FIL(M)OVANJE 23

 Cipele mrtvog čoveka - Šejn Medouz (2004) 

Film Šejna Medouza snimljen je pre dvadeset godina. Mislim da sam ga gledao odmah čim se pojavio ili godinu dana kasnije. Bio je jako popularan u jednom malom forumskom krugu, tako da sam ga brzo dobio u nekom DiVX formatu. Šejn Medouz mi je bio poznat odranije, od prvog Festivala autorskog filma 98., na kojem sam pogledao njegov film “TwentyFourSeven”. Videlo se odmah da je u pitanju potentan autor, koji nastavlja tradiciju britanskog filmskog rukopisa na liniji realista Majka Lija i Kena Louča, ali generacijski je ipak više iz pop kulture i najmlađi među podmlatkom te struje, koju su tada činili već etablirani Majkl Vinterbotom i Deni Bojl. “Cipele mrtvog čoveka” su mi u to vreme ostavile baš jak utisak. Uostalom, film koji počinje pesmom ’Vessel in Vain’ Bila Kalahana, u samom startu je morao da bude poseban. Sinoć sam ga reprizirao, a posle odgledanog filma utisak mi je još jači. 

Kada se sa skromnim budžetom, mimo Holivuda, snimi film osvete, to u samom startu može da bude ili totalni promašaj ili nešto mnogo dobro. Fabula je jednostavna, Ričard (Pedi Konsidajn) se vraća iz vojske, odnosno neke legije u kojoj je služio kao komandos, u gradić u kojem je nekada živeo. Dolazi sa razlogom. Tamo još uvek žive sitni dileri sastavljeni od engleskog “belog ološa” koji su mu maltretirali mlađeg, mentalno zaostalog brata Entonija (Tobi Kebel). Ne znamo puno o njemu, o odnosima, ni o samom događaju, ali polako se odmotava klupko kroz scene maltretiranja kojih se prisećaju učesnici događaja. Nasilje je prikazano antiglamurozno, a samim tim i ološ koji izgleda zaista tako. Medouz je napravio odličan film, brutalan i uznemirujuć, koji se pretvara u antičku dramu i koji će vas, bez sumnje, zaboleti. Dozvolite mu, jer sve ima smisla.

Sunce mamino - Kosta Đorđević (2023)

Koliko našoj kinematografiji nedostaju „coming of age“ filmovi, vidljivo je tek kada se nađe neko poput režisera Koste Đorđevića i kada jednim takvim filmom obraduje deo bioskopske publike. Tinejdžerske teme su u našoj kinematografiji gotovo ekscesne, dese se ponekad, ali ih publika obično ignoriše. Ne znam koji je razlog. Intelektualcima je to neozbiljno, a široj publici nije do takvih filmova, više jure za nekakvim jeftinijim razbibrigama. „Sunce mamino“ je film koji bi trebalo da bude na obaveznom repertoaru, ako ne za sve starije osnovce, onda sigurno za sve srednjoškolce i gimnazijalce. Ne znam da li još uvek postoji ono što se nekada zvalo „odlazak u bioskop sa školom“, ali svakako bi ga trebalo uvesti kao nešto neophodno u edukaciji mladih ljudi. Što reče jednom pokojni režiser Joca Jovanović (parafraziram): „Da nisam gledao filmove, nikada ne bih postao čovek urbane svesti.“ Koliko god ekscentrično zvučalo, to jeste istina. 

Relja (Pavle Čemerikić) je gradski klinac iz komšiluka, potajno zaljubljen u jednu Anu (Alisa Radaković) koja živi tu, odmah za ugla. Relji umire baka, koju njegova majka (Branka Katić) ne želi da sahrani, jer nisu razgovarale godinama. Relja na konto bakine smrti izvlači neku emociju od Ane i dobija malo više pažnje, ali kada je rešio da sam organizuje i sprovede sahranu kako bi skroz pridobio Anu stvari počinju da se komplikuju. Sjajna ekipa mladih glumaca, koji jesu nove nade srpskog glumišta, jer su se mnogi od njih već dokazali kao veliki talenti. Pomenuti Čemerikić iz sebe ima nekoliko zapaženih uloga (Ovde mora proći put, Trag divljači, Jorgovani), Alisa Radaković (Čuvari formule, Dara iz Jasenovca, Švindleri, Zlatni dečko) sa potencijalom nove mlade zvezde, zatim Denis Murić (Ničije dete, Enklava, Indigo kristal) vanserijski u svakom pogledu i Pavle Mensur (Usekovanje, Indigo kristal) koji je ovde jednom manjom ulogom uspeo da zaseni sve glavne glumce u nekoliko navrata. Sama stilizacija podseća na mešavinu holivudskih tinejdž klasika sa realizmom Sandens estetike, lepom fotografijom, dobro odabranom muzikom i lokacijski autentičnim izborom beogradskog pejzaža. Svi ti krovovi starog dela Beograda su zaista lepo uslikani. S obzirom da se nije imalo novca za veći sjaj, ovde je dobijeno više od očekivanog. To su alhemijske tajne kojima neki autori raspolažu. Naravno, ovaj film nije bez mana, ima ih kao i u mnogim drugim filmovima ali ne bih im pridavao neki veći značaj. Kosta Đorđević je napravio dobar film u potcenjenom žanru kod naroda koji se seče mahom na istorijske teme. To je za poštovanje, bar što se mene tiče. Kosti želim sve najbolje, da ode u Holivud, jer u našoj pripizdini slaba vajda „za našu decu“, a još slabija za filmove o njima.

SIDONIE AU JAPON (Sidonija u Japanu)  (2023)

Nisam ranije gledao filmove Eliz Žirar. Verovatno ne bih pogledao ni ovaj da u njemu nije igrala Izabel Iper. Jedan sam od onih fanova koji vole filmove za koje kažu “još jedan film sa Izabel Iper”, ali i one u kojima nas Izabel Iper iznenadi, pa izađe iz uloga kontroverznih likova sa patološkim poremećajima. Izabel je ovde strejt, igra spisateljicu Sidoniju, koja se suočava sa traumom gubitka supruga. Odlazi u Japan radi promocije svoje knjige i tamo, malo-pomalo, započinje platonsku romansu sa svojim izdavačem Kendži Mizogučijem (svaka sličnost sa imenom čuvenog režisera je namerna) koja se na kraju pretvara u pravu romansu, opipljivu, poetičnu i nežnu. Kroz sve to vreme, ona u “zemlji duhova” kako kažu za Japan, vidi svog supruga, odnosno njegov duh i razgovara sa njim. Filmska priča je imala izuzetan emotivni potencijal koji je tokom realizacije pomalo zakržljao jer Žirarova je želela da ostavi umetnički dojam i onda je razvučenošću i vendersovskom sporošću ubijala melodramu. Japan je lepo uslikan, kao za razglednicu ili za prikaz u nekom sofisticiranom turističkom vodiču. Sama priča nije preterano originalna, jer me je previše podsetila na znatno bolji film Entonija Mingele “Truly, Madly, Deeply” (1990) sa Alanom Rikmanom i Džulijet Stivenson, u kojem se lik koji tumači Džulijet na identičan način suočava sa gubitkom partnera na putu do katarze. Moj najveći problem sa brojnim festivalskim filmovima je što uvek imam osećaj da predstavljaju kolaž sačinjen od parčića sličnih filmova, koje sam pogledao u poslednjih tridesetak godina. Zato mi sve to bude pomalo dosadnjikavo. Ipak, pogledajte film.