недеља, 22. новембар 2009.

Razglednica



Photo:Ivana Jeličić


Uvek sam mrzeo priče o gradovima ili varošicama koje počinju rečenicama poput "Beograd je grad na ušću dveju reke ispod Avale", "Smederevo je nadaleko poznato po kvalitetnom vinu", "Niš je prestonica Juga koja pored dobrog roštilja i meraklijskog sentimenta ima..." itd.... itd. Takav početak me podseća na neke dosadne dokumentarne emisije iz prošlosti, koje se i dan danas prikazuju na državnoj televiziji. To su, nekako, opšta mesta koja se iz lokalpatriotskih razloga ulepšavaju i filuju, tako da ih uvek uzimam sa rezervom. Znam kako može da izgleda jedna prosečna srpska varoš, jer sam rođen u jednoj takvoj varošici i proveo dobar deo života u istoj, kao što znam kako izgleda veliki grad sa svim svojim prednostima i manama. Naime, kada sam počeo da pišem blog, moji drugari iz Brusa su me pitali kada ću napisati nešto o gradu u kojem sam rođen. Izbegavao sam odgovor, kao i pisanje na zadatu temu, baš iz razloga da ne bih upao u klopku lokalpatriotizma i neizbežne neobjektivnosti.

Kako se posle izvesnog vremena, u mojoj glavi ponovo nametnula ta tema, i to sama od sebe, rešio sam da izrazim svoje emocije prema rodnom gradu kroz fragmente koji će biti potkrepljeni pesmama koje na intimni način prikazuju moj doživljaj Brusa, kao i kroz asocijacije koje nemaju veze sa nekim stvarnosnim sudom, već sa duboko ličnim.

Provedeno detinjstvo u Brusu ravno je Rajnerovom remek delu snimljenom prema literarnom predlošku Stivena Kinga. King je imao Mejn, ja sam imao rasinski okrug i identičnu družinu kakvu u ovom filmu predstavljaju klinci poput Korija Fildmena i Rivera Finiksa.



Tinejdžersko doba je bilo turbulentno i bolno. Rat, nemaština i snovi o odlasku u daleki svet.



Čini mi se da sam tada bio ludački zaljubljen u jednu devojku, sa rezervom da bi se već sutra mogao zaljubiti u još njih pet. Isto tako sam bio ranjiviji nego danas, ali pet puta hrabriji. Možda i gluplji. Ali svemu sam prilazio sa strašću i emocijama. Razum je bio daleko. Voleo sam da visim na glavnoj ulici, da sedim sa starijim Brusjanima u kafanama i slušam njihove priče o starim dobrim vremenima. Svi ti ljudi iz današnje perspektive imaju lirsko-epsku auru u mojoj uobrazilji i podsećaju me na nestvarne likove iz romana Alesandra Barika.



Često sam odlazio na reku. To je bilo mesto gde se sve bitno dešavalo. Tu je moj otac upoznao moju majku. Tu sam naučio da plivam. Tu sam prvi put popio pedalu od prve devojke do koje mi je bilo stalo. Down By The River!!! Nije čudno što su reke nezaobilazan motiv u mnogim pesmama.



Photo: Bojan Simić

Voleo sam poslastičarnicu starih Goranaca koja je još uvek živa; kafane koje su mirisale na živost; kestenje iz dvorišta pokojne Cane; drombulje koje je u džepu svog prslučeta nosila Draginja Popović; alkose koji su visili ispred "Branka Perišića"; ribolovce koji su pričali priče o velikim ribama; lovce koji su pričali priče o velikim ulovima; večite studente koji su leta provodili sedeći ispred parlamenta Bože sodadžije; klakere i kabeze; hotelsku baštu sa šlager pevačima; vremena koja su zauvek iščezla.


субота, 14. новембар 2009.

INTIMNA LISTA

Evo još jedne liste za sve ljubitelje ove iščašene društvene igre. U pitanju su filmovi koji su me kroz sazrevanje i filmofilsko iskustvo menjali. Filmovi koji su me intelektualno i emocionalno razvaljivali. Filmovi koji su uticali na moj lični odnos prema umetnosti i životu. Poređani su bez posebnog reda, jer su svi do jednog apsolutna remek dela koja bi bilo teško i nerazumno klasifikovati po umetničkoj vrednosti.




Osuđeni na smrt je pobegao - Rober Breson (1956)



Blow Up - Mikelanđelo Antonioni (1966)



Stanar - Roman Polanski (1975)



Čovek koji je želeo da postane Kralj - Džon Hjuston (1975)



Psiho - Alfred Hičkok (1960)



Apokalipsa danas - Frensis Ford Kopola (1979)



Diskretni šarm buržoazije - Lujs Bunjuel (1972)



Lovac na jelene - Majkl Ćimino (1978)



Kum - Frensis Ford Kopola (1972)



Bilo jednom u Americi - Serđo Leone (1984)



Samuraj - Žan Pjer Melvil (1967)



Psi od slame - Sem Pekinpo (1971)



Poslednja bioskopska predstava - Piter Bogdanovič (1971)



Jodžimbo/Telesna straža - Akira Kurosava (1961)



