Miloš Petrović - sećanje iz mog ugla

Gradovi su kao velike porodice. Kada ostanu bez nekog sugrađanina koji je svojim postojanjem i stvaranjem činio da stvari imaju dublji smisao, to se definitivno oseti posle njihovog odlaska. Počne da vam nedostaje taj sveprisutni uhvatljivi duh koji su snagom svoje imaginacije i vizije takvi ljudi stvarali. Možda ni oni, ni mi, nismo bili svesni njihovog značaja, ali vreme obično pokaže da takvim ljudima za života nisu nikada rekli ni hvala. Takvi su bili Boško Tokin, Bogdan Tirnanić i Ranko Munitić, takve su bile Margita i Sonja, takvi su bili Fleka i Saša Marković Mikrob. Njih više nema, ali za sobom su ostavili svoja dela koja će budućim generacijama svedočiti da su se na ovim prostorima nekada dešavale neke mnogo dobre i lepe stvari, kojih je danas sve manje. Jedan od tih velikih ljudi je bio i Miloš Petrović, srpski kompozitor i pijanista, profesor kamerne muzike i pisac, koji nije sa nama od novembra 2010.

Sećam se da sam prvi put čuo Petrovića u nekoj emisiji na 3K devedesetih (možda „Čekajući metroa“) kako sa Papa Nikom svira neki zanimljiv džez. Rekoh sebi, bog te mazo, pa ovo je balkanski Keith Jarrett (ovo je laž jer tada nisam ni čuo za Keith Jarretta, ali to sada mislim i sviđa mi se da tako ostane). Posle toga sam ga slušao kako pametno zbori u emisiji „Ars Altera Pars“ koju je sjajno vodila njegova supruga Olivera Ježina (takvih emisija danas više nema). Kasnije kada sam došao na studije, često sam lutao po gradu i posećivao najraznoraznija mesta, pa sam se tako, slučajno, zahvaljujući divnoj osobi i našoj najboljoj operskoj pevačici Katarini Jovanović, našao na nekoj probi ili mini koncertu Balkan Music Cluba na FMU. Predvodio ih je Miloš Petrović i zvučali su sjajno. Posle toga sam gledao još nekoliko puta Petrovićeve koncerte, neke na Kolarcu, a neke u DK studentski grad. Bilo mi je jasno tada, kao i sada, da sam prisustvovao koncertima jednog velikog umetnika. Osim toga, on je i izgledao tako. Kao dečak koji je izašao iz knjige Džemsa Džojsa „Portret umetnika u mladosti“. Krhkog habitusa i otmenog asketskog držanja, nadasve božanskog talenta. Za sobom je ostavio brojne kompozicije, nekoliko operetskih dela, dva romana, zbirku priča i zbirku eseja o muzici. Nažalost, nikada nisam imao priliku da ga upoznam lično, ali posle ovog posta zaista imam osećaj kao i da sam ga poznavao. Kao da je negde uvek bio tu, u komšiluku, u mojoj ulici, u istoj kafani. Hvala ti Miloše!