Slobodna zona (pregled/preporuke)

Gde idemo sada? – režija: Nadin Labaki (2011) Liban 

 „Gde idemo sada?“ je libanski film Nadin Labaki koji utabanom stazom pripoveda priču o besmislu građansko-verskog sukoba između Hrišćana i Muslimana u jednom zabačenom libanskom selu. Žene su rešile da preuzmu stvar u svoje ruke kako bi sprečile svoje mužjake u pravljenju velike pizdarije (čitaj:RAT) koja je vekovima ostavljala majke bez sinova, žene bez muževa, sestre bez braće. Žene u svom naumu primenjuju ekscentričnu metodologiju koja uključuje ukrajinske stripizete, hašiš, foliranje jurodivog vidovnjaštva, što za sobom povlači gomilu komičnih momenata. Poruka filma je skroz na mestu, jer isti nam eksplicitno poručuje da je rat besmislen, da je glupo ubijati se zbog različite veroispovesti, da svi smo prvenstveno ljudi, pa još ako delimo isto selo, kulturu i hranu, sukob je još besmisleniji. Osim toga, da se žene pitaju, rata verovatno nikada ne bi bilo. To je sve šarmantno i lepo, ali mene je ipak nešto “žuljalo“ posle filma. Možda je taj stereotipni humor previše napadan, iako mu se suštinski može progledati kroz prste, ukoliko rešite da tokom projekcije suspendujete sopstveni cinizam. Ipak, čini mi se da je filmski problem ovog ostvarenja to što je angažovana komedija grubo presečena tragedijom- dramom. Majka gubi sina i ta smrt izaziva kod gledaoca nelagodu koja nema baš nekog preteranog smisla. Ok, autorska sloboda je svetinja u umetnosti, ali postoje neka dramaturška pravila koja pravi znalci umeju da iskoriste i naprave delo koje će na gledaoce delovati katarzično. Nadin Labaki je pokazala „svetopopraviteljsku“ pretencioznost od koje boluje većina angažovanih umetnika, zbog čega ovaj film ipak nije onakav kao što sam očekivao. Ocena:3/5

Gospodin Lazar – režija: Filip Falardo (2011) Kanada 

 Ovo je jedan dirljiv film koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Pokupio je značajne nagrade na prestižnim festivalima u Torontu, Lokarnu i Sandensu, i bio je u užem izboru za Oskara za najbolji strani film 2011. godine. Gospodin Lazar je sredovečni imigrant iz Alžira koji u Kvebeku čeka odluku o traženom azilu, a za to vreme predaje u jednoj osnovnoj školi. Njegova učiteljska pozicija je specifična zbog situacije koja je snašla odeljenje kojem predaje. Đaci su ostali bez omiljene nastavnice koja je izvršila samoubistvo, a neki od njih u svojim dečijim dušama nose dilemu vezanu za pitanje krivice. Gospodin Lazar im na jedan nežan način prikazuje životne istine, a isto tako ih uči da nema jednostavnih pitanja i jednostavnih odgovora. Sa druge strane autor kritički postavlja neka pitanja koja se tiče obrazovnog sistema modernog sveta, kontradikcija političke korektnosti i prava deteta, kao i (be)smisla forme nad suštinom. Tu je takođe i nezaobilazno pitanje imigrantske problematike, koje potresa svako visoko razvijeno društvo zapada. Zbog navedene višeslojnosti ovaj film jeste i politički angažovan, ali Falardo nije prešao granicu dobrog ukusa. Kao pravi društveno osvešćeni umetnik imao je meru i znao je kako da postavi goruća pitanja koja muče zapadnu civilizaciju, a da pri tome ne naruši umetničku vrednost filma.Glumačka ostvarenja su savršena, kako Lazara kojeg tumači Mohamed Felag, tako i dece Sofi Neliz, Emilen Neron, Lujsa Dejvida-Leblanka. Gospodin Lazar je film koji ćete voleti. Ocena: 5/5

MARLI – režija Kevin Mekodnald (2012) SAD/VB 

U svetu umetnosti postoje ljudi koji su svojim životima svedočili ono što su stvarali. Ima ih nekoliko u rokenrolu. Takvi su bili Džon Lenon i Džo Stramer, Dženis Džoplin i Džim Morison. Negde tamo gore, na tom imaginarnom i zagrobnom Olimpu sa njima počiva i blaženi Bob Marli, sin Cedele Marli i britanskog oficira Norvala Sinklera Marlija. O Marliju se zna dosta toga. Pisalo se, čitalo, slušalo, gledalo, ali rekao bih, da je tek ovim sjajnim dokumentarcem Kevina Mekdonalda, žitije ovog velikog buntovnika, odmetnika i sanjara ovekovečeno na pravi način. Kevin Mekdonald je uspeo da napravi antologijski rokumentarac, koji se može svrstati među bisere ovog subžanra, poput „No Direction Home“ (2005) Martina Skorsezea o Bobu Dilanu i „Joe Strummer - The Future is Unwriten“ (2007) Džulijena Templa.

