When You're Strange - Tom DiCillo (2009)

Tom DiCillo je reditelj koji je među filmofilima poznat kao čovek koji je radio zanimljive niskobudžetne B filmove u kojima je najčešće igrao Steve Buscemi (Living In Oblivion, Delirious, Double Whammy). Ove godine se pred našom publikom pojavio sa zanimljivim rokumentarcem WHEN YOU'RE STRANGE - A FILM ABOUT THE DOORS (2009) koji predstavlja još jedno (novo/ponovno) čitanje jednog od najvećih mitova rokenrola.

Gledajući ovaj film, shvatio sam da je od mog poslednjeg susreta sa Mr. Mojo Risinom, a posredstvom Olivera Stouna (kojim nisam baš bio zadovoljan), prošlo gotovo 19 godina. Tada sam imao 15 godina i bio sam opčinjen harizmom I buntovništvom Jima Morrisona. Sinoć shvatih da je čovek umro u dvedeset sedmoj godini. Istu sudbinu su doživeli Jimi Hendrix i Janis Joplin. Dakle, umrli su “u čizmama” u životnoj dobi koju sam lično (pro)živeo, pre sedam godina. Shvatih da I dalje nemam pojma o životu I da nemam dovoljno mudrosti da bih mogao da delim bilo kakve velike savete. Onda sam pokušao da se prisetim kako sam izgledao sa 27 godina i setih se da sam tada bio u vojsci. Jeste, i dalje sam bio naivan i pogubljen, ali imao sam srce. Mr. Mojo je imao srce, ali ruku na isto, pomalo je bio i pozer. Taj ničeansko- bodlerovski trip su kasnije zloupotrebljavali mnogi Morrisonovi epigoni, a možda je svemu kriva i ona njujorška pederčina i neopevani srebroljubac slovačkog porekla. Lester Bengs je verovatno bio u pravu kada je kao lik iz filma “Almost Famous” rekao malom rok kritičaru, alter egu Kameruna Kroua, kako je Lizard King zapravo lažni šaman. 

Dakle, autor je ovim filmom, služeći se poznatim i nepoznatim arhivskim snimcima, napravio jedno zanimljivo putovanje kroz biografiju Doorsa i Jima Morrisona, uz naraciju Johnnya Deppa, kao I jedno zanimljivo i dobro poznato putovanje kroz šezdesete, od ubistva Kenedija, preko rokenrol kontrakulture i LSD revolucije, borbe za ljudska prava, demonstracija protiv rata u Vijetnamu, ubistva Martina Lutera Kinga do Helter Skelter histerije. Uspeo je da dočara jedan period na isti način na koji je to uradio Skorseze u filmu “No Direction Home” o Bobu Dylanu. Pri tom je DiCillo dopustio gledaocu da sam proceni ličnost i značaj Jima Morrisona i izgradi spostveni sud o Morrisonu kao umetniku i čoveku, iako se na jedan malo sugestivniji način dotakao mita o lažnoj smrti. 

Kako god okrenemo, vraćamo se na početak i ponovnu konstataciju da uprkos svemu ne možemo srušiti značaj i lepotu muzike koju su stvorili The Doors. Možemo preispitivati mitološku dimenziju cele priče, ali ista se obično završi ličnom frustracijom onoga koji preispituje, tako da cela priča obično zaglavi u nekom ćorsokaku. DiCillo je toga bio svestan, zato je napravio pošten dokumentarac.