NUŽNO UBISTVO – Jerzy Skolimowski (2010)

Da se izjasnim na samom početku. Taman sam pomislio da me trenutno nijedan film savremene produkcije neće inspirisati da napišem neki kraći prikaz, koji će opet, s druge strane, inspirisati nekog filmofila koji je izgubio veru u kinematografiju, da ga iste večeri potraži u obliženjm DVD klubu ili da ga nabavi nekim alternativnim putem, kada mi po preporuci stiže “Nužno ubistvo” Jerzya Skolimowkog. Rekoh sebi, konačno jedan pravi art film bez umetničarenja. Savremeni evropski autori su skloni umetničarenju, i to ponekad ume da smori gledaoca. Jerzy Skolimowski u ovom slučaju ne spada u takve autore (mada, nisam gledao njegove prethodne filmove, tako da se unapred ograđujem). 

U pitanju je priča o bezimenom Talibanu, kojeg igra fenomenalni Vincent Gallo, a kojeg američki vojnici hvataju u pećinama Avganistana, pošto im je digao u vazduh trojicu drugara. Talibana prvo smeštaju u zatvor u kojem ga zverski muče, a potom ga deportuju u tajne zatvore CIA-e, koji su smešteni u nekim zemljama EU. U ovom slučaju radi se o Poljskoj. Prilikom deportacije, dolazi do sabraćajne nezgode u hladnim snežnim planinama u unutrašnjosti Poljske, i bezimeni se neočekivano nalazi u mogućnosti “osvajanja slobode”. Iskoristivši takvu situaciju pristaje da bude bude plen i kreće u bekstvo kroz surove snežne predele. Sam Skolimowski celu priču definiše kao “ekstremno autsajdersko putovanje kroz egzinstencijalno nigde” što je sigurno prava i precizna definicija ovog zanimljivog i provokativnog ostvarenja. Osim toga, u filmu ima veoma malo scenarija. Gotovo film bez reči, kao Bresonov “Osuđeni na smrt je pobegao”, a uzbudljiv poput akcionih filmova potere koji su snimani osamdesetih, posle prvog dela klasika Rambo.

Čini mi se da autor, prvenstveno nije imao ideju da političkom porukom eksplicitno gurne prst u oko evropskoj javnosti, već se više bavio ljudskom prirodom u borbi za preživljavanje i nužnim ubistvom koje bezimenom ostavlja vrata da krene dalje u “egzistencijalno nigde”. Scena sa sisanjem mleka dojilje i krik koji ispušta posle toga je zapravo ljutnja na tvorca zbog besmisla ljudske egzistencije. Sam taj bizarni čin, ukazuje i na besmisao globalne igre, gde Amerikanci love Talibana usred poljske nedođije. U svakom slučaju ovo je jedan od onih filmova koje nećete voleti, ali ćete ga sigurno pamtiti.