недеља, 17. новембар 2019.

NA RUČKU SA ORSONOM-razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa, priredio Piter Biskind (LOM/NKC)




Na nedavno održanom Sajmu knjiga, i to na štandu mog omiljenog izdavača, ugledao sam knjigu koju sam priželjkivao, ali sam bio ubeđen da je nikada niko neće prevesti i objaviti. Na sreću, u ovoj kulturi i pored odsustva smislene kulturne politike, postoje pojedinci koji ličnim entuzijazmom uspevaju da nas obogate nekim bitnim knjigama. Flavio Rigonat je jedan od tih ljudi. Kao urednik i prevodilac, zajedno sa Niškim kulturnim centrom, uspeo je da objavi još jednu važnu knjigu za svakog čitaoca koji se, na ovaj ili onaj način, interesuje za filmsku kulturu.
Knjiga je zapravo skup razgovora koje je Henri Džeglam, glumac i režiser, vodio sa Orsonom Velsom tokom prijateljskih ručkova, u čuvenom holivudskom restoranu Ma Maison, u periodu od 1983. do 1985.godine. Razgovori su bili snimljeni na trakama, o kojima se dugo pričalo u Holivudu. Prošlo je dosta vremena od Velsove smrti, a Džeglam je rešio da se sve to objavi i onda je logičan izbor za priređivanje knjige pao na Pitera Biskinda, autora čuvenog dela o američkom filmu sedamdesetih i generaciji Novog Holivuda „Easy Riders, Raging Bulls: How the Sex-Drugs-and-Rock 'N Roll Generation Saved Hollywood“.

Niko ne može sporiti činjenicu da je Orson Vels jedan od najbitnijih umetnika XX veka. Čovek koji je maštovito, kreativno i suvereno vladao svojom stvaralačkom snagom, bilo da stoji ispred kamere ili iza, bilo da sedi za pisaćom mašinom, da igra na „daskama koje život znače“ ili postavlja radio- dramu po prozi H.Dž.Velsa, kada su Amerikanci panično prohisterisali zbog invazije vanzemaljaca. Od vremena kada je umetnost započela svoj hod u pećini Altamira, zatim se zavila u ćutanje piramida i zagonetne sfinge, pa preko Leonardove „Mona Lize“ i „Tajne večere“, Rembrantovog „Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa“, preko operskih i pozorišnih dvorana, doživela je brojne transformacije, a zatim je nekako stigla i do Liona, do braće Limijer. Nastala je onda ta najmlađa umetnost u kojoj ima dosta prostora za neznalice i diletante, ali genije se uvek prepozna na terenu. U gradskoj četvrti Los Anđelesa, u Holivudu, posle pozorišno glumačkog kaljenja u Irskoj, u Dablinu, i nekoliko uspešnih godina provedenih na CBS radiju, Vels je 1941. godine snimio „Građanina Kejna“. Posle toga je sve, manje-više poznato u vezi sa Velsovim životom, a ova knjiga nam potvrđuje tu specifičnu slojevitost njegove ličnosti.


Vels je svakako bio svestran, ali duboko opsesivan, meditativan i buntovan. Elokventni erudita, kozerskog dara, umeo je svoje umetničke i filozofske ideje lepo da uobliči i izloži, ali ga mnogi nisu razumeli, a često su bili i zavidni. Nije ni njima Vels ostajao dužan. U ovim razgovorima ima dosta opaski koje je izrekao na račun mnogih prijatelja i neprijatelja, tako da se ta ozbiljnost na momente preliva u štivo tabloidno-tračerskog tipa, ali ipak prevazilazi obično tračarenje. Ona je svedočanstvo o senzibilitetu i kapricima jednog velikog umetnika, kao i svedočanstvo o licu i naličju Holivuda. Saznaćete zašto ga nervira Vudi Alen, zašto ne voli terapeutske filmove, zašto misli da je Lorens Olivije glup i da je inteligencija često hendikep za glumca, zašto on kao levičar voli Džona Forda i Džona Vejna koji su desničari i zašto smatra da su neki desničari bolji ljudi od levičara, zašto ga je Vladimir Dedijer u Dubrovniku sklanjao od Sartra i još mnogo toga što je zabavno za čitaoca. S druge strane podsetio me je na zločin Elije Kazana, koji je bio taster u doba makartizma, kada je cinkario kolege levičare u Holivudu. Ja sam za tu priču prvi put čuo 1999.godine, kada su Kazanu dali Oskara za životno delo. Sećam se da Ed Haris i Nik Nolti nisu ustali da aplaudiraju. Moralni zločini ne zastarevaju, kako reče Tirke. To je znao i Vels i nikada mu nije oprostio.

