недеља, 21. март 2010.

NEGATIVCI TRČE POČASNI KRUG

Pre par dana sam iz čiste radoznalosti odgledao američki film "Hunting Party" Ričarda Šeparda, pošto sam pre toga pročitao sjajnu recenziju na blogu Chetnixploitation. Moram priznati da znam za gomilu Pentagonovih filmova koje Amerikanci vrlo rado koriste u medijskom ratu sa ostatkom sveta, ne bi li ostvarili svoje ciljeve vezane za određeno parče zemlje. To su onomad, za vreme hladnog rata, radili sa Rusima, a posle su se igrali u zavisnosti od interesa. Bosna je bila vrlo aktuelna, a čuo sam da se kroz takve filmove provlačilo i Kosovo. Elem, posle ovakvih filmova u kojima su The Serbs glavni negativci u meni se rađaju inat i bes koji bi tako rado natrljao na nos nekom anglosaksonskom đubretu od krvi i mesa koje bi sa nadmene visine da mi soli pamet.

Inače u filmu je "glavni dasa" Ričard Gir, jedna od najjadnijih i najkarikaturalnijih pojava u američkom filmu od devedesetih na ovamo. Taj čovek je jedino na početku karijere napravio par odličnih uloga, a onda je počeo da se loži na Dalaj Lamu (kao svaki duhovno isprazni zapadnjak), ljudska prava i ostale politički korektne new age simulacije. Dakle, Ričard Gir je novinar-izveštač sa ratišta koji se zaljubljuje u Muslimanku koju ubijaju zli Srbi i onda on ceo film juri nekog lika koji je glavni zločinac, a pritom mu pomažu prijatelj Jevrejin i kamerman-crnac. Da monstruoznost bude veća, zlikovci su i srpske babe i srpska deca. Sve smrdi na podeljene uloge koje su svima poznate i političku korektnost koja izaziva mučninu praćenu dijarejom.


Da se razumemo, nemam nameru da relativizujem ratne zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ, jer se u iste razumem kao Mara u kriv.... Zna se ili se pretpostavlja koliki je greh Srba, koliki je greh Muslimana, i koliki je greh Hrvata (ovde ne generalizujem, već prvenstveno mislim na komandnu odgovornost sve tri strane) Niko iz cele ujdurme nije izašao bez krvi na rukama, ali isto tako dok je trajalo to bezumlje, postojalo je mnogo ljudi koji su se borili protiv istog i koji su pretrpeli raznorazna sranja, ne bi li osvojili parče slobode i izgurali priču kojom vlada zdrav razum. Ti ljudi su takođe Srbi, ima ih mnogo, i isti zaslužuju poštovanje (naravno, ovde ne ubrajam ratne huškače i profitere koji se kriju po desničarskim partijama, a bogami i liberalnim (vidi pod prof. Samardžić), kao ni antiratne profitere koji i danas postoje i kukumavče svoje NGO žalopojke). Ne shvatam zašto neko želi da mi kao pripadniku srpskog naroda nametne osećaj krivice za nešto u čemu nisam učestvovao. Isto tako znam da u svim tim zločinima nisu učestvovali niti Đole, niti Siros, niti Miša. Da ne pominjem generacije rođene devedesetih. Da li bi oni trebalo da budu kažnjeni zbog nečega što je uradio neki tamo psihopata u uniformi?! Uostalom, u tom ratu je bilo i izuzetno časnih ljudi kakav je npr. general Trifunović tako da se ne može i ne sme ništa generalizovati jer ništa nije crno-belo.

Elem, samo sam hteo da kažem da je ružno blatiti bilo koji narod. Zaista mislim da nijedan narod ne može biti generalno loš. Zbog toga me takve kvalifikacije vređaju. Uvek sam voleo ljude koji se kritički odnose prema svojoj državi i svom narodu. Takve kritike su potrebne i trebalo bi da deluju stimulativno. Takođe mislim da je sjajno kada je neko ironičan na svoj račun i kada zabode prst u oko nacionalnim zabludama svog naroda, ali tom prilikom mora da bude ispunjen samo jedan preduslov, a to je da je taj čovek-kritičar poreski obveznik i građanin Srbije. Kada to radi stranac, takvo ponašanje smatram nedostatkom kućnog vaspitanja. Kako ne bih sada da pričam opširnije  o Crnjanskom, Andriću, Tesli, Pupinu, Milankoviću, Pekiću ili Mihizu, za sam kraj i poentiranje želeo bih da se setimo Živorada Žike Mitrovića koji je snimio jedno od najvećih remek dela srpske kinematografije.

Everybody's Fine - Kirk Jones (2009)

Režija i scenario: Kirk Jones
Uloge: Rober De Niro, Drew Barrymore, Kate Beckinsale, Sam Rockwell
Žanr: drama
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: SAD, Italija, 2009.

