelektualcima građanske orijentacije i koju mnogi i dan danas ponavljaju kao papagaji.



Kada je primio hrišćanstvo i krstio se u pravoslavnoj crkvi, mnogi veliki borci za ljudska prava i pripadnici građanskih političkih partija davali su sebi za pravo da na agresivan način komentarišu nečije pravo na slobodu veroispovesti koje je zagarantovano ustavom. Tu smo došli do najvećeg paradoksa da zagovornici ljudskih prava i sloboda osporavaju pravo jednom čoveku da promeni veroispovest. Osim toga, Kusturica je sam izjavio da je pre krštenja bio ateista, što znači da nije promenio veru, već je postao vernik. Dakle, u javnosti se činjenice slažu i istima se spekuliše onako kako kome odgovara. 



Abdulah Sidran je u emisiji objasnio zašto ih je zapravo Kusturica ujeo za srce. Kada je neko Bog u rodnom gradu i kada napusti taj grad u teškim trenucima, to njegovi sugrađani doživljavaju kao izdaju i ujed za dušu. Potpuno razumljivo za odnos Sarajlija prema Emiru, ali opet...uvek postoji ona druga strana priče koja je potpuno lična i koja nije nimalo jednostavna. Lična drama Emira Kusturice nije laka i jednostavna. Kako se raspadala SFRJ tako su se raspadali životi mnogih ljudi koji su svojim delima bili deo jugoslovenske kulture. "Sjećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu" su dva filma koja su u potpunosti pripadala jugoslovenskoj kinematografiji. U oba filma igrali su beogradski, sarajevski i zagrebački glumci. Kao takvi su ostali u kolektivnom sećanju svih naroda sa prostora Ex-Yu. Jedan novinar Vremena je u vezi Kusturice jednom zaključio da je (citiram) ""bilo nepravedno i nerazumno očekivati od njega tačne i pouzdane procene istorijskog košmara kroz koji smo prošli i koji je i on lično odbolovao. Čovek se lomio zajedno sa zemljom kojoj je pripadao, a pritom nikad nije bio ni blizu mestâ na kojima se o nečemu odlučivalo. Utoliko je čudniji gnev nekih ljudi u Sarajevu pa i u Beogradu, koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih."



Emir Kusturica je slojevita ličnost. Bio je veliki umetnik koji je u međuvremenu postao neimar i biznismen. Umetnost ga nešto više neće. Voli da bude blizak dvoru i druži se sa političarima. Nekad su mu izjave smislene, nekada besmislene. Čovek koji je prijatelj sa Džimom Džarmušem, Akijem Kaurismakijem, Markesom, Mihalkovim i Džonijem Depom nije naivan igrač. Svirao je sa pokojnim Stramerom, doveo do ludila Fej Danavej, smejao se sa Džerijem Luisom. Na dodeli Zlatne palme u Kanu citirao je Sida Višousa i odveo na večeru Šeron Stoun. Na Mokroj gori mu na  uvce peva Manu Chao, sa Maradonom pika loptu. Smešno je i jadno kada mu po grbači skaču sitnošićardžijski provincijalni umetnici i bedna piskarala. Kao "zlo" može mu se jedino pripisati to što je Neleta Karajlića ubedio da je unca-unca nešto dobro i što je dozvolio da se napravi onako grozna voštana figura Džonija Depa. To mu ne treba oprostiti. 

субота, 1. мај 2010.

Fassbinder


Rainer Werner Fassbinder (May 31, 1945 – June 10, 1982) was a German movie director, screenwriter and actor. A premier representative of the New German Cinema. Famous for his frenetic pace in film-making, in a professional career that lasted less than fifteen years Fassbinder completed 35 feature length films; two television series shot on film; three short films; four video productions; twenty four stage plays and four radio plays directed; and 36 acting roles in his own and other’s films. He also worked as an actor (film and theater), author, cameraman, composer, designer, editor, producer and theater manager. 




Fassbinder je jedan od autora koji je svojim filmovima izvršio znatan uticaj na razvoj kreativnosti kod mnogih afirmisanih i neafirmisanih umetnika koje poznajem. Kao klinac koji se strasno interesovao za filmove, imao sam priliku, zahvaljujući emisijama Nebojše Đukelića, da odgledam par značajnijih filmova R.W.Fassbindera, ali suštinski susret sa njegovim delom usledio je znatno kasnije. Negde u studentskim danima, u Kosovskoj 11 (Kinoteka). Tada sam uspeo da uhvatim onih nekoliko najbitnijih filmova iz kojih se mogao pročitati Fassbinderov pogled na svet . Najviše su mi se dopali "Bogovi kuge" i  "Svi drugi se zovu Ali". "Gorke suze Petre Fon Kant" su bile mučne jer je film pratio simultani prevod, a i sama atmosfera filma je previše kamerna za moj ukus. Takav tekst više priliči pozorištu, koje ne izaziva preterano ushićenje kod potpisnika ovih redova. "Lola", "Lili Marlen", "Čežnja Veronike Fos" i "Berlin Alexanderplatz" su dela koja će biti nezaobilazna lektira svim mladim stvaraocima koji se bave bilo kojom umetnošću. Pogotovu sajber generacijama koje su se pogubile u tehnologizovanom svetu, specijalnim efektima i tržišnoj instant umetnosti.


Inače, tada kada smo otkrivali nemačku kinematografiju, bilo je vrlo fancy voleti Wima Wendersa. Sve gradske cice koje su držale do sopstvenog ukusa su potencirale da im je omiljeni reditelj Wim Wenders. Nas nekoliko zaluđenika (iz Kosovske 11) je to užasno nerviralo, jer smo znali da su tu nepravedno zapostavljeni Fassbinder i Herzog. Zato smo se intelektualno kurčili tvrdeći da je Wenders kukavičje jaje nemačkog filma. To mi je danas tako smešno, ali i simpatično.

Fassbinder je bio poznat kao transparentni homoseksualac, narkofil i ljubitelj holivudskih melodrama. Daglasa Sirka je smatrao božanstvom. Jednom je izjavio, misleći na holivudske filmove Sirka i Kapre, da su nekad filmove pravili ljudi koji su voleli ljude, a u njegovo vreme su to radili ljudi koji su prezirali ljude. Pitanje je šta bi danas rekao, s obzirom da je film u dubokoj krizi i da je gotovo devedeset posto potrošenog celuloida, potrošeno uzalud.