NEMA SE VREMENA

Ne znam odakle da počnem. Mnogo toga se promenilo i mnoge stvari mi nedostaju. Ne znam otkud u meni tako velika odbojnost prema vremenu u kojem živimo. Neki moji prijatelji sve promene oko sebe prihvataju sa velikom lakoćom, ili mi se bar čini da je tako. To jebeno vreme koje neumitno teče, samo unosi nemir u naše živote i sjebava duševni mir svakog mislećeg bića. Trebalo bi porazbijati sve satove na planeti. To je predlagao i u većem delu svog književnog opusa Svetislav Basara, nekadašnji književni idol potpisnika ovih redova. Krenuti od čuke njujorškog Tajm Skvera, preko londonskog Big Bena, pa redom, da kazaljke lete na sve strane. Ostavio bih ljudima samo peščanik, kako bi znali koliko im je vremena potrebno da skuvaju jaje. Ništa im više ne treba.

Pre nekoliko nedelja sam u jednoj maloj pošti na Novom Beogradu video Kaleta Gospodara Vremena. Izveo je mali performans gde je nekoj dosadnoj babuskeri (verovatno žena vojnog lica, jer su sve te zgrade naseljene jebenim vojnim licima) objasnio na njegov način zašto ne treba da smara lepu službenicu PTT-a. Bilo je smešno i poučno. Kale nije lud, mi smo ludaci. Kale je odavno razbio svoj sat i sebe proglasio Gospodarom Vremena.

Čoveku život prođe u odlascima i dolascima sa posla, u gradskom prevozu, u jurnjavi za parama, ovulacijama, u ispijanju usputnih espreso kafa sa čirem na želudcu, gledanju dece kako rastu, nesvesnim sjebavanjem njihovih života (put do pakla je popločan najboljim namerama), odlascima (onih koji mogu) u all inclusive letovališta ili u patnji (onih koji ne mogu) za all inclusive letovalištima, u posetama sajmova automobila, pozorištima, bioskopima, sedeljkama sa ljudima koji su izdali svoje ideale, matorcima koji kenjaju o biznisu i velikoj lovi, retardima koji jeftino politiziraju, u flertovanju sa sisatim šalterušama i kasirkama, uspešnim i bezuspešnim snošajima, i tako kad omatori, sa stomakom, brkovima, čovek nadvijen nad čašicom rakije krene da lamentira nad sopstvenom sudbinom, ispijajući jednu za drugom, čekajući da ga strefi infarkt ili da umre od ciroze jetre.

Sećam se jednog intervjua u kojem je Danilo Kiš rekao novinaru (parafraziram) da jedina stvar koju bi izabrao da radi u životu je da sedi za kafanskim stolom neke bašte, pije vino, puši i posmatra ljude koji prolaze. Tada je takva misao donekle bila prihvatljiva jer je puno beogradskih kafana negovalo takve posetioce, i isti su svojim životnim stilom Beogradu podarili autentičnost koja je nalikovala velegradskom šmeku evropskih prestonica. Danas je misao Danila Kiša u potpunosti jeretička. Tranzicija ne trpi boemiju. Korporativni kapitalizam još manje. Nema se vremena, kažu.

Zato bi trebalo razbiti sve satove. Poslušajmo Jozefa Kovalskog!