Ako ste kao i ja mislili da jedna bogata i
dosadna zapadnoevropska zemlja, čiji krajolici izgledaju kao sa omota mlečne čokolade,
ne može izroditi pošten rokenrol bend, prevarili ste se. Mama Rosin su
švajcarski trio iz Ženeve koji je nadaleko poznat kao evropski bend koji neguje
cajun-zydeco stil. Aktivni su od 2007. godine, a „Bye Bye Bayou” je njihov peti album. Bubanj lupa Xavier
Bray, peva i bendžo svira Robin Girod, po gitari i harmonici prebira Cyril
Yeterian. Muzički su veoma pismeni, a punkerski divlji poput Cajuna iz Hilove “Južnjačke
utehe”.
Međutim, ono što je specifično za ovu, nadasve odličnu ploču, vezano je
za izvor njenog nastanka. Ista je snimljena u New Yorku pod producentskom
palicom Jona Spencera koji je, kao jedan od najzanimljivijih savremenih rokenrol
muzičara, u muzici beda Mama Rosin pronašao ono zbog čega mi zapravo volimo
ovakav zvuk i zbog čega ga slavimo kao jednu od najznačajnijih umetničkih formi
savremene civilizacije. Jon Spencer je iz zydeco švajcaraca uspeo da izvuče garažnu-punk
sirovost koja inače odlikuje njegov producentski stil koji se mogao čuti na
remek delima koja je ranije napravio sa R.L. Burnsideom i Andre Williamsom. Kada dođe do spoja kompatibilnih energija, različitih
uticaja i žanrova, obično ispadne nešto zanimljivo iz takve saradnje. Album „Bye
Bye Bayou” je jedna optimistična i
energična ploča koja će verovatno kao i gomila drugih sjajnih ploča snimljenih
u poslednjih 20 godina ostati negde na margini. Šta da se radi kada je pobedila
industrija. Naše je da čuvamo vatru dok se stvari ne preokrenu u našu korist. Pravi
rokenrol nije mrtav. I dalje živi tamo gde mu je suštinski i mesto. U ilegali
braćo i sestre.
Нема коментара:
Постави коментар