Hallelujah! Konačno prava melodrama. Po milioniti put dolazim u situaciju da se odševljavam filmom prokaženim od strane domaće kritike. Polako počinjem sve manje da uzimam u obzir hvalospeve i pljuvačine filmske kritike, pogotovu posle precenjenog The Hurt Locker i potpuno promašenog (na moju veliku žalost) Crazy Heart, koji je trebalo da bude neka novomilenijumska postwestern balada poput Pekinpoovog "Junior Bonnera. Od svega smo dobili formu bez sadržaja, površnu opservaciju i bubalačko prepričavanje arhetipske melodrame sa likovima kod kojih se ne prepoznaje motiv, kod kojih se prede priča bez igre, bez vatre, bez soka.

Film "Everybody's Fine" Kirka Jonesa nije takav. To je film koji je rimejk Tornatoreovog filma "Stanno Tutti Bene" sa Marčelom Mastrojanijem, to je film koji ima emociju, koji vas drži sve vreme zakucanim za sedište, i koji vas naprosto raduje, jer shvatate da je Robert De Niro ušao u novu fazu svog stvaralaštva, koja može biti uspešna i značajna kao i ona iz perioda "Taksiste" i "Lovca na Jelene". Starost je zakucala i na vrata velikog De Nira. Isti je pokazao da će je hrabro i umetnički ekspresivno nositi i kroz svoje buduće uloge. Pre nekoliko godina na isti način se to dogodilo i Džeku Nikolsonu u malom remek delu "Sve o Šmitu".


Everybody's Fine počinje kao lagana priča koja se u jednom momentu pretvara u ozbiljnu porodičnu dramu, koja je lišena pretencioznosti i koja vas neće ostaviti ravnodušnim. Kroz samu potku priče provlače se delovi koji su prožeti zdravom patetikom, kojoj samo budala može zameriti. Ovaj film definitivno nije imao ambiciju da osvaja nagrade, ali me čudi da niko od hebenih kritičarskih njuški nije primetio veliki kreativni comeback Roberta De Nira. Ostatak glumačke ekipe je takođe briljirao u svojim malim usputnim ulogama. Posebno bih izdvojio Sema Rokvela i "devojčicu" koju smo svi zavoleli posle Spilbergovog E.T-a i kasnijih poroka koje je umela da nosi (Drew Barrymore).

Šta da vam kažem, osim da mi je žao što nisam bio makar kafe kuvar filmskoj ekipi na snimanju ovog filma. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. I naravno, posle filma sam okrenuo telefon svog oca. Želeo sam da mu kažem da je uvek bio sjajan ćale i da mu se zahvalim na tome, ali linija je bila zauzeta. Učiniću to, koliko, sutra.

недеља, 14. март 2010.

DRŽAVA STATISTA

Neko je glavni glumac, neko epizodista, neko statista. Čini mi se da su građani Srbije uz nesebičnu pomoć sopstvenih elita dobili ulogu statiste u sveopštoj globalističkoj gunguli. Takva pozicija za sobom povlači znatno niže honorare, voznu kartu za treću klasu, i ručak iz limenih tanjira sa hladnom i otužnom čorbom od pre par dana (naravno bez mesa). Mislim da bi nam bilo mnogo lakše da završimo kao zemljani u Zigelovom/Kaufmanovom/Ferarinom filmu "Invasion of the Body Snatchers". Bezbolniji način kolektivne lobotomije i orobljavanja. Makar su emocije isključene. Totalna anestezija.



Svakog jutra pri odlasku na posao, kada se ukrcam u 35-icu na Slanačkom putu, vidim tužna lica siromašnih ljudi čiji je spokoj pojeo kancer svakodnevnice. Većina njih izgleda zapušteno, što je prvi znak depresije. Crno ispod noktiju, masne kose, brkate žene, vonj koji štipa očne kapke, tuga i potisnuti bes. Taj bes bi mogao jednog dana da se oslobodi i napravi masakr na našim ulicama, što bi izazvalo još veći haos u državi statista.



Glavni glumci iz Holivuda i epizodisti evropskog filma se ponašaju u državi statista, jednim delom kao u klozetu, drugim delom kao u javnoj kući sa jeftinim kurvama. Sami statisti, u sistemu bez sistema vrednosti, frustrirano pate. Halucinogena mantra o EU mitu počinje da se preispituje i od samih zagovornika iste. Ko je sada napravio sranje? Ko nije poturio guzicu? Koja je jeftina kurva ujela za glavić službenika MMF-a?



I tako svaki dan dok ne dođe petak. Onda izađete do nekog "zabranjenog" kafea gde se skuplja inteligencija. Tamo pričaju o putovanjima, novim knjigama, ljudskim pravima, o jednostavnosti koju krase casual Camper cipele od 100 i kusur evra. Onda se pitate šta je stvarnost, šta je mit, i gde ste vi u svemu tome.