Photo:Ivana Jeličić
Uvek sam mrzeo priče o gradovima ili varošicama koje počinju rečenicama poput "Beograd je grad na ušću dveju reke ispod Avale", "Smederevo je nadaleko poznato po kvalitetnom vinu", "Niš je prestonica Juga koja pored dobrog roštilja i meraklijskog sentimenta ima..." itd.... itd. Takav početak me podseća na neke dosadne dokumentarne emisije iz prošlosti, koje se i dan danas prikazuju na državnoj televiziji. To su, nekako, opšta mesta koja se iz lokalpatriotskih razloga ulepšavaju i filuju, tako da ih uvek uzimam sa rezervom. Znam kako može da izgleda jedna prosečna srpska varoš, jer sam rođen u jednoj takvoj varošici i proveo dobar deo života u istoj, kao što znam kako izgleda veliki grad sa svim svojim prednostima i manama. Naime, kada sam počeo da pišem blog, moji drugari iz Brusa su me pitali kada ću napisati nešto o gradu u kojem sam rođen. Izbegavao sam odgovor, kao i pisanje na zadatu temu, baš iz razloga da ne bih upao u klopku lokalpatriotizma i neizbežne neobjektivnosti.
Kako se posle izvesnog vremena, u mojoj glavi ponovo nametnula ta tema, i to sama od sebe, rešio sam da izrazim svoje emocije prema rodnom gradu kroz fragmente koji će biti potkrepljeni pesmama koje na intimni način prikazuju moj doživljaj Brusa, kao i kroz asocijacije koje nemaju veze sa nekim stvarnosnim sudom, već sa duboko ličnim.
Provedeno detinjstvo u Brusu ravno je Rajnerovom remek delu snimljenom prema literarnom predlošku Stivena Kinga. King je imao Mejn, ja sam imao rasinski okrug i identičnu družinu kakvu u ovom filmu predstavljaju klinci poput Korija Fildmena i Rivera Finiksa.
Tinejdžersko doba je bilo turbulentno i bolno. Rat, nemaština i snovi o odlasku u daleki svet.
Čini mi se da sam tada bio ludački zaljubljen u jednu devojku, sa rezervom da bi se već sutra mogao zaljubiti u još njih pet. Isto tako sam bio ranjiviji nego danas, ali pet puta hrabriji. Možda i gluplji. Ali svemu sam prilazio sa strašću i emocijama. Razum je bio daleko. Voleo sam da visim na glavnoj ulici, da sedim sa starijim Brusjanima u kafanama i slušam njihove priče o starim dobrim vremenima. Svi ti ljudi iz današnje perspektive imaju lirsko-epsku auru u mojoj uobrazilji i podsećaju me na nestvarne likove iz romana Alesandra Barika.
Često sam odlazio na reku. To je bilo mesto gde se sve bitno dešavalo. Tu je moj otac upoznao moju majku. Tu sam naučio da plivam. Tu sam prvi put popio pedalu od prve devojke do koje mi je bilo stalo. Down By The River!!! Nije čudno što su reke nezaobilazan motiv u mnogim pesmama.
Provedeno detinjstvo u Brusu ravno je Rajnerovom remek delu snimljenom prema literarnom predlošku Stivena Kinga. King je imao Mejn, ja sam imao rasinski okrug i identičnu družinu kakvu u ovom filmu predstavljaju klinci poput Korija Fildmena i Rivera Finiksa.
Tinejdžersko doba je bilo turbulentno i bolno. Rat, nemaština i snovi o odlasku u daleki svet.
Čini mi se da sam tada bio ludački zaljubljen u jednu devojku, sa rezervom da bi se već sutra mogao zaljubiti u još njih pet. Isto tako sam bio ranjiviji nego danas, ali pet puta hrabriji. Možda i gluplji. Ali svemu sam prilazio sa strašću i emocijama. Razum je bio daleko. Voleo sam da visim na glavnoj ulici, da sedim sa starijim Brusjanima u kafanama i slušam njihove priče o starim dobrim vremenima. Svi ti ljudi iz današnje perspektive imaju lirsko-epsku auru u mojoj uobrazilji i podsećaju me na nestvarne likove iz romana Alesandra Barika.
Često sam odlazio na reku. To je bilo mesto gde se sve bitno dešavalo. Tu je moj otac upoznao moju majku. Tu sam naučio da plivam. Tu sam prvi put popio pedalu od prve devojke do koje mi je bilo stalo. Down By The River!!! Nije čudno što su reke nezaobilazan motiv u mnogim pesmama.
Photo: Bojan Simić
Voleo sam poslastičarnicu starih Goranaca koja je još uvek živa; kafane koje su mirisale na živost; kestenje iz dvorišta pokojne Cane; drombulje koje je u džepu svog prslučeta nosila Draginja Popović; alkose koji su visili ispred "Branka Perišića"; ribolovce koji su pričali priče o velikim ribama; lovce koji su pričali priče o velikim ulovima; večite studente koji su leta provodili sedeći ispred parlamenta Bože sodadžije; klakere i kabeze; hotelsku baštu sa šlager pevačima; vremena koja su zauvek iščezla.
Kažeš stara Draginja... :) Deka mi je pre par dana pričao kako je stara bila maher, da od kockara uzima, d da ne primećuju, naravno uz osmeh gospodarice mehane i "Da li biste hteli jos jednu kafu?". Naravno, lokalpatriotizam je neizbežan, suludo je truditi se izbeći ga. Meni je puno srce bilo prošle godine kada mi je deka izašao u novinama, Sreta Žabac i Boža Kazandžija i dalje ručno kuju kazane koji se prodaju širom Balkana.
ОдговориИзбришиTi pamtiš Božu sodadžiju, a ja sam kao mala jedva čekala da deka kod Bože napuni sifon pa da mu kuci pravim špricer. Samo moja majka zna koliko sam batina dobila kada se sakrijem u špajž i pritiskam pumpicu da soda pršti na sve strane...Trebalo bi priču nastaviti kroz par generacija...Interesantno bi bilo videti Brus, malu varoš, kroz decenije i generacije. Imali bi šta ovi današnji klinci i da nauče :):)
Pozdrav Majo! Boža sodadžija je bio neverovatan lik. On je bio disident, ali pravi. Ne kao ovi lažni koji su postali očevi nacije. Hapsili su ga više puta zbog pljuvanja po tadašnjem režimu. Radio je to sa stilom, na sred ulice, na sav glas. Bolelo da uvo! Nisam znao da je Sreta Žabac izašao u novinama. Veliki pozdrav!
ОдговориИзбришиbaš lep tekst!
ОдговориИзбришиk
Kad dobijam pohvale od mog omiljenog filmskog kritičara, moram priznati da imponuje.
ОдговориИзбриши