Sasvim skromni darovi - Uglješa Šajtinac

„Sasvim skromni darovi“, roman Uglješe Šajtinca, ove godine je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Ne znam kakvi su drugi romani, ali Šajtinčeva knjiga je prijatno osveženje na domaćoj književnoj sceni. Uglješa Šajtinac nam ne donosi ništa novo, već nam kroz epistolarnu formu, e - mail prepiske između dva brata, jednog u New Yorku, drugog u Zrenjaninu, priča životnu priču o običnim ljudima čiji individualni mikrokosmosi čine svet ovakvim kakav jeste; čudan, tajanstven, surov, lep, tužan, sluzav, zanimljiv, nezanimljiv, uznesen, vedar, uskomešan, erotičan i sve to kroz prizmu američke i srpske, odnosno njujorške i banatske svakodnevnice. Ovaj kratki roman poetičnog naslova nosi u sebi, i u određenom smislu sažima osnovne karakteristike dosadašnjeg kreativnog rada Uglješe Šajtinca (VOK ON, Čemer, Nada stanuje na kraju grada, Hadersfild, itd...), s tim što za razliku od drame Hadersfild, ima više topline. Jedna od najvažnijih osobina Šajtinčevog pripovedanja jeste pregledno oblikovanje priče i izbegavanje egzibicionističkih postmodernih modusa. Šajtinac pripoveda brzo, ekonomično, poetično, ali pri tom ne insistira na jezičkoj izbrušenosti izraza po svaku cenu, već se ona sama pesnički rađa i apsolutno je savršena. S obzirom da je u pitanju pisac koji pripada generaciji odrasloj na pop kulturi u romanu ćete se susresti sa brojnim pop referencama, znanim i neznanim, što je meni lično bilo posebno zanimljivo, ali navedene reference nisu ređane, kurčenja radi (da se tako izrazim) već se svaka uklapa u priču i ima svoj smisao. Upoznat sa sofisticiranošću piščevog muzičkog ukusa, mogu reći da sam otkrio i neke bendove na koje ranije nisam obraćao pažnju. „Sasvim skromni darovi“ su roman koji ćete voleti i koji ćete rado poklanjati dragim ljudima. Za kraj slušamo bend kojim se odjavljuje i brat Vukašin.