Džon Fante je jedan od onih pisaca
čije su knjige veoma drage i posebno cenjene u gnezdu Jorgoslovlja. Zbog čitalačke
krize koja me je uhvatila pre nekoliko meseci, a koja je verovatno izazvana
prozaičnim new age romanima pisaca kojima dobar marketing duva u leđa, rešio
sam da se ponovo uhvatim za dela čija vrednost uspešno odoleva zubu vremena. “Čekaj
do proleća, Bandini” (LOM) kratki roman Džona Fantea bio je pravi izbor za
lečenje od kojekakvih budalaština koje se danas nude kao kvalitetna proza. Na vrelom
i uzbudljivom asfaltu Vaclavske namesti, u gusto preplavljenim čarobnim praškim
večerima, nisam razmišljao o Hašeku, Kafki i Havelu, već o kolebanju duše malog
Arturo Bandinija i cipelama Sveva Bandinija. To je bilo jače od mene. Fante me
je opasno vozio tih dana. Moram priznati da mi se pre desetak godina, kada sam
se ložio na pretenciozno ludilo postmoderne i upadljivi intelektualizam,
učinilo da je Fante površan. Kakav danak (čitalačkom) neiskustvu, rekao bi onaj
poznati sportski komentator. Trnovit je put do čitalačke zrelosti. I dalje se
probijam kroz šiblje, korov i koprive, ali ne nameravam da stanem. To mi daje
za pravo da komentarišem. Na pamtim da mi je neki roman ovako legao u poslednje
vreme. Možda bih mogao zadovoljstvo da uporedim sa prvim čitanjem Bludnog sina
Čarlsa Bukovskog ili čitanjem Noćnih puteva Gajta Gazdanova.
“Čekaj do proleća, Bandini” je
prvi deo koji se nastavlja romanima “Put u Los Angeles”, “Upitaj prah” i “Snovi
sa Bunker Hila”. Objavljena je 1938. godine, a svojom vanvremenskom snagom može
se bez velikih izmena smestiti u neko od predgrađa današnje Amerike. Osim toga,
ovaj roman u sebi ima nešto od onoga što možemo naći u rokenrol napevima Toma
Vejtsa i Brusa Springstina. Tu divlju i uzbudljivu komponentu sa punom torbom
skrivene nežnosti koja se stidljivo ukazuje surovom i nakaznom licu realnosti. Fante je kao pisac
izvršio znatan uticaj na Bukovskog i Selindžera. Arturo Bandini
je preteča, kako Holdena Kolfilda, tako i mladog Henrija Kinaskog. Može se reći
da Fante prozom od krvi, znoja i mesa prikazuje svu bedu ljudskog postojanja
bez uvijanja i ironije. Ovo je roman koji se može svrstati u same vrhove
takozvane stvarnosne proze. Prisećajući se romana Snovi sa Bunker Hila
u kojem je Fante istakao svoje divljenje prema romanu Glad Knuta Hamsuna, i ovde je evidentno da je
Hamsun jedan od pisaca koji su definitivno uticali na njega. Jasno i svedeno pripovedanje,
poetika prljavog realizma i njena dezintegracija. Jedan od pisaca čiji opus bi svakako trebalo imati na policama kućne biblioteke.
ja sam u dahu procitala sve knjige vezano. imala fante fazu :)
ОдговориИзбришиfante je bio baja :) ja sam išao preko reda, ali nije smetalo.
ИзбришиFante je jedan od vrhovnih bogova u mom licnom panteonu :)
ОдговориИзбришиDobar izbor AneleJ Cidnam :)
ИзбришиUpravo čitam. Pre toga sam opet pročitao Hamsuna. Vidi se uticaj ali Fante ima jedinstven rukopis i rečenicu.
ОдговориИзбришиTrebalo bi i ja ponovo da pročitam Glad. Nisam baš neki fan Hamsuna. Počinjao sam da čitam "Krug se zatvara" i posle tridesetak i kusur stranica vratio ga na policu za neka druga vremena. Znam da je on jedan od najvećih pisaca, ali ti skandinavci mi nisu baš bliski.
ИзбришиŠibni preporuku za nekog savremenog Čeha (ako si nešto čitao?)
Fante je divan, divan, divan...
ОдговориИзбришиSlažem se Bato :)
ИзбришиDa li neko ima ove tri Fanteove knjige u pdf-u? Mislim da ih je nemoguće pronaći na netu... Hvala unaprijed. Pozdrav
ОдговориИзбриши