Autor je krenuo od samog početka i kolibe u selu Nine Mile na Jamajci u kojoj je Marli rođen i gde je proveo rano detinjstvo. Posle toga se fokusira na Kingston i Marlijev život u getu Trench Town koji ga je jednim delom dobrano odredio kao angažovanog pesnika. Želeo je da svet učini podnošljivijim mestom za život u kojem će jednog dana vladati sloga, mir i ljubav, i gde ljudi neće tlačiti druge ljude. Odbačen zbog svog polutanstva, Marli je rešio da ne služi ni crnima ni belima, već bogu Džahu. Počeo je da propoveda rastafarijanstvo preko rege muzike i postao guru svojoj crnoj braći koja su krvavo radila za dolar, funtu, marku, krunu, u američkoj i evropskoj emigrantskoj pečalbi. Pesme Boba Marlija su im bile uteha i san o povratku u mitski Zion. Kevin Mekdonald je uspeo da se dotakne svega što je suštinski bilo bitno u životu Boba Marlija. Od njegovog odnosa prema ženama, porodici i prijateljima, materijalnim vrednostima, neuspelom atentatu, do poslednjeg koncerta u Pitsburgu i poslednjih dana provedenih u bolnici. Kroz film defiluju legende rege muzike – Piter Toš, Džimi Klif, Li "Scratch" Peri, Bani Vejler, kao i plejada dobrodušnih i nasmejanih rođaka i prijatelja, koji u ova grozna današnja vremena, izgledaju kao ljudi neke bolje i mirnije prošlosti, iako znamo da nikada nije bila mirnija, pogotovu u Kingstonu.  

S obzirom da i sami živimo u vremenima koja su se poprilično udaljila od humanizma i elementarnih ljudskih vrednosti film “Marli” Kevina Mekdonalda je prvenstveno jedan veliki spomenik čovečnosti, pa tek onda sve ostalo. 

Ocena:5/5

  

AMBASADOR – režija: Mads Bruger (2011) Danska 

Kažu da se ovo što radi Mads Bruger zove performativno novinarstvo. Zvuči pretenciozno, ali nije baš tako. U pitanju je složen i nimalo lak način pravljenja filmova, odnosno novinarskih filmskih eseja. Kao prvo, morate imati dobru ideju, znatnu količinu hrabrosti i ludila, i jak stomak. Ukoliko sklopite sve kockice, možda i vi postanete performativni novinar (zvuči nekako intelektualno ekscentrično!!!) Mads Bruger, kontroverzni danski novinar, sa lažnim diplomatskim pasošem odlazi u Centralnoafričku koloniju, lažno se predstavljajući kao uspešni biznismen. Tamo uleće u grotlo postkolonijalne korupcije koju su posle smrti diktatora Bokase razvile nove vlasti pod dirigentskom palicom Francuske i ostalih zemalja zapadnog sveta. Mads Bruger dolazi u kontakt i razgovara sa brojnim diplomatama, špijunima, biznismenima i sivim eminencijama, krišom snimajući sve razgovore mini kamerama. Većina nas zna kako stvari funkcionišu i sve je apsolutno jasno, ali Mads Bruger nam ovim filmom to i prikazuje kako ne bi morali više da nagađamo i zamišljamo. Sve se vrti oko love i krvavih dijamanata. Iako je na momente potpuno komičan, sa druge strane vam dođe da zaplačete. Pogotovu kada vidite ta bezopasna lica pigmejaca koji ne znaju šta ih je snašlo. Godinama trpe fašizam belog čoveka i zlotvore iz sopstvenih redova. Onda vam postane jasno da zemaljska pravda ne postoji i da sve ove LCD televizore, mobilne telefone, besne automobile treba razbiti o glavu belcima zapadnog sveta koji su svoje imperije izgradili na tuđoj krvi i znoju. „Ambasador“ je autentično, hrabro i inovativno filmsko ostvarenje, koje ujedno predstavlja kritiku kolonijalne politike velikih sila i međužanrovski eksperiment. Ocena:4/5