Paklena pomorandža - Stenli Kjubrik (1971)



Kratki film o ubijanju - K. Kišlovski (1988)



Novecento/XX. vek - Bernardo Bertoluči (1976)



Enigma Kaspara Hauzera - Verner Hercog (1974)



Oslobađanje - Džon Burman (1972)



Ulica - Federiko Felini (1954)



Ljudi mačke - Pol Šreder (1982)



Strožek - Verner Hercog (1977)



Stalker - Andrej Tarkovski (1979)



Ogoljeni - Majk Li (1993)



Plavi somot - Dejvid Linč (1986)



Taksista - Martin Skorseze (1976)



Svi drugi se zovu Ali - Rajner Verner Fasbinder (1973)



Nebo nad Berlinom - Vim Venders (1987)



Južnjačka uteha - Volter Hil (1981)



Dan velikih talasa - Džon Milijus (1978)



Let iznad kukavičjeg gnezda - Miloš Forman (1972)

недеља, 8. новембар 2009.

Moj brat je jedini sin - Daniele Luchetti (2007)




Ovo nije priča o Kainu i Avelju. Ovo je priča o bratskoj ljubavi i Italiji iz turbulentnih šezdesetih, kao i kompleksu suočavanja sa musolinijevskom prošlošću. Topla melodrama koja u sebi sadrži sve ono zbog čega volimo italijansku kinematografiju. Pored tradicije koju su stvarali veliki autori poput De Sike, Viskontija, Felinija, polako se otvara put i nekim mlađim autorima koji itekako imaju šta da kažu. Daniele Luchetti je jedan od njih. Uspeo je da napravi film koji će sigurno zauzeti značajno mesto u savremenom italijanskom filmu.



"Moj brat je jedini sin" je, kao što rekoh, priča o bratskoj ljubavi i odrastanju. Po mnogo čemu, glavni junaci podsećaju na likove kakve su u domaćem filmu stvarali Srđan Karanović u "Grlom u jagode" i Paskaljević u "Varljivom letu 68". Naravno, poetika filma nema veze sa praškom školom, ali to samo ukazuje da je evropski film postao toliko kompleksan i eklektičan da ga je danas teško definisati preciznom odrednicom.

Glavni junak priče je mlađi brat Accio koji je u adolescentnom dobu potpao pod uticaj komšije i postao zaljubljenik u lik i delo Musolinija. Za njega je politika ozbiljna stvar. Počinje da posećuje fašističke skupove i da svoj vrednosni sistem izgrađuje na takvoj ideologiji. Međutim, negde u mimohodu dolazi u sukob sa samim sobom i svojom dobrodušnošću koja se nikako ne uklapa u krute fašističke obrasce. S druge strane, Accio je sve vreme u "sukobu" sa starijim bratom, koji pored toga što je ženskaroš, mangup i avanturista, svoje srce u ideološkom smislu transparentno poklanja komunistima. Ipak, kasnije svi shvataju da je ljubav iznad Dučea i Lenjina, i da je život nešto sasvim drugo.



Autor je ideološke sukobe tretirao sa dozom naivnosti, bez namere da se obračunava sa istim, što ovom filmu daje poseban šmek, jer nijednog trenutka ne narušava melodramsku nit i time ne dovodi sebe u opasnost da sklizne u moralizatorsku pretencioznost. Accio svoju političku nevinost gubi kada ga komšija uvlači u fašističke organizacije, dok svoju nevinost u seksualnom smislu gubi sa izuzetno seksipilnom i zgodnom MILF, koje je žena komšije fašiste, tako da Accio tom prilikom doživljava katarzu i polako počinje da se izvlači iz ružne političke priče.



Ovaj film bi trebalo uvesti kao obaveznu video-literaturu svim srednjoškolcima u Srbiji. Čisto radi prevencije. Izrasli bi svi u normalne ljude i životu bi prilazili sa vedrije strane. Apsolutno sam siguran.



субота, 7. новембар 2009.

Godine ZMAJA koje su pojeli skakavci



"To su sve mistifikacije. Heroji nestaju kao i obični ljudi. Umiru i lagano blede u sećanju." (BRUCE LEE)

Mislim da je pre nekoliko godina, plodni kolumnista Zoran Panović, u jednom od svojih tekstova konstatovao da je glavni rodonačelnik šabanizma osamdesetih u SFRJ, bio niko drugo do čuveni kung fu heroj Brus Li (naravno šabanizma u pozitivnom smislu). Pritom je imao u vidu sve one likove koji su u crnim zepama i čuvenim teget i crvenim, oldskul trenerkama, visili po školskim dvorištima Šuvarovih usmerenih srednjih škola, fliperanama, bioskopima i pijacama sa šatrama gde se roštiljao stoni fudbal. Bio sam klinac i znao sam sve te likove. Živeli su tu negde na ulici. Bili su OK. Sroz OK. Više nego OK. Kasnije su se promenili, kao što se sve promenilo, ali ja ih pamtim onakve kakvi su bili. Sada su već ljudi. Mislim, odrasli ljudi.
Elem, svi ti šabanajzeri su voleli Li Đun Fana (Brus Lija). On im je bio vrhovni Bog. Mislim, voleo sam ga i ja. Počupao je dlake sa grudi Čaka Norisa, fajtao je Karima Abdul Džabara, učio kung fu Stiva Mekvina i Džejmsa Koburna. Voleo ga je svaki klinac od Vradara do Triglava. Imao je svoje fanove kako u Strumici, Brčkom i Vlasotincu, tako u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Prištini i Ljubljani. Posle svake projekcije, ispred bruskog bioskopa, krenuo bi drugarski kung fu fajt. Najjača je bila Gipsy ekipa iz Kikinog sokačeta. Svaki drugi među njima bio je ko Brus Li. S njima nije bilo zajebancije. Nun čakama direkt u vugla. Inače, svi smo bili dobri drugari.



