„El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima) 2010

Ako vam nekada ovaj film dođe na red, nemojte ga preskočiti. Vi ćete i dalje nastaviti da živite u kaljuzi srpske svakodnevnice, a nećete biti svesni da je makar jedno veče u toku radne nedelje, ili još bolje subote popodne, moglo biti ulepšano dvočasovnim argentinskim remek delom „El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima).

U pitanju je oskarovac iz 2010.godine za najbolji film van engleskog govornog područja. Na samom početku sam imao predrasudu, misleći da je u pitanju još jedno pretenciozno i udvoričko filmsko kopile koje se kroz žanr dodvorava Holivudu, a suštinski bi želelo da bude mezimče evropskih art festivala. Međutim, drugari, usledio je žestoki demant moje predrasude. To je bila šamarčina od koje se crveni obraz. Posle filma sam morao da priznam sebi da je reditelj Juan Jose Campanella zapravo genije. Možda će se njegova genijalnost završiti na ovom filmu, ali će film svakako ostati upamćen.

Benjamin Esposito je proveo čitav radni vek kao istražitelj krivičnog suda. Nakon penzionisanja, Esposito odlučuje da napiše roman o svome radu u javnoj službi i o istinitoj, potresnoj i tragičnoj priči u kojoj je svojevremeno učestvovao. Njegovom je sudu 1974. godine dodeljena istraga slučaja silovanja i ubistva lepe mlade žene. Pisanje priče iz prošlosti više nije samo način da ispuni svoje časove dokolice, već se Esposito susreće sa samim sobom i sa svojim emocijama prema nadređenoj saradnici Irene.

Juan Jose Campanella je priču izgradio na dva nivoa, vešto spojivši žanr noir trilera i ljubavne melodrame. Sve je na svom mestu; ubistvo, ljubav, osveta i pravda. Simbolika pogleda vezana je za krimi priču i zločin iz strasti, kao i za ljubavnu priču i potisnuta osećanja Benjamina i Irene. Osim toga, autor je sa strane kritički potkačio i korumpiranost svoje države koja se još uvek bori sa bolestima svih sistema koji su dugi niz godina bili diktotorski, ali taj deo priče je zapravo najmanje bitan. Verovatno bi ovaj film bio solidan i kao čistokrvni triler, ali ovde sam prvi put, posle dugo vremena, prepoznao melodramski patos na granici patetike, koji se sve vreme nosi kao vrhunska umetnost i nikako ne dozvoljava sebi da sklizne u patetičnu banalnost. To je ono što ovaj film posebno izdvaja I što je na potpisnika ovih redova ostavilo najveći utisak. Osim toga čovek ne može ostati ravnodušan na glumačke bravure Ricardo Darina i Soledad Villamil (koja je jedna od najlepših žena na svetu), a koji se u filmu nose poput velikih parova filmskih klasika, kao i sjajnim epizodama Pablo Ragoa koji igra verenika ubijene devojke i Guillerma Francelle kao Benjaminovog pomoćnika Sandovala, simpatičnog alkosa. 

“Tajna u njihovim očima” će se jednog dana definitivno tretirati kao klasik iz perioda kada se film još uvek trudio da bude čaroban. Neka bude tako. Campanella je to zaslužio jer je otvorio vrata raja i pustio da se anđeli poput Soledad Villamil konačno ukažu oku običnog smrtnika. Hvala mu!