недеља, 09. јануар 2011.

Zorba the Greek



Film „Zorba the Greek“ reditelja Mihalisa Kakogiannisa, u mojoj porodici, od kada je snimljen (1964), pa do današnjih dana, predstavlja kultno delo čija se važnost prenosi sa kolena na koleno. Kao izdanak treće generacije Grka u ksenitiji morao sam da prihvatim tu tradiciju. Nisam se mnogo pitao. Uostalom, kako zanemariti priču moje pokojne nane Ljubice, koja mi je, jedno pedeset puta dok sam bio mali, ispričala kako je davne šezdeset pete-šeste prisustvovala projekciji “Grka Zorbe” u Beogradu na kojoj je bio Entoni Kvin lično. Dugi niz godina na počasnom glumačkom tronu Ljubice Kalijadis nalazio se Stjuart Grendžer, ali je posle “Grka Zorbe”, Stjuca zbačen sa prestola i krunisan je Entoni Kvin. Takve priče su kod mene budile osećaj da u svemu tome ima neke velike životne važnosti, koja nadilazi prostor i vreme u kojem sam rođen, i dokazuje da je realnost na ovom podneblju nekad pripadala bratstvu metropolskog duha zajedno sa ostalim prestonicama belog sveta. Takve priče su od mene napravile filmofila, a Ljubica, koja mi je sve vreme na pameti, u međuvremenu je otišla svome Grku. Možda su negde gore sreli i Aleksisa Zorbasa i Entoni Kvina. Možda su sreli i Nikosa Kazancakisa koji je u svim svojim delima, zapravo tragao za smislom čovekovog postojanja, ali po svim pravoslavno hrišćanskim pravilima je verovatno u paklu. Ko će ga znati. Čudni su putevi gospodnji.

                                                                  Nikos Kazancakis

“Zorba the Greek” je snimljen po romanu Nikosa Kazancakisa najvećeg grčkog pisca i intelektualca dvadesetog veka. (Originalni roman “Doživljaji Aleksisa Zorbasa” može se naći kod nas u izdanju kuće “Reč I Misao”) Nikos Kazancakis je pored Zorbasa napisao i kotraverzni roman “Poslednje (Hristovo ) iskušenje” po kojem je Martin Skorseze snimio film, zbog čega nije bio omiljen među crkvenim velikodostojnicima Grčke, ali taj njegov životni pogled na svet nije uspeo da ga diskvalifikuje među grčkim intelektualnim svetom, a posebno među mladim ljudima koji ga i danas smatraju čovekom slobodarskog duha i intelektualnim gorostasom. Povodom velikog uspeha romana “Doživljaji Aleksisa Zorbasa” Kazancakis je rekao: “Od ljudi živih I mrtvih, malo je onih koji su mi pomogli u mojoj borbi. Kada bih hteo da razlučim koje su to ličnosti što su ostavile najdublje tragove u mojoj duši, uverio bih se da su zapravo bile tri-četiri: Homer, Niče, Bergson i Aleksis Zorbas. Zorbas me je naučio da volim život i da se ne bojim smrti. Kada bih danas mogao izabrati duhovnog vođu – sigurno bih izabrao Zorbasa.”

Posle dugotrajnih Kazancakisovih lutanja po Evropi, Aziji, Africi, dalekom istoku, Kini, Japanu, Orijentu i po povratku u Grčku, u luci Pirej Kazancakis upoznaje Zorbasa i tu zapravo kreće priča koja je pretočena i u film. Alan Bejts (Basil), zapadnjak grčkog porekla, koji je dobio rudnik u nasledstvo, je zapravo Kazancakisov alter- ego. Njih dvojica, Zorbas i Basil, odlaze na Krit sa namerom da ožive nasleđeni rudnik. U takvom pokušaju dolazi do brojnih problema koji su prouzrokovani sudarom dva različita mentaliteta, patrijarhalnošću meštana, i jednostavno čudnim spletom okolnosti koji nosi sam život. Basil se zaljubljuje u prelepu udovicu koju igra prelepa Irena Papas. Patrijarhalna zatucanost Krićana (koja se može meriti sa zatucanošću Crnogoraca iz filmova Živka Nikolića) neće oprostiti novu ljubav lepe udove. Još jedna žrtva je morala biti prineta balkanskoj amorfnoj civilizaciji. Što bi rekao pokojni Žika Pavlović : “Balkan ne zna za stvaranje. Samo razaranje i smrt”. Kroz prašumu životnog besmisla, na najlepšem parčetu sveta, kakva su Grčka ostrva, Aleksis Zorbas vodi zbunjenog pripadnika civilizacije kristala, i uči ga da život prihvati onakvim kakav jeste i kada mu je najteže da mu se, uprkos svemu, smeje u lice i zaigra sirtaki. Možda je najbolji opis same knjige, a koji se može upodobiti i završnici filma, dala Nada Marinković u svom pogovoru romana gde kaže: “U povesti o Zorbasu ima podsmeha I jeda, zanosnih I elegičnih raspoloženja, protesta pred nepravdom i besmislom, ali, iznad svega, kao osnovno raspoloženje, ostaje da traje I gospodari pagansko osećanje života, dionizijski zanos pred njegovim lepotama koje ništa, pa ni smrt, nije u stanju da opovrgne."

Odjavljujem se završnom scenom uz muziku Mikisa Teodorakisa. Kalinihta prijatelji!

 


3 коментара:

  1. Odličan post, kao i uvek. :)
    Dodala bih samo da je pored esencijalne priče o životu čiji je sastavni deo i smrt, ovo ujedno i priča o ljudskom dostojanstvu.

    "Grka Zorbu" sam prvi put gledala sa svojom nanom Zagom i posle toga me je naučila da igram sirtaki. Sećaš se scene u kojoj se Zorba ljuti kad mu aplaudiraju kako igra i govori: "Igram za sebe, ne za publiku!" Velika je to mudrost.

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala Miljo:)Apsolutno se slažem sa iznetim mišljenjem.

    ОдговориИзбриши
  3. Grci! I Grkinje, naravno! Ima li dana da muzika iz "Zorbe" ne mine glavom?

    ОдговориИзбриши