SKANDINAVAC

Posvećeno Dragoslavu Mihajloviću i Ljubi Vrapčetu

Najveći deo života proveo sam po zatvorima, a sva je prilika da ću ostatak provesti mrtav. (Hemfri Bogart “Okamenjena šuma“)

Ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem. Majka me je rodila u leto 1952. i umrla. Ubio sam je svojim rođenjem. Od malena sam znao da nosim žig prokletstva. Nisam znao koji bih put izabrao, osim puta kojim kreću bitange. U domu sam dobio nadimak Skandinavac. Bio sam isuviše beo, ali još uvek živ. Izgledao sam kao albino; kao spermatozoid nekog Bergmanovog junaka. Voleo sam da se tučem i da pravim sranja. Kad mi je umrla baba, poslali su me u jedan depresivan vojvođanski gradić da živim sa drugom nezbrinutom decom. Bilo mi je teško. Pišao sam u krevet do trinaeste godine. Smejali su mi se zbog toga. Bilo me je stid. Dobijao sam batine od učitelja kad god bi se upišao. Ne morate da me sažaljevate ili da mrzite učitelja zbog toga. Taman posla. Vratio sam se ja posle deset godina da ga posetim. Mislim da je danima pišao krv posle moje posete. U tom domu je bila jedna Bojana...Cigančica, lepa kao anđeo. Sa njom sam često sedeo u menzi koja je vonjala na kiseli kupus i jeftine deterdžente za pranje sudova. Pričalo se da je žrtva incesta. Nije puno govorila. Meni se uvek smešila. Imala je dobre oči, kao neko malo lane. Odmah sam je zavoleo. Pored Bojane, jedina stvar koju sam voleo u tom domu bila je biblioteka. Tamo sam iz dosade počeo da čitam i ubrzo shvatio da je to jedina stvar koju zapravo želim da radim. Da sedim i da čitam. Više me nije zanimo stvarni svet. Otkrio sam Dikensa, Balzaka, Hemingveja, Prusta, Ničea. Bilo je dovoljno za početak. Što sam više čitao postajao sam zatvoreniji i počinjao da se pitam zašto me je zapravo razbijanje tuđih glava tako uzbuđivalo. Brzo sam shvatio da se sve svodilo na nedostatak ljubavi, ali nisam želeo da prihvatim ta frojdistička sranja, draži mi je bio Zaratustra. Želeo sam da postanem ratnik.

Sedamdesete sam napunio 18 godina. Vojsku sam služio u Sarajevu, ali ne ceo vojni rok. Uspeo sam da se skinem na ludilo. Osim toga, zabranili su mi da nosim pušku. Koristio sam svaku priliku da se potučem. Nisam birao po nacionalnosti, tada se to nije smelo. Bilo mi je sasvim svejedno da li je Šiptar, Srbenda, Purger, Čokalija, Slovenac ili Boske, bilo mi je samo bitno da gledam kako mu curi krv iz nosa, kako mu je pukla arkada, kako sam mu izbio keca ili dvojku. Osećao sam se mnogo dobro u takvim prilikama. Kao Muhamed Ali u ringu, kao General Paton na bojištu, kao Kazanova sa rukom položenom na međunožje neke device. Po izlasku iz vojske, preko jedne kurve koja je radila za UDBU, zapalio sam u Francusku. Tamo sam neko vreme petljao sa mafijašima Jugosima, koji su u to vreme bili veoma jaki u pariskom podzemlju. Zahvaljujući Alenu Delonu, beogradski asfalt se preselio na Sartrove i Preverove ulice. Nažalost, sav taj ološ kojem sam pripadao, nije mnogo mario za Sartra i Prevera. Više su se ložili na fiktivne likove iz filmova Žan Pjer Melvila. Voleo sam i ja te likove, te samuraje vrelog asfalta, samo što sam znao da su u stvarnosti te priče potpuno drugačije. Možda je to posledica moje inteligencije; možda zbog toga što nisam bio baš mnogo rđav; možda zbog toga što sam umeo vraški dobro da se tučem; možda zbog toga što su mi bili potrebni novci. Prepustio sam se stihiji i upadao iz sranja u sranje. Onda se pojavila Mišel. Ispeglala me je. Svojom nežnošću je ubila svu grubost u meni. Potpuno sam se promenio. Počeo sam da radim kao noćni čuvar u jednoj poslovnoj zgradi. Mogao sam da sedim i čitam do mile volje. Mišel je bila radost mog života. Želeo sam da joj ugađam i to sam nesebično činio. Zbog Mišel se nisam tukao dve godine. Onda je Mišel otišla. Dve nedelje kasnije ubio sam čoveka jednim udarcem ispred WC-a u jednom noćnom klubu. Rekao mi je da sam pička. Nabio sam mu vilicu u mozak. Umro je na licu mesta. Nisam bežao. Želeo sam da se spustim kraj njegovog tela i zaplačem kao onaj čovek u Rinu koji je ispalio metak u drugog čoveka samo da bi ga gledao kako umire, ali nisam stigao, uhapsili su me pre no što sam se sabrao.

Robijao sam petnaest godina. Nakačili su mi i neku pljačku. Francuski zatvori su grozni, ali svakako humaniji od balkanskih. Izašao sam devedesete. Već sam bio star. U ustima sam osećao ukus bede sa kojom se nosim čitav život. Sloboda je izmišljotina. Ceo svet je zatvor. Jedemo bedu i ropstvo, spavamo sa njima, udišemo je i izdišemo. Zaista, ako me pitate čemu sve to, ne bih umeo da vam kažem.

Poslenjih dvadeset godina živim sa jednom ženom koja mi kuva i brine o meni. Dobar je čovek. Ne volim je na način na koji sam voleo Mišel, ali je poštujem. Ona je, jadnica, imala tešku životnu priču, a zbog jedne kraće noge potpuno je nesigurna u sebe. Boji se da je ne ostavim. Svakodnevno je ubeđujem da je sama sebi uvrtela u glavu takve gluposti, ali ona se nikako ne smiruje. Vodiću je večeras u bioskop. Možda stvari posle toga budu malkice drugačije. Dopala joj se ta ideja. Osmehuje se i gleda me bistrim očima. Trenutno je zadovoljna.