среда, 15. фебруар 2012.

E moj Miloje!


Naravno, ima svakakvih likova u ovom gradu. Neki su dobri, neki loši, neki ne vrede ne pišljiva boba. S obzirom da sam odrastao na jednoj maloj i pravednoj kaldrmi u unutrašnjosti Srbije, naučio sam da se javljam u prolazu ljudima koje poznajem. Javljam se čak i onima koje sam negde slučajno upoznao. To me naučili baba i majka. Davno sam primetio da to ovde nije slučaj. Ima dosta nadrkanih likova koji se naprave ludi u prolazu, bez obzira što ste nedelju dana ranije sedeli u zajedničkom društvu i razmenili mišljenje o različitim temama. Kao poznajemo se, ali se ne poznajemo. Dešavalo se često da naletim baš na takve i taman kad krenem da im mahnem, oni okrenu glavu na drugu stranu ili se zagledaju u neki izlog. Posle nekoliko takvih iskustava, počeo sam i sam da se ponašam kao oni. Naravno, ne uvek i ne prema svima. Samo kada pomislim da je u pitanju čovek koji će okrenuti glavu. Onda to uradim prvi da bih ga preduhitrio. Tako se mimoilazimo, a viđamo se često. Ne znamo se dobro. Možda je glupo što to radimo? Možda postoji razlog što prolazimo svakog dana istom putanjom, a mi se pravimo se da se ne poznajemo? Ma, to je sigurno glupo. Nema dileme. Ali ne mogu ja da ispravljam krive Drine. Mnogo toga glupog ima oko nas. Ljudi se ponašaju glupo, ni sami ne znajući zašto. I sebe ubrajam u grešnike glupog ponašanja, ali se često pokajem kada prepoznam to kod sebe. Makar mi je Bog dao svest pa sam uspeo da izgradim u sebi izvesnu dozu samokritičnosti čiji je krajnji ishod osećanje stida.
Jedna od glupljih situacija koja se često dešava je šetnja sa prijateljima koji nemaju osećaj da bi trebalo da vas predstave nekom svom prijatelju ili poznaniku kojeg su slučajno sreli u prolazu. I tako dok oni razmenjuju “korisne informacije” vi stojite udaljeni jedan metar od njih, zviždite sebi u bradu i čekate. Je l` da je glupo? I posle ga pitam koji mu je qrac, što me ne upozna sa tim čovekom ili devojkom. Odgovor obično glasi, ma to je neki smor lik sa posla ili ma to je neko nebitan. Onda nisam siguran da li se stidi mene ili prijatelja-prolaznika. Ako se stidi njega ispred mene, onda ima problem u glavi. Ako se stidi mene, jebeš ga, valjda ima neko objašnjenje. Ne nosim brkove ni havajsku košulju, nemam bradavicu na nosu, bele čarape gotovo nikada, ne izgledam kao siromašni rođak iz provincije. Ko će ga znati?! Ponekad me svi podsete na onog sina koji se stidi majke iz Cankarove priče. To je neki čudan trip ovdašnjih ljudi. Svi se nešto drže na ceni. Poziraju. Pravi šupci, što bi rekao Elvis J. Kurtović. Bojim se samo da ne postanem jednog dana i ja takav. Zato se preispitujem. Svaki dan. Lupite mi ćušku ako nekad userem stvar.


12 коментара:

  1. Jorgoslovlje je sjajan blog, užitak te je čitati.

    O čemu god da pišeš: filmu, glazbi, knjigama, priče i promišljanja.

    Veliki pozdrav iz Zagreba!

    I dalje stoji da je uzeti W.J.-a kao DJ-a za bilo koji party - pun pogodak.

    ОдговориИзбриши
  2. Anamnesis :))) Dugo se nismo čuli. Hvala na rečima podrške.

    Za didžejisanje sam uvek spreman.;)

    Veliki pozdrav iz Beograda!

    PS: Mogu ti reći da se često pitam šta je Laurom Mars.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moj ti je savet da ne okrećeš glavu - oni koji nisu lepo vaspitani imaju problem, ali to je njihov problem, nije tvoj.
      Imam na poslu takve džukele, u međuvremenu sam ih naučila da se javljaju. Nekad jednostavno priđem, pa pitam: "A dobar dan?" Sad mi se svi javljaju, i sa 100 metara daljine. Naravno, uz "dobar dan" očekujem i osmeh. :)
      http://miljalukic.blogspot.com/2010/04/s-francuzima-francuski-sa-svinjama.html

      Избриши
    2. Znam da si u pravu. Idem u tom smeru :) Sećam se tvog posta. Čitao sam ga.

      Избриши
  3. Ne znam što je s Laurom Mars, a voljela bih znati.

    Pretpostavljam da je i dalje u Pragu...

    Nadam se da je uspjela ostaviti cigarete (onih dana je pokušavala).

    Baš njoj, Son of Manu i Sanchezu posvetit ću temu u martu...

    Lijepa sjećanja koja zauvijek ostaju.

    I ti si neizostavni dio njih. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Divna prica. Ljudi su cudo. Zato se sve vise i otudjujemo i srecemo samo na "fejsovima" i slicnim virtuelnim igraonicama.

    Kakva slucajnost, ali juce sam se sa sestrom prisecala te Cankareve price (objasnjavala mi je kako njeni djaci ne mogu da je shvate, kao ni vecinu divnih dela koja se jos rade u osn.skolama).

    Neverovatno je kako se i dalje javljam svima a mozda sam ih pre toga videla samo u prolazu u nasem malom gradu :-) Ma javljam im se i kada ih slucajno sretnem u BG-u ili Novom Sadu. I mene su ucili da tako treba. (Nedostaje mi nas mali grad)
    Veliki pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Kristina :)

      Cankar je napisao sjajne priče. Vidiš, nisam razmišljao o tome da li klinci mogu danas da shvate poentu ili ne. Ako je kao što kaže tvoja sestra, onda je ovo vreme dehumanizovalo nove generacije u potpunosti. To je alarmantno.

      Mi se vidimo nekada na kafi? Bilo gde :)

      Pozdrav

      Избриши
    2. Ne bi verovao kako izgleda cas knjizevnosti kod danasnjih osnovaca/srednjoskolaca. Oni jednostavno nisu sposobni (osim retkim izuzetaka) da osete empatiju, niti znaju sta to znaci, a nisu ni u stanju da spoznaju literarne vrednosti. Meni je najstrasnije bilo kada mi je Jelena (moja sestra) pricala kakav je problem imala kada su radili narodnu pricu "Nemusti jezik" u kojoj na kraju covek pretuce svoju zenu jer mu je "zvocala." Na to su neke devojcice pocele da likuju, "Tako joj i treba", "Bravo care" i slicno, odobravajuci to i uopste ne videci u cemu je problem sto je on nju istukao (sto je jos gore, zena je bila trudna). Uzas i strahota! Ne treba ni reci da do sustine dela nisu ni stigli jer im je citav cas objasnjavala zasto nije u redu tuci zene i slicno. No, ode tema na drugu stranu :-)

      Bilo bi sjajno da popijemo nekad kafu. S vremena na vreme skoknem do BG-a, a ako te put navede u Novi Sad, obavezno se javi.

      Pozdrav!

      Избриши
  5. Važi! Nekako ćemo se iskomunicirati. Moj e/mail je dj.kalijadis@yahoo.com.

    ОдговориИзбриши