Naš čovek Bobi

Priča o Bobiju Mičamu bi mogla biti propraćena stihom iz pesme grupe DLM koji glasi “moja je sudbina da budem ljudina“. To bi ujedno bila i priča o dvadesetom veku. Starije generacije pamte vremena u kojima su se cenile hrabrost, odgovornost, čast i poštenje. Na takvom kodeksu se posebno insistiralo po završetku drugog svetskog rata, jer se svet posle hektolitara prolivene krvi konačno oslobodio pošasti Hitlerovog nacizma. Šta se dešavalo posle toga pisali su mnogi istoričari, sociolozi i terotičari drugih društvenih nauka. U tom pionirskom i plemenitom zanosu uspostavljanja novih vrednosti, Holivud je odigrao značajnu ulogu, jer je ponudio običnom smrtniku nekoliko harizmatičnih individua sa kojima je mogao, donekle da se identifikuje. Prvi se zvao Džon Vejn, drugi Hemfri Bogart, treći Robert Mičam. Vejn i Bogart su igrali i pre rata, kao i za vreme rata, ali su ipak u potpunosti zablistali kao legende u vremenima kada se stvarao novi svet. Ovo nije priča ni o prvom, ni o drugom, ovo je priča o trećem.

Robert Mičam je rođen u Bridžportu (6.08.1917.godine). Bio je klinac sa rupicom na bradi, koji nije mogao da podnese lažni autoritet svog očuha (koji ga je usput lemao) tako da je rano otišao od kuće i bavio se svim i svačim kako bi sebi obezbedio elementarna sredstva za egzistenciju. Bio je rudar, šljaker, bokser. Bio je sin ulice, ostavljen na milost i nemilost suburbanih marginalaca i svega što su nosila ta vremena. 1943 godine započinje glumačku karijeru, a prvu ozbiljniju ulogu je ostvario u Velmanovom klasiku „Priča o redovu Džou“. Brzo se nametnuo svojom osobenošću i odigrao gomilu karakterističnih uloga po kojima će se dugo pamtiti. Bilo da je kauboj, bilo da je vojnik, bilo da je Filip Marlou, bilo da je autoritativni mudri otac, Mičam je svojom harizmatičnošću uvek ostavljao jak pečat u svakom filmu u kojem se pojavio. Imao je u sebi nešto što bi moglo da ga odredi kao dobrog i lošeg momka. Spuštene veđe i podočnjaci, zagonetnost i distanciranost, flegmatične reakcije, živopisnost usamljenog heroja koji je u stanju da se potuče sa životom hrabro i isto tako da ode u smrt, najčešće zbog greške iz prošlosti ili zbog neke žene.

Lično bih izdvojio pet meni najdražih uloga Roberta Mičama.

Skoro sam sa jednim prijateljem komentarisao kako danas ljudi ne izgledaju kao ljudi (više liče na ulickane kreature). Možda su zaista Zigelovi/Kaufmanovi kradljivci tela odradili svoj posao. Više nema takvih ljudina kakav je bio Robert Mičam. Nije njega džaba onaj estradni pandur iz „LA Confidential“ kojeg igra Kevin Spejsi, 1949.godine uhapsio zbog posedovanja i konzumiranja marihuane. Želeo je da se ogrebe o tuđu slavu i nije mu padalo na pamet da će od Mičama napraviti ikonu modernog buntovništva. Hvala mu na tome. Bobi je posle toga napravio još osamdesetak uloga i postao legenda. Umro je 1.jula 1997.godine u Santa Barabari.

Za odjavu slušamo jednu pesmu sa mog omiljenog CD-a „Calypso is like so“.