недеља, 01. април 2012.

It Might Get Loud – Davis Guggenheim


Nisam imao prilike da ovaj zanimljiv i inspirativan rokumentarac odgledam ranije, ali za dobre filmove, knjige i ploče nikada nije kasno. Bitno je da kad-tad stignu do vas i da se to dogodi u trenutku kada vam je baš nešto tako trebalo. Do mene je u datom trenutku došao dokumentarni film Davisa Guggenheima „It Might Get Loud“ iz 2008. godine. Jedno hedonističko putovanje od sat i po, kroz svet obožavanja gitare iz vizure trojice velikih rock muzičara, pripadnika tri različite generacije, koji kroz svoje svetonazore i intimne poglede na rock and roll objašnjavaju svoj pristup i način na koji su stvorili i na koji i dalje stvaraju svoju muziku.


Guggenheim je doveo pred kamere jednu neprikosnovenu rock legendu (Jimmy Page - Led Zeppelin), zatim jednog od najuticajnijih mejnstrim gitarista (The Edge - U2), i jednog od najtalentovanijih ljudi koji su se posle Hendrixa dogodili rokenrolu (Jack White - The White Stripes, The Raconteurs, The Dead Weather). Kao što nagađate, neminovno je da ćete se kroz njihove intimne priče prošetati i kroz neke bitne pesme i periode koje su delili sa matičnim bendovima. Osim toga, shvatićete na koji način strast prema korenima bluza spaja Pagea i Whitea, a udaljuje ih od The Edgea, i koje im se sličnosti mogu pripisati. Nesumnjivo je da su sva trojica sjajni u onome što rade, samo su im pristupi i uzori drugačiji. S obzirom da sam u različitim životnim fazama predano prolazio kroz muziku bendova kojima pripadaju ( neke manje, neke više, Zeppeline, Yardbirds i White Stripes uvek) ovaj film mi je posebno prijao, iako je u konceptualnom smislu problematično povezan. Guggenheim je želeo da za kratko vreme ispriča priču, malo o gitarskom umeću, malo o njihovim bendovima, malo o korenima koji su ih oblikovali, pa se previše rasplinuo i izgubio u svojim željama. Film je zbog toga ispao kao kolaž sa površnim osvrtom, ali se sve mane mogu zanemariti jer je u toku snimanja definitivno uhvaćeno nekoliko čarobnih trenutaka. Jedan od tih trenutaka je scena u kojoj Jack White i The Edge sa klinačkim osmehom i strahopoštovanjem posmatraju Pagea kako svira "Whole Lotta Love". U pitanju je prosvetljujući momenat liturgijskog značaja gde im stariji baja otkriva tajnu na kojoj su odrasli. Scena koja nema cenu.
“It Might Get Loud” je film koji je prvenstveno namenjen ljudima koji vole gitare i rock and roll. Nisam siguran da će drugima biti posebno zanimljiv, ali uvek vredi pokušati.



3 коментара:

  1. Kako sam ja jedan od ljudi kojima prijaju gitare i RNR, uživao sam u nadigravanju ove trojice.
    A Dejvis je nedavno završio i film povodom 20 godina od albuma "Achtung Baby" U2, koji nikako da pronađem... ;(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znao sam da će ti se dopasti:)Kad pronađeš taj drugi film prosledi ga obavezno.

      Избриши