Nešto o nekim knjigama (III deo)

Polagana predaja – Goran Tribuson (Biblioteka Hit) 1984

Goran Tribuson je jedan od najboljih ovdašnjih pisaca tzv. “proze u trapericama“ kako su joj u rehmetli SFRJ tepali kritičari i ostali kultur-tregeri, koji su svaki upliv američke pop kulture u “našu“ kulturu vezivali za džins. Pored Milana Oklopdžića, koji je više bio okrenut bitnicima, psihodeliji i džezu, Goran Tribuson je stilski više bio okrenut žanru i holivudskim filmovima, kao i svedenijim formama rokenrola. Njegova proza priziva u pomoć Lu Rida, Kita Ričardsa, Toma Vejtsa i Džima Morisona, kao i delić atmosfere viđene u nekim filmovima Monti Helmana (Dvosmerni asfalt) i Ričarda Sarafiana (Vanishing Point). 

Posle nekoliko pročitanih Tribusonovih knjiga, ova mi se učinila kao jedna od onih koje bih mogao svrstati pod odrednicom najdraže. Možda je to zato što sam negde u godinama u kojima je i Petar Gorjan, glavni “junak“ ove priče, i zato što mislim da odlično razumem sva njegova osećanja, kao i kolebanja njegove duše koja je svoj sistem vrednosti izgradila preslušavajući ploče Rolingstonsa, Dilana i Dorsa, bistreći šezdesetosmaške ideale, a ujedeno se kaleći i na mačističkim filmovima sa Marlonom Brandom i Stivom Mekvinom. Onda se u jednom trenutku odraslo i došao je trenutak polagane predaje kada se pristaje na igru koju nameće sam život i brojne kompromise koji su ranije bili nezamislivi.

Ovo je roman za svakoga kome je pun kofer svakodnevnice i svakoga u čijoj duši još uvek gori plamen koji je onomad zapalio Kovalski u Sarafianovom remek-delu. Potajno ćete se sladiti, obostrano razumeti, ali ćete na kraju, sutradan, ipak morati da ustanete u sedam, obučete odelo i odete mečki na rupu. Što bi rekao Kurt Vonegat : „Tako mu je to.“

Mirni dani u Miksing Partu – Erlend Lu (Gepoetika) 2010

Moram vam reći odmah na početku da sam jedan od onih koje Erlend Lu nikada nije uspeo da kupi, ali sam zato nekoliko puta ja kupio njegove knjige. Čak sam ga slušao i uživo jedne večeri u SKC-u, pre nekoliko godina, ali ni tada se nije probudilo veliko oduševljenje kakvo na pomen ovog čoveka i njegovih knjiga viđam kod brojnih prijatelja i poznanika. Slično je i sa Murakamijem, ali on mi je ipak malo bliži od Lua. Mada, priznajem da mi je simpatičan taj nadrkani Norvežanin. Možda zbog duhovitosti, jednostavnog stila, zbog toga što voli Knuta Hamsuna ili zbog svega navedenog. Ne znam.

Mirni dani u Miksing Partu je fragmentarni romančić, koji se sa prefinjenom ironijom i lucidom duhovitošću bavi jednim brakom koji je zapao u krizu. Teleman i njegova supruga, posle jedne komične prepiske oko rezervacije smeštaja u Garmiš Partenkirhenu, koja je upotrebom google prevodioca od strane zakupodavca isti prekrstila u Miksing Part, odlaze na odmor u ovaj čuveni centar koji nam je svima poznat po novogodišnjoj skakaonici. Tamo se svašta-nešto dešava između njih dvoje, što ćete saznati kroz ogoljene dijaloge, koji čitalački klize kao mače niz oluk.  S obzirom da Erlend Lu ima osećaj za ritam i pravu meru za broj reči u rečenici, priču ćete pročitati veoma brzo, nasmejaćete se više od nekoliko puta i na samom kraju konstatovati da su Dopler i Naivan, super ipak bolji od ovog delca. Možda i nećete, ali ja ovde iznosim samo svoje mišljenje. U svakom slučaju probajte.