Legenda kaže da je Brus Li rođen 27.novembra 1940.godine u San Francisku. Bila je godina Zmaja. Njegov otac, zvezda pekinške opere, bio je na turneji po Americi, tako da se slučajno desilo da se tu rodi "Mali Zmaj". Odrastao je u Hong Kongu gde je pohađao škole borilačkih veština, a kao tinejdžer je premlatio sina nekog velikog mafijaškog bosa tako da ga je otac radi bezbednosti poslao kod strica u Ameriku.Živeo je u Sijetlu, gde je radio kao konobar, završio tehničku školu i na kraju završio na studijama filozofije. 1965.godine dobija svoju prvu ulogu u seriji "Zeleni stršljen" koja u Americi doživljava veliki fijasko, ali zato postaje jedna od najgledanijih u Hong Kongu. Posle toga je snimio filmove poput "Velikog gazde" i Na zmajevom putu" koji su danas sastavni deo filmofilskog obrazovanja. 1973.godine snimio je "U zmajevom gnezdu" koji je u Jugoslaviji bio najgledaniji film svih vremena. To je bilo pravo remek delo ali nažalost i njegov poslednji film. Umro je 20.juna 1973.godine od pucanja krvnog suda u mozgu koje je izazvala alergijska reakcija na pilule za glavobolju. Sahranjen je u Sijetlu, na istom groblju gde počiva i Jimi Hendrix. Najtragičnije u celoj priči je što je 1993.godine pod nerazjašnjenim okolnostima tokom snimanja filma "Vrana" stradao i njegov sin Brendon Li. Imao je svega 28 godina i krenuo je putem očeve slave. Kao da ih prati neko prokletstvo.



Kako god, život je nastavio da ide dalje. Bioskopi po unutrašnjosti Srbije su umrli. SFRJ se raspala. Brus Li je dobio spomenik u Mostaru. Dosta od brdovitog Balkana. Kapa dole za Mostar i duboki naklon Brus Liju. Hvala mu za najlepše detinjstvo na svetu, u tada najlepšoj zemlji na svetu.

понедељак, 2. новембар 2009.

DŽEZIRANI BEOGRAD


Photo: Nesha Joe Pass Shovin

Bilo je to jedno od onih večeri kada se obično osećam kao lik koji je upao u neku priču Dž.D.Selindžera ili Normana Majlera. Razum mi sve vreme govori da sam u Beogradu, i da ću ujutru morati da ustanem i odem na posao, boreći se sa hladnom košavom koja nemilosrdno šiba niz padine Višnjičke Banje i crnim mislima zbog najavljenog otkaza, dok mi srce i iracionalno nadahnuće ukazuju da je ispred mene neverovatan prizor. Na bini je Terens Blančard, trenutno najbolji jazz trubač na svetu. Čovek koji je pisao muziku za većinu filmova Spajka Lija. Ne... ja nisam u Srbiji...ja sam negde na Grinič Vilidžu ili nekom otmenom Jazz Festivalu na Menhetnu.Kada izađem odavde, zaustaviću žuti taxi i otići na ugao VIII avenije. Možda naletim na Rozanu Arket.

Posle Blančardovog kvinteta, na binu je sa svojom vrhunskom bi-bap swing pratnjom izašao Kurt Eling, trenutno najveći živi jazz pevač na svetu. Pevao je „My foolish heart”.

The night is like a lovely tune, beware my foolish heart!
How white the ever constant moon, take care, my foolish heart!
There's a line between love and fascination,
That's hard to see on an evening such as this,
For they give the very same sensation.




Ostatak koncerta je za pamćenje. Kurt Eling je fantastičan pevač i prvorazredni zabavljač. Čovek vlada scenom. Neko mi je nekada pomenuo da ga podseća na Majkla Bublea, ali mislim da je Buble previše podesan i glavnotokovski da bi mogao da se meri sa Elingom. Kurt Eling je više jazzy od Bublea. I muzički i vizuelno. To vam je kao kada bi ste stavili Kita Ričardsa i Pola Makartnija jednog naspram drugog. Eling je zapravo Kit Ričards novije jazz scene. Sjajan koncert! Sjajan trip kroz prašumu amerikanofilskog hedonizma, pogotovu kada im se na kraju pridružio Blančard i kada je sve zadobilo obličje spontane džemsešn završnice. RESPECT!