E moj Miloje!

Naravno, ima svakakvih likova u ovom gradu. Neki su dobri, neki loši, neki ne vrede ne pišljiva boba. S obzirom da sam odrastao na jednoj maloj i pravednoj kaldrmi u unutrašnjosti Srbije, naučio sam da se javljam u prolazu ljudima koje poznajem. Javljam se čak i onima koje sam negde slučajno upoznao. To me naučili baba i majka. Davno sam primetio da to ovde nije slučaj. Ima dosta nadrkanih likova koji se naprave ludi u prolazu, bez obzira što ste nedelju dana ranije sedeli u zajedničkom društvu i razmenili mišljenje o različitim temama. Kao poznajemo se, ali se ne poznajemo. Dešavalo se često da naletim baš na takve i taman kad krenem da im mahnem, oni okrenu glavu na drugu stranu ili se zagledaju u neki izlog. Posle nekoliko takvih iskustava, počeo sam i sam da se ponašam kao oni. Naravno, ne uvek i ne prema svima. Samo kada pomislim da je u pitanju čovek koji će okrenuti glavu. Onda to uradim prvi da bih ga preduhitrio. Tako se mimoilazimo, a viđamo se često. Ne znamo se dobro. Možda je glupo što to radimo? Možda postoji razlog što prolazimo svakog dana istom putanjom, a mi se pravimo se da se ne poznajemo? Ma, to je sigurno glupo. Nema dileme. Ali ne mogu ja da ispravljam krive Drine. Mnogo toga glupog ima oko nas. Ljudi se ponašaju glupo, ni sami ne znajući zašto. I sebe ubrajam u grešnike glupog ponašanja, ali se često pokajem kada prepoznam to kod sebe. Makar mi je Bog dao svest pa sam uspeo da izgradim u sebi izvesnu dozu samokritičnosti čiji je krajnji ishod osećanje stida.

Jedna od glupljih situacija koja se često dešava je šetnja sa prijateljima koji nemaju osećaj da bi trebalo da vas predstave nekom svom prijatelju ili poznaniku kojeg su slučajno sreli u prolazu. I tako dok oni razmenjuju “korisne informacije” vi stojite udaljeni jedan metar od njih, zviždite sebi u bradu i čekate. Je l` da je glupo? I posle ga pitam koji mu je qrac, što me ne upozna sa tim čovekom ili devojkom. Odgovor obično glasi, ma to je neki smor lik sa posla ili ma to je neko nebitan. Onda nisam siguran da li se stidi mene ili prijatelja-prolaznika. Ako se stidi njega ispred mene, onda ima problem u glavi. Ako se stidi mene, jebeš ga, valjda ima neko objašnjenje. Ne nosim brkove ni havajsku košulju, nemam bradavicu na nosu, bele čarape gotovo nikada, ne izgledam kao siromašni rođak iz provincije. Ko će ga znati?! Ponekad me svi podsete na onog sina koji se stidi majke iz Cankarove priče. To je neki čudan trip ovdašnjih ljudi. Svi se nešto drže na ceni. Poziraju. Pravi šupci, što bi rekao Elvis J. Kurtović. Bojim se samo da ne postanem jednog dana i ja takav. Zato se preispitujem. Svaki dan. Lupite mi ćušku ako nekad userem stvar.