Tajne veze - Đorđe Matić (Heliks)

Vislava Šimborska, poljska pesnikinja, ali i nobelovac, krajem 60-ih pisala je u jednom krakovskom književnom časopisu prikaze knjiga pod nazivom „Neobavezna lektira“. Kasnije su ti brojni prikazi sakupljeni i objavljeni u jednoj knjizi. Taj fenomen pod nazivom „Neobavezna lektira“ izbor je svakog slobodnog čitaoca na svetu. Svaki knjigoljubac u svom čitalačkom iskustvu uspeo bi da sklopi svoju kolekciju „neobavezne lektire“. Lično, uvek sam bio skloniji knjigama koje nisu bile obavezne, i koje nisu baš svi čitali. S druge strane, bio sam sumnjičav prema delima koje mi neko gura pod nos. Knjiga „Tajne veze“ Đorđa Matića ne spada u takve knjige. Hoću reći, nije je pratila agresivna reklamna kampanja, i  sasvim slučajno sam došao do nje. Međutim, nije slučajno to što ovaj mali osvrt započinjem pesnikinjom Vislavom Šimborskom. Đorđe Matić je prvenstveno pesnik, a pored toga publicista i muzičar. Možda je još nešto, što nam još uvek nije poznato, ali u svakom slučaju je intelektualac koji sebe ne ograničava uspostavljenim poretkom stvari, i koji hrabro promišlja pojedine oblasti izlazeći iz šablona i diskursa urbano-ruralno. Možemo se složiti sa njegovim stavom i sentimentom kojim ga potkrepljuje ili ne, ali u svakom slučaju je za poštovanje.  Što reče Muharem Bazdulj: „Đorđe je čovek koji ume da se divi.“ Ovo je zbirka esejističke poetične proze o muzici, tajnim kulturnim vezama, ali i o jednom vremenu i neposrednom ličnom iskustvu autora u tom vremenu. Priča o nekim od najvećih imena jugoslovenske scene, koju autor promišlja iz egzila, na osnovu doživljaja i susreta sa nekim od „bogova“ te muzike (Štulić, Bregović, Đorđević). I dok piše o njima, on zapravo piše i o sebi, dok nam kroz digresije, kao vrhunski erudita mandićevskog kova (mislim na Igora Mandića), otkriva lepotu neosvojenog duhovnog prostranstva. Tu su takođe i priče o Arsenu, Aznavuru, Okudžavi, Visockom, Majlsu Dejvisu, ali i one priče o stvaraocima takozvanih lakih nota, koje mogu prilično zbuniti, ali i iznervirati „urbane rasiste“. Pitaće se verovatno mnogi, otkud to da ovakva ličnost, pridaje važnost takvim “trivijalnostima“.

Pored eseja iz ove knjige, preporučio bih i Matićev tekst „Ja nemam drugi dom“ (o fenomenu emisije „Nikad nije kasno“) iz časopisa „Moderna vremena“. Ovde autor zalazi na teren folka, ali nikako u maniru nametnutog hipsterskog razumevanja drugosti i pravljenja od toga nekakvog novog hedonističkog kulta, već više kao montenjovski mudri posmatrač, slobodan kao ptica i bez ikakvih predrasuda. Makar sam ja sve to tako doživeo. Ako grešim, nemojte da me demantujete. Pustite me da živim u svom doživljaju, a vi gradite svoj lični. To je sloboda prilikom odabira „neobavezne lektire“.