петак, 04. јануар 2013.

Dugovečnost - Svetislav Basara




Dugovečnost je roman koji je došao u pravo vreme. Dok nam živote kroje lokalne dahije, sada već provereni upropastitelji Srbije, bernhardovsko-beketovski ton Basarinog romana deluje kao lekovita pilula protiv sveopšteg besmisla, neukusa i provincijalnog duha koji na našem prostoru pobednički opstaje. Dugovečnost je hiper-inteligentna satira koja radikalizuje postavljene obrasce „žanra“ koje su u XIX i XX veku postavili Sterija i Nušić, a koja, mirne duše mogu reći, služi na čast savremenoj srpskoj književnosti. U Basarinoj prozi i dalje sve pršti od humora i ironije, karnevalskog ludila stvarnosti i fikcije, pitanja politike u književnosti i književnosti u politici. Basara se kao Tomas Bernhard preko starih majstora ruga novim majstorima i kao jedan od njegovih učitelja (Fridrih Niče) smatra da je prevrednovanje svih vrednosti nezaobilazan stepenik u borbi za jedan pogled na svet koji neće nositi okove totalitarnog mišljenja.
Glavni likovi romana su Nastasijević i Maslać, hranitelji majmuna u frankfurtskom zoološkom vrtu. Nastasijević je cinični mizantrop koji prilike u otadžbini (a i svetu) posmatra iz ugla visprenog kritičara nacionalističke ideologije, dok je Maslać nesvršeni student Bogoslovskog fakulteta i turbo nacionalista opterećen teorijama zavere i nekritičkom zaljubljenošću u sopstveni nacion. Međutim, Maslać je ipak otišao u pečalbu kada je u nekom tabloidu pročitao da životni vek u Nemačkoj iznosi 85 godina, dok je u Srbiji 60 godina. Da, već je smešno, a možete zamisliti šta tek sledi. Urnebesni obračuni i fiktivni razgovori sa protagonistima književno političkog sveta Srbije i Jugoslavije, ismevanje nacionalnih stereotipa i kvazi-mitomanije na kojoj počiva srpska politika. Stožer romana je zapravo dugovečnost Jelene Nastasijević, tetke mizantropičnog Nastasijevića, koja je poslednji predstavnik solidnosti u Srbiji, i koja je umrla u 98. godini života, odnoseći sa sobom u grob napamet naučene stihove poslednjeg velikog srpskog pesnika Novice Tadića.
Basara svojim novim romanom, kao i većinom prethodnih, zabavlja, kritikuje, opominje, ali prikazuje i nemoć književnosti u nastojanjima da svet učini podnošljivijim mestom za život. Neka se ne plaše glasnogovornici nacionalističkih portala, u Srbiji će nažalost i dalje sve ostati isto. Baš kao i posle Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića, Ace Popovića i Dušana Kovačevića. Nama ostaje samo da čitamo i da se smejemo. Basarina knjiga je uteha i bekstvo od debiliteta domaće političke stvarnosti.

3 коментара:

  1. zbog tvog pisanija,morao sam da je procitam:)
    bulls eye!

    ОдговориИзбриши
  2. Počeo je ponovo da piše zanimljivo kao nekada i to me je obradovalo jer nisam bio zadovoljan sa nekoliko njegovih poslednjih delca.

    ОдговориИзбриши
  3. Basara je imao veliku pauzu u kreativnosti. Mozda mu je nedоstajala muza?..A Tadici su (vam) kao sudbina :)

    ОдговориИзбриши