Sredozemlje - Savo Stijepović (Dereta)

„Sredozemlje“ Sava Stijepovića je jedan od tematski originalnijih romana koji su se pojavili na domaćoj književnoj sceni. Priča o dunavskim krijumčarima koji u predvečerje Drugog svetskog rata valjaju morfijum, antibiotike i drugu zabranjenu robu diljem balkanskih i inih varoši.  Banda sastavljena od Srba, Vlaha, Crnogoraca, Bugara, Makedonaca i jednog opakog rumunskog Jevrejina. Likovi koji izgledaju kao da su izašli iz nekog špageti vesterna Leonea ili Korbučija, ili možda čak i kao kopači zlata iz Hjustonovog remek-dela „Blago Sijera Madre“. Razigrana proza, na momente opora i zajebana, na momente duhovita, ali svakako pronicljiva, inteligentna i provokativna. Razračunavanje sa sopstvenim nacionom, koje mnogim čitaocima može biti odbojno ili privlačno, u zavisnosti od pogleda na svet, ja nisam pročitao kao ideološko-političko. Autor ne beži od Balkana, niti se udvara bilo kome. Ovde nema tog prostačkog i prosjačkog pljuvanja koje je oličeno u duhu samoporicanja, već je cela ta kritička komponenta više vezana za egzistencijalni pogled na svet. Ljutnju na Boga, zemlju, istoriju, narod, ceo svet. Traženje smisla u besmislu istorijskih tokova. Možda čak i onaj nihilistični patos koji je kroz svoju poetiku provlačio Živojin Pavlović (billo kao pisac i mislilac, bilo kao filmski autor).

Savo Stijepović voli da podigne svaki kamen, na vrelom brdu pod jakim suncem, ne bojeći se da li će se ispod naći neka zmija. On zapravo priželjkuje zmiju, kako bi joj utucao glavu. Sve vreme traži i samog đavola. O tome svedoči i hororična tuča sa Jarilom (po slovenskoj mitologiji bog plodnosti i rata) u nekoj bugarskoj vukojebini u kojoj su se našli junaci-antijunaci ove pripovesti. Putovanje koje se završava u Kavali, uz bogatu trpezu, ratluk sa nakapanim morfijumom, hašiš i rebetiko stihove - „Kada budem umro, u neki ćošak me metnite, sa mojim buzukijem, tom jedinom utehom“ – najavljuje drugu veliku apokalipsu XX veka. 

"Svet juga je veličanstven, onde si siguran i bezbedan, tamo si, šta god da uradiš, u pravu. Jug, uvek sam to govorio nije geografski pojam, već pojam vezan za ličnosti, ona strana sveta koja se tiče izvanrednih duhova."

"Zato što je to Sredozemlje i ono uspostavlja ravnotežu sveta, pa na svoje sunčane terazije, na desni tas postavlja rđav i loš duh, takve stvari. Na levom tasu je ostatak sveta i koji gram dobrog."

Projekat Florida - režija: Šon Bin (SAD) 2017

Jedna od onih priča o populaciji koju u anglosaksonskim zemljama zovu „white trash“. Heli i Muni su majka i ćerka koje žive u hotelu „Magični dvor“ na Floridi u kojem mahom žive Amerikanci bez sigurnog budžeta. Vilijem Defo igra Bobija, menadžera zgrade, zaštitnika i pozitivnog lika koji ostaje nemoćan, kako pred sistemom, tako i pred prirodom i karakterom drugih likova. Glavni junaci su deca – Muni (Bruklin Prins), Skuti (Kristofer Rivera) i Džensi (Valeria Koto), koji letnje dane provode u okolini jeftinih motela i napuštenih bungalova, pokušavajući da sami sebi osmisle igru i zabavu. U pitanju je još jedan kritički osvrt na američko liberal-kapitalističko društvo, čamotinju i ljude koji su unapred osuđeni na marginu. Američki san je odavno mrtav i pitanje je da li je uopšte postojao kao realnost ili je predstavljao samo iluziju „Great“ kompleksa. Sam naziv hotela „Magic Castle“ vezan je za blizinu Volt Dizni rizorta koji je glavnim likovima ove priče finansijski nedostižan. Simboli američkog načina života su nedostupni većem delu odbačenih i zaboravljenih ljudi. Dok sam gledao film, na pamet mi je pala ona lepa pesma Alehandra Eskoveda „Sister Lost Soul“, koja bi mogla na najbolji način da opiše tugu koju u svojim dušama nose likovi ove priče. Svi do jednog su željni nežnosti, ljubavi i sigurnosti koju nema ko da im pruži. Ako se ovakve stvari dešavaju u svetu i u zemlji koja voli za sebe da misli da je najsuperiornija i da drži predavanja ostatku čovečanstva, onda nešto debelo nije u redu sa tim svetom. Ovakvo ustrojstvo odavno nema alibi i pukotine su postale vidljive.

Reditelj Šon Bin svojim novim filmom nije doneo nešto što već nismo znali i nismo videli ranije. Mogao bih da ga uporedim sa nešto boljim „Zveri južnih divljina“ (2012) Bena Zejtlina koji takođe govori o odbačenima i zaboravljenima u najmoćnijoj zemlji na svetu, ali daleko od toga da je ovaj film slab ili nepotreban. Naprotiv, „Projekat Florida“ je jedan od onih filmova „Sundance“ estetike, realistična drama sa socijalnom tematikom lišenom patetike i odličnim glumačkim ostvarenjima. Deca naturščici su nadmašili odrasle, a takođe su sjajni Vilijem Defo i Bria Vinejti. Jedno od vrednijih ostvarenja ovogodišnje produkcije i verovatno će se naći na mnogim godišnjim listama.

