DRŽAVA STATISTA

Neko je glavni glumac, neko epizodista, neko statista. Čini mi se da su građani Srbije uz nesebičnu pomoć sopstvenih elita dobili ulogu statiste u sveopštoj globalističkoj gunguli. Takva pozicija za sobom povlači znatno niže honorare, voznu kartu za treću klasu, i ručak iz limenih tanjira sa hladnom i otužnom čorbom od pre par dana (naravno bez mesa). Mislim da bi nam bilo mnogo lakše da završimo kao zemljani u Zigelovom/Kaufmanovom/Ferarinom filmu "Invasion of the Body Snatchers". Bezbolniji način kolektivne lobotomije i orobljavanja. Makar su emocije isključene. Totalna anestezija.

Svakog jutra pri odlasku na posao, kada se ukrcam u 35-icu na Slanačkom putu, vidim tužna lica siromašnih ljudi čiji je spokoj pojeo kancer svakodnevnice. Većina njih izgleda zapušteno, što je prvi znak depresije. Crno ispod noktiju, masne kose, brkate žene, vonj koji štipa očne kapke, tuga i potisnuti bes. Taj bes bi mogao jednog dana da se oslobodi i napravi masakr na našim ulicama, što bi izazvalo još veći haos u državi statista.

Glavni glumci iz Holivuda i epizodisti evropskog filma se ponašaju u državi statista, jednim delom kao u klozetu, drugim delom kao u javnoj kući sa jeftinim kurvama. Sami statisti, u sistemu bez sistema vrednosti, frustrirano pate. Halucinogena mantra o EU mitu počinje da se preispituje i od samih zagovornika iste. Ko je sada napravio sranje? Ko nije poturio guzicu? Koja je jeftina kurva ujela za glavić službenika MMF-a?

I tako svaki dan dok ne dođe petak. Onda izađete do nekog "zabranjenog" kafea gde se skuplja inteligencija. Tamo pričaju o putovanjima, novim knjigama, ljudskim pravima, o jednostavnosti koju krase casual Camper cipele od 100 i kusur evra. Onda se pitate šta je stvarnost, šta je mit, i gde ste vi u svemu tome.