Priča o ljubavi i tami – Amos Oz (Laguna) 2013

Ovo je jedan veliki roman u svakom pogledu. Kako po obimu, tako i po kvalitetu. U pitanju je jedna od onih knjiga, koje dolaze u pravom trenutku, kada vam raspoloženje i psihičko stanje zahtevaju nešto jako i moćno, a namestilo se da mi padne u ruke tik pred godišnji odmor. Za Amosa Oza sam prvi put čuo pre mesec dana i to sasvim slučajno dok sam krstario internetom. Posle zanimljivog intervjua, koji je dao HRT-u kada je gostovao u Zagrebu, gotovo sam bio siguran da ću odmah sutradan otići u knjižaru i kupiti njegov roman Priča o ljubavi i tami. Autobiografski, porodični roman, o ljubavi i mržnji, kao i odrastanju u jednom zanimljivom svetu u nemirnim vremenima, koji sa sobom nosi sve ono što nosi jedan bogat život sa svim usponima i padovima. Knjiga o Jerusalimu i stvaranju Izraela, o hebrejskom jeziku; knjiga o knjigama i sofisticiranom portretu umetnika u mladosti; knjiga koja je bogata živopisnim likovima i emocijama koje se rađaju dok listate porodične albume sa crno-belim fotografijama; knjiga koja pre svega govori o majčinom samoubistvu, osećanju krivice, kao i neizmernoj tuzi koju je Oz čitavog života nosio sa sobom i sa kojom se suočio tek u ovom remek-delu savremene književnosti.

Amos Oz je dosledni zagovornik mira između Jevreja i Arapa, a sudeći po popularnosti i značaju njegove proze u svetu, možda i sledeći kandidat za Nobelovu nagradu. Posle jedne ovakve knjige, mislim da je bez ikakvog pogovora zaslužuje, jer je u pitanju jedan ozbiljan i mudar pisac. Ovo je možda jedan od najznačajnijih izdavačkih poduhvata Lagune. Požurite sa čitanjem knjige jer je nažalost Natali Portman otkupila prava za snimanje filma i verovatno će Holivud od svega napraviti još jedan filmski promašaj snimljen po velikim romanima. 

Nemeza – Filip Rot (Paidea) 2013

Posle Kamijeve Kuge, Pekićevog Besnila i Saramagovog Slepila, dolazi roman Filipa Rota, jednog od najboljih američkih pisaca. Naravno, Nemeza se ne može ravnopravno meriti sa pomenutim trilingom, ali je na tragu istih jer obrađuje temu koja je nekoliko puta ispričana, koja je uvek zanimljiva i koja se uvek može ispričati na način koji se nijansama meri u odnosu na prethodnu priču. S obzirom da je smeštena u epohu Drugog svetskog rata, i ne sadrži žanrovsku matricu apokaliptičnog romana-katastrofe, ipak je najbliža Kamijevoj Kugi, jer se suštinski bavi pitanjima straha, panike, odgovornosti, moralnih dilema, kao i filozofsko-teoloških preispitivanja.

Baki Kentor je mladić od 23 godine, sportista i čovek visokih moralnih načela, koji zbog velike dioptrije nije mogao otići sa svojim vršnjacima na ratišta, na kojima bi se borio protiv nacističke pošasti. Baki je ostao u Njuarku gde je radio kao nadzornik jednog dečijeg igrališta u jevrejskom kvartu Vikvajiku. Tog leta kreće epidemija polia koja napada decu, izaziva paralizu koja za posledicu ima trajnu invalidnost, ali u brojnim slučajevima dovodi i do smrtnog ishoda. Baki polako počinje da shvata da je to njegov rat, i da on mora nekako pomoći svoj toj nedužnoj deci, koja stradaju od nevidljivog neprijatelja. Međutim, Bakija će na tom bojištu pratiti brojna iskušenja koja će dovesti do obrta posle kojeg će odjeknuti eho egzistencijalista i učiniti da vam se ovaj roman ureže u pamćenje kao nešto zaista vredno.