среда, 29. август 2012.

8½ - Federiko Felini (1963)



Danas, kada evropski film u pravom smislu te reči više ne postoji, stiče se utisak da su klasici poput Felinijevog „Osam i po“ još više dobili na vrednosti. Ovakve i slične hipoteze, mogle bi u budućnosti inicirati pripremu terena za jedan kvalitetan dijalog u kojem bi se od strane stručne i nekorumpirane umetničke elite došlo do odgovora na pitanje dokle je stigao i kuda ide savremeni evropski film, a samim tim i srpski film. Imajući u vidu lokalno prepucavanje dvojice politički korektnih filmskih reditelja koji su uvek bili daleko od ozbiljnog autorstva, sa žaljenjem konstatujem da stečajni postupak nad kulturom u Srbiji još uvek nije okončan i još uvek se nalazimo u blatu primitivizma i bunila krize identiteta. No to je neka druga priča kojom će se možda baviti pozvaniji ljudi. Mi ćemo se danas prisetiti najcenjenijeg filma Federika Felinija koji je ostavio veliki trag u kinematografiji i uticao na brojne filmske autore. Kako na Skorsezea, Alena i Altmana, tako na Tornatorea i Sokurova, pa i Kusturicu. Sam početak filma ukazuje da je u pitanju klasik koji je svoj uticaj proširio i na pop kulturu. Džejk Skot je inspiraciju za čuveni spot Everybody Hurts grupe R.E.M. našao u uvodnoj sceni ovog filma. 



“Osam i po” je priča o reditelju Gvidu (Marčelo Mastrojani) koji treba da otpočne snimanje filma, ali ima kreativnu blokadu i počinje da preispituje sebe, svoj život i žene koje voli.  Mnogi se slažu da je u pitanju autobiografska priča jer je Felini bio poznat kao čovek sklon depresiji i čestim stvaralačkim krizama. Film obrađuje portret čoveka koji očajnički pokušava da spoji telesnu i duhovnu stranu svoje prirode, ljubavnicu i suprugu, komercijalno i umetničko. S vremena na vreme u toku dnevnih snoviđenja pohodi ga žena-san koja je ujedno autorova muza, zavodljiva i nasmejana Klaudija (Klaudija Kardinale). Njena neuhvatljivost kod Gvida rađa još veće očajanje. 


 Što se tiče same dramaturgije, tema je obrađena bez posebnog zapleta i raspleta, bez linearne dramaturške strukture što je mnoge ljubitelje jasno definisanih dramaturških pravila odbilo od ovog dela. Radnja ne napreduje akcijom glavnog junaka, već je sve podređeno kontemplaciji. Kriza i ličnost glavnog junaka opisuju se asocijativnim putem, snovima, željama. Snoliki povratak u detinjstvo, frustracije iz katoličke škole, emotivne ucene roditelja, miris žena, čine ovo delo metafilmom kojim su se ozbiljno bavili i intelektualci iz oblasti psihologije.



Svaki kadar u filmu je pažljivo osmišljen i doveden do samog savršenstva. Ceo vizuelni ugođaj upotpunjuje muzika koju je komponovao Nino Rota uz dodatak Rosinija, Čajkovskog i Vagnera. Fenomenalni Marčelo Mastrojani, Felinijev alter-ego, kao i prelepa Anuk Eme, svojim stajlingom razotkrivaju eklektičnost, odnosno neoriginalnost današnje hipsterske mode koja je svoju inspiraciju jednim delom ponašla u izgledu velikih filmskih zvezda iz Felinijevih i Antonionijevih klasika iz šezdesetih.
Ovakvi filmovi me s vremena na vreme podsete kako izgleda pravo umetničko delo. Iz perspektive današnje ponude lažnih evropskih šok proizvoda koji se prave pod pokroviteljstvom raznoraznih fondova, “Osam i po” izgleda kao spomenik i svedočanstvo o vremenu kada je umetnost još uvek bila živa i slobodna.



7 коментара:

  1. meni je ovo jedan od boljih njegovih filmova.
    posle la strade.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. La strada i Amarkord su mi draži jer su emotivniji, a samim tim i komunikativniji. Osam i po mu dođe kao neki intelektualni gorostas. Mada, možda se meni sve to samo učinilo, jer sam poprilično tanak sa poznavanjem Jungovog i Frojdovog učenja.

      Избриши
  2. Kad sam gledao Amarkord, kao da sam gledao bilo koje malo mesto u Srbiji, ona scena sa prekookeanskim brodom, i stanovnicima koji idu da ga dočekaju da prodje kraj njih. Sjajni su mu i grad žena i brod i dalje plovi. A što se prepucavanja tiče, čitao, opet ne bih rekao da je sve crno što se evropskog filma tiče, ima tu dosta prostora da se sazna za neke mlade i nepoznate reditelje :)

    Ako nisi video, bio je u Politici tekst prošle nedelje o iranskom filmu, Puriša pisao:
    http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Peti-minut-totala.lt.html

    ОдговориИзбриши
  3. Azijati su preuzeli palicu. Evropa je u krizi, kao uostalom i američki film. Poslednji veliki evropski reditelj je Pedro Almodovar. Posle njega se nije desilo ništa tako značajno, bar što se mene tiče. Trir i Haneke su ok, ali u njihovim filmovima nema magije. Sećaš se koliko su nekada Francuzi i Italijani bili značajni u svetu filma, a kako danas nemaju velike autore. Desi se ponekad neki zanimljiv film, ali mnogo toga fali.

    ОдговориИзбриши
  4. Ja tu imam svojih favorita poput Saure sto se evrope tice :)
    Fon Trir jeste genijalan, ali je daleko od zivota onakko kako su ga videli i Felini i francuski novi talas.
    Jel znas za freakyflicks :)? Prati tu, mozda naleti nesto sto ne znas da postoji, prava blaga tamo iskrsavaju, samo treba vremena za gledanje. Nazalost smorili su malo vise sa temama o sjebanosti drustva, nigde radosti zivota, samo mrznja, nasilje, seks. U poslednje vreme mi je favorit Pavel Lungin, imas na ruskim torentima neverovatnih stvari, pa ako imas vremena da kopas :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti. Videcu sta tu ima. Lunginov Ostrov je remek delo ali dalje nisam išao. ;)

      Избриши
  5. Krasni komformizam. Mastrojani kao alter ego maestra. Pisao sam o tome vec na Feliniju i Beroluciju.

    ОдговориИзбриши