TO (It) - režija Endi Muskieti (SAD) 2017

„To“ Stivena Kinga došlo nam je drugi put kroz film. Onaj prethodni dolazak mi nije nešto legao. Sećam ga se kao kroz maglu. Ovaj novi je dobar. Bio mi je zabavan. Izgleda da mi je posle prve sezone serije „Stranger Things“ neviđeno proradio nostalgični refleks, pa sam počeo da priželjkujem sve što bi me moglo podsetiti na bioskop mog detinjstva. Reditelj ove pristojne ekranizacije se zove Endi Muskieti (ili Muščieti) i nije mi poznat. Prvi put se susrećem sa nekim njegovim filmom. Nije lako snimiti dobar horor, a pogotovu kada se režiser lati nekog kultnog proznog dela kao predloška. Tada je na klizavom terenu i lako može da se samoubije. Ovaj Muskijeti to zna, ali je svoj strah savladao tako što ga je ubio kroz likove sjajnih klinaca koji su uvek provereni recept za uspešan film. Naravno, samo kada su sjajni. Na pamet mi padaju klinci iz filmova „Gunisi“, „Ostani uz mene“ (Stand by me), kao i iz pomenute serije „Čudne stvari“ (Stranger Things).  Čak je pravo iz „Čudnih stvari“ ovde ušetao Fin Volfhard koji igra Ričija Tozijera (Kingov alter-ego u ovom slučaju). Posebno je upečatljiva uloga Beverli Marš koju je odlično odigrala Sofija Lilis. Tu bih prvenstveno pohvalio Muskietija koji se pokazao kao filmski znalac i izborom ove šarmantne Pegi Su skinuo kapu zvezdama tinejdž filmova iz osamdesetih, poput Keri Grin ili Anabet Giš ili Meri Stjuart Masterson. Klovna Penivajsa je odlično odigrao Bil Skarsgard. Možda jednog dana bude veliki glumac kao i otac. U svakom slučaju radujem se drugom poglavlju. Da se plašimo i oslobađamo straha. To je suština onoga što je Aristotel nazvao katarzom.

"Baby Driver" - Едгар Рајт (САД) 2017

Шта се ово дешава са Холивудом? Хајповање, лудом радовање. Таман сам помислио стигло неко ремек-дело као правоверни омаж Волтеру Хилу, кад тамо испеглана индустријска зајебанција. Едгар Рајт инспирисан стиховима Сајмона и Гарфанкла из песме Baby Driver решио је да сними филм, који је у гомили смећа сигурно интелигентнији и упакованији, али је ипак у питању дело које не може да се мери са својим узорима. Јесте гледљив, на моменте забаван, лепе су и те тарантиновске боје, али су ликови као лутке које изговарају текст и реплике без убедљивости која је потребна да би једно филмско дело било магично. У питању је само један жанровски хибрид са вешто снимљеним акционим сценама. Осим тога претрпани еклектични саундтрек, који спаја Jona Spencera&Blues Expolosion и Jonatana Richmana са групом Queen, такође указујe да је у питању још један филм без идентитета који ће брзо бити заборављен.

Ubistvo u Orijent ekspresu - režija: Kenet Brana (SAD) 2017

Bio sam dobronameran kada sam otišao u bioskop. Zato što je u pitanju još jedna verzija klasika Agate Kristi, zato što je režirao Kenet Brana, zato što igra gomila dobrih glumaca. I onda krene film koji vas fino vozi, koji je odlično snimljen, sa gomilom čarobnih scena, ali onda u jednom trenutku krenem da se saplićem i počinjem da zevam. Najbitniji segment jednog krimića koji se odnosi na atmosferu napetosti ovde je zakazao. Kenetu Brani je bilo bitnije da (pre)naglašava svoj rediteljski stil i neke nebitne stvari, nego da se pozabavi suštinskom supstancom ovog žanra. Moja baba bi rekla da je usrao motku, ali opet progledao bih mu kroz prste zbog izbora i truda. Ipak i dalje kao neprevaziđena ostaje verzija Sidnija Lameta iz 1974.godine.

Hrišćanstvo i film (razgovor s Vladimirom Kolarićem)

Ljudi vole da pakuju druge ljude i smeštaju ih u konstruisane šablone javnog diskursa. Mnogi intelektualci danas igraju tu dosadnu i jalovu igru. Međutim, postoje ljudi koji ne pristaju na takvu podelu uloga i teško ih je smestiti u neku od fioka. To su ljudi koji misle svojom glavom i koji su svesni slojevitosti i kompleksnosti sveta koji promišljaju. Ljudi koji ne odbacuju religiju, tradiciju i baštinu, već je spajaju sa modernim duhom u cilju traganja za vanvremenskim vrednostima, istinom, lepotom i slobodom. Jedan od njih je teoretičar umetnosti i kulture, pisac i dramaturg Vladimir Kolarić. Ceo intervju na Slovopresu.

Bilo jednom na Bliskom istoku (razgovor s Borisom Trbićem)

Pala mi je na pamet ideja, da u ludilu predizborne kampanje u Srbiji napravim intervju sa Borisom Trbićem i pobegnem, makar na kratko, od kičaste politikantske kaljuge i medijskog horora. Nema veće radosti za čoveka od inspirativnog i pametnog razgovora sa drugim čovekom. U ova današnja vremena, modernih tehnologija, čak i kada se nalazimo na različitim kontinentima, omogućeno nam je da čujemo neku dobru priču.
Pročitajte ceo intervju ovde SlovoPres