Knjigom „Na ručku sa Orsonom“ demistifikuju se neki holivudski mitovi, ali se mnoge mistifikacije nastavljaju. Čitao sam je sa velikim uživanjem, jer se bavi temom koja me zanima u svakom pogledu. Briljantna zapažanja o filmskoj umetnosti, pozorištu, knjigama, politici, i sve to začinjeno zakulisnim holivudskim anegdotama i Velsovim opaskama. Iz današnje perspektive, kada se sve meri aršinima preterane političke korektnosti, kada vas raznorazni aktivisti mogu olako etiketirati i izbaciti iz igre zbog najmanje moguće provokacije, ovaj uvid u svet Orsonovih misli zapravo pokazuje koliko je umetniku potrebna sloboda i kako nema velike umetnosti bez apsolutne slobode. Vels je bio prepametan, bezobrazno duhovit, romantično ciničan, nepristojan, neprilagođen, težak samom sebi, težak drugima, usamljen. Umro je 10.oktobra 1985., pet dana nakon poslednjeg ručka sa Henrijem Džeglamom. Džeglam je na kraju citirao replike koje je Vels izgovorio u njegovom filmu „Someone to Love“ i kojom bi se mogla opisati njegova umetnička i životna odiseja: „Rađaš se, živiš i umireš sam.“.....“Samo kroz ljubav i prijateljstvo možeš da stvoriš iluziju kako nisi potpuno sam.“

среда, 1. мај 2019.

The Highwaymen, demontaža američkog mita



Džon Li Henkok je svoju karijeru započeo devedesetih kao scenarista i reditelj. Posle prvog igranog filma upoznao je Klinta Istvuda i napisao dva scenarija za njegove filmove. Prvi je A Perfect world (1993), drugi je Midnight in the Garden of Good and Evil (1997). Kasnije je lutao i tražio sebe kroz druge žanrove, imao promašaje poput The Blind Side (2009), ali je uspeo da napravi jedan solidan film, Saving Mr. Banks (2013) o odnosu Volta Diznija i spisateljice P.L. Travers, autorke romana Meri Popins.
The Highawayman je izgleda njegov povratak onom što je onomad učio kod Istvuda. Nije to slučajno, jer odabir glavnog glumca Kevina Kostnera, govori da je Henkok poželeo da stvori nešto kao Istvud u pomenutom filmu A Perfect world.
Džon Fusko je kao scenarista vestern senzibiliteta bio pravi izbor za ovakvu temu. Poznat po scenarijima za filmove Crossroads (1986), gitarsko bluzerski "vestern" Voltera Hila, kao i vesterne Young Guns I i II (1988-90), Fusko je mogao da se pozabavi i pričom o Boni Parker i Klajdu Barou, i to iz druge perspektive. Iz ugla onih nepopularnih momaka koji su hvatali odmetnike i kriminalce. Priča se da je prvenstveno napisan za Roberta Redforda i Pola Njumena i da se vuče po fijokama filmskih studija još od devedesetih. Henkok je na kraju ipak imao sreće da mu taj scenario padne u ruke.
Šezdesetih godina prošlog veka svet je počeo da se menja. Rušio se jedan sistem vrednosti i uspostavljao novi. U modi su bili odmetnici i bundžije. Takvom trendu naravno nije odoleo ni Holivud. Artur Pen je snimio film Boni i Klajd (1967) s Vorenom Bitijem i Fej Danavej, romantizovanu priču o gangsterskom paru odmetnika iz vremena Velike depresije, kojim je najavljena godina 1968. posle koje definitivno više ništa nije bilo isto. Recept je bio jednostavan – oni su mladi.... oni su zaljubljeni.....oni ubijaju ljude (“They’re young… they’re in love… and they kill people”). Moglo bi se reći da su pod tim uticajima nastali i filmovi poput Badlands (1973) Terensa Malika ili najradikalnija varijanta iz kuhinje Stoun - Tarantino Natural born killers (1994).
Henkok i Fusko odbacuju taj model, sprovode demontažu odmetničkog popkulturnog romantizma, tako što Boni i Klajd svode na obične pljačkaše i ubice koje je potrebno zaustaviti. Za autore ovog filma, oni nikada nisu bili kul. Oni nisu Robin Hud. Njihovi glavni likovi su dvojica ražalovanih teksaških rendžera, Frenk Hamer (Kevin Kostner) i Meni Golt (Vudi Harelson), koje vlasti vraćaju u igru jer policija ne može da se izbori s nedaćama koje im stvaraju Boni i Klajd. Hamer i Golt kreću u poteru kroz prelepe i divlje predele Teksasa i Luizijane.


Nije čudno što se deo kritike obrušio na ovo delo. Film je previše konzervativan za vladajući liberalni mejnstrim. Previše sistemski. Ipak, mislim da je to pogrešna premisa. The Highwayman je pravo filmsko osveženje, zato što ima onaj tajni sastojak koji bi se mogao nazvati starinska stvar. Sastojak koji ukazuje na to da se jedan stari fordovsko-pekinpoovsko poetički model obnavlja, kako kroz život junaka, tako i kroz mentalitet koji im je uglavnom zajednički. Hamer i Golt su tvrdoglavi i uporni tipovi koji odbijaju da se menjaju i prilagođavaju, u njima živi i traje nešto starinsko. Ta priroda njihovog karaktera je starinska, samim tim i slika njihove sudbine.
Jedna od najamblematičnijih scena u filmu je kada na samom kraju neki čovečuljak u odelu prilazi Hameru, govori mu da ga preko telefona traže novinari nekog lista i nude mu 1. 000 dolara za intervju. Hamer ništa ne izgovara već se okreće i odlazi, dok Meni Golt gleda tog čoveka i kaže mu s podignutom obrvom: "Sram te bilo". To je taj romantični momenat koji prikazuje ko je pravi baja i šta je dostojanstvenost. Starinski, nema šta. Naravno, verovatno su u stvarnosti Frenk Hamer i Meni Golt bili isprazni i ograničeni panduri, s rukama krvavim do ramena, na isti onaj način na koji su Boni i Klajd bili običan ološ koji se oteo kontroli. Međutim, Henkok ih je smestio u sistem vrednosti pionirske Amerike, u kojoj su postojali ljudi koji su bili prinuđeni da naprave bezbednu državu u kojoj će vladati zakon. Ti ljudi su izbacili iz igre Libertija Valensa, Kola Jangera i Džesija Džejmsa i sve druge koji su remetili živote običnog sveta. Neko je i to morao da radi.


Tekst je objavljen na sajtu Espreso Kultura


среда, 17. април 2019.

LEYLA MCCALLA - THE CAPITALIST BLUES



“You keep telling me / To climb this ladder / I've got to pay my dues

But as I rise / The stakes get higher / I've got the capitalist blues”


Nikada nisam bio u Americi. Ako mi se nekad bude ukazala prilika da posetim taj deo sveta, najviše od svega bih voleo da vidim i doživim Nju Orleans. Tamo je sve drugačije. Kulturološka složenost koja se ogleda u spoju afričkih i evropskih doseljeničkih kultura s kulturom starosedeoca. Nije čudno što mnogi američki muzičari u jednom periodu svog života shvate da se tajna ove muzike, koju volimo i u koju na neki način verujemo, može otkriti u punom sjaju tamo negde oko delte Misisipija. Južnjačka strast koja se opire besmislu sa šarenolikom kuhinjom uzbudljivog zvuka.

To čudo od grada je nesumnjivo privuklo i Lejlu Mekalu, ćerku haićanskih doseljenika koja je rođena u Njujorku, odrastala u Nju Džersiju, a izvod iz njezinog CV-a kaže da je par godina živela i u Africi (Akra, Gana). Muzičku akademiju je završila na njujorškom univerzitetu i potom kao klasično obrazovana čelistkinja, koja ume da svira bendžo i gitaru, odlazi u Nju Orleans, gde počinje svoju umetničku odiseju kao ulični muzičar.


"The Capitalist Blues" je njen treći album koji je, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, sigurno zreliji i raskošniji od prethodnih. Otvara ga istoimena pesma snimljena s tradicionalnim diksilend džez orkestrom, u kojoj je Mekala kao i svaki pošteni pesnik, odnosno singer songrajter, na strani običnog malog čoveka koji živi u ovom usranom, hladnom svetu, kojim vladaju mutanti globalnog kapitalizma. Sveta u kojem nema mesta za empatiju, u kojem svi nešto dugujemo i u kojem smo osuđeni da plivamo u okeanu punom morskih pasa.
Zatim kreće "Money is King", melodična kalipso numera u kojoj se autorka gnuša materijalističkog sveta u kojem je novac merilo svih vrednosti. Sveta u kojem možeš ubiti čoveka i ne odgovarati pred zakonom ukoliko si bogat.


Zatim se smenjuju pesme koje su žanrovski obojene uticajima južnjačkog soula, zajdeko-kejdžun bluza i tradicionalnog R&B-a, na engleskom i kreolskom jeziku.
"Lavi Vye Neg" je možda jedna od najlepših pesama na albumu, sa štimungom koji priziva filmične scene u kojima Robert Mičam okružen lepim ženama ispija flaše ruma negde na Trinidadu. Poseban utisak ostavlja numera "Aleppo", posvećena sirijskoj tragediji i patnji, sa distorziranom kakofoničnom gitarom u prvom planu i melanholičnom vokalu u kojem kao da su se ukrstile Sezaria Evora i Pi Džej Harvi.

Rekao bih da su Mekalina političnost i osvešćenost iskreni i tu nema nikakvog foliranja. Jednostavno, njen bekgraund ukazuje da je u pitanju osoba kojoj nisu daleki svetonazori zdravih levičarskih pogleda na svet. Vera u pravednije društvo i stalna zapitanost nad svetom koji je pun nepravde i nejednakosti. Rekla je da zbog toga voli da peva i na kreolskom jeziku jer je to jezik otpora.

Lejla Mekala je ovde pokazala da je u odnosu sa svojim posvojenim gradom prešla sa VI na TI. Hoću reći, Nju Orleans je skinuo šešir, poklonio se ovoj dami, prihvatio je strasno oko struka i zaplesao s njom na ulicama Francuske četvrti (French Quarter), u gradu u kojem je muzika tako velika, moćna, čarobna i bitna. “Way down in New Orleans” kako je to šezdeset i neke otpevao Erik Bardon u onoj staroj narodnoj.


Tekst je izvorno objeavljen na sajtu Espreso Kultura



Henri Miler: Kolos iz Marusija - Putovanje po Grčkoj (Karpos)



Henri Miler je uvek bio na istom putu. Taj put je imao jedan cilj - traganje za slobodom i njenim granicama. Nije bio jedini među američkim piscima u čijim dušama se rodila takva čežnja. Sličnim stazama su kasnije hodali Keruak, Ginzberg, Barouz, Tompson, ali oni su neka druga priča. Miler nikada nije pripadao nikakvim pokretima.

Rođen u Njujorku 26. decembra 1891.godine, detinjstvo i mladost je proveo u Bruklinu, gde je radio kao taksista, poštar i bibliotekar, dok nije osetio potrebu da ode u Evropu. Pre toga je napisao svoj prvi roman „Slomljena krila“, priču o kuririma telegrafske službe. Njujork i činovnički život su počeli da ga guše, dok su mu priče o progresu, materijalistički pogled na svet i opterećenost Amerikanaca logikom, debelo išli na nerve. Osetio je da takav razvoj civilizacije nagoveštava još jednu veliku nesreću.

Miler pakuje kofere, oprašta se od Velike jabuke na duži period i odlazi u Francusku. Pariz je tridesetih bio centar sveta, jer sve što je vredelo u umetnosti i kulturi Zapadne civilizacije, ozbiljno načete posle Prvog svetskog rata, živelo je u tom gradu. Henri Miler se zaposlio kao lektor u pariskom izdanju lista “The Chicago Tribune”. Ubrzo upoznaje Anais Nin i ostalo je već istorija književnosti.
Buran boemski život začinjen nezajažljivim promiskuitetom, salonske književne večeri, odjeci „izgubljene generacije“, zvuci svinga i džipsi džeza, sve skupa su uticali na piščev kreativni potencijal i tamo su rođena Milerova najpoznatija dela – „Rakova obratnica“, „Crno proleće“, „Jarčeva obratnica“, „Ružičasto raspeće“ („Seksus“, „Pleksus“, „Neksus“). Sav ozaren titulom „pesnika koitusa“, posle devetogodišnjeg pariskog života, Miler je u svom traganju za slobodom, opet naišao na prazninu i besmisao.

I tako je jedne večeri upoznao devojku po imenu Beti Rajan koja mu je „preko čaše belog vina“ ispričala priču o svojim tumaranjima po svetu sa posebnim osvrtom na Grčku. To je bilo dovoljno da odgovori na poziv svog prijatelja Lorensa Darela koji je u tom trenutku živeo na Krfu. Miler neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Grčku u kojoj doživljava prosvetljenje i tamo nastaje „Kolos iz Marusija“, jedan od najboljih i najzanimljivijih putopisa o Grčkoj.
Šta je karakteristično u ovom Milerovom putopisu? Nesavršenost koja bi se možda mogla uporediti sa jednostavnošću koju je krasio bazični rokenrol. Ovde nemamo klasičnog putopisca koji se divi arhitekturi, prirodnim lepotama, istoriji. Pominje se usput i ponešto od toga, jer to je neminovno kada je Grčka u pitanju, ali bez glasa sveznajućeg naratora, već čoveka koji gleda, oseća i istražuje jedan svet koji je u njemu probudio uspavanu duhovnost.

Priča o njegovim susretima sa grčkim intelektualcima poput pesnika Jorgosa Seferisa, doktora Teodorasa Stefanidisa i darovitog usmenog pripovedača Jorgosa Kacimbalisa je inspirativna, isto toliko koliko i susret sa običnim svetom i grčkim seljacima. Za Milera je Seferis najveći pesnik, Stefanidis najučeniji čovek, dok je taj Kolos iz Marusija zapravo „dobri stari Kacimbalis, šašav kao i svi Grci“ , „čovek koji je u stanju da uzbere cvet sa golog tla Atike, čitav grčki svet, prošlost, sadašnjost, budućnost“.

Miler običnog Grka smatra čovekom koji je mnogo prirodniji, otvoreniji i jednostavniji od Zapadnjaka. Za njega su ti ljudi otkrovenje. Ti dobrodušni, polupismeni ribari i seljaci, dali su mu više pouka nego što ih je mogao naći u knjigama i u noćnom životu Pariza i Njujorka. U tom magičnom plavetnilu Miler otkriva iskonski smisao života. Na samom početku on kaže: „Stupio sam u novo kraljevstvo kao slobodan čovek – sve se sklopilo kako bi učinilo događaj jedinstvenim i plodotvornim. Hriste bio sam srećan. Ali po prvi put u svom životu bio sam srećan sa punom svešću o tome.“

Dugo sam posle pročitanog razmišljao o tome šta znači biti „srećan sa punom svešću o tome“. Kakav je to zen? Kakvo je to osećanje? Mislim da je to blagoslov koji je rezervisan samo za ljude otvorenog srca i ljude od duha. Onaj bolji deo čovečanstva koji je uvek u manjini, koji ne kukumavči zbog toga, i nikada od tih priča ne pravi nekakav elitistički ekskluzivitet.

Takav je i Miler u ovom putopisu. On se divi Grcima i uzgred provlači opaske na račun Engleza, Amerikanca, Francuza i njihove neutemeljene nadmenosti u komunikaciji sa tim delom sveta. U svemu tome nema lažnog laskanja i udvaranja, niti je u pitanju koncept imperijalizma mašte i učitavanja. Milerov putopis je impresionistički i predstavlja epizodu iz njegovog burnog života u kojoj je otkrio onaj izvor mudrosti starih Grka, tajnu duhovnog sklada i spokoja.
Ova knjiga može biti jako čudna ljubiteljima Milerove proze na koju su navikli preko drugih romana, jer u njoj nema seksa i nihilističkog hedonizma, ali ima svetlosti, mudrosti i lepote. Ima prijateljstva i ljubavi, i to velike ljubavi prema jednoj zemlji i jednom narodu koji je evropskoj civilizaciji dao gotovo sve. Nije čudno to, što je Miler, pored svih ostalih knjiga, ovu smatrao svojim najboljim delom. Uverite se sami zašto je to tako.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Espreso Kultura





уторак, 16. април 2019.

PONOVO RADI BIOSKOP (nekoliko kratkih osvrta)


Nisam očekivao da domaća produkcija, sa istim „šefom kuhinje“, može da napravi tako kvalitativan skok, od iritantno negledljivih „Ubica mog oca“, do zabavnog i uzbudljivog, odlično napisanog i vešto režiranog „Državnog službenika“. Izgleda da su Ubice bile inicijalna kapisla da bi se tek iz nekog drugog-trećeg pokušaja došlo do kvalitetnog recepta. Obaška što se u jednom momentu ove dve serije ukrštaju. Pogledao sam ovih nekoliko epizoda i za sada sve to odlično funkcioniše. Činjenica je da je Predrag Gaga Antonijević ovde izabrao jači tim. Režiju pored Antonijevića potpisuju Miroslav Lekić i Ivan Živković, dok je scenarista Dimitrije Vojnov. S obzirom da je Vojnov poznat kao stvaralac koji poznaje žanr, ovde se pokazao i dokazao u najboljem svetlu u svojoj dosadašnjoj scenarističkoj karijeri. Kao veoma vešt zanatlija, spretno je ispleo priču o tajnim službama, sa trilerskim zapletom i zanimljivim likovima. Upečatljive role su napravili Milan Marić, Nebojša Dugalić, Žarko Laušević i Nenad Jezdić, a takođe su jako dobri Radovan Vujović, Sonja Kolačarić, Nina Nešković, Ljubomir Bulajić, Marta Bjelica. Čak je nađena prava uloga i za Nenada Okanovića, kojeg sam nepravedno godinama potcenjivao kao debila iz serije Radoša Bajića. Takav glumac se može jako dobro iskoristiti za određene karakterne likove, koje su nekada igrali glumci poput Ljubomira Ćipranića, a kojih u domaćoj kinematografiji danas nema puno. Veoma me raduje što su neke domaće serije počele da se gledaju isto toliko, koliko i popularne serije Netflixa ili HBO-a. Dugo smo čekali, ali i dočekali.



Više mi se svideo Get Out, prethodni film Jordana Peelea. US je raskošniji i maštovitiji, ali je i njegova boljka to što Peele, kao i mnogi današnji autori, ne može da shvati da se svet toliko promenio i da je svaki otvoreni angažman protiv globalnog totalitarizma i nejednakosti, pa i rasizma, u ovakvom obliku besmislen. Sav besmisao se ogleda u tome i kada se na takvoj “kritici“ broji keš zarađen na bioskopskim blagajnama. Dakle, ovde u prvom planu imamo prvo politički komentar, odnosno podtekst, pa tek onda dolazi horor, umesto da je obrnuto. I da sama kritika bude smislenije subverzivna, pritajena i opasna. Ako zanemarimo taj podtekst, sam horor je jako zanimljiv, napet i originalniji od većine američkih horora koji se poslednjih godina hvataju za stare recepte. Peele je u igranju sa žanrom i samom pričom otišao korak dalje od svojih savremenika. U nekim momentima mi se učinilo da su neka rešenja neviđeno glupa, ali bi me već u narednim kadrovima razuverio. Biblijska referenca na Knjigu proroka Jeremije 11:11 kaže „Zato ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na njih zlo, iz kojega neće moći izaći, i vapiće k meni, ali ih neću uslišiti.“ Amerikancima je zaigrala mečka pred vratima. Ta mečka je njihov odraz u ogledalu, zapravo svi oni Amerikanci koji žive u senci drugih Amerikanaca koji žive na njihov račun i račun ostatka sveta. Valjda je tako? Pitanje je šta je sve Peele mislio. Ostalo je mnogo nejasnoća.


Nisam ljubitelj biografskih filmova o moćnicima iz Bele kuće. Takođe nisam ni jedan od onih kojima je Christian Bale jedan od omiljenih glumaca. Režiser Adam McKay me je odbio konfuznim i nervoznim "The Big Short". Ipak ovaj film sam pogledao i nisam se pokajao. Priča o Diku Čejniju i njegovim nedelima. Inteligentno napisan, moderan, majstorski režiran, sa genijalnim obrtom o sveznajućem naratoru.






Tajlandski film "Pokvareni genije" režisera Natavuta Ponpirija (Nattawut Poonpiriya) je jedan od najinteligentnijih i najuzbudljivijih filmova koje sam pogledao u poslednje vreme. Još jedan dokaz u prilog tezi brojnih ljubitelja filma po kojoj Azijati superiorno preuzimaju primat nad ostatkom filmskog sveta. Kinematografija im je zdrava, a preuzeli su ono najbolje od filmskih "rođaka" iz Amerike i Evrope. Ovaj genijalni triler bez pucanja i leševa je precizan, napet, maestralno režiran i sjajno napisan. Sve "puca" od saspensa, a to je dovoljno za pravi bioskopski užitak.


Niskobudžetni debitantski film Rajana Prausa je zapravo pulp fiction bez ambicije da se dopadne širokim masama i da jurca nagrade po filmskim festivalima. Snimljen za svega 16 dana, sa zanimljivim zapletom, iščašenim likovima i pre svega svež i inventivan u žanrovskom pristupu. Jedan od onih filmova koji bi se, da je ondašnji bioskopski poredak na snazi, sigurno prikazivao u pokojnom bioskopu 20.oktobar i bio prava poslastica za ljubitelje filmskog andergraunda.


Robert Redford je objavio da filmom Dejvida Lourija odlazi u penziju. Iako se potrudio da sve to izgleda šarmantno, iako su tu Sisi Spejsik, Deni Glover i Tom Vejts, ipak nije otišao u velikom stilu. Mnogo toga nedostaje ovom filmu da bi bio dobar, iako je Dejvid Louri odičan reditelj koji iza sebe ima par baš dobrih filmova. Gledljiv jeste, na momente dosadan i prilično praznjikav u svakom smislu.


Dokumentarac Brusa Vebera koji na najbolji mogući način opisuje najharizmatičnijeg holivudskog glumca. Bilo je dovoljno da samo ušeta u kadar i suzdražnim, gotovo neprimetnim glumačkim sredstvima na gledaoca ostavi snažan utisak. Kao od brega odvaljen, sa dubokim glasom, spuštenim obrvama, podočnjacima, pripaljenom cigaretom i flegmatičnim držanjem, uspeo je da kreira jedan novi tip junaka koji je mogao biti i dobar i loš momak. U filmu su zanimljive priče ispričali Džoni Dep i Benisio Del Toro o njihovoj fascinaciji Mičamom, ali takođe, ovde se osim filmskih veličina, provlači i jedna ultimativna rokerska ekipa koju predvodi Dr.Džon, koji je zajedno sa Riki Li Džons i Marijen Fejtful imao nekakakav muzički projekat sa Mičamom, tako da je ovo dokumentarni film koji sveobuhvatno, na pravi način, pokriva biografiju prvog, pravog i najvećeg holivudskog buntovnika.


Kusturica je snimio jedan lep dokumentarni film o velikom čoveku, revolucionaru i najskromnijem predsedniku na svetu. Pepe Muhika je pravi levičar, romantični gerilac, jedan od onih ljudi kakve ćemo teško nalaziti u ovim vremenima koja nam dolaze. Muhika je kraj jedne epohe, a svojim primerom ostavio je ideal kojem bi trebalo da teže svi ljudi, ne samo političari.



Lars fon Trir je imao tu nesreću da ga godinama podržava i tapše po ramenu festivalska publika koja ga je odbacila čim je postao persona non grata. U momentu kada je ovaj promenjeni svet, sa svojim novim pravilima političke korektnosti, počeo da se bavi temama takozvanog osvešćivanja, kojima se na neki način ore po mozgovima inteligentnijim ljubiteljama kinematografije, neki tamo globalni žiriji i kultur-tregeri su shvatili da im Trir više nije potreban. Megalopolis je postavio pitanje, kome je danas potreban autor koji dubinski promišlja svet i problematiku ljudske egzistencije, i to na jedan osoben i svakako uznemirujući način. Odmah je dat odgovor na festivalu u Kanu. Gomila idiota je izlazila tokom projekcije sa vidnim nezadovoljstvom, dok je armija stupidnih kritičara blatila Trirov novi film. Uradili su to čak i u ovom slučaju, kada je Trir svoj film završio sa sasvim korektnim krajem u vezi sa sudbinom glavnog lika, čime je na neki način odstupio od svoje "pomerenosti" i možda izdao sam sebe. Ne razumem kakve su to brutalnosti šokirale osetljivu kansku publiku i kritiku, koja je samo par meseci pre toga bila u stanju da mirne duše, uz šampanjac, posmatra bombardovanje Sirije, na koju je kišu raketa ispalila i francuska vojska, zajedno sa britanskom i američkom. A što se tiče naše publike, mnogo veće brutalnosti su se mogle videti u popularnim azijskim horor filmovima ili u svakodnevnim konferencijama za štampu koje nam godinama priređuje Aleksandar Vučić sa armijom svojih lumpenproletertzvintelektualaca. Hoću reći, da je taj skandinavski paranoik i stoik, kako ga je onomad opisao pokojni Dinko Tucaković, i dalje jedan od najznačajnih filmskih stvaralaca, koji bi u svakom smislu trebalo da imponuje ovom duhovno siromašnom vremenu.

субота, 5. јануар 2019.

Gledalo se 2018. godine



Uvreda (L'insulte) – Ziad Dueiri (LIBAN)
„Uvreda“ je inače prvi i za sada jedini film Zijada Dueirija koji sam imao prilike da pogledam. Čuo sam za režisera zahvaljujući jednom eseju, iz odlične knjige Borisa Trbića „Bilo jednom na Bliskom istoku“. Film sam pogledao na prošlom Festu. Dueiri je moderan filmmejker, koji je zanat pekao u Holivudu kao asistent kamere na filmovima Kventina Tarantina, Džima MekBrajda, Endrjua Dejvisa. Kao reditelj debitovao je 1998. godine filmom „Zapadni Bejrut“. „Uvreda“ je njegov četvrti film. U pitanju je izuzetno ostvarenje koje ostavlja jak utisak. Dobra priča, jaki karakteri, politika, traume građanskog rata, pitanje humanosti. Sve to bez patetike, nategnutih konstrukcija i onog „ljudskopravaškog“ zakukavanja. Ovakvi filmovi, sa osetljivom tematikom, moraju biti pošteni da bi bili katarzični, jer nijednom narodu ne pripada monopol na patnju, kako reče jedan od likova.





First Reformed – Pol Šreder (SAD)
U jednom intervjuu koji je za Sineast napravio Dinko Tucaković, Pol Šreder je još 1983.godine rekao: „Volim filmove sa usamljenim ljudima u praznim sobama, kao što su „Taksista“ Skorsezea, „Džeparoš“ Bresona, „Samuraj“ Melvila.“ U svom poslednjem filmu taj usamljeni čovek je sveštenik kojeg igra Itan Houk. Na neki način je sličan onom liku kojeg je igrao De Niro u Taksisti, Delon u Samuraju, ali najdirektniji omaž se zapravo odnosi na Bresona i njegovo remek-delo „Dnevnik seoskog sveštenika“. „First Reformed“ je odličan film koji hrabro postavlja neka pitanja koja muče savremenog čoveka.




Roma – Alfonso Kuaron (MEX)
Priznajem da mi se sam početak filma učinio kao nekakvo umetničarenje, međutim, vremenom sam se otkravio i prepustio filmu. Priča o ostavljenim ženama, služavki-dadilji i njenoj gazdarici, lepo ispričana kroz crno-belu fotografiju, što možda na prvi pogled ukazuje na autorsku pretencioznost, ali ipak je sve opravdano jer se radnja dešava ranih sedamdesetih. Kuaron je zapravo želeo, usput da ispriča i priču o svom odrastanju, i na neki način je posveti i njegovoj dadilji. U jednom momentu sve je leglo i priča je zadobila smisao. Jedino me je mučio taj naziv filma. Otkud Roma? Zašto Roma? Onda sam negde pročitao da je to zapravo deo Meksiko Sitija u kojem je odrastao Kuaron. Kockice su se sklopile. Film je divan.




You Were Never Really Here – Lin Remzi (SAD)
Plaši me Hoakin Finiks. U njegovom igranju ima nečeg demonskog i neverovatno privlačnog u isto vreme. Imam utisak da on brutalno gradi likove koje igra i da tom prilikom umire jedan deo stvarnog Finiksa. Ako ovako bude nastavio, neće dočekati starost. Rediteljka Lin Remzi je po tajmingu starih majstora, uspela u sat i po vremena da spakuje sve ono što treba da se nađe u jednom dobrom bioskopskom filmu. Psihološka triler-drama koja uslovno može da se posmatra kao omaž Skorsezeovom Taksisti. Jedna on onih priča kojom vas autor pukne u glavu, i posle koje ne možete ostati ravnodušni.




Svi znaju – Ašgar Farhadi (ŠPA)
Iranski režiser Ašgar Farhadi je rešio da izađe iz nacionalnih okvira i napravi jedan film van Irana. Izabrao je Španiju, što se pokazalo dobrim i pametnim izborom. “Svi znaju” je priča koja počinje lepršavo kao razglednica sa Mediterana, zatim se polako pretvara u triler-otmice, da bi potom prešao u pravu dramu.  U tom trenutku pravila žanra u vezi sa filmovima otmice prestaju da budu bitna. Važni su samo likovi, njihove drame i dileme. Maestralno režiran, napisan, apsolutno zavodljiv i uzbudljiv. Ašgar Farhadi je više puta pokazao da je režiser koji ume da radi sa glumcima. Njegovi filmovi mogu da posluže kao master klas, kako studentima glume, tako i režiserima koji vole taj kamerni stil dramskog igranja na filmu.




Detroit – Ketrin Bigelou (SAD)
Veliki sam fan opusa Ketrin Bigelou i to zaključno sa filmom „The Weight of Water“ iz dvehiljadite godine. Žena koja se školovala na opusu Džona Milijusa, koja je izjavila da „ništa bolje ne pali od preterivanja“ (a bila je studentkinja Miloša Formana na Kolumbiji), nije za potcenjivanje. Ketrin je inače i žena koja je svoje srce, u jednom periodu svog života, poklonila Džejmsu Kamerunu, i po tome se odmah videlo da to nije obična žena. Postoji ona kovanica žena-zmaj. Možda bi se mogla upotrebiti u njenom slučaju? Posle pomenutog filma iz dvehiljadite je prestala da mi bude zanimljiva. Pogotovu posle oskarovca „The Hurt Locker“ koji je, složićete se možda, užasan film i svakako precenjen. „Zero Dark Thirty“ nisam gledao jer mi je takođe zasmrdeo na neko pentagonsko govno, iako to možda i nije. Međutim, Ketrin Bajglou se ovim poslednjim filmom vratila u sferu mog interesovanja, jer je ponovo snimila nešto vredno pažnje. U pitanju je jedan od onih filmova koji ubadaju prst u oko američkom establišmentu i njihovom snu o izuzetnosti. Film ogledalo na temu rasizma u najbogatijoj i najdemokratskijoj zemlji na svetu. Priča koja ostavlja gorak ukus u ustima. Odlično je režirana, a dokumentaristički realizam u igranom fimu doveden je do savršenstva. Priča koja štipa savest Amerike. Besni ste, plače vam se, nemoćni ste, jer nepravda uvek i svuda boli. Samo nemojte da budete selektivni u promišljanju. Pogledajte, svuda je oko vas, ima je i u našem/vašem dvorištu. Zove se drugačije. Krije se u drugim formama. Prepoznajte je bez nametnutih šablona. Smrt nepravdi!




BlacKkKlansman – Spajk Li (SAD)
Podsetio me je na bioskop iz devedesetih. Ima dobru atmosferu, iako je na momente prenaglašen u nekim segmentima. Spajk Li je definitivno podvojena ličnost. U njemu se neprestano bore Spajk Li filmmejker i Spajk Li politički aktivista. Najbolji je kada se trudi da bude kao Skorseze, i tada je filmmejker. Kada se trudi da bude aktivista, on je bledunjav i ponekad patetičan, a često pretenciozan. Aktivizam u tom smeru je jako ozbiljna i potrebna stvar, ali ume da ubije filmsku magiju. Isto kao i preterano eksperimentisanje sa pravilima žanra. Uprkos svemu BlacKkKlansman je jedno prijatno bioskopsko osveženje i film koji vredi pogledati, iako je na tu temu Ketrin Bajglou sve precizno objasnila u Detroitu.




Teška vremena u El Rojalu – Dru Godard (SAD)
Ako me je Spajk Li podsetio na bioskop devedesetih, ovaj film je skroz naštimovan u tom ključu. Radnja se dešava krajem šezdesetih u motelu El Rojal na granici Nevade i Kalifornije. Tu je jedan recepcioner sa tajnom, nekoliko iznenadnih gostiju, svako sa svojom pričom, i ubrzo kreće ludilo. U holu motela je restoran sa džuboksom, koji dobar deo filma vrti rok i soul hitove iz zlatnog doba vinila, tako da je pored izvrsne tarantinovsko-rodrigezovske priče i saundtrek jedan od razloga zbog kojeg bi trebalo da pogledate ovaj film. Da, tu je i Džef Bridžis.





Eric Clapton: Life in 12 Bars – Lili Fini Zanuk (SAD)
Ovo zapravo i nije neki vrhunski rokumentarac. Gledao sam mnogo bolje i znatno vrednije filmove o rokenrol zvezdama. Ovaj film je prosečan, ali ipak mi je ostavio utisak zbog Kleptona i muzike koju je stvarao. Preovladao je lični sentiment, jer mi je u jednom periodu života njegova muzika značila. Osim toga, film mi je otkrio i neke detalje iz Kleptonovog života koje nisam znao. Svakako ako imate mitomanski odnos prema rokenrolu, volite Cream i Yardbirdse, ovo jeste film za vas. U svakom slučaju je jedan od vrednijih iz 2018.




Južni vetar – Miloš Avramović (SRB)
Za kraj bih izdvojio i jedan srpski film, koji je sa svim manjkavostima, ipak prijatno iznenađenje. Dobar i uzbudljiv akcioni krimi film. Odeš u bioskop i nemaš transfer blama kao ranije dok su se m(učili) da porode nešto slično Zečević, Skerlić i ostali. Ipak, daleko je od onoga što bi želeli da budu.