среда, 01. мај 2019.

The Highwaymen, demontaža američkog mita



Džon Li Henkok je svoju karijeru započeo devedesetih kao scenarista i reditelj. Posle prvog igranog filma upoznao je Klinta Istvuda i napisao dva scenarija za njegove filmove. Prvi je A Perfect world (1993), drugi je Midnight in the Garden of Good and Evil (1997). Kasnije je lutao i tražio sebe kroz druge žanrove, imao promašaje poput The Blind Side (2009), ali je uspeo da napravi jedan solidan film, Saving Mr. Banks (2013) o odnosu Volta Diznija i spisateljice P.L. Travers, autorke romana Meri Popins.
The Highawayman je izgleda njegov povratak onom što je onomad učio kod Istvuda. Nije to slučajno, jer odabir glavnog glumca Kevina Kostnera, govori da je Henkok poželeo da stvori nešto kao Istvud u pomenutom filmu A Perfect world.
Džon Fusko je kao scenarista vestern senzibiliteta bio pravi izbor za ovakvu temu. Poznat po scenarijima za filmove Crossroads (1986), gitarsko bluzerski "vestern" Voltera Hila, kao i vesterne Young Guns I i II (1988-90), Fusko je mogao da se pozabavi i pričom o Boni Parker i Klajdu Barou, i to iz druge perspektive. Iz ugla onih nepopularnih momaka koji su hvatali odmetnike i kriminalce. Priča se da je prvenstveno napisan za Roberta Redforda i Pola Njumena i da se vuče po fijokama filmskih studija još od devedesetih. Henkok je na kraju ipak imao sreće da mu taj scenario padne u ruke.
Šezdesetih godina prošlog veka svet je počeo da se menja. Rušio se jedan sistem vrednosti i uspostavljao novi. U modi su bili odmetnici i bundžije. Takvom trendu naravno nije odoleo ni Holivud. Artur Pen je snimio film Boni i Klajd (1967) s Vorenom Bitijem i Fej Danavej, romantizovanu priču o gangsterskom paru odmetnika iz vremena Velike depresije, kojim je najavljena godina 1968. posle koje definitivno više ništa nije bilo isto. Recept je bio jednostavan – oni su mladi.... oni su zaljubljeni.....oni ubijaju ljude (“They’re young… they’re in love… and they kill people”). Moglo bi se reći da su pod tim uticajima nastali i filmovi poput Badlands (1973) Terensa Malika ili najradikalnija varijanta iz kuhinje Stoun - Tarantino Natural born killers (1994).
Henkok i Fusko odbacuju taj model, sprovode demontažu odmetničkog popkulturnog romantizma, tako što Boni i Klajd svode na obične pljačkaše i ubice koje je potrebno zaustaviti. Za autore ovog filma, oni nikada nisu bili kul. Oni nisu Robin Hud. Njihovi glavni likovi su dvojica ražalovanih teksaških rendžera, Frenk Hamer (Kevin Kostner) i Meni Golt (Vudi Harelson), koje vlasti vraćaju u igru jer policija ne može da se izbori s nedaćama koje im stvaraju Boni i Klajd. Hamer i Golt kreću u poteru kroz prelepe i divlje predele Teksasa i Luizijane.


Nije čudno što se deo kritike obrušio na ovo delo. Film je previše konzervativan za vladajući liberalni mejnstrim. Previše sistemski. Ipak, mislim da je to pogrešna premisa. The Highwayman je pravo filmsko osveženje, zato što ima onaj tajni sastojak koji bi se mogao nazvati starinska stvar. Sastojak koji ukazuje na to da se jedan stari fordovsko-pekinpoovsko poetički model obnavlja, kako kroz život junaka, tako i kroz mentalitet koji im je uglavnom zajednički. Hamer i Golt su tvrdoglavi i uporni tipovi koji odbijaju da se menjaju i prilagođavaju, u njima živi i traje nešto starinsko. Ta priroda njihovog karaktera je starinska, samim tim i slika njihove sudbine.
Jedna od najamblematičnijih scena u filmu je kada na samom kraju neki čovečuljak u odelu prilazi Hameru, govori mu da ga preko telefona traže novinari nekog lista i nude mu 1. 000 dolara za intervju. Hamer ništa ne izgovara već se okreće i odlazi, dok Meni Golt gleda tog čoveka i kaže mu s podignutom obrvom: "Sram te bilo". To je taj romantični momenat koji prikazuje ko je pravi baja i šta je dostojanstvenost. Starinski, nema šta. Naravno, verovatno su u stvarnosti Frenk Hamer i Meni Golt bili isprazni i ograničeni panduri, s rukama krvavim do ramena, na isti onaj način na koji su Boni i Klajd bili običan ološ koji se oteo kontroli. Međutim, Henkok ih je smestio u sistem vrednosti pionirske Amerike, u kojoj su postojali ljudi koji su bili prinuđeni da naprave bezbednu državu u kojoj će vladati zakon. Ti ljudi su izbacili iz igre Libertija Valensa, Kola Jangera i Džesija Džejmsa i sve druge koji su remetili živote običnog sveta. Neko je i to morao da radi.


Tekst je objavljen na sajtu Espreso Kultura


Нема коментара:

Постави коментар