8½ - Federiko Felini (1963)

Danas, kada evropski film u pravom smislu te reči više ne postoji, stiče se utisak da su klasici poput Felinijevog „Osam i po“ još više dobili na vrednosti. Ovakve i slične hipoteze, mogle bi u budućnosti inicirati pripremu terena za jedan kvalitetan dijalog u kojem bi se od strane stručne i nekorumpirane umetničke elite došlo do odgovora na pitanje dokle je stigao i kuda ide savremeni evropski film, a samim tim i srpski film. Imajući u vidu lokalno prepucavanje dvojice politički korektnih filmskih reditelja koji su uvek bili daleko od ozbiljnog autorstva, sa žaljenjem konstatujem da stečajni postupak nad kulturom u Srbiji još uvek nije okončan i još uvek se nalazimo u blatu primitivizma i bunila krize identiteta. No to je neka druga priča kojom će se možda baviti pozvaniji ljudi. Mi ćemo se danas prisetiti najcenjenijeg filma Federika Felinija koji je ostavio veliki trag u kinematografiji i uticao na brojne filmske autore. Kako na Skorsezea, Alena i Altmana, tako na Tornatorea i Sokurova, pa i Kusturicu. Sam početak filma ukazuje da je u pitanju klasik koji je svoj uticaj proširio i na pop kulturu. Džejk Skot je inspiraciju za čuveni spot Everybody Hurts grupe R.E.M. našao u uvodnoj sceni ovog filma. 

“Osam i po” je priča o reditelju Gvidu (Marčelo Mastrojani) koji treba da otpočne snimanje filma, ali ima kreativnu blokadu i počinje da preispituje sebe, svoj život i žene koje voli.  Mnogi se slažu da je u pitanju autobiografska priča jer je Felini bio poznat kao čovek sklon depresiji i čestim stvaralačkim krizama. Film obrađuje portret čoveka koji očajnički pokušava da spoji telesnu i duhovnu stranu svoje prirode, ljubavnicu i suprugu, komercijalno i umetničko. S vremena na vreme u toku dnevnih snoviđenja pohodi ga žena-san koja je ujedno autorova muza, zavodljiva i nasmejana Klaudija (Klaudija Kardinale). Njena neuhvatljivost kod Gvida rađa još veće očajanje. 

 Što se tiče same dramaturgije, tema je obrađena bez posebnog zapleta i raspleta, bez linearne dramaturške strukture što je mnoge ljubitelje jasno definisanih dramaturških pravila odbilo od ovog dela. Radnja ne napreduje akcijom glavnog junaka, već je sve podređeno kontemplaciji. Kriza i ličnost glavnog junaka opisuju se asocijativnim putem, snovima, željama. Snoliki povratak u detinjstvo, frustracije iz katoličke škole, emotivne ucene roditelja, miris žena, čine ovo delo metafilmom kojim su se ozbiljno bavili i intelektualci iz oblasti psihologije.

Svaki kadar u filmu je pažljivo osmišljen i doveden do samog savršenstva. Ceo vizuelni ugođaj upotpunjuje muzika koju je komponovao Nino Rota uz dodatak Rosinija, Čajkovskog i Vagnera. Fenomenalni Marčelo Mastrojani, Felinijev alter-ego, kao i prelepa Anuk Eme, svojim stajlingom razotkrivaju eklektičnost, odnosno neoriginalnost današnje hipsterske mode koja je svoju inspiraciju jednim delom ponašla u izgledu velikih filmskih zvezda iz Felinijevih i Antonionijevih klasika iz šezdesetih.

Ovakvi filmovi me s vremena na vreme podsete kako izgleda pravo umetničko delo. Iz perspektive današnje ponude lažnih evropskih šok proizvoda koji se prave pod pokroviteljstvom raznoraznih fondova, “Osam i po” izgleda kao spomenik i svedočanstvo o vremenu kada je umetnost još uvek bila živa i slobodna.