Ploče za pusto ostrvo - "A Night In San Francisco" Van Morrison (1994)

Neko mi je skoro rekao kako mu je muka od konfekcijskog zvuka novih bendova koje nam pop industrija servira pod etiketom "indie". I sam se tako često umorim od preslušavanja novih albuma, pa se onda vratim proverenim pločama starih majstora, koje su mi pomogle da otkrijem lepšu stranu života. U pitanju je druga ploča za pusto ostrvo, dupli album Vana Morrisona “A Night In San Francisco”.

Bio sam student i nekako se snalazio u celoj toj priči. Puno toga nisam znao, a mislio sam da znam. Onda su se u mom životu pojavili isto tako neki drugari koji su znali ponešto kao i ja, i voleli iste stvari kao i ja. I tako smo se družili, dopunjavali, razmenjivali muziku, filmove, knjige. Delili burek, pivo i rizle. Tada mi je do ruku došao ovaj album. Vrhunski rock-soul–blues-funk-jazz ugođaj najvećeg rokenrol demistifikatora. Pre toga sam od Van Morrisona imao samo bugarski the best of CD i jednu snimljenu kasetu grupe Them koju sam dobio na poklon od jednog bajkera koji se zabavljao sa mojom rođakom iz Kragujevca. Album je izašao 1994. godine, a ja sam ga dobio nekih par godina kasnije. Jebiga, bili smo pod sankcijama. Možda zvuči neverovatno ali u gradu se slušala bolja muzika nego danas. Svi kukaju kako je devedesetih bilo mnogo džibera. Meni se čini da ih danas ima mnogo više. A i ovi što kao nisu džiberi, jake mi mustre. Upropastili su sva značajna mesta u gradu. Kod SKC-a si onomad, devedesetih, sa ljudima koji su prodavali diskove mogao da razgovaraš o muzici uz limenku piva kupljenu na trafici. Taj mikrokosmos je bio mnogo jaka stvar u tom tmurnom vremenu. Irac koji je pevao Gloriu i Brown Eyed Girl je u to vreme već bio smešten u moj lični panteon. Smestio sam ga kraj Sema Pekinpoa i Bulgakova. Pričao sam baš o tome jednom liku koji je imao gomilu fantastičnih rokenrol ploča. Razumeli smo se u potpunosti.

Album otvara magično ritmična i optimistična “Did Ye Get Healed?” a zatim se nižu sve sami biseri kroz medley izvedbe, od blues/soul/jazz standarda, preko velikih Morrisonovih hitova, sa gostima na kojima bi mu i sam Bog pozavideo. Pored John Lee Hookera, na ploči su gostovali Junior Wells i Jimmy Witherspoon. Prateće vokale je pevala Vanova ćerka Shana Morrison, dok mu je okosnicu benda činila nezaobilazna trojka Georgie Fame, James Hunter i Brian Kennedy. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam pre nekoliko godina, zahvaljujući svojim dragim prijateljima iz Bedforda, gledao uživo Jamesa Huntera na Cambridge Folk Festivalu. Bio je sjajan. Tada sam shvatio da nije on džaba Morrisonov čovek. Pokazao je to tada, a dokazao još onomad, na ovoj vrhunskoj ploči, koju zatvara, po meni najbolja verzija pesme Shakin’ All Over, sjajno ukomponovana sa nezaobilaznom Gloriom. Taj završetak naprosto pršti od ekstaze. Van Morrison je definitivno čovek čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut, baš poput onog rezbara iz drevne Aleje o kojem je pisao Borislav Pekić u jednoj svojoj priči. Veliki Van…